(Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА
ЛеЗ 0008251 164 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА. – Предисторија ЛИШЋА. – ПРЕДИСТОРИЈА Опалог лишћа Од почетка, тј. од првог издања антологије српске поезије 20. века НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (1999), па до осмог издања (2009), Несебичан музеј је – дело у настајању, отворено дело. Преко те, наизглед споредне и неважне околности, многи су прелазили олако. Једанаест година је прошло од објављивања 1. издања ове антологије, коју су критичари обасули хвалоспевима „антологија антологија“. На последњим страницама 2. издања Несебичног музеја, постоје и ови редови: „Већина књига, објављиваних у нормалнијим околностима и респективнијим тиражима, има свој живот, који понекада траје две године. Лукићева антологија објављена у симболичном тиражу од 250 примерака планула је за непуна три-четири месеца. Одаво је било сазрело време за антологијско приказивање српске поезије у ХХ веку и непоткупљиве билансе, што је Лукић добро схватио и показао. Лукић као антологичар, није платио данак времену, као већина његових претходника – од богдана Поповића, до Михиза, М. Комненића и Миодарага Павловића и др.…. … https://surbita.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BF-%D0%BA%D0%BA-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0/a/%D0%B1/%D0%B2/%D0%B3/%D0%B4/%D1%92/%D0%B5/%D0%B6/%D0%B7/%D0%B8/99-2/100-2/164-2/
ЛеЗ 0008252 Ова нова страница је посвећена – томе. Питам. А и они,који умеју и усуђују се да питају, биће добродошли у ово Друштво питалица…Питам.зашто данашње новине, а посебно књижевни часописи и листови, разговарају сами са собом, или у оквиру одређених секти, и не личе на оне од пре 20, 30 или коју годину више? Успркос напретку технологије. Ето, „Књижевне новине“ на пример. Упоредите. Ево,само ова два исечка штампана оха хај када, и оно што се сада штампа у сличним рубрикама (да не спомињем неке озбиљније рубрике). …. http://mynevadress.blogspot.rs/p/blog-page_14.html
ЛеЗ 0008253 КЊИГА У КОЈОЈ СТАНУЈЕ ЖИВОТ ПОЕЗИЈЕ / ЗОРАН М. МАНДИЋ. / Ристо Василевски: ОТИСЦИ СВЕСНОГ, филозофеме, анотације, цртице, Арка, Смедерево (извршни издавач), Матица македонска, Скопље, Ободско слово, Подгорица, Херцеговина, Требиње, Штампар Макарије, Београд и NewPress, Смедерево, 2016. / Читање књига Риста Василевског (1943) нарасло је до мере озбиљног суочавања са карактерима и карактеристикама наслова једног замашног опуса у коме са билансима и балансима различитих жанровских опсервација, па и и чврстих ауторских определења, врве гласови поезије у сазвучју са — https://poglediiskosa.wordpress.com/2016/10/14/%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B0-%D1%83-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%BE%D1%98-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%83%D1%98%D0%B5-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82-%D0%BF%D0%BE%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B7%D0%BE/
ЛеЗ 0008254 Да се, ипак, коначно, разумемо / Белатукадруз. – Недавно сам препоручио на GOOGLE+ текст једне новинарке, за коју сам први пут сазнао да постоји, сасвим случајно налетевши на оно што представља један лист на српском са називом на енглеском. Приватно ми се,после тога,јавило телефоном неколико познаника, а добио сам и два немушто писана писма. Шта ја имам против Добрице Ћосића? Што не пустим покојника да мирно почива у гробу? У телефонским обраћањима и писмима све се сводило на то. – Шта бих могао да имам против једног покојног писца? Кога сам,узгред буди речено, упознао на београдском сајму књига, не својом жељом, већ добродушношћу једног од мојих старих и проверених пријатеља. Сајмом су шетали Добрица Ћосић и Момо Капор , -када ме пријатељ представио Ћосићу – ништа није рекао, само ме погледао сумњичаво . Ко је сад,па, овај? Прошетали смо; пријатељ је разговарао са Ћосићем – они су били стари познаници. Лакнуло ми је, кад смо сајмом даље наставили сами. О Ћосићу, као писцу, имао сам своје мишљење, већ као студент. Да револуција није избацила такве, као Ћосић – ко би они уопште били? То се наравно многима може учинити, престрого, жалим због тога. Као писац, државни писац, Ћосић је био прецењен. И тако даље. Међутим, није Ћосић крив што је прецењиван и прецењен, књижевна критика је ту многе ствари довела до апсурда, до хипербола, и чини ми се – да су неки талентовани новинари, или људи хладније главе, давали много бољу и реалнију слику о самом Ћосићу, а ево, зашто сам препоручио чланак непознате новинарке, само због следећих пасуса http://mynevadress.blogspot.rs/2016/10/blog-post_14.html
ЛеЗ 0008255 КАВГЕ / Миодраг Павловић. – Песма награђена наградом „ЗЛАТНИ ВЕНАЦ“ „Струшких вечери поезије“ 1970. „Књижевне новине“ штампају на две странице великог формата извештај о том великом фестивалу македонске и светске поезије . Доносимо два факсимила из КН, из извештаја о тим Деветим „Струшким вечерима поезије“,као неку врсту лепог подсећања. Добре адресе. – „Заветине“ су у прилици да донесу само један мањи део прилога, факсимила, као подстрек млађим нараштајима, истраживачима, али и љубитељима поезије… уопште… http://prevrednovanje.blogspot.rs/2016/10/blog-post.html
ЛеЗ 0008256 Motto. Девете „Струшке вечери поезије“. ТЕМА“ЛОКАЛНА БОЈА И УНИВЕРЗАЛНО ЗНАЧЕЊЕ“. – Георги Старделов (1930) – Милан Комненић (1940 – 2015) http://prevrednovanje.blogspot.rs/p/motto.html
ЛеЗ 0008257 ЧЕКАЋУ / Десанка Максимовић. – Чекаћу,
Само још не познајем васиону,
Не познајем њене међе,
И не могу ти сада рећи:
Дођи на звезду ову или ону,
На ово или на оно сазвежђе.
= извор: Десанка Максимовић: ПАМТИЋУ СВЕ : Песме – Нолит Београд, 1988, , 106 стр.; стр. 97-98
– Коме се то песникиња обраћа у позном добу свога живота? Хипотетичком неком бићу, или реалном, стварном? Или можда неком анђелу? Не; није то религијска песма, пре ови стихови вуку на љубавне стихове; на неку тајну љубав у позно доба, на нешто што само знају пескиња и бог. Постоје такве љубави, сачекају понекад на окукама живота, на оним „нашим линијама“, само нашим. И ту тумачи, биографи, и сви други књижевни лешинари немају шта да траже. Такве се „љубави“ прекидају нагло, као што су се и појавиле, и селе на звезде и сазвежђа. Позно доба се окреће меланхолији, линији мањег отпора, мазохизму и страху да се испије чаша до дна, до последњег даха… (Из бележнице… 14. октобра 2016, око 03:10 ч. На нашој линији несанице ) http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/2016/10/blog-post_14.html
ЛеЗ 0008258 Смисао / М.М. Саичић –
Смрти се не бојим,
нити кад ће доћи.
То ме се не тиче.
Ал’ живот волим
свим срцем својим!
Ту , заиста нема никакве приче.
Ко је на небу, а ко је овде?
Овде ил горе, горе ил овде?
Све је ту, где ти је срце.
Оно животом једино туче,
ако се љубав у њега увуче.
http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/2016/10/blog–post_70.html
ЛеЗ 0008259 Од дописника изван Србије. – ДРВЕЋЕ КАО ОПСЕСИЈА ИЛИ ЉУБАВ ПРЕМА БРЕЗАМА (одломак из писма) – … Од тада имам неку дубоку унутарњу везу са дрвећем, волим их, волим шуме….од увек….то је био почетак мога пријатељства са тим дивним бићима дрвећа…..шума…..Једно дрвено стабло је толико чисто у своме бићу, толико достојанствено у своме расту на горе…увек горе што више то ближе савршености…универсуму, сунцу…звездама и планетама…..то ближе Богу!!!
Само најчистије мисли и осећаји су моји према стаблу сваког дрвета … али ми је бреза веома лепа, мека, њени мали разиграни у ветру листићи….као хиљаде златних птица или звездица….. терпере у ветру, купају се у сунчевом зраку….то је музика, игра, илузија, чежња… Бранка ВрС – http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/p/blog-page_78.html
ЛеЗ 0008260 Шта даље? – Састављач „Опалог лишћа“ публиковао је неколико верзија Опалог лишћа (на папиру, у врло ограниченом броју примерака; као и и дигитална, непотпуна издања). Стално је због обима измицала грађа и оно у шта је саствљач имао увид. Ова интернет локација је, непредвиђена, али изгледа врло популарна допуна свега тога. И овде ће временом, баш на овој страни, бити публиковано и оно што је прочитано, нотирано, што вреди поново читати… https://antologijaol.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5/%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%B4%D0%B0%D1%99%D0%B5/
ЛеЗ 0008261 Периодика, прелиставање. – Рубрика: ВРЕДИ ПОНОВО ПРОЧИТАТИ. Одломак о Дису / Слободан Ракитић – Има нод мене дана који трају и недељама, када се на мене спусти ћутање; једно непокретно ћутање. Њега нико не види, иако ја идем у друштво и обављам своје послове, или свој нерад, ја њега носим као један терет, који се сам пење и сам скида, као једног госта, који ми је све узео, тако да ја никога не познајем и никога немам. Једино чега сам свестан, што осаћам, то је, да то ћутање моја страдања прикупља у једно велико, живо страдање, и да мој крст расте до моје снаге. И све се тада претвара у мучење, и осећај о спољњем свету залази. Мене не буди сунце ни хладно пролеће, ни тако што. Него онако, неки случај, нека тајна — онај исти случај, она иста тајна, која ми је донела ћутање. – Дис . – Поезија Владислава Петковића Диса истовремено завршава једно песничко раз-добље и започиње ново. Ако су се Ракић, Дучић и Пандуровић, сваки на свој начин, потпуно удаљили од романтичарског концепта певања, Дис успоставља нове релације према романтизму, а његова поезија се јавља као нека врста синтезе романтичког песништва и песништва српске модерне. Нека својства симболизма вуку своје корене из романтичарске епохе и у том смислу Дисова поезија и Дисов симболизам имају извесне зачетке у романтичком песништву. С друге стране, Дисов оимболизам изграђен је на искуству песништва Ракића, Дучића и, нарочито, Пандуровића. Занимљиво је да је Пандуровић, нешто млађи од Диса, извршио известан утицај на њега, као што се уосталом и код Пандуровића могу наћи трагови Дисовог утицаја. – (ГРАДАЦ, Чачак, 7-8: новембар –децембар 1980 / јануар-фебруар 1981., стр. 5-8) https://antologijaol.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5/%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%BB-%D1%84%D0%B8%D0%BB%D1%82%D1%80%D0%B0/%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5/
ЛеЗ 0008262 ad circulandum. – Нова рубрика. „Што треба да иде од руке до руке“. Пошто се у овој земљи упорно избегавају лустрација и превредновање, стално треба подсећати на неке ствари. А када је реч о српској књижевности – стално треба расветљавати другу половину 20. века. Да, паланка постоји, свака књижевна секта настоји да своје ћоше погура у центар. Тзв. левица има своје разлоге за наметање Константиновићеве „Филозофије паланке“. Али и тзв. десница има своје разлоге за разобличавање паланке философије. Где је истина? Не, није на средини, не. На гробљу! … https://antologijaol.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/ad-circulandum/
ЛеЗ 0008263 КАКО СЕ РЕШИТИ ПОКОЈНИКА / Александар Лукић. – У српским селима, те тако и у овим, који се тичу браничевског региона, сахрана покојника, представља догађај од посебног значаја. Сахрана драгих особа по неписаном правилу протиче у несвакидашњој напрегнутости, да се последње почасти морају обавити у журби, „на врат, на нос“, што би се казало „помоћу штапа и канапа“. Сахрањивање покојника, (претрајава на исти, рудиментаран начин двестотине година уназад) претварајући последње почасти у ноћну мору (чињеницом да тело покојника, бива изложено у просторијама сеоских домаћинстава) због непостојања адекватних услова – пристојних капела, трпезарија за подушје. …. (Прештамапно из књиге огледа и есеја Између митарења чудовишта и уметности будућности, Едиција Браничево, Пожаревац, 2010. – 237 стр.; стр. 69-71) https://antologijaol.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%B5-%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%BB/
ЛеЗ 0008264 У СПОМЕН НА БРАНКА В. РАДИЧЕВИЋА / Мирослав Тодоровић. – Средином јануара 2000 године стиже ми дар-ак: Сујеверице и друге приче од Бранка В. Радичевића , књига IV у издању београдске Просвете.
Драгом Тодоровићу
за доколицу и уозбиљавање
Б.В. Радичевић
Телефонирам Бранку, да му захвалим. Каже, коначно је изашла. Право је чудо да у Просвети било шта излази. Благодари на послатку, ретким нигде забележеним речима које сам чуо од своје мајке, записао и Бранку за нове Сујеверице послао. Беху ту и неке причице записане на терену.
Управо сам записао страшну клетву, вели, из Босне је:
Да Бог да се собом бавио.
Жали, не може да се накаје, што је у овој књизи, у причи-ци Прање прошлости изостала реченица оклеветаног, неправедно оптуженог, песника Бориса Јованчевића. Рекао је на суду, скоро у чуду које га је снашло завапио обраћајући се Јеврему Брковићу који га беше лажно оптужио:
– А што ме оптужујеш, зашто лажеш у том оделу које сам ти ја дао?
Можда је, згранут, казао:
-Што ниси, барем, променио одело, кад ме кривиш, него си у томе, које сам ти ја дао?
Изостала реченица, прича крња. Вратиће ту реченицу, поновити причу са фалинком, у петој књизи Сујеверица.
На жалост, отпутовао је наш једини Бранко, променио се светом 12. јануара 2001.
Прхну, за трен, десетлеће. И јошт више.
Остала је, јамачно, пета књига Сујеверица, у фијоци. И не само Сујеверица. Чека/ју Издавача. Нека Повратак заборављене реченице буде сећање на великог писца, позив Издавачима да штампају дела Бранкова, да његову заоставштину изнесу на видело…… https://antologijaol.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/%D1%83-%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD-%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-%D0%B2-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81/
ЛеЗ 0008265 Рубикон. – Овде ћемо убудуће публиковати у целини поједине критички интониране текстове о српској поезији 20. века – како домаћих, тако и страних аутора. Текстове бира уредник из књижевних часописа, према свом уверењу – да ли су заиста прешли Рубикон наше, тзв. официјелне књ. критике…
============ Маринко Арсић Ивков ЧАРИ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ
Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени.
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.
(Дис, „Наши дани“) ….
Себе више не сматрам довољно компетентним да оцењујем српску поезију XX века, пре свега због тога што недовољно пратим савремену песничку „продукцију“. Можда нешто боље познајем вредновање те поезије и текстове наших критичарских ауторитета о њој, као и непроменљиву „вредносну лествицу“ српске поезије друге половине XX века, и то из простог разлога што ме у последње време све више привлаче примери људске глупости и девијације, који бујају свуда око нас. Познати су ми, наравно, и „лауреати“ наших најпрестижнијих песничких награда, које су у функцији тог вредновања. Број „овенчаних“ није велик. Они, у ствари, представљају живу антологију нашег савременог песништва, коју је сачинио, такође мали број, критичарских „ауторитета“. (На једног „лауреата“ долази отприлике један „ауторитет“, све у свему, ни десетак на десетак. Али је сваки од оних првих добио сваку престижну награду, а сваки од ових других је лично свакоме од оних првих – и то бар једанпут – доделио сваку од тих награда. Ако којим случајем претходна реченица некоме личи на логичку бесмислицу, онда тај неко вероватно не живи у Србији.) И управо таква критика и такво вредновање су ме и одвратили од систематичнијег читања савременог песништва. (Јер та, „наша“, критика заборавља на основни свој задатак – да непристрасним вредновањем популарише и подстиче читање поезије. Свако њено непоштење и закулисне радње уперени су директно против песништва.) Знам да се, читајући узгред, али не површно, између осталих, песме Мирјане Божин, Новице Тадића, Бошка Томашевића, Радмиле Лазић, Србољуба Митића, Небојше Васовића, Миодрага Станисављевића, Вујице Решина Туцића, Предрага Чудића, Александра Лукића, Ибрахима Хаџића и других, праве вредности налазе изван видокруга тих официјелних критичара. (…..)
https://antologijaol.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD/
ЛеЗ 0008266 Увод у бескрајни списак ужаса
Увод –
УЖАС У ИВАЊИЧКОМ СЕЛУ ДЕВИЋИ: Затекла мушкарца спуштених панталона крај четворогодишње ћерке!
STRAVA I UŽAS NA PUTU: Vozio je noću, a onda je video prizor zbog …
http://www.kurir.rs/…/strava-i-uzas-na-putu-vozio-je-nocu-a-onda-je-video-pri…
07.10.2016. – Noćna vožnja na pustom putu, bez gužve može biti uživancija, ali i prava noćna mora.
УЖАС: Проститутка заразила сидом шест дечака и терала их да … http://zavetineatlantida.blogspot.rs/2016/10/blog-post.html
ЛеЗ 0008267 Ужас -интермецо -. Интермецо: или шта штампа штампа (одломак) СТРАВА И УЖАС: Овај народ у Србији откопава покојника 7 дана после сахране! У селу Прахову налази се једно такво необично гробље. Већина гробова грађана је у облику малих цркава, али има и правих дворана у које може да стане и стотину људи! http://zavetineatlantida.blogspot.rs/2016/10/blog-post_15.html
ЛеЗ 0008268 Златна струна, 2016. – Мирослав Тодоровић
ПЕСМА КОЈУ НИКО НИКАДА НИЈЕ НАПИСАО
Најбоље су оне песме које нису написане
М. Црњански
ДАНИМА вековима размишљам
О песми коју још нико није написао
Веле да је Тагоре на самртном часу
Молио Господа да га још остави у животу
Да напише песму коју је желео
6000 песама били су покушаји да се
Напише само једна песма
Песма унутрашњег збивања http://prevrednovanje.blogspot.rs/2016/10/2016.html
ЛеЗ 0008269 Увод у неслућен ужас / Белатукадруз. – NOLI ME TANGERE
Видите ли то што се оцртаvа на небу?
То небо јавља нешто.
Читајте то
Што се оцртава тамо горе,
Удубите се у читање.
И казаће вам се
Ко је послао ову суморну маглу,
И кошмаре,
Вампира и вампирицу?
Ко су ти монструми,
Та чудовишта,
Што умилно
убеђују,
кобајаги пријатељски
Док вам одузимају
Знакове препознавања,
Прво име
Име и презиме
Душу…. http://zavetineatlantida.blogspot.rs/2016/10/blog-post_16.html
ЛеЗ 0008270 Од редовних дописника НЛ. – ПУСТИ ПУЖУ РОГОВЕ (неколико опречних забелешки) – Људи којима се приближава смрт, немају више илузија. Илузије су подршка и помажу човеку који се нада. Оне су ослонац и по њима се живи и зато у животу имају сврху. Илузије су дар богова. Не, никад не реците да су илузије лаж, јер ћете тиме нанети ненамерно највећу увреду животу…
Неочекиване речи суседа, који премину од оне болести без лека , пре неку годину. То ме мучи: да ли је бог праведан, да ли је увек милостив? Или је ћудљив и кроз своју ћудљивост суди. Бог је, понекад ми се чини, несхватљиво спокојан јер „хода по кругу небеском“, али кад би сишао на земљу и завирио у моју бедну кујну, видео би неопрано суђе, коре лубеница, муве, много мува… Бог је –необавештен…
Шта је румени мир зрелости, смиреност после патње? То је синоним за подношење живота онаквог какав јесте.Пустити га да тече као река. – http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/p/blog-page_16.html
ЛеЗ 0008271 „Спремте се спремте,“. – Прва верзија песме Спремте се Четници снимљена 1924.
Пева: Васа Буквић. – Од верзије коју смо слушали, остала је само композиција, а речи су променили припадници и симпатизери четничког покрета из Другог светског рата, иако је оригинална верзија настала много раније и посвећена је једном од легендарних српских хероја, којег ћемо представити у овом броју.
Попут идеалиста, о којима смо до сада писали, овај српски патриота је био дискретни херој, натеран на рат, од раног детињства, а песму су му испевали поштоваоци, запањени његовом храброшћу и држањем. Прва верзија песме изашла је давне 1924. године, нажалост када је наш херој већ био мртав, али он није ни посегао за славом и историјом, него за слободом, па је зато ваљда, по правди добио и једно и друго.
Звао се Јован Стојковић. Рођен је 25. јануара 1878. године у месту Мартолци у Македонији, која је тада припадала Османском царству. Његова породица је, као и све тада, била сељачка, а као веома надареног дечака, отац га не уписује у турску школу, него тражећи хришћанске школе по Македонији, проналази бугарску гимназију у коју га уписују, у жељи да дечак добије хришћанско и словенско образовање.
Међутим, изгледа да су Срби и у Османском царству, били на последњем месту. Бугарски учитељ га у школу уписује под именом Иван Стојков, у жељи да га побугари, јер је то био период када је било јасно да ће Турци бити протерани, па су Бугари користили утицај и становништву мењали имена, где год да су имали прилику. … http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/2016/10/blog-post_16.html
ЛеЗ 0008272 „РЕСАВСКИ ВЕНАЦ“, Дончић. – (БЛИЦ) ШОКАНТНО Песме плагирали Давичо, Попа, Цесарић… / Бранко Јанаћковић | 17. 10. 2014. – 22:20х – После ове књиге више ништа неће бити исто – каже награђивани песник Милоје Дончић, аутор антологије плагијата југословенске поезије „Ресавски венац“. – Сада се сви чуде „како је то могуће“, а нико се не чуди када опљачкају банку. То је нормално. Па и ово је крађа. Велика духовна берба. Брао је ко је хтео. Као да су шљиве, а не песме. Надам се да ће ова књига променити нешто и да неће бити тако масовног преписивања, које је посебно узнапредовало уз коришћење интернета и компјутера – наводи Дончић, чија је збирка песама „Зобница“ својевремено штампана у 300.000 примерака. Он истиче да је међународна размена преводилачких фондова највећа подвала у историји књижевне сарадње са светом. Књига садржи 31 песму аутора са простора бивше Југославије који су преписали стихове најчешће страних аутора и објавили их као своје. Шокантна антологија открива да су међу онима који су „позајмљивали“ стихове или чак целе песме нека од најзначајнијих песничких имена с ових простора чија дела красе школске лектире: Оскар Давичо, Васко Попа, Добриша Цесарић, Мак Диздар, Драго Иванишевић, Гане Тодоровски, Аца Шопов… Пре десетак година дошао сам на идеју да направим књигу плагијата песама јер сам приметио да се стихови из страних препева аутора из Русије, Немачке, Италије и Француске могу наћи у песмама значајних песника са простора бивше Југославије. На овај нимало лак посао утрошио сам нешто више од шест година… https://antologijaol.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD/%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D1%86-%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D1%87%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0008273 Обавезан педикир. – Свака крава има педикира / Бојана ЦАРАНОВИЋ | 13. октобар 2016. 20:31 | Новинари „Новости“ са радницима Пољопривредног комбината Београд на фарми крава „Лепушница“ у Глогоњском риту. – – Радимо обраду папака по холандској методи од 2007. године у шталама ПКБ фарми – каже Симић. – Радници су прошли обуку на Ветеринарском факултету, код професора Штефана Нуске, са минхенског Универзитета „Лудвиг Максимилијан“. Шале се са нама, како лакирамо нокте кравама, али је то, заправо, изузетно важан посао за здравље ових животиња. Од када се примењује, на нашим фармама, обољења папака се успешно лече, што доприноси повећању приноса млека. Свака крава са овог, али и осталих пет ПКБ газдинстава, два пута годишње има обавезан педикир http://zavetinealfaiomega.blogspot.rs/2016/10/blog-post.html
ЛеЗ 0008274 Erata. ГРЕШКЕ. И исправка учињених грешака… Грешком су изостављени следећи песници, из овог Веб издања «Опалог лишћа», идући избучним редом: Мома ДИМИЋ …. https://antologijaol.wordpress.com/erata/
ЛеЗ 0008275 Из „Уџбеника о видаревој кући“ / Славомир Гвозденовић https://antologijaol.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5/%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%B4%D0%B0%D1%99%D0%B5/%D0%B8%D0%B7-%D1%83%D1%9F%D0%B1%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BE-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%83%D1%9B%D0%B8-%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D0%BC%D0%B8/
ЛеЗ 0008276 „Резервна генерација“. – ДВЕ ПЕСМЕ ДИМИТРИЈА НИКОЛАЈЕВИЋА ПРИЧИН https://antologijaol.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%B5%D1%80%D0%B2%D0%BD%D0%B0-%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0/
ЛеЗ 0008277 0 ЈЕДНОМ ЗБОРНИКУ / Миленко Д. Јовановић . Ненад Грујичић: Антологија српске поезије – Бранково коло, 2012. – Синтесезијска ружа језика или надобудност вредна помена Песник малене снаге Ненад Грујичић подухватио се да без скела и крупне механизације зида кулу српске поезије у времену од Бранка до краја протеклог века. Та књига-цигла окићена фотографијама унетих аутора ништа друго није до одраз ауторове мегаломаније за јефтиним публицитетом наводног зналца и праведника. Дебеле корице са златотиском, 978 страна, у тиражу од 1000 примерака, тежи на ваги више од цигле старог формата и тешко је одржива на рукама. Колико та ствар кошта сиромашну српску зајеницу – не зна се. Зна се само да је њена цена мало нешто испод 50 евра. На потезу су математичари. …. – Недоследност је на делу. А где је недоследност, ту је и неверица у ваљаност намере да се књига назове антологијом. Наравно, због неке идејне заслепљености полувековном идејом која нам је доакала, антологичар се растеже од Бранка Ћопића до Душана Костића, од Марка Ристића до Тасе Млађена, а о кант-ауторима да и не говоримо. Ту су са НАСТАСИЈЕВИЋЕМ и Момчило Бајага, па Дедић, Штулић, Милан Младеновић ( недостаје Бора Чорба и још понеко са гитаром).
Али, наш антологичар воли не само музику речи.
Један његов изабраник, песимиста по вокацији, овако пева, јер антологичар то воли: ја сам само црна рупа/ тело испуњено тамом/ у којој се туга купа..
Ту је и Драган Хамовић, драги брат римарош, а о синтакси да и не говоримо. Семантика се негде скрила на маргини. ( мој драгане што ме заборављаш/ ја те зовем а ти се не јављаш)
Ипак, Ана Ристовић се разбашкарила у Зборнику као филмска дива. Пева, а само што не заплаче. Наравно, у прози. Писмена, види се да је нека професорица, а не Нимфа.
А тушта и тма неких анонимних имена из Босне заклонила читаоцу видик. Отуд родом, а крупан ка Његош, антологичар није имао храброст, петљу, шта ли, да узме секиру или сикирицу па мало да прореди то бесничко багрење поникло на сувој земљи и антологији дода мало зрака да би могла дисати. Види се да није био у школи креативног писања код Предрага Чудића и Бошка Томашевића. Књига Вејачи овејане суштине добра је лектира за антологичаре-почетнике. Као и понеки текст професора Томашевића.
Ипак, аутору овог Зборника треба одати признање на скромности. Није убацио своју поезију у ову књигу. То се може двоструко тумачити, али оставимо тај ребус херменеутичарима. Лабудово брдо, на трећи дан Божића 2013. https://antologijaol.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/0-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D1%83-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D0%B4-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0008278 СРПСКА ГРАЂАНСКА ПОЕЗИЈА У ДРУГОЈ КЊИЗИ СЕОБА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ / Мирјана Д. Стефановић. – Бар су два непосредна повода за избор теме овог чланка:
1.У соби парохијског дома сегединског, у којем је смештен и
институт „Милош Црњански“, преко пута цркве Св. Николе, у
знак добродошлице нашло се, уредно распоређено, неколико
књига. Домаћини су по полицама на зиду и орману оставили при-
мерке Хиландарског зборника, каталог са изложбе о делу Јоаки-
ма Вујића и прво критичко издање Сеоба Милоша Црњанског. Ту
се, те вечери, крајем маја 1996. године, зачела идеја о теми овог
рада-скице. У атмосфери негдашњег православног краја сегедин-
ског, предграђа Паланке („Raitzenstadr“-а), у ноћној тишини поред
Тисе. оном тренутку када свет сенки постаје реалност, кад искри-
ца сновиђења прераста у луталачки живот и размишљања Павла
Исаковича, поново је започето читање Друге књиге сеоба. „Коме-
дијант случај“ или нешто друго или, чак, треће? Прво читање,
студентско, није омогућавало удубљивање у стихове овог великог
прозног дела. Накнадно, са новим сазнањима,
донело је изненадну радост откривања.
2. Крајем маја, такође исте те годиие, заједно с пријатељима
Хеленом и Петером, отиснули смо се пут Чонграда. https://antologijaol.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%83-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%9A%D0%B8/
ЛеЗ 0008279 ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА Овде ћемо публиковати, с времена на време, текстове поводом целокупних дела српских писаца који су живели и деловали последњих сто и педесет година…. _______
ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ
ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ. – Приређивање и објављивање научног издања Целокупних дела Д. Максимовић представља досад највећи научно-издавачки подухават у нашој књижевности, поготово ако се има на уму забрињавајуће стање критичког издавања српских писаца, као темеља сваке културе. Довољно је рећи да таво издање још немају ни великани као што су Дучић и Андрић, а да започети посао на оваквом издању Вука траје више деценија, док критички приређена дела М. Црњанског излазе на прескок и у размацима од више година. Тако припремана издања се губе на тржишту, тешко се комплетирају и налазе на једном месту. У случају Д. Максимовић све је супротно: приређивање њених Целокупних дела вршено је у исто време, по истој методологији и у сталној међусобној координацији истраживача, и сва су се одједном, у мају ове године, појавила у књижарски излозима … https://antologijaol.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/%D1%86%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BF%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%B0/
ЛеЗ 0008280 Универзитетска критика у пракси / Радивој Шајтинац. – Универзитетска критика у пракси, продукт је репетитивне стереотипије,препотенције,искључивости и обесне некреативности,мудросерско кревељење мрвороиђенчета у кетрецу у ком су играчке за личну и туђу таштину. Дело се посматра као узорак из мистичне аксилошке изнутрице у ком су утврђени редоследи метода, канонска историја појмова, аналитичких инструмената.Те досадне књижурде у којима се нашироко прежвакава значење хиљаду пута деценијски поновљених цитата и закључака сасвим је логичан,писмени исход саме науке о књижевности. Она је пресипање из аподикитичног у неинвентивно и обратно,застрашујућом словно текстуалном сигнатуром изобличено у књишко чудовиште с густином,стеновитим пасусима, жилавих фуснота,вирусологијом истрошеног апстракта, и све семантичком магнетном резонанцом типолошки амблематизовано квазифукциналном балсамованом терминологијом(!?). https://antologijaol.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD/univerzitetska-kritika-u-praksi-radivoj-sajtinac/
ЛеЗ 0008281 Опало лишће?! – Како назвати ову књигу, која је настала од песама песника које је антологичар М. Лукић био уврстио у неко од издања антологије српске поезије 20. века НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра, да би их затим ветар коначне верзије, тј. шестог издања исте, развејао као лишће? ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА?(1) – како би предложио дух покојног Јефтића? Или – КОД ДАМСКЕ ПАТКЕ? – како би сугерисао дух покојног Младеновића? Или – КАНТА ЗА СМЕЋЕ? – према стиховима живог Доб. Смиљанића?
Њеног правог подстрекача, Г – дина Т. Ћирића – не вреди питати. Мртва уста не говоре.
Издавачу се чини, да је ово што је отпало, опало лишће, вредно да се сачува и (у)пореди са бројним антологијама савремене српске поезије објављених последњих деценија. Већина актера, или песника, присутних у тим толиким хваљеним бившим, заборављеним купусарама, нашли су се на окупу и овде. Нека им је Бог у помоћи!
Евентуални читалац треба да зна да је иницијална, првобитна верзија ове књиге, сачувана на ЦД “Архив трговаца светлошћу” (Заветине, Београд, 2003 – 2004). Исто тако, евентуални читалац не би смео да заборави и на околност: да ова и оваква књига данас не би била могућа, да није било дугогодишњег рада на антологији НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ…(2) https://antologijaol.wordpress.com/2011/06/18/zdravo-svete/
ЛеЗ 0008282 v Подсећања. / Четрдесет година од Лоркине смрти ОМИЉЕН КАО ГИТАРА / Владета Кошутић / Објављено у Политици,1976. др Владета Кошутић, преводилац, професор Филолошког факултета у Београду (Београд, 04. 01. 1926 – 21. 01. 2005) http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/p/blog-page_60.html
ЛеЗ 0008283 ГЛАВОБОЉЕ ПОСЛЕ САЈМА КЊИГА. – Овај текст Милана Влајчића, новинара „Политике“ писан после београдског сајма књига (штампан пре четрдесетак година), актуелан је и данас. Шта се променило у држави Данској? Да ли је створена кључна карика између књиге и потенцијалних читалаца? http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/p/blog-page_60.html
ЛеЗ 0008284 Из птичје перспективе. Тридесет година од смрти Жарка Васиљевића / Драшко Ређеп (Факсимил) http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/p/blog-page_60.html
ЛеЗ 0008285 Сава Мосић – Бабејићева Песма http://zavetineatlantida.blogspot.rs/2016/10/sava-mosic-babejiceva-pesma.html
ЛеЗ 0008286 Чуда Хомоља http://zavetineatlantida.blogspot.rs/2016/10/blog-post_29.html
ЛеЗ 0008287 Тања Пауцановић игра док свира. – http://trecasrbija.blogspot.rs/2016/10/tanja-paucanovic-igra-dok-svira.html
ЛеЗ 0008288 Тања Пауцановић на Виолини
http://trecasrbija.blogspot.rs/2016/10/tanja-paucanovic-na-violini.html
ЛеЗ 0008289 МЛАДА СВИРА ВИОЛИНУ НА СВОЈОЈ СВАДБИ. – Објављено је 07.06.2015. Невена Савић на својој свадби засвирала виолину за свог изабраника Миодрага Добросављевића, али и за остале пријатеље на весељу. http://trecasrbija.blogspot.rs/2016/10/mlada-svira-violinu-na-svojoj-svadbi.html
ЛеЗ 0008290 Снежана Бабић на свадби у Мустапићу – стари ВХС снимак http://zavetineatlantida.blogspot.rs/2016/10/snezana-babic-na-svadbi-u-mustapicu.html
ЛеЗ 0008291 Mikica Krstic – Sus, sus, la kulmja mika http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/2016/10/mikica-krstic-sus-sus-la-kulmja-mika.html
ЛеЗ 0008292 Ekskluzivno! Vlajko Pernic 1993. god. JABUKOVAC http://zavetineatlantida.blogspot.rs/2016/10/ekskluzivno-vlajko-pernic-1993-god.html
ЛеЗ 0008293 na baciji 4 http://zavetineplusultra.blogspot.rs/2016/10/na-baciji-4.html
Шоле
ЛеЗ 0008294 ПОГЛЕД СА ШОПОТА. – Ово су корице Бележнице у којој је Шоле повремено уписивала понешто, желећи да то једнога дана угледа светлост дана, као одштампана књига, под насловом «Манистра». Записала је 25 страница, ситним рукописом, хемијском оловком. Записивала је и у другим свескама, којих се сећам. Ову сам запазио, неколико месеци након што је преминула. То је нека врста роковника, штампаног поводом «200 година Службениг гласила од Новина сербских до Службеног гласника». На првој страници је записала Марко. Финитор. Па то прецртала. Ту је била и фотографија, Шолетова. Снимљена на самом врху Шопота. Пре две године.
Са те фотографије са врха Шопота, коју је снимио њен братанац Никола, Шоле нас гледа, данас, док преписујемо ове њене записе такве кави јесу. Недовршени, али убедљиви…Гледа нас са највишег врха планине на којој је одрастала. Зашто баш та фотографија. Зато http://carskirez.blogspot.rs/p/1.html
ЛеЗ 0008295 МИТОВИ И ЛЕГЕНДЕ ХОМОЉА. ОСАНИЦА, КРЕПОЉИН, БРЕЗНИЦА.. .. http://mladisuzovci.blogspot.rs/2016/10/mitovi-i-legende-homolja-osanica.html
ЛеЗ 0008296 МЕЛНИЦА И ТОПОНИМИ ВЕЛИКИ КАМЕН ВРЦЕЗ 2016. – МЕЛНИЦА И ТОПОНИМИ ВЕЛИКИ КАМЕН ВРЦЕЗ 2016. Традиција, историја и култура, једног народа, некада богатог села које се зове Мелница. http://prevrednovanje.blogspot.rs/2016/10/melnica-i-toponimi-veliki-kamen-vrcez.html
ЛеЗ 0008297 ZUMERIJADA 2016 KLADUROVO. – Објављено је 26.07.2016. – ŽUMERIJADA 2016 KLADUROVO.
Tradicija, običaji i kultura Vlaha sa Homolja, Mlave, Zvižda i Stiga. Osma tradicijonalna manifestacija Vlaškog specijalitteta „žmare“ http://knjizevnenagradezavetina.blogspot.rs/2016/10/zumerijada-2016-kladurovo.html
ЛеЗ 0008298 Jelenče…..bećaruša http://trecasrbija.blogspot.rs/2016/10/jelencebecarusa.html
ЛеЗ 0008299 ИВО АНДРИЋ „РИЂА“ СВЕСКА. – А СТЕПЕНИЦЕ. … – 1. ИВО АНДРИЋ (1892 – 1975 )1 , Еx Понто , 1918 ; Немири, 1920. Еx Понто, Немири, лирика , Сабрана дјела Иве Андрића , Свјетлост, Сарајево – Младост, Загреб , 1977 (друго издање)
Андрић је читавог живота писао поезију у најужем и најширем смислу речи. Овде је представљен РИЂОМ СВЕСКОМ, објављеном у „Књижевности“, бр. 2, 1981, стр. 230 – 231. Приређивач који је објавио те текстове вели :“ Из ове свеске у којој, има записа на одвојеним листовима, издвојили смо две целине : СТЕПЕНИЦЕ. Формат : 14 ,5 х 21 цм .Писано на белој хартији. Записи из године 1969.“
Намерно сам изабрао, из читавог позамашног поетског опуса Андрића, баш ове редове, из рукописне заоставштине, јер , прво, припадају периоду који се „књижи“, друго, јер оживљују из пепела, треће, представљају изврсну „увертиру“ за овакву једну књигу која почиње Андрићем а завршава се Леонидом Шејком.
Метафизичка димензија присутна је у Андрићевом творилаштву од његових најранијих дана. НЕМИРИ (1920), који почињу Немирима од вијека отварају се овим реченицама : “ У дјетињству моме изабрао си ме и означио да идем Твојим путем. – Нису ми биле пуне четири године када сам уснио да ми је са иконе сишао један светац, блијед и окружен цвијећем као мртвац, и предао ми распело које је њему дотежало. / И ништа ми друго ниси на пут дао. / Теби ме је завјетовала мајка моја у часу тјескобе, у једном од оних часова кад нема ниоткуд помоћи и кад су сва врата затворена, осим врата Твојих. / Ко је још видио да се мала дјеца тако опремају у свијет, са крстом сиромаштва и теретом великих завјета? А ипак, Ти си ме тако послао и са лицем оца, који се ријетко смије, строго означио мој пут. / Па како сам могао бити срећан?“ У истој књизи Андрић пише : “ Бог избија као свјетло из сваке ствари створене и сваког живота који се миче. / Осамљен камен на жалу има ауреолу и његова даха, и облијева га јутром и вечером, као љубичаст флуид, сјај сунца које се не види. / Он је као топлина у даху свега што живи. / Он је глух за сате који избијају и цијепају вријеме на парчад, и Он је слијеп за дан и ноћ и све промјене времена. / Он је као миран сјај и велика тишина у којој се чује глас који га нијече. / Он тако добро шути да се већ помишља да га нема. / А Он је мирно срце свих атома“. Или : “ Ја благосивљем , а сјен мојих дланова пада на свијет. / Зашло је сунце и мисо о Богу, и оставили ме сама. / Умор, и задах прашине.. / Вече. Мени се чини да је ово час кад ћу као птица која има неразумљив поглед, одлетјети, заједно са вриском са свијета“. https://antologijaol.wordpress.com/2011/07/20/%D0%B8%D0%B2%D0%BE-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D1%80%D0%B8%D1%92%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B0/
корице библиофилског издања
ЛеЗ 0008300 МЕТЛА ДРВЕНЕ МАРИЈЕ,1. – Библиофилско издање, штампано 2002. године. – Белешка овом издању. Ово је практично 32. објављени наслов Мирослава Лукића (1950). Књига садржи 67 стр. – плус Информације о поруџбинама, набавци, претплати и куповини издања „Заветина“ (стр. 68 -76).
Преостала 2 примерка (нису више на продају…)
Одломак са стр. 20. КОНФИТЕОР УМЕТНИКА, 1
Претресам фијоке радног стола.
Сусрећем се са многим почецима, давним, запостављеним…
Четрдесет и осма ми је. Напишем ли да су спуштене све рампе, и она најглавнија, пред којом се најдужње чека, то би биосамо делић Истине.
Ухватио ме је око 4 поподне, обилан пљусак, на Видиковцу… (…)
Овај текст се завршава, речима које не треба подцењивати. Речима које нису можда схваћене. Неких двадесетак година доцније, када сам ушао у 67. годину живовања, уместо свега што бих могао да кажем, напишем, после свега то би биле те речи, на крају „КОНФИТЕОРА…“
*
Ава, Оче, све је могућно теби; пронесу чашу ову мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти.
Тако је говорио Онај чија је душа жалосна до смрти.
И нико није остао крај њега и бдио.
Зар не могоше ни један час пробдети сведоци, ико?
спавају изгледа сви, иако је дошао одсудан час,ево, Син Човечији предаје се у руке грешника.
Овај крај је Гетсиманија, овај дом је њен симбол. http://krugovi.blogspot.rs/2016/10/1.html
ЛеЗ 0009556