Ознаке

GENOCID ZA KOJI NIKO NE ZNA Izgubljena plemena Ognjene zemlje (FOTO)

Kada je Martin Gusinde postavljen za sveštenika u Nemačkoj 1911, bio je uveren da će otputovati u Novu Gvineju kako bi radio kao misionar među egzotičnim plemenima.

Sve fotografije ističu se kao intezivno intimne i lične

Pa ipak, umesto toga, njegovi nadređeni poslali su ga u Čile da predaje u nemačkoj školi u Santjagu. Kroz nekoliko godina, Gusinde je ipak životni poziv pronašao u čileanskom Etnološkom i antropološkom muzeju, predvodeći ekspedicije u Ognjenu zemlju (Tijera del Fuego), region na krajnjem jugu Čilea i Argentine.

Njegove fotografije Selk’nam, Jamana i Kaveskar ljudi – sada prikupljene i objavljene u “Izgubljenim plemenima Ognjene zemlje” – prikazivale su način života plemena koja su bila na ivici izumiranja kada ih je on posećivao u periodu između 1918. i 1924. godine, nakon čega su i prestala da postoje.

Gusinde je prvo obišao ova mesta u decembru 1918. godine sa, kako je sam rekao, “neiscrpnim entuzijazmom” i “mladalačkim poletom” zbog susreta sa arhaičnim plemenima. Mladi Čarls Darvin, na svom čuvenom putovanju do Južne Amerike 1832. godine, bio je šokiran primitivnim načinim života domorodaca. “Čovek teško može da poveruje da su ova bića jednaka njima i stanovnici istog sveta”, napisao je Darvin.

 

Obred postajanja muškarca

Pa ipak, čim je stigao u svoju misiju u mesto La Sandelarija, njegove iluzije u momentu su razbijene i srušene.

Do tog trenutka, nekada brojno pleme Selk’nam (koje je imalo oko 4.000 pripadnika 1880-ih) svedeno je na jedva nekoliko stotina duša koje su živele u siromaštvu.

Pored fatalne pošasti boginja koje su desetkovale i ostale južnoameričke domoroce (a koje su im doneli evropski doseljenici), Selk’nam su devedesetih godina 19. veka bili i žrtve genocida: rimski inženjer Julijus Poper organizovao je lov na ove ljude plaćajući za njihove glave i uši kako bi oslobodio teritoriju koju su nastanjivali za rudare i farmere.

Fotografije Gasinde važan su aspekat njegovog naučnog i humanog nastojanja, a knjiga “Izgubljena plemena Ognjene zemlje” prvi je dokaz takvog napora da prikaže svoj rad sa plemenima iz sopstvenog ugla.

Upoređujući njegove zabeleške sa više od 1.200 fotografija koje je napravio tokom misije, a koje su kasnije digitalizovane od strane urednika, postalo je jasno da većina njih ne prikazuje svakodnevni život i rituale, već pre obnovu tradicije koja je već tada bila napuštena.

– Dok ovi ljudi nestaju, nestaje i njihova jedinstvenost. Najhitnija stvar sada jeste da spasemo ono što je ostalo – napisao je sveštenik.

Postoji nešto vražje nadrealno u njegovim fotografijama ceremonija inicijacije u kojima mladi muškarci iz Selk’nam plemena okruženi izmaglicom prihvataju svoje otrkivene duhove maskirajući se (zabranjeno za žene).

 

I Gusinde prošao inicijacije muškosti u plemena Selk’nam i Jamana

 

Nekoliko fotografije prikazuje gole muškarce kako bosi stoje u snegu dok su mi tela oslikana crno-belim prugama noseći pomalo jezive maske na glavama.

Slika snežnog polja sa formacijama nalik sklupčanim leševima u stvari predstavlja prolaz kroz podzemni svet i aludira na pretrpljeni genocid.

Još jedna serija fotografija prikazuje njihovo tradicionalno odevanje, streljaštvo, kolibe i rvanje. Sve fotografije ističu se kao intezivno intimne i lične i svaki pojedinac prepoznaje se imenom i prezimenom i srodstvom sa ostatkom plemena, što je Gusinde navodio u svojim opisima.

Njegovi portreti posebno otkrivaju tenziju između etnografske obuke i humanih (i umetničkih) instinkata.

Gusinde je bio jedan od prvih etnografa 20. veka koji je prekinuo praksu posmatranja sa strane, već se lično identifikovao sa društvima koja je izučavao: on je takođe prošao inicijacije muškosti u plemena Selk’nam i Jamana. Godine 1923. fotografisao je poslednji ovakav obred pre nego što je pleme desetkovano snažnim talasom malih boginja i prisiljeno na asimilaciju.

Jezik se ugasio osamdesetih godina

 


Poslednja osoba koja je govorila jezik Selk’nam zajednice umrla je osamdesetih godina 20. veka. Uz nju, i Herminia Vera je kao dete naučila jezik i živela je 91 godinu. Umrla je 2014. Ona je rođena iste godine kada je Gusinde fotografisao poslednji ritual.

Pa ipak, Jubert Janten, neizmerno talentovani melez lingvista nastoji da ohrabri kulturni preporod. Kada je kao tinejdžer otkrio da potiče iz ovog plemena, odlučio je da nauči jezik.

Usvajajući svoje plemensko ime Kejuk, Janten je učio jezik iz leksikona iz 1915. godine i slušajući audio-zapise antropološkinje Ane Čepman iz sedamdesetih godina. Kejuk je danas medijska zvezda u Čileu, koji piše pesme na izvornom Selk’nam jeziku i izvodi iz uz “etno-elektrilni” bend.

U skorijem intrevjuu za “Njujorker”, Kejuk objašnjava etimologiju imena svoje grupe: Reč “Selk’nam” može da znači “Svi smo isti”, ali i “mi smo odvojeni”.

Advertisements