(Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)
ЛеЗ 0006151 ЈУН 3, 2009. Алекса Шантић
Сенке
Ви, сенке, што сада по путима мојим
Урличете кобно, к’о с разбоја хрти,
Ма ви биле канџе свих беда и смрти,
Свеједно, ја вама на белези стојим!
Не тресу ме више оштре ости,
Ни јед зелен с ваших губица што прска,
С вама ћу у коштац , па ма попут трска
У притегу вашем прснуле ми кости. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/06/03/aleksa-santic/
ЛеЗ 0006152 ЈУН 3, 2009 Леонид Шејка
ПРВА СВЕТЛОСТ
То је била светлост
без извора, без правца
светлост потпуна
ни од кога виђена
сама собом обасјана
јер ничег не беше
да буде од ње осветљено
није било места
одакле би се померила
и докле би дошла
није било ничег
што би је одбило или упило
и ничег што би је расипало
била је то светлост
са мраком помешана
једно од другог још неодвојено
то је било све
у потпуности ничег
све које садржаваше било шта
али не и састављено од свега
то је било нешто Једно
још никад неподељено
још никад несастављено
и свака душа упућена Богу
осећа се као део од Целине откинут
и зато поново ка томе целом тежи. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/06/03/leonid-sejka/
ЛеЗ 0006153 ОКТОБАР 6, 2010. КОРО, непознат језик откривен у Индији
Језик је непознат науци. Спада у групу угрожених језика коју говори само 800 људи на североистоку Индије, а звучи јасно и разликује се од осталих језика који се говоре у региону. Коро припада породици тибетанско-бурманских језика , која се састоји од групе од око 400 језика који се говоре углавном на истоку, централној, јужној и југоисточној Азији и обухвата тибетанске и бурманске језике https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2010/10/06/%D0%BA%D0%BE%D1%80%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82-%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA-%D0%BE%D1%82%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D0%BD-%D1%83-%D0%B8%D0%BD%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B8/
ЛеЗ 0006154 Сузан Шутовић из Лондона водила правну битку 12 година. Петар нађен мртав у Београду 2004. Званично – био предозиран . ПОСЛЕ 12 ГОДИНА БОРБЕ: Доказала да јој је син убијен због трговине органима . – Место злочина је било исценирано. Урађена је накнадно друга обдукција, којом је потврђено да Петру недостају срце и панкреас. На лицу и телу биле су видљиве многобројне повреде – изјавила је Шутовићева британским медијима у годинама док је тражила истину о Петру, с претпоставком да је њен син убијен због трговине органима.
Са приватним детективима дошла је у Србију да прикупи доказе. Смогла је снаге и заједно с њима фотографисала је стан у коме је пронађен Петар, бележећи крваве трагове који су сведочили о немилосрдној борби. Уз све информације које је скупила, тек јој је прошле недеље званично потврђено у Лондону да је Петар убијен. http://olovkamihailapterovica.blogspot.rs/2016/03/12-2004.html
ЛеЗ 0006155 Покренут поступак за изручење Војислава Шешеља Хашком трибуналу! http://edicijazavetine.blogspot.rs/2016/03/blog-post.html
ЛеЗ 0006156 Предизборне ујдурме, или Бал вампира (1). – ТИТОВ УНУК ЈОШКА БРОЗ – ИЗВОР ИЗ ШТАМПЕ И ДРУГИХ МЕДИЈА . – ЖИВИМ КАО ПАС НА УЛИЦИ, НЕМАМ ПРЕБИЈЕНЕ ПАРЕ, „МОЛИМ“ ЗА ПАРЧЕ ХЛЕБА! Крик Титовог унука запалио је Балкан . – … Све су печурке јестиве, али неке само једном. То је подсетник, опомена свима онима који нису брали и јели печурку звану „титоизам“. Зашто је овај, у предизборне дане, произведени социјални случај, тобож „запалио Балкан“? То су приче за малу децу, и за будале, којих обично има много више него што претпостављамо. Србијом харају „предизборни махери“ свих боја и фела. „Ускоро би држави на наплату требало да стигне 300 милиона евра кредита из Титовог времена. Да ли је то доказ да се својевремено лепо живело од кредита, које и данашње генерације отплаћују? / Шта је то 300 милиона? Ту се наводи да је земљу највише задужио Веселин Ђурановић. А кад је он био премијер? Кад је Тито био у болници. Ђурановић и јесте највише задужио. Кад је Тито отишао у болницу, Југославија је дуговала 11,5 милијарди долара, а Ђурановић је за кратко време задужио још седам и по милијарди.“ – Пазите, – Шта је то 300 милиона евра? – каже овај унук што се представља као социјални случај. Вели Дачић: Титов дух долази у СПС! (Са Титовим унуком)! Замислите, опет прича за малу децу. Зар је тај титовски дух икад и одлазио из СПС? – Између редова ове предизборне јефтине псеудополитичке фарсе са унуком Јошком свашта се види: па и то да левица неће ускоро имати никакве шансе, и да у овој земљи може нешто да учини десница. – Нека министар културе или који већ други министар додели другу Јошки, зато што је унук друга Тита, извесну апанажу, и да ту ставимо тачку. А нека се вођењем политике и политиком озбиљнијом у Србији баве, позванији, и личности без путера на глави! http://edicijazavetine.blogspot.rs/2016/03/1.html
ЛеЗ 0006157 Краљевина – Србија ће опет бити! – Једини легитимни наследник круне Србије за Телеграф отворено говори о проблемима Карађорђевића, чији је заправо Титов сеф, како се дружио са Зораном Ђинђићем, где га је затекла вест да му је отац преминуо, од чега живи и о многим другим занимљивим темама … http://avatarplusultra.blogspot.rs/2016/03/srbija-ce-opet-biti-kraljevina.html
ЛеЗ 0006158 Из нових књига. Из нових књига савремених писаца – ИЗА ЗАПЕТЕ / Стојан Богдановић
(Још један разговор са мојим пријатељем Мирославом Б. Душанићем)
Казао ми је мој пријатељ пред неколико хиљада сведока,
ено их, запрепашћени, још буље у његов исказ, и чуде се, да ће
укинути блог. Као да је тај блог његов. А чији смо ми који смо
тамо на блогу? И нас ће укинути. Као да нисмо ни постојали.
Ми сиротани, ми сироти кривци, које су сви одбацили. Ми који
смо лудили и који смо се будили само да себе видимо на нашем
блогу, а сада блог је његов. Он са њиме може да ради шта му
се прохте. Он је и жрец и власт. Он је газда. А ми смо прокле-
та руља, састављена од пискарала, од књижевних хуља, која је
била у блогу, као у брлогу, па сада је дошло време да се брлог
почисти, да се одбаце нишчи. Дошло је време да нас газда уки-
не! Хоће да нам угаси светло. Па да светло не треба, не би га
Господ сваког јутра палио… http://simbolzavetina.blogspot.rs/p/blog-page_4.html
ЛеЗ 0006159 „Шанко си Бонка залиби“. – Трибина „Шанко си Бонка залиби“ одржаће се у Завичајном кутку Матичне библиотеке „Светозар Марковић“ у четвртак, 18. фебруара од 18 часова. На трибини ће говорити новинар – истраживач Ирена Јовић Станојевић, стихове ће говорити Саша Стојчић уз виолинску пратњу Вање Голубовић.
Александар Дишковић Шанко био је Јерменин чија се породица доселила у Велики Извор, из кога се Шанко касније преселио у Зајечар. Бонка је била прелепа девојка из зајечарске богате фамилије.
Бонка и Шанко су се срели и заволели. Били су врло млади. Тајно су се састајали испод шам-дуда, кријући љубав од њених родитеља. Трагичне приче и још лепше песме спеване о њој не би било да Шанко није морао убрзо да оде у рат (српско-турски рат 1876-78). Три године је Шанко служио српског краља. Три године Бонку није видео.
Из рата се вратио баш на Бонкину свадбу. Њени родитељи су је удали за богатог трговца из Неготина. Јер, како су говорили – пара на пару иде! Бонка је желела да јој на свадби свира Шанко, и нико други. http://zavetineplusultra.blogspot.rs/2016/03/blog-post.html
ЛеЗ 0006160 Аутентичне слике пропадања (Друга Србија) Лакомица. Крај Пека. Звижд. Субота, 28. мај 2011. Неумољиво.Потпуно пропадање. Узбудљив доказ. Документарац који је увребао – пастернаковски речено – раст џунгле. http://zavetineplusultra.blogspot.rs/2016/03/blog-post_4.html
ЛеЗ 0006161 Свечани пријем Удружења Краљевина Србија у Белом Двору. – … Поздрављајући госте, Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар је истакао да се данас сећамо оснивача средњовековне државе и његовог далеког претка, Великог Жупана Стефана Немање – Светог Симеона.
„И овом приликом најлепше се захваљујем на свему што је Удружење Краљевина Србија учинило и чини на ширењу идеје уставне парламентарне монархије, као и на великој подршци коју пружа Краљевском дому. Поштујући нашу славну традицију, али и тековине модерног доба, од наше Отаџбине створићете боље место за живот свих њених грађана“ – истакао је Престолонаследник у свом обраћању.
Председник Удружења Краљевина Србија г-дин Марио Мајсторовић подсетио је да је наша држава од свог настанка била монархија и да је Србија свој највећи успех и врхунац доживела као таква. Мајсторовић је истакао да су они народи који су успели да очувају тековине својих држава и уградили их у модерно доба данас и најразвијеније нације света, те да су 7 од 10 најразвијенијих држава у свету управо монархије.
„Оно што тек стоји пред нама јесу велики кораци којима ћемо целокупној јавности скренути пажњу на ово, по нама, најважније питање у држави, а први такав корак јесте конгрес Удружења Краљевина Србија који ће бити одржан у Врњачкој бањи 27. марта, на седамдесет пету годишњицу од ступања на престо Његовог Величанства Краља Петра II“ – најавио је Мајсторовић. http://blbelatukadruz.blogspot.rs/2016/03/blog-post.html
ЛеЗ 0006162 ЈУН 14, 2011 Шта је потребно српском народу и књижевности?
Шљака историје;шкарт
Они који се са носталгијом присећају Тита, данас, или јуче, и који га бране, исти су као и они који су осамдесетих година минулог века бранили Стаљина на Балкану и изван Русије. Бранећи Стаљина осамдесетих, деведесетих, индиректно су бранили и онога који је Југославијом владао мртав и из гроба.Уместо најчувенијег српског вампира Саве Савановића, из 19. века, Срби су крајем другог миленијума добили свог (дуго)вечног вампира, вампира који ће им – чинило се пити крв – докле свет буде постојао! Србијом је царовало као у најмрачнијим временима њене тамне историје сујеверје, ново и нечувено сујеверје: вера у Вампира.
Природно је што су успешни људи, многих фела и професија, сви који су направили успешне каријере у титоизму (наравно, и уметници), годинама после Вођине смрти, мислили са извесном носталгијом о титоизму и социјализму; неприродно је, што су многи од њих успели да се пресвуку и постану тобожње „демократе“, да баце прашину у очи јавности.
Зашто су и под којим условима Срби ушли у социјализам? Шта се Српском народу заиста догодило? Зашто је први пут у својој историји прихватио као свога господара туђинца, једну од најконтроверзнијих личности овог века, контроверзнију и од лажног цара Шћепана Малог, пробисвета туђе вере и нације? Војника који је у првом светском рату, као аутроугарски официр, ратовао против Краљевине Србије и био за то одликован? Коначно, зашто Срби, ако већ нису хтели своју националну династију, ако су хтели за вођу и владара туђинца, нису одабрали компромисније, повољније решење? Зашто је Гаврило Принцип пуцао у надвојводу Fердинанда? Чему толике жртве Првог, и Другог светског рата? Зар Срби нису могли, своју сулуду и неразумну потребу за вођом туђинцем да реше практичније и раније, без милионских жртава и ужаса два светска рата, изабравши аутроугарског надвојводу за свога цара 1914. године, а не аутроугарског каплара 1945. године?…
Српском народу је била потребна ИСТИНА. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/14/%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%BE-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D1%83-%D0%B8-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5/
ЛеЗ 0006163 ПРЕДИЗБОРНЕ УЈДУРМЕ, ИЛИ ЗАКАСНИЛИ ЗА СРЕЋУ (2). – Прошле суботе, на једној од аутобуских станица у центру града, дуго чекамо аутобус бр. 56Е. – Господин који сигурно има седамдесетак, или се приближава тим годинама, са неким папиром у руци, једна госпођа мало подебља са колицима за пијац, и ја. – Данас је петак, зар не? Пита господин. – Не, јуче је био петак, сада је субота. – Ух, мајку му! Закасних за срећу…
Погледах човека, он резгнирано гурну у џеп онај папирић што је држао у руци. Листић Лотоа Србије?
Било је глупо да човека упитам : На какву је срећу мислио? Аутобус је коначно дошао, раздрндан, само што се не распадне, један од оних, у који би, према заборављеним пословицама могла да стане цела Србија…. И тако стигосмо на Зелени Венац, на пијацу, где све има своју цену, и где треба отворити четворе очи, зато што је ту најмање сељака-произвођача, а највише тзв. «новопечених» пиљара, тј. трговаца.
Ове суботе, у месарници су ми увалили – не оно што сам тражио, него нешто
друго. Све што је добро на први поглед, већ сутрадан постане нешто друго. Док сам куповао шаргарепу на Зелењаку од једног пиљара-прекупца, приђе му неки лик, и упита га уневши му се у лице: – Што ниси частио овога, знаш ли ко је он? – Показивао је на неког који је одлазио низ пијац. У аутобусу сам прегледао пристигле поруке: неко од пријатеља ми је препоручио текст Р. Дмитровића Катедра за мржњу, Мирослав Тодоровић ми је, послао два текста, која се тичу, можда баш оне тугаљиве теме «закаснили за срећу»…. Највећа партија
ЛеЗ 0006164 Из бележнице, истргнуто (Бела Тукадруз). – Бања звери…
Бања звери
Душин кут.
Синоћ касно
На дуг пут,
Повела ме
Серпентина,
Тмина,
Чума,
Бабетина,
Уз чуке
До травуљина
И језера,
Изнад кога
Стене штроји,
Давнина
И неки враг.
3.02. 2016. 11. 12 ч. Покушавао сам да се сетим сна и ритмова из којих сам се минуле ноћи пробудио.Био сам лењ да забележим одмах, и ево сачувао сам сада само ово… горе. http://umetnostmahagonija.blogspot.rs/2016/03/blog–post.html
ЛеЗ 0006165 ЈАНУАР 9, 2011. Шта не бисмо смели да заборавимо? ) М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ.ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)
1
У 20. веку ми нисмо имали културу која има религиозну дубину; врло је мало примера културе која садржи непосредну везу са култом, који је пралик остварених божанских тајни. Не само богоборачком делу наше интелигенције, него и другима више је била потребна цивилизација, као оруђе њиховог земаљског царства, цивилизација, дакле, а не култура, цивилизација која нема сакрални карактер, по својој суштинској дефиницији. Дакле, подсетимо се још једном (ако заиста мислимо да разговарамо о култури уопште и о српској култури) : да је култура настала из култа, да су њени извори сакрални, да се зачела у близини храма и да је у свом органском периоду била повезана са религијским животом.
Зар није српска култура 20. века пре израз њеног неорганског постојања? И зар није злокобно усамљеништво у српској култури и поезији 20. века? То је било зато, да закључимо, што је култура често бивала само средство политике и економике, само оруђе благостања, само култура за народ. Ко је имао снаге у српској култури 20. века да победи свој исконски утилитаризам и какве заиста културне вредности у том периоду постоје?…
Култура је много важнија, него што се мисли. Емисије из културе на државној телевизији, мерене временом, ограничене су на 2 минута. У дневној штампи, рецимо, у „Политици“, култури је само суботом додељен додатак од неколико страница. У “Вечерњим новостима” – средом. На шта личе ти тзв. културни додаци? Из броја у број, из недеље у недељу?То не треба превидети ни у сну. То не одговара ни реалности, ни суштини и улози културе у друштвеном животу. “ https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/09/%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%BC%D0%B5%D0%BB%D0%B8-%D0%B4%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BC%D0%BE/
ЛеЗ 0006166 ЈАНУАР 9, 2011. Одломак из НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ГРАЂЕ
4
Шта је у својој бити култура, шта је српска култура данас, шта је била, доиста, током 20. века? Каква је српска култура током тога века, и поезија, као њен саставни део, у најширем смислу те речи? Може ли се на ова питања одговорити једном студијом, једном књигом, једном антологијом? Није ли то тема за неколико часописа и тимове истраживача? Да ли ми имамо нов уопште, тј. у периоду 1900. – 2000. година , разговетан поглед на српску културу и поезију 20. века? И које су то књиге, студије које га једноставно, разумљиво изражавају? И који су то есеји, или макар узгредни краћи новински текстови који га подвлаче, ако га већ не изражавају? Колико се овде доиста зна о племенитом пореклу културе? Није ли се око српске културе и поезије споменутога периода обавио бршљан ветерана историјске или политичке метафизике?
Ништа није онако како на први поглед изгледа и како се чини да јесте; у суштини, иако је већ 20. век практично за нама, иако је дошло време за свођење биланса, није отворена пожељна расправа о дометима и значају српске културе и поезије 20. века. Воде се кулоарски разговори тобож о српској култури и поезији, који ни на шта не обавезују; и који по правилу замагљују, пре свега истину. (….)
Шта то значи када се фаворизује гесло – у модерном друштву модерна култура? Када је то култура била модерна? https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/09/%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BA-%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B1%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BD%D0%B5-%D0%B3%D1%80%D0%B0/
ЛеЗ 0006167 ЈАНУАР 9, 2011. КОТЕРИЈЕ, ИЛИ ПОНОВО О ЈОВАНУ СКЕРЛИЋУ
5
“…Био је један добро вођени деловодни протокол. … Кад год није био заузет после часова, при крају часа дао би ми знак да га причекам пред Универзитетом, и онда би се ишло на Калемегдан…“*
Пишући о развоју Скерлића, Лазаревић примећује да је најпре био “сентбеовац. Али је првенствено Скерлић био скерлићевац”.Ша то значи “скерлићевац”?
Скерлић је “…био рођени политичар и човек једне странке и једног правца…”
“Отварао је писце као остриге специјалним ножем, – пише Лазаревић. –Његов кључ за стварање био је кључ који отвара врло различите браве. Понекад је то био калауз; понекад и трава расковник. Имао је само једну “мрљу” на своме огледалу, само једну сенку на догледу, једну напрслину која је била и врлина: социјално до свих могућности…”
_________
* „Једном таквом приликом, на сам дан када су га социјалдемократи, Туцовић, Душан Поповић и остали, искључили из странке, био је врло узбуђен и чак је засузио: “Тако се не поступа. Ја сам у тој странци провео толике године, своју најбољу младост “. Било је ту разговора о свим текућим стварима, а нарочито је волео да збија шале на рачун Дучићевих љубавних авантура. Нарочито је био узбуђен једне вечери кад је требало да буде сутрадан биран за ванредног професора Универзитета. Била је јака Богданова група, али је била јака и она противничка око историчара др Драгољуба Павловића, Николе Вулића и осталих. Једва је прогурао. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/09/%D0%BA%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%BE-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%83-%D1%81%D0%BA%D0%B5%D1%80%D0%BB%D0%B8%D1%9B%D1%83/
ЛеЗ 0006168 ЈАНУАР 9, 2011. ПРИСЕЋАЊА (фрагменти)
7
…. У првој половини 1957. године Шејка ствара свој текст ПУТ, кога се вреди овде присетити. Годину дана, пре тога, Васко Попа објављује другу књигу својих песама Непочин – поље (Матица српска, Нови Сад, 1956) . Миодраг Павловић је већ био објавио 87 песама (1952) и Стуб сећања (Нопок, Београд 1953), а те 1957. године објављује Октаве (Нолит).
Јован Христић је објавио Дневник о Улису (Нопок, Београд, 1954). Бранко Миљковић објављује своју прву књигу Узалуд је будим (Омладина, 1957). Борислав Радовић је објавио прву књигу Поетичности (Просвета, Београд, 1956). И Милован Данојлић објављује прву књигу Урођенички псалми ( Нолит, Београд, 1957).
Почетком августа, те 1957. године, у селу Мишљеновцу на Пеку, некадашњи срез Звишки округа пожаревачког, Наталији и Михаилу Лукићу, рађа се друго, здраво мушко дете, Александар. Он у том тренутку уопште не мисли о књизи, јер је актуелнија сиса. Он лежи у корпи од прућа под белим сводовима породичне велике магазе, уљуљкиван или буђен циликом ласта и блесковима августа…
Да ли је случајно то, што Шејка свој ПУТ започиње стиховима из Дантеовог Пакла : „Па зато устај, савладај своју клонулост духом што у свакој побеђује борби“. Ја устадох, и показавши се јачи но што се збиља осећах, рекох : “ Хајдемо, ја сам одважан и јак“ ?… https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/09/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D1%84%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8/
ЛеЗ 0006169 ЈАНУАР 9, 2011. Винаверова судбина и упут.Дозивање литературе
6
Какви су исходи српског модернизма? Је ли дозвана литература?* Ако суштински није, зашто није? Шта или ко је то онемогућавао, спречавао?**
__
* « Наш народ израдио је себи за своје потребе и своју срећу усмену књижевност великог полета и високог стила. Ми смо, у дубини и у сржи, високо књижеван народ.Срби су, нарочито, признавани за народ песника на основу српске народне песме која има величанствено поетско надахнуће.После усмене књижевности појавили су се њени подражавачи, и задоцнели епигони.Они су не само слаби, него су имитирајући оно што је опипљиво и што се најлакше имитује унели неку врсту трулежи у само књижевно тело. Дешавало се често код нас да смо и стране књижевности имитовали на случајан и површан начин. И такве имитације биле су кобне јер су задржавале прави развој. И оне нису добациле до књижевности. Књижевност мора бити стваралачка. Она захтева велики духовни и изразни напор. Она захтева дубоко мистичко искуство целог бића. Књижевност је област духовна. Без духа који би је светло и стваралачки прожимао, она је пуко набрајање кртих и глухих речи.
У току наше недавне културне историје истицале су се код нас тезе руског нихилисте Писарева. Он је директни инспиратор Светозара Марковића у погледу књижевности, и Јована Скерлића. Ови су од литературе тражили непосредну социјалну корист и то у духу својих социјалних теорија. Књижевност је имала да их илуструје… (….) https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/09/%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%B4%D0%B1%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B8-%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%82-%D0%B4%D0%BE%D0%B7%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BB%D0%B8/
ЛеЗ 0006170 ЈАНУАР 9, 2011. На други поглед
8
Поводом савремене књижевне праксе ШТА ЈЕ КЊИЖЕВНА ИСТИНА?
“Оно што о Милети Јакшићу данас знамо јесте да је готово заборављен песник и од критике и од читалаца. У новијим антологијама српске поезије скоро да га и нема …” пише Миливој Ненин * у предговору (Дубока збиља огромне тишине ) књизи изабраних песама Милета Јакшић “Велика тишина” (Пожаревац, Едиција Браничево, 2005,144 стр. ; стр. 5.).
На први поглед, то што пише Ненин је – тачно, али само на први поглед.
Занимљива је фуснота која следи, делови: “Ако погледамо три најзначајније антологије српске поезије (подвукао-Б.) (Богдана Поповића, Зорана Мишића и Миодрага Павловића) видећемо да је Милета у првој присутан са четири песме, да га у другој нема, а да у трећој има једну песму (“Ствари које су прошле”). У “Песничком зборнику” Јована Максимовића из 1900/1902. године, Милета има 21 песму (Дучић 4, В. Илић 6, \. Јакшић 11,Шантић 11, Змај 29). Код Јосипа Милаковића, пак, присутан је са 6 песама. И антологије до Другог светског рата, које долазе после Поповићеве антологије га не заобилазе. Војислав Илић Млађи је одабрао 13 песама. Андра Жежељ у својој “Антологији новије југословенске лирике” из 1932. године узима пет Милетиних песама; но, смешта га у другу половину XIX века. У антологији југословенске лирике коју су 1922. године сачинили др Мирко Деановић и Анте Петравић у Сплиту, Милета има четири песме. По свој прилици последња антологија у којој је Милета снажно присутан је она с краја Другог светског рата, коју је саставио Светислав Стефановић. .. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/09/%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4/
ЛеЗ 0006171 ПРЕДИЗБОРНЕ УЈДУРМЕ, ИЛИ ШТА ШТАМПА ШТАМПА И КОМЕНТАРИ (3). – Ово место, у којем је моја пролећно-летња-јесења „резиденција“, нема киоск, само један сеоски дућан, у који стиже пар дневних листова (Новости, Блиц, Политика, Курир, Информер… и низ оних других тзв. илустрованих шкрабања са голим женскама), које ми после једанаест пре подне донесе Бата Глуви, који почисти дућан пре седам, и онда испомаже ако има утовара – истовара робе, или нешто друго, до пола једанаест, када му истекне „радно време“. Као хонорар добије пиво или нешто друго, векну хлеба и могућност да понесе пар новина и чита до раног јутра следећег дана, и тако свакодневно, било субота, недеља или који празнични дан. Бата глуви сврати на кафу, или ракију, остави новине; чита ми наслове и скреће пажњу да обавезно погледам то и то. зна он да имам интернет у кући, али схватио је и то да online издања не публикују све што штампају. И ето тако – и у овој загубици (Богу иза леђа) могу да прелистам новине. Прво што ми прочита наглас Бата Глуви то је хороскоп.мој знак. Јер Бата Глуви је помало сујеверан, у свашта верује. Мештани га сматрају за чудака, јуродивог; и кад покушавају да раговарају са њим, то се своди на „зајебанцију“, тј. на покушај да испричају некакав мастан виц на његов рачун… – Ја на ове изборе не излазим! каже Бата Глуви. – Што? За кога да гласам, бре? Све испушене муштикле! Сви су већ у нечем варали и преварили! Остао сам без посла у време лудог Милошевића, који је тео да буде нови Карађорђе, а … види где смо сада! Погледај обавезно шта сад о њему пише Политика! Еј, бре, и ти новинари и њихове новине! Али и ти политичари – погледај, бре, те слике, па и те њихове нестраначке кандидате! Какви нестраначки! Па ел они мисле да смо ми толико блесави, да се ничега не сећамо? Колико су им платили, или шта су им обећали да буду на тим њиховим листама? Да се човек, да простиш, побљује од њихових текстова! Идем да одспавам као човек, ништа паметније од спавања не знам.Кад спавам, понекад и сањам, и кад нешто сањам – то ми је награда коју нисам очекивао. Немој да ме гледаш тако, пријатељу, ти си, зар не , син покојног Мике Лукића? Почећу да излазим на изборе, тек кад будемо били краљевина, као некад, као увек. Кад време, или прилика, склони ову данашњу булументу – ове масоне, ове политичаре и њихове плаћенике, подрепаше… И ја ти гарантујем да 80 посто људи овде, у овој нашој забити, мисли исто као и ја, само не сме да зуцне, јер… ајд, здраво! Паметан си човек, па поразмисли о овом што ти рекох!
***
У сваком случају, овај јуродиви Бата Глуви, који и не чује баш најбоље, због чега су му и прилепили такав надимак, новост је сам за себе, и од њега човек, чини ми се, има више нових ствари које може да чује, него што може да прочита у већини новина у земљи Србији…. http://edicijazavetine.blogspot.rs/2016/03/3.html
ЛеЗ 0006172 ОКТОБАР 14, 2010. – темат првог двоброја „Браничева“ за 2011
ПИТАЊА, ЧУЂЕЊА, НЕРВОЗЕ, (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊЕ
Прошлост је неописиви рудокоп низа наслага, који треба овидљавати и подвргавати јаким сноповима светлости. Хоће ли се појавити критички духови, који су «наштимовани» на посебан начин, и који имају јаке диоптрије кроз које гледају и виде, и оно што генерације нису хтеле да виде, и оно што још није виђено? Све треба подвргнути темељној критици, а посебно песнике и уметнике друге половине 20. века, ствараоце уопште, код нас, учинити видљивијим сва та сидра која су бацали да се укотве, сва та њихова пристаништа, и све те њихова принудна, изнуђена одморишта. Јер та одморишта великана тзв. бирократске књижевности, то су споредни коловози уметности. Замка Система. Страшна места где се зарад уживања допуштало духу да узме правац најмањег отпора и да усмери прамац где му је најлакше и да се ту усидри. Иако су и реке и море и језера, живот и енергија, текли и текли, даље и даље.
Винавер је тврдио да историју српске књижевности треба поново написати. Тврдио је да ми друге књижевности осим бирократске једва да имамо!
У сваком случају, Винавер није био усамљен и једини, у уверењу да историју српске књижевности треба поново написати, а са тим у непосредној вези, отпочети и дуготрајан и мукотрпан посао вредновања и превредновања у нашој литератури.
Сувише је оклевања, оклевања, одлагања, одлагања, заборава! Сувише је прошлости! Суштинске прошлости, стравичне и надмоћне, која наступа као бескрајна литија! Шта је наша садашњост већ годинама?
«Садашњост је продужење прошлости. Будућност је продужење садашњости. Данас је сутра и сутра биће данас….»
Још увек прошлост у нашој култури и литератури и друштву игра главну улогу! https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2010/10/14/%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%82-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%BE%D0%B3-%D0%B4%D0%B2%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-2011/
ЛеЗ 0006173 АНУАР 9, 2011. На трећи поглед
#
“Никола Милошевић је у два своја романа, Нит михољског лета (2002) иКутија од ораховог дрвета (КОВ, 2003) дао прилог обнови интелектуалног романа (подвукао Б.) у српској књижевности. А право говорећи и, то се могло и очекивати од есејисте који је још пре четрдесет година написаоАнтрополошке есеје, књигу која се неким димензијама отварала према могућностима романа-есеја, или, шире узев, интелектуалног романа. Није нескромно овде подсетити да сам још 1965, пишући о Антрополошким есејима Николе Милошевића, наслутио да од њега можемо очекивати дело, стриктније узете, белетристичке форме… “ пише Мирослав Егерић ( Роман о тамној страни душе и последицама од ње – Поља, Нови Сад, бр. 427 / јануар – фебруар 2004). – На чему темељи своје слутње ова «књижевна сибила»? И колико је то уопште важно за оцену два споменута романа професора, који је своју репутацију стекао као тумач и теоретичар њижевности?
“На основу чега? Пре свега, на темељу једног става који је у тим есејима оснаживао сложенији приступ књижевним делима но што је тадашња теорија литературе и есејистика била склона да прихвати…”
На први поглед – тачно. На други поглед – добар пример тзв. округле, котрљајуће официјелне књижевне критике.
“То осећање сложености света и сложености света у човеку који се бори са светом око себе, које је писац Антрополошких есеја имао, по нама, довело је до лепих резултата у романима Нит михољског лета и Кутија од ораховог дрвета”, пише М. Е.
На први поглед – тако изгледа. Али у суштини – критичко фразирање. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/09/%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D1%80%D0%B5%D1%9B%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4/
ЛеЗ 0006174 ЈАНУАР 10, 2011. На четврти поглед
#
Сачувај, Боже, тзв. савремену српску литературу од…. оваквих и сличних примера.
1) “Наративни образац Библиотеке је препознатљив – јунак-чудак, заробљен у своје помало помало смешне педантско-намћорске навике, изненада бива избачен из колотечине неким необјашњивим збивањем, које нарушава постојећи поредак у тежњи успостављања другачијег реда/ Приче из ове књиге такође развијају два наративна тока. Један чини свест јунака-чудака а други фантастички свет. Он делује продирући у стварносну сферу, док ликови покушавају да га како-тако поимају и укроте. Актери се понајчешће љуте на појаве друге стране. Сусрет свести ликова са не-рационалним регијама и у претходним остварењима има хуморну димензију, која је у последњем прерасла у темељни израз целине…” пише Душица Потић ( у “Пољима”, рубрика Лозинка, Стратегија узмицања, бр. 421 / јул-август 2002), критичарка- свезналица, – у једном предугом псеудо-критичарском чланку само ауторки разумљивом до краја. Даље вели (нека врста немуштог закључка на крају): ”Пре него што затворимо круг, ваља указати на још неке одлике Живковићевог писма. Модерни (и постмодерни) концепт фантастике, као и његова примена на жанр научне фантастике, поетички дослух са уметношћу нашег времена,предности су овог аутора…”
На први поглед – да се човек поплаши од свезналачког тона. На други поглед: фразерство, новинска површност, плиткост. Шта је то постмодерна фантастика? Па и постмодерна књижевност, ако баш хоћете? Опште место – ’уметност нашег времена’.Шта је то?Заробљеница наметачког духа, котеријског, сарадница тиражних дневника, наставља даље:”…Наглашена интелектуална и рефлексивна тензија врлина је овог књижевника који никада, чак ни када композиционо или стилски није савршен, није смисаоно испразан. ’Учитељ’ Ваше критичарке, Зоран Мишић, био је спреман да писцима опрости све мане, али никада и баналност значењског плана. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D0%BD%D0%B0-%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%B2%D1%80%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4/
ЛеЗ 0006175 ЈАНУАР 10, 2011 На шести поглед
- Наметачки шаблон НИН-а, оглашаван под фирмом «Критичари бирају ДЕСЕТ НАЈБОЉИХ». НИН се позива на некакву своју традицију, која је офирено наметачка. Те ранг листе не вреде ни лулу дувана. Пре више од десетак година сам написао дађаволи одлазе, а мајмуни (не)долазе.
Како сам се преварио, како смо се преварили! Доста је Србији – наметачког, бирократске књижевности, фаворизовања аутора блиских властима и владајућим партијама! Докле ће да пишу о поезији, да процењују поезију, праве антологије, праве листе десет најбољих, или најчитанијих књига поезије, прозе – за осведочене наметачке недељнике, залутали у књижевност, разноразни људи, па и професори универзитета, који имају везе са поезијом онолико колико и Скерлић са Абрашевићем и Проком Јовкићем?
Погледајте ви та «мерила» и ту критичарску доследност!Погледајте ви ту дрскост и специјализованост за укривање других и друкчијих! Рецимо – ранг-листа М. Пантића (НИН, 30- децембар 2010, стр. 64 -65). Он тврди да је «мало изузетних», а ко ће, молим вас, поверовати да је успео да прочита све релеватније што је штампано или публиковано од песничких књига током 2010. године! Човек пише о песничкој продукцији, али навијачки, котеријашки, да не употребим адекватнији израз. Кад упоредите Пантићев списак «неизузетних» са «изузетнима», тј. са десетак књига које је одабрао, и када узмете у обзир оно што би по овом критичару била поезија («…мала лична религија, мантра за пуноћу, за интезитет самоосећања…»), онда вам никако не може бити јасно каква је у ствари разлика између неизузетних иизузетних? https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D0%BD%D0%B0-%D1%88%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4/
ЛеЗ 0006176 ЈАНУАР 10, 2011. Фуснота о побуни и отпору
Сигурно да у Србији има премного књижевних награда, које су некада нешто и значиле, али су те и такве награде и на својим врхунцима биле средство књижевне политике, дакле – средство манипулације, неговања и наметања бирократске књижевности. Ни мање земље ни више књижевних награда. Наградама котерије награђују или дисциплинују писце бирократске књижевности. Удружења књижевника у Србији личе на сабирне центре у којима се слежу као магле сви они путници пристигли на београдску аутобуску и железничку станицу, аеродром, са вишком амбиција. «Кад смо већ код тога можемо се с правом упитати, откуд толико скрибомана и епигона у цеховској организацији писаца? Ко их је у то удружење примио? Тачно је да се, не само данас него у последњих двадесет година, у Србији штамао велики број безвредних, садржински глупих, па и штетних књига домаћих аутора, а о страним и да не говорим. То је ваљда транзицијска неминовност», пише Политика (тзв. културни додатак, субота 8. јануар 2011, полемички чланак «Сарадници сунца» се поново рађају, стр. 05). Да се човек зацени од смеха: читајући ову полемику – « Да ли је неко из УКС писце за децу консултовао онда када је одлучивао да се установи награда за књижевност за децу која је понела име – Михаила Ћуповића. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D1%84%D1%83%D1%81%D0%BD%D0%BE%D1%82%D0%B0-%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D0%B1%D1%83%D0%BD%D0%B8-%D0%B8-%D0%BE%D1%82%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%83/
ЛеЗ 0006177 ЈАНУАР 10, 2011. Ђаволи, ипак, одлазе, мајмуни долазе
9
Да ли је Ђаво – далеко му лепа кућа – постао јунак у циркусу усамљености, попришту писца, зато што је Бог- како пише Сиоран – ’све изабрао за нас, па и кравате’? Из потребе за сабраношћу, – како пише Сиоран – ’отпослао је Бога, решио се последњег наметљивца’.
“Без Бога све је ништавило. А Бог? Врховно ништавило.”
У једном од бројева Посебне породичне заветине, донет је избор текстова о непоменику у народној традицији, као и избор текстова из дела једног савременог писца, широкој читалачкој публици скоро непознатог. Тај писац је имао амбицију да пишући биографију ђавола, напише књигу о обрнутој повести цркве. О свему се може писати. Не може нико забранити писање о обрнутој повести цркве. Таквих књига у српској уметничкој прози нема много…
Постојао је циркус усамљености, постоји и овог тренутка, постојаће увек, изгледа. У том циркусу све је могуће. У том циркусу, Сиоран, на пример, ’Ношен расплинутошћу, качи(м) се ма и за најмању тугу као за даску спаса’. У том циркусу, ’кад анђео ходи, ђаво му се крије у сенци. Кад ђаво ходи, анђео му се крије у сенци’.
Препирача је било и биће. Неке писце ће импресионирати само Ђаво, неке само Бог, само човек, ређе – Свечовек.
Свечовек? Свечовека један златоусти богослов описује као ’мајку Луциферову, која се дала од сина понизити, исецкати, смањити, стеснити, попљувати и распети, све из материнске љубави према сину’. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D1%92%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%B8-%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D0%BA-%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B8-%D0%B4%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B5/
ЛеЗ 0006178 ЈАНУАР 10, 2011. Два напоредна колосека: најзваничнија, тј. бирократска књижевност, и – бездана
10
Ко ће написати објективнију и документованију, критички интонирану историју новије српске књижевности у којој би најзваничнија, тј. бирократска књижевност била подвгрнута најригорознијој стваралачкој ревизији, чиме би, можда, био утрт пут и писању макар кратке историје бездане књижевности? Неки нови Ђаво-бог-Писац (како би рекао Мркић), неки нови свети монструм, који би у много чему заменио наизглед незаменљивог Скерлића, тј, толике бледе копије једног Скерлића?
Постојали су монополи, који су сахранили толико талентованих људи, који су писали, али нису имали где да објављују. Монополи система су сахранили и цементирали не само многе потенцијале, него и конкретне људе, ствараоце.
(Један од доказа: Случај професора Младеновића, скоро невероватан, али догодио се и обелодањен је после сто година самоће!) ( Колико је одличних рукописа у монополским комунистичким предузећима одбачено због кукавичлука наметнутих уредника? То није хипотетичко питање. Објављивани су рукописи песника-мутаната, подобних, следбеника – који и данас муте воду, и намећу оно што је свугде у свету, па и у Европи, поражено, анахроно.) Погледајте, ко се, овде у Србији, буни против брзог писања и објављивања. Прошетајте мало интернетом.
То су људи који већ имају неке позиције и који се боје да ће их изгубити… Дакле, нема разлога да се страхује од блогосфере. Ево, погледајте оно што су покренуле београдске ЗАВЕТИНЕ, један издавач који је деценијама био игнорисан од наших штампаних медија и таворио у гету малих тиража. Заветине публикују чак и оно што је у земљама источне Европе, али и другде, до пре десетак година било незамисливо. ЗАВЕТИНА из дана у дан доноси обиље текстова, пре свега нових писаца, али и других ствари. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D0%B4%D0%B2%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B7%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B8%D1%98/
ЛеЗ 0006179 ЈАНУАР 10, 2011. НОВА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ.ТРАГЕДИЈА
11
(а)
Закључна премиса: Бистра вода у којој се виде многе жабе
Винавер зна да је историја српске литературе неверно представљена од стане стручњака са универзитета (1936) и тврди:
„Целокупна историја књижевности наше има да се напише поново…“
Наводи и аргументе. Пише и о својој књижевној генерацији, уверен да су њени припадници нашли пут за обнову, продубљење и за прави стваралачки замах. „Једна песма, можда чак и једна реченица тога што смо ми написали и изрекли била је књижевно важнија но сва нагваждања мртвих схематичара…“ Упркос томе, „наш је положај био тежак и немогућ. Јер старе генереације схематичара, разних случајних професора и васпитача омладине нису дозволиле омладини да она уђе у књижевност и у живи израз преко наших извора. Напротив, они су омладини дали свакојаку црвоточину, а нас су отстранили…“ „На тај начин моја генерација није могла да изврши утицај на омладину и на широку јавност, а није јој се дало ни да дође до издања својих списа. Ми смо били извори корисни за нацију које су покушали да затрпају. Место воде са наших извора омладина је, жедна и жудна, добила филтрирано блато и жабокречину./Млађе генерације које су прошле кроз такву гимназију у власти схематиара и мумија, добиле су у гимназији одвратност према књижевности. Многи од њих нападају књижевност и културу мислећи да је то социјалност…“
Винавер је свестан да се његова књижевна генерација налази између чекића и наковња. Између преживелих схематичара и тзв. социјалних критичара. Имао је веру да ће књижевна правда према његовој генерацији бити испуњена – у историји српске књижевности, истицањем у правој значајној перспективи. Да ли се то догодило, макар при крају 20. века? Донекле. Делимично.
Винаверова генерација није успела да се развије кроз живот како би то било корисно и у мери у којој би то било корисно и за њу и за целу широку заједницу. Трагедија Винаверове књижевне генерације јесте трагедија српске културе… https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%82%D1%80%D0%B0/
ЛеЗ 0006180 ЈАНУАР 10, 2011. Лицемерје и демони Необичне лажи
Више од 100 година српском културом и књижевношћу влада – нешто што би се могло назвати – лицемерје….
Довољно је испричано о некадашњем лицемерју. О данашњем сам, на крају романа Вампирџија, написао дословце ово:
Наводно, све је отишло до врага. Али неки српски издавачи успели су да се снађу; објављују на стотине наслова годишње. Просвета објављује толике НАЈ, НАЈ – лепше… Било би глупо трошити папир на толика имена тзв. великана. Народна књига, исто… Толико наслова, толико генијалаца… Стубови културе, јакоже! СКЗ, етц. Све и свашта трукају, само не оно што би користило српској култури и књижевности. Не објављују Винавера, а у десет издања штампају помодни и свакојаки други шкарт.
– Шта вас брига шта они штампају? Они то штампају својим парама! – чујем тобожњи глас разумности. А одакле им паре да то штампају? Кад успеше толике паре да сакупе? Овде, елем, прођу има, велику прођу, све оно што је подстакнуто климом Необичне лажи, и то подстичу, прво, они који дају новац да се такве ствари друкају, не у једном, него у седам, десет, петнаест или више издања.
Друго, то одобравају уредници, стасали у Необичној лажи, који још увек имају и куражи да јавно иступе и побуне се, када им неко, макар и узгред, усмено, или у каквом пафлету, штампаном у 100 примерака, то замери.
Других уредника данас и нема, на јавној сцени, осим тих и таквих, стасалих у Необичној лажи. И како да се овде нешто промени? https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D1%80%D1%98%D0%B5-%D0%B8-%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B5-%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%B8/
ЛеЗ 0006181 Веровали или не: Зидови и бунари од драгог камења. – Богатство и сиромаштво живе једно поред другог у селу Горњи Бучумет, испод планине Радан. Овдашњи сељаци муче се у беди и једва састављају крај са крајем, док њихове њиве и ливаде, шуме и дворишта леже на драгом камењу. И не значи им много то што су у темеље кућа и помоћних зграда узидане стене опала, ахата, калцедона, аметиста и јасписа, од којих се израђује скупоцени накит.
Чак је и макадам посут овим ретким драгим камењем које сељаци уграђују у куће и штале, од њега праве ограде, а њиме је обложено и шездесетак бунара у Бучумету. Потпорни зидови и стубови могу се видети и на појединим кућама у Медвеђи и Лебану, а мало је оних који знају праву вредност материјала који су уградили. – Мој деда је њиме озидао један бунар, мој отац други, а ја трећи. Знали смо само да не пропушта воду, да се не љуска и не прља воду. Тек пре три године сам чуо да је камен ко бајаги много вредан. Дошли овде неки Београђани комбијем и напунили га стенама и камењем. Они су ми испричали да на њему може много да се заради, али мене то не интересује. После су долазили и други људи са мањим камионима и сакупљали по селу камење и трпали га у некакве сандуке. Сви смо им се смејали – прича Раде Миленковић, једини становник Горњег Бучумета, који у својој кући има и младе људе. http://blbelatukadruz.blogspot.rs/2016/03/blog-post_6.html
ЛеЗ 0006182 ЈАНУАР 10, 2011. Патентно писмо или Освајање сна
Централна фигура српске модерне књижевности, објављује 1952. године своје Патентно писмо, под насловом: Освајање сна.
Све крин до крина, бездан тишина,
Вртлог врлина, сумор суштина –
Све се раскраја у сто бескраја,
У сто очаја, сто одношаја
У сто дивљина, сто давнина.
Сва мора брује безмерјем струје,
Мириси рује несвест милина,
Потоци хује бестрв планина –
Све гује зује језом олује
Безноћ је дана – безвласт даљина.
Тим срцем врелим, свенадно смерним,
Тим смелим трудом, свим узалудом,
Свим недосудом, свим нерасудом,
Том слашћу худом, превлашћу лудом
Тим бићем зрелим, горко чемерним:
Букните будно, бескраје скројте,
Складите развој, облике спојте
Зглобите време, безброје збројте –
Што неће цветом – сјајем освојте.
30. децембар 1952.
То, пише, Винавер – три године, пред, своју, смрт.
Развој – стваралачки развој – појам, који, заобилазе – тзв. наметнути или самопроглашени критичари бирократске књижевности, или му не придају значај који стварно има, тумачи у српској критици или књижевној историји; то је оно о чему пише зрели Винавер; тражећи од уметника да раде на усклађивању свога развоја. Стваралачки развоји многих српских уметника нису били пожељни… Ако би се погледао стваралачки развој многих српских писаца, па и оних најистакнутијих, па и оних које је Винавер хвалио и подстицао на њиховим књижевним почецима, од Винаверове смрти па до 2000. године, погледао кроз увеличана сочива, видело би се, да нема писаца и песника, чији се опус, или појединачно дело, завршава апсолутним, да не кажем Богом, јер то многима може зазвучати чак патетично https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D0%BF%D0%B0%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%BD%D0%BE-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B0%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%BD%D0%B0/
ЛеЗ 0006183 ЈАНУАР 10, 2011. Европа појма нема шта је у ствари данашња Србија
13
Овим текстом је, коначно, објављен рат најзваничнијој, тј. бирократској књижевности, официјализму уопште у српској култури и књижевности у име једног стваралачког идеала који ће увек као симтпоматични знак жигосати Скерлићеве симпатије за Абрашевиа и Проку Јовкића!
Написао сам својевремено : Европа појма нема шта је у ствари данашња Србија.
Хоће ли сазнати данас, сутра или прекосутра, на основу преведених дела српских књижевника – оних наметнутих и понајближе партијама на власти?
За име Бога, кога све не преводе! И кога све никада и никако неће преводити, него ће настојати да држе у гету малих тиража – фаворизовани новопартијски писци, новодемократске бирократе? https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%98%D0%BC%D0%B0-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D1%83-%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%88/
ЛеЗ 0006184 ЈАНУАР 10, 2011. Памет са Богом, и она друга
12
Овде су, деценијама, дефицитарни песници-критичари. Памет са Богом. А жабаца-крекетана, то јест официјелних и других критичара, наметачких, поготову оних са тзв. «универзитеским педигреом», «виц-критичара» има колико вам драго. Нико појединима не пориче памет, али – понављам – на шта је све кадра памет без Бога, показује прозаична историја најзваничније српске књижевности, тј. бирократске, двадесетог века, на челу са већ спомињаним и подразуманим актерима. Више је реалне стваралачке критике изречено на рачун данашњег лицемерја на крају романа Вампирџија (2005), него у стотинама књига официјелне критике, официјелних часописа и гласила – и то је разлог, верујем, што о том роману није написано ни словце, иако је објављен у добро осмишљеној едицији , и одлично написан – ни после шест година. Ја немам илузија, нити сањарим да ће се догодити чудо – док српском културом и књижевношћу, претвореном у бару појединих секти, партија, или кланова, крекећу жабци крекетани! https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D0%BF%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%82-%D1%81%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%BC-%D0%B8-%D0%BE%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B0/
ЛеЗ 0006185 ЈАНУАР 17, 2011. Скривени прави наслов
Одустао сам, морам одмах признати, од скривеног и правог наслова овог рада – Српски ренесансни духови – јер је можда одвећ преширок, а могао би бити протумачен и као претенциозан и непрецизан.
«Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизиСећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99).
Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања).
Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/17/%D1%81%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2/
ЛеЗ 0006186 АПРИЛ 6, 2011
КЊИЖЕВНА ПОЛИТИКА У СРБИЈИ: 5. ОКТОБАР 2000 – 16. МАРТ 2011 / Томашевић
САБЛАСТИ НЕЈАВНОСТИ. КЊИЖЕВНА ПОЛИТИКА У СРБИЈИ: 5. ОКТОБАР 2000 – 16. МАРТ 2011
Доба владавине Слободана Милошевића личило је на сабласни Кафкин „Замак“. Светлост Дјиндјићеве владавине одвећ је кратко трајала да би у држави Србији ишта променила. Области јавног деловања након убиства премијера свакодневно су се урушавале да би се данас поново нашле у непосредној близини кафкијанских сабласти, у апсурд преобраћен у поглед на свет. Скуп карактеристикâ духовне ситуације времена у Србији, односно оно што бисмо само с пуно обзира могли да назовемо Zeitgeistneurosen, никако нису мимоишле ни српска пољâ књижевнога, нити књижевну политику тога поља. Овим долазимо до теме која се иначе званично зове учешће Србије као почасног госта на медјународном Сајму књига у Лајпцигу 2011. године о којој бисмо желели да кажемо оно што у тзв. официјелној књижевној Србији нико нема довољно принципијелне снаге да чује, још мање цивилне куражи да каже. Другим речима, књижевна Србија воли припитомљене истине, што је, иначе, опште место свих духовних почивалишта дотераних до порока. Оно што говори против припитомљених истина и qуаси истина навешћемо укратко у оквирима неколико наших теза. Делегација одабраних писаца препоручених од стране српског Министарства за културу и Организационог одбора за учешће на Медјународном Сајму књига у Leipzigu заправо је идеолошка делегација писаца састављена по најбољем рецепту некадашње владајуће комунистичке партије https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/04/06/knjizevna-politika-u-srbiji-5-oktobar-2000-16-mart-2011-tomasevic/
ЛеЗ 0006187 ЈУН 13, 2011. ЂАВОЛИ ОДЛАЗЕ, МАЈМУНИ (НЕ) ДОЛАЗЕ
или увод: ПРЕВРЕДНОВАЊЕ
„Шта ви, и ти као учени људи, представљате српском народу? „
Овим оштро интонираним критичким речима, обратио се отац Сава, игуман овчарско – кабларског манастира Вазнесења (септембра 1992) Јеротићу.(1) Приговор оца Саве упућен Јеротићу, индиректно је упућен и свим другим српским интелектуалцима, или ученим људима; онима који су се заборавили; онима који су гледали, увек, да се ником не замере, избегавајући да говоре оно што је једино потребно. Јеротић, ипак, спада у оне ређе ученије Србе (редовни члан је УКС и Медицинске академије, а однедавно и дописни члан САНУ). Па ипак, приговор је упућен Јеротићу (Београд, 1924) који је завршио Медицински факултет и специјализирао неуропсихијатрију, а у Швајцарској, Немачкој и Fранцуској психотерапију. Радио је више деценија као шеф Психотерапеутског одељења болнице Др. Драгиша Мишовић у Београду, а од 1985. године предаје као професор по позиву на Теолошком факултету у Београду.(2)
__________________
(1) И наставио: „Појављујеш се, чујем, на телевизији и причаш оно што траже од тебе (сва истицања – М. Л.), а не сведочиш Бога, не говориш о Богу кога је народ једино жедан и гладан. Половичан си, млак си, уплашен си, гледаш да се ником не замериш, а што се тако непрестано занераш Богу – ником ништа! Какав си ми ти то доктор, кога лечиш и чиме? Зар у овим претешким, можда последњим временима, ти избегаваш да говориш оно што је једино потребно, него трабуњаш шта су те други научили и шта си прочитао књигама . Знаш ли ти колико ти је година ? Исто колико и мени зар не! И шта мислиш, колико нам је остало живота? Зар ти не увиђаш и не сагледаваш шта си све пропустио у животу и шта си све сувишно говорио, писао, чинио? Зар треба да постанемо сасвим немоћни па да схватимо шта је једино потребно да говоримо и радимо? Прени се, уозбиљи и посвети се сав Богу, ово време што ти је још Бог оставио да Му се цео посветиш“ (Јеротићево дело, стр. 53 – 54) . https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/13/%D1%92%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%B8-%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B8-%D0%BD%D0%B5-%D0%B4%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B5/
ЛеЗ 0006188 ЈУН 13, 2011. ПРЕВРЕДНОВАЊЕ или зашто се одлаже?
[наставак огледа Ђаволи одлазе, мајмуни (не) долазе]
5
Није случајно Јеротић, дакле, издвојио оца Тадеја, тиме што му је у својој књизи посветио два поглавља. Отац Тадеј је мисионарио у два манастира последњих година: Тумани, код Голупца, и Витовница, близу Петровца на Млави.
Село у коме сам рођен налази се негде између ова два манастира. Као дечака водиле су ме рођаке у оба. Као младић, одлазио сам сам у манастир Тумани, немајући, на жалост, појма – да је ту отац Тадеј, пропустивши прилику да лично упознам духовника.
Већ сам био завршио једну своју књигу есеја, крајем лета, у коју су ушли, махом, моји објављени есеји (објављивани последњих неколико година у нашим листовима и часописима), и писао сам Поговор за ту књигу… (29)
Поред осталих ствари, размишљање о. Тадеја о негативним мислима и њиховом одстрањивању, или спуштању у срце, чини ми се изузетно актуелним. (30)
Своју књигу есеја, овим освртом на Јеротићеву књигу Разговори са православним духовницима, сматрао сам заокруженом.(31)
_________
(29) Реч је о првом издању књиге есеја Метафизика у белом оделу.Позајмио сам наслов за ту књигу из опуса Николаја Велимировића. Писао сам о књижевним темама и ауторима чија дела се нису бавила револуционарима и трагедијом Европе (а – „Револуционари носе барјак смрти са насликаном главом мртвачком. Зашто? Зато што верују у вечну смрт и привремен живот на супрот цркви која верује у вечни живот и превремену смрт„, б – „Трагедија Европе је у томе што се приволела царству смрти, које сматра вечним а одбацила царство Живота вечнога. Ухватила је савез са смрћу. А чим се везала са смрћу, она се везала и са паклом и пакленим својствима, тј. са лажју и преваром и грабежом и отмицом и убиством и мржњом и сујетом и сваком другом сујетом, и сваким другим гробним смрадом“ – Велимировић).
Тај поговор који сам писао и написао, пре него што сам прочитао Јеротићеву књигу. Није ме чинио задовољним, напротив. Он ми се једноставно „отео“, прерастао у увод у другу започету књигу мојих есеја (ЂАВОЛИ ОДЛАЗЕ, МАЈМУНИ ДОЛАЗЕ, за коју сам као окосницу, већ у првој половини 1994. године, имао неколико есеја о Ј. Бродском, М. Булатовићу, Данилу Кишу и Александру Лукићу)…
Јеротићева књига ми је помогла нарочито његови разговори са оцем Тадејом, да се помирим са тим да мојој припремљеној, првој књизи есеја, једноставно није потребан никакав поговор, да се поговор који сам написао може прелити као вода у спојеним судовима, у наредну књигу есеја,
ЛеЗ 0006189 ЈУН 14, 2011. Да бисте стигли на циљ пожурите полако
… Бог прикупља сећања и обасјава их великим фењерима у сновима.
Ни људи налик на анђеле не знају у шта су умешани сваког дана, сваког часа, па и сваке ноћи – док сањају снове које не разумеју.
Чистота и невиност састоји се од незнања.
Најугледније породице једне земље пореклом су из забачених крајева.
Зло у људима извире из њихових срца, из предрасуда, из отупелости.
У сваком крају, као и у сваком семену, постоји клица која ниче и коју треба (пре)познати.
ЛеЗ 0006190 ЈУН 14, 2011. УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА
Да ли би прешли у ново, у СКД, или би остали у старом, у УКС, Иво Андрић и Булатовић, не тако давно, наши најпревођенији писци у свету, да су којим случајем живи? Чему једно овакво скроз хипотетичко питање управо данас?
У ново су прешли писци “Стубова…”, уредници Народне књиге, Никола Милошевић, Милутин Петровић и – да не набрајамо даље.
У старом су остали – Матија Бећковић, Добрица Ћосић, Адам Пуслојић, Срба Игњатовић, Ракитић, Савић, Братић – дуго би потрајало набрајање.
Да ли је – ново удружење заиста и – ново, а да ли је старо – старо, то већ и врапци у Француској знају. Намештај се меблира кад дотраје, зар не, или купује нов, али ни пара ни штофа није било, а изгледа ни мајстора, да се адаптира “старо “ удружење књижевника…
Великих писаца нема ни у новом ни у старом удружењу; велики су на гробљу. На гробљу је Андрић, Црњански, Пекић, Киш…
Остао је остатак, који је огрезао у беду живота, сурвао се у урвине судбине и политике, деобе…
Мислим да ће деобе и поделе дуго остати,нећу да образлажем и зашто јер би то била и предуга и трауматска прича (1), и да ће до побољшања доћи тек са новим генерацијама које долазе; али би и једно и друго удружење могло да успостави нелажни Суд части. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/14/%D1%83%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%BC%D0%B0%D1%85%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0/
ЛеЗ 0006191 ЈУН 14, 2011. Шљака историје;шкарт (1)
КЊИЖЕВНА ИСТИНА О ПРЕКУМАНОВСКИМ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИМА И ДЕЈТОНСКИМ
Доктор Смрт. – Ништа није онако како се говори и прича, како се у јавности намеће, или како се чини на први поглед. Рецимо, Б. Кљајић, у свом речнику (1) описује интелектуалца као „умног радника“. Лексиконска одредница је, видимо, у духу Наметнога, тј. 20. века. Дефиниција је, елем, лексиконска: типичан пример редукованог схватања,материјалистичког, идеолошког схватања појмова интелектуалац, интелигениција. Појам интелектуалца се више од пола века примао у вулгарном редукованом наметнутом разумевању интелигенције, бирократске интелигенције. Када размишљамо о интелектуалцу, треба узети на првом месту памет, бистрину ума, широко – најшире образовање, високу квалификованост за једну или више области, изузетну моћ схватања, мисаоне, мислилачке способности, али и хармонично јединство душевног, духовног, разумског, умног у равни интелекта. Памет је најскупља на свету, а у Србији и међу Србима? Баците поглед на 19. и 20. век и одговорите поштено себи. Интелектуализам, подсетимо, у филозофији и теорији спознаје представља схватање на основу којег до спознаје долазимо интелектом, разумом, а не чулима.
Колико се Памет цени данас, на почетку 21. века, у Србији и међу Србима? https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/14/%D1%88%D1%99%D0%B0%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%88%D0%BA%D0%B0%D1%80%D1%82-1/
ЛеЗ 0006192 ЈУН 14, 2011. Предејтонски, дејтонски и постдејтонски интелектуалци
Доктор Крв и Доктор Смрт [ Шљака историје;шкарт (4) ]
Академије су страшна места, наметна места, места где се ломи.Међу утицајнима у јавном животу, међу онима који су ведрили или облачили, директно или индиректно, сувише има оних других који су испливали из…робова и заробљеника проклетства или тајни, и многи су опседнути тајнама или проклетством, и вуку их за собом као старе змијурине своје репове.
Богослов, кога смо већ спомињали, знао је њихову тајну, знао је да се са свих страна око њих згрћу тајне и наваљују на њих, и да се из сваке од њихових тајни рађа још безброј тајни. Рађа се и проклетство, трагизам. Сви су трагични. Како је могуће да у ма ком жирију за доделу ма које награде буде један изрод, удворица тиранина и туђина? Како је могуће да неко буде арбитар и међу часницима, ако је полно неодређен, деформисан, или скандал – мајстор, новинско пискарало, салонски заводник и (или) највулгарнија верзија балканског прељубочинца? Како је могуће да међу часницима буду трговци и ђифте, окречени гробови, лажни људи, дволични људи, слуге у најгорој могућој верзији? Узмите било коју експонирану јавну личност у области политике и уметности, друге половине Наметнога века – зар има и једног који није бременит тајном и проклетством? То су људи (говорим и о мртвима и о живима), који су се заклињали у демократизам, омаловажавајући зглоб овостраног са оностраним. За њих је постојало само овострано. Омаловажавали су из петних жила онострано. А то за умног човека значи да су били људи без равнотеже на граници између два света: одвукла их је тежа овостраног. Избегавали су религију, религиозно у уметности, што ће по њих, и положај онога што су „створили“, бити фатално и пресудно у будућности. Мало је било људи међу онима које су уважавали, а можда то нису ни желели ни могли да чују, схвате и осете, да једино кроз религију човек и уметник може да премости дубок и страшан понор између видљивог и невидљивог, чулног и натчулног, да омогући органско и хармонично јединство овостраног и оностраног…
Безбројни ликови и личине и приказе оних других, што су сушта супротност прекумановском интелектуалцу, неумитно су почели да испливавају и наступају, почев од године смрти и краља Александра Првог и горостаса војног хирурга Михаила Петровића. Пре средине Наметног века, пружила им се прилика којој су били дорасли и коју нису пропустили: искористили су је дрскошћу и грамзивошћу узурпатора, узурпирајући најзначајније институције српске науке и уметности. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/14/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%98%D1%82%D0%BE%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D0%B5%D1%98%D1%82%D0%BE%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B4%D0%B5%D1%98%D1%82%D0%BE%D0%BD/
ЛеЗ 0006193 ЈУН 14, 2011. Који су то велики писци, уметници? Све самозванац до самозванца!
Шљака историје;шкарт (3)
Рајс је знао вредност религије, знао је и доктор Петровић, и многи други прекумановски интелектуалци, и Лаза Костић, јер кроз религију човек и уметник покушава да пронађе своју равнотежу у васиони. Зашто? Па одговор је више него логичан: да не би онострано подценио на рачун овостраног. Већина уметника српских Наметнога века, према томе се односи или као према луксузу, или као према химери, одбацује најнеопходнију неопходност, одбацује и игнорише саму суштину човекову. То није природно, и то је нешто најапсурдније, а то је још увек присутно, поготову када је реч о ма ком „дејтонском“ интелектуалцу. Дејтонски интелектуалац је метафора. Дејтонски интелектуалац је савладао и загушио у себи, присутно у сваком човеку, осећање бескрајности. Темељно и систематски су били припремљени за то самогушење. То бесконачно није пронашло свој језик и израз у делима које су „створили“. Религија им је била апстрактна, страна, нису победили геоцентризам, ако је неко међу њима и покушао да апироцентримом савлада свој егоизам, није му пошло за руком. Нерелигиозност и атеизам је постала масовна и прихватила се толиких, упила у њих, поготову код многих и многих код којих је то исконско и Божје бесконачно осећање наркотизирано солипсистичким егоцентризмом. (5) О злу се овде говорило фразерски, и никад није подвлачено два пута да оно човека гура ка оном свету…
Црњански? Андрић? Селимовић? Д. Ћосић? Пекић? Киш? Милорад Павић? https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/14/%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B8-%D1%81%D1%83-%D1%82%D0%BE-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D1%86%D0%B8-%D1%83%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5-%D1%81/
ЛеЗ 0006194 Сећајући се Ружице Сокић. Болујем, али чиним све да памте Ружицу. / Милена МАРКОВИЋ | 05. март 2016. 18:34 | Мирослав Лукић, супруг преминуле позоришне и филмске диве Ружице Сокић, о сећању на своју љубав и пријатеља: Међу нама, нажалост, није било последњег разговора, али је остала Ружина последња порука http://mynevadress.blogspot.rs/2016/03/blog-post_6.html
ЛеЗ 0006195 Ремек-дело духовног оца Првог српског устанка сачувано у Вранићу, крај Београда. Непроцењиво дело и данас збуњује историчаре.. – РИЗНИЦА цркве у Вранићу чува мало познато ремек-дело Хаџи-Рувима, духовног покретача Првог српског устанка, крст на којем је дуборезом представио 44 минијатурне библијске сцене. Научници до данас нису решили загонетку како је израдио раскошне минуциозне рељефе с мноштвом фигура и ликова које би било тешко извести и најмодернијим алатима. Још увек није откривено ни где је Рувим стекао огромно знање и вештину. Овај човек, који је оставио неке од најзначајнијих историјских бележака о свом времену, о себи је оставио само податак да је рођен у Кадиној Луци.
– Хаџи-Рувим је био свештеномонах, књижевник, историчар, уметник, родољуб и велики мученик – каже историчар и богослов протојереј Радивој Митровић, дугогодишњи парох у Вранићу и стваралац јединственог црквеног музеја у коме се налази драгоцени крст. – Он се замонашио после женине смрти, али његов немирни дух није држало место. Одмах је отишао на ходочашће у Свету земљу, и до краја живота остао велики путник. Његове трагове налазимо од фрушкогорске Свете горе па до Атоса. Са свих страна он сакупља знање и доноси књиге у Србију, где васкрсава из пепела манастире и цркве у којима отвара школе http://raskovnik.blogspot.rs/2016/03/blog-post.html
ЛеЗ 0006196 ЈУН 14, 2011
Насупрот лика прекумановског интелектуалца, стоји онај други сој,- комерсантски
Шљака историје;шкарт (2)
Бекство са села у град. – “…зашто вам се села све више празне, а сеоска омладина, која сигурно не би била сувишна на селу, наваљује у градове да би ту потражила запослење? Сигурно не зато што их ваше село, које је, осим ретких изузетака, једно од најплоднијих и најнасељенијих у Европи, не би могло хранити. Не, они долазе у град из два друга разлога: прво, данас многи млади људи сматрају понижавајућим да буду сељаци, па желе да буду “чиновници” јер мисле, и у великој већини случајева с правом тако мисле, да ће им посао у својству чиновника бити лакши. Овакво стање духа, наравно, слабо погодује васпитавању вредног особља у државним службама. И, заиста, лижно искуство ми је показало да је половина ваших чиновника лоша и веома лења…” Родолф Арчибалд Рајс: ЧУЈТЕ СРБИ!Чувајте се себе, Београд: СПИК, 2004, 116 стр. ; стр.10
Докази су испред носа, свуда, у друштву, у тзв. култури, у политици, на универзитету, у редакцијама часописа, у свим престоничким новинама, и оним провинцијским, у књигама и пренатрпаним књижарама, у архивима…
Нема сумње да је поглавље „Прекумановски интелектуалац“ једно од најбољих у Димитријевићевој књизи; написао га је јасно, интелигентно, један од ређих данашњих српских интелектуалаца, који је познатији у медицинској области у којој је стекао и докторат (предаје као редовни професор на Стоматолошком факултету Београдског Универзитета), него у српској књижевности. Обавио је један драгоцени истраживачки посао, и није подлегао искушењу српских књижевника да романсира нађени и неидентификовани ратни дневник https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/14/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%83%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82-%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BA%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D0%BB%D0%B5/
ЛеЗ 0006197 ЈУН 14, 2011. ПРЕКУМАНОВСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ
[ Шљака историје;шкарт (6) ]
Доктор Мих. Петровић је само на први поглед пример нашег прекумановског интелектуалца који је каткада претеривао у строгости; не, он се гадио лажи, сваке лажи, српске и француске, савезничке. Био је доктор човек високих моралних чинова, и вредновао је високо моралне чинове Регентове. Познавао је ондашње стварне прилике и није лагао себе, нити друге, као што радо чине поједини данашњи, поспрдно названи дејтонски интелектуалци. Било би више него добро да држава потпомогне објављивање ове књиге и на неколико светских језика: пре свега на француски, енглески, немачки, руски, шпански. Поред осталог, и зато, што је ово добро и истинито, аргументовано писана књига. Зато што говори о страшним последицама које наступају „када господари рата престану да брину о здрављу, хигијени, животима војника, када забораве на значај војног санитета, када таштина, неодговорност, неповерење великих нација бивају плаћени жртвама малих балканских савезника“.
Прави јунак ове књиге није „дејтонски“ већ прекумановски српски интелектуалац, а Брана Димитријевић је дао изванредан пример једног од њих – доктора Мих. Петровића – „фанатика струке и визионара, хуманисте, предусретљивог, пожртвованог лекара, доброг и честитог човека, забринутог патриоте“, аутентичне личности… https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/14/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BA%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D1%86/
ЛеЗ 0006198 ЈУН 14, 2011. Српски сељак
ФУСНОТЕ (1) Ко је код Срба у 20. веку елита? Б. Лазаревић доказује да су то – сељаци!
“(….) Прелазак преко Албаније превазилази подвиге Ханибала и Наполеона преко Алпа, прелази пустиње Александра Великог и Скобељевљеве баруштине у повлачењу.То је подвиг из чисте митологије. Кад се дневници појединаца који су прешли Албанију, једнога дана буду штампали, видеће се сав наш мит несреће, ужаса и бола. За то је требала јака воља и легендарна издржљивост. (….) Наша катастрофа је пуна докумената из којих би се извела читава једна социологија и психологија наше расе и, у њој нарочито, разних класа и примеса разних нација. Али, и ту је наш сељак био велики. његова воља и његов карактер мермерни су стубови на којима ће се моћи да подигне дивна катедрала”. – Бранко Лазаревић : Наш сељак,Крфски Забавник, бр. 4, Крф, 15 авгута 1917, 1- 3 стр. У фототипском издању М. Ненина из 2005, стр. 63 – 65.
Б. Лазаревић је, на најједноставнији начин, показао да српски сељак у поређењу са српским комерсантом и српском интелигенцијом, “отскаче са неколико копаља над њима”. Тврдио је, у истом чланку, да је воља српских сељака “најбољи могући материјал за стварање солидне и јаке социјалне зграде”. Лазаревић је интелигентно анализирао српског сељака, комерсанте и интелигенцију. Поменуо је и једну сцену из “Сан – Ђовани ди Медуа. На пристаништу и око пристаништа Кафарнаум. Слега се, сем преболесних војника, сва Србија која није војник: све друштвене класе, све професије. Први бродови отишли, други се очекују. Пакао од псовки, грдњи и оговарања. Како који брод оде, они који остају назову се “спасиоци отаџбине”, оне који оду назову “издајницима”, и све тако наизменце. Нађем једнога високога господина који је сав усплахирен што се још није укрцао, и питам га:”Зар неће, прво, ове жене, ови болесни војници, ова деца?” Не рече ни речи, шмугну у гомилу и, после неколико тренутака, задовољна му се фризиономија приказа на мосту: уписан је за укрцавање.За све то време, они мртви сељаци, стари ратници са Нагоричана, Једрена и Цера, црно су ћутали и стојички “чекали ред” који је давно прошао. “Зар вас још не укрцавају?” упита их неко. Сви на то отмено заћуташе, сем једнога који је још имао смисла за шалу:”Нећемо да се мешамо са забушантима”, рече он.” https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/14/%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%81%D0%B5%D1%99%D0%B0%D0%BA/
ЛеЗ 0006199 ЈУН 15, 2011. – ПРСКА,/ с брегова плавих, ШЉИВА – А СРПСКА…
Дакле, кроз читав Наметни или 20. век и официјелна српска литература и критика (рачунајући и тзв. „несумњиве“ ауторитете – Ј. Скерлић, Богдан Поповић….), мање ипак личи на неки стари рибњак, ако ћемо бити искрени, већ на – жабњак ( не Жабњак! – мада је и исти део жабњака), у коме је за уморно око немилосрдног аналитичара, привлачнија барска биоценоза, понеки локвањ, крв заласка сунца, или крв неког раскомаданог талента, растргнутог на самом почетку. И било је природно, то није цинизам, да у таквом жабњаку опстану и преживе само рибе грабљивице, штуке дакако, и маса жабаца.
Историја српске културе и поезије 20. века пре је историја страве, крекетања и сабласне месечине! Данас, на самом почетку 21. века, у тзв. српској књижевности и култури, у тој мочварној области са које се још увек не подижу тешке магле, природно је што има толико фукара и књижевних илузија; зар је могло бити друкчије?(9) https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/15/%D0%BF%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%85-%D1%88%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%B0-%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0/
ЛеЗ 0006200 ДОКТОР СМРТ. – … Професор Димитријевић је са укусом и мером написао о личности др Михаила Петровића много тога, подвлачећи да се лепота пуковника Петровића „није тицала само црта његовог лица, стаса, смисла за хумор, већ изнад свега његове душе“ (стр. 131). На тако малом броју страница (Димитријевићева књига има 132 странице), сажето, интелигентно, сликовито, занимљиво, документовано, промишљено, дигнута је са дна мора, као потопљена Атлантида, једна изванредно слојевита и сложена област, у чијем је епицентру трагизам историје и величина прекумановског интелектуалца, коме нема равног међу онима који су дошли после њега. Учитељ и професор др Михаила Петровића био је доктор Суботић, опет једна изузетна и неправедно заборављена личност, писац изванредне по много чему студије оРусаљама североисточне Србије (студији објављеној далеке 1905. године, заборављеној, од које можда данас није остало ни два примерка). Ту студију сам пре неколико година објавио у АЛАМАНАХУ ЗА ЖИВУ ТРАДИЦИЈУ, КЊИЖЕВНОСТ И АЛХЕМИЈУ, у целини. Б. Димиријевић је, и као лекар и као писац, сасвим дорастао теми које се подухватио и лепо је што своје истраживање и књигу окончава речима о „метафизичком српском чуду“: „Беше у праву Михајло Афанасијевич Булгаков, и сам лекар неко време, да рукописи не горе“ (стр. 126).
Његова књига из странице у страницу превазилази почетни мотив његовог истраживања: она овидљава и чува неуништивост човека и оно што остаје после његове смрти. Као истраживач, Димитријевић није ишао путевима романописаца и разноразних других скрибената и самољубивих пискарала, откривача псеудо – историје и псеудо стварности. Као писац и истраживач, Димитријевић даје потпуни рачун, како је уопште дошло до писања ове књиге, како је настајала. „Читаоцу, пак, остаје да поверује да је и писац ових редова истражујући доиста ишао, што вољно а што невољно, већ описаним путем, на први поглед стародревним, држећи се превазиђених, наводно, методологија и начела“ (стр. 125).
ЛеЗ 0009515