29.04. 18.
Библиотека
Manuskript
Из необјављених рукописа
ECCELLENZA
IPERBOREO
БелаТукадруз
30.04.18.
Одломак из Поговора овом рукопису:
Ово није књига путописа. Напротив. Понешто од свега овога писао сам, док сам боравио у Краљевини Шведској (неколико месеци пред крај 2017. године, и непун први месец 2018.)Није ме позвало неко друштво писаца у Шведској, ни Краљевина, већ пријатељи који тамо живе дуго. Желећи да ми покажу, пре свега, музеј народа Сами у Кируни. Нису ме позвали ни преводиоци са српског на шведски. А могли су, да се нашалим! Швеђани имају, чак и у мањим местима, велике и лепо опремљене библиотеке, на којима би им људи који су осуђени да живе на другим странама света, па и у Србији, могли позавидети! Тамо, у тим библиотекама – нема мојих књига. Нема ни «Ујкиног дома», «Трговаца светлошћу», «Пасије по Амарилису», «Доктора Смрти», «Лас вилајета», «Moare parasite» – да наведем само неке… То не значи да их неће бити (једнога дана). Не кривим ја Швеђане, што ме не преводе на свој језик, разлози нису толико у другима, колико у нама, то јест у нашим културним и политичким приликама, боље рећи неприликама, или неспоразумима, како написа Г-ђа Санда Стојановић (критичар и песник и некадашњи уредник КОВ-а) у једном свом писму. Што би Швеђани преводили једног српског писца на свој језик, када га ни у матичној земљи не миришу ни штампа, ни власт, ни издавачи? Кад кажем да ово није путопис о Шведској, то је заиста истина, и није нека врста осињег убода злопамтљивог писца, већ је заиста тако: јунак је у овој књизи дух једног српског писца, коме је карактер одредио и животну и књижевну судбину! Пружила се прилика током тог боравка од неколико месеци у Шведској, поред путовања, и за поновно читање две књиге Милоша Црњанској, и ја сам је искористио покушавајући да проникнем, шта се све крије иза те пишчеве опсесије Хиперборејом и Хиперборејцима. Домаћини су ми били наши Пречани (нису баш нешто читали Црњанског, из више разлога), у шали су ме почели називати надимком Милоша Црњанског. Наравно, ја тај надимак нисам заслужио, јер сам већ имао властити! Као што сам се некада у младости одушевљавао сликама Хијеронимуса Боша, и Питера Бројгела, захваљујући пре свега сликарима са којима сам био близак (покојни Милић од Мачве и његов земљак Микан Аничић), тако сам и сада као човек који је дубље загазио у седму деценију живота, понекада, без даха, посматрао слике Г-ђе Branke Vedder, настале баш те зиме 2017- 2018. У Шведској. Ако би некада ово могло да буде штампано, као нека мања књига (значи до 4 табака), ја бих овим текстовима додао и понеку од фотографија споменуте Госпође, као неку врсту ванредних илустрација, због лепоте тих дивљих птица и жилавости на замрзнутом великом шведском језеру, крај града краљице Урлике…