“Izgubljena plemena Ognjene zemlje”

Featured

Ознаке

GENOCID ZA KOJI NIKO NE ZNA Izgubljena plemena Ognjene zemlje (FOTO)

Kada je Martin Gusinde postavljen za sveštenika u Nemačkoj 1911, bio je uveren da će otputovati u Novu Gvineju kako bi radio kao misionar među egzotičnim plemenima.

Sve fotografije ističu se kao intezivno intimne i lične

Pa ipak, umesto toga, njegovi nadređeni poslali su ga u Čile da predaje u nemačkoj školi u Santjagu. Kroz nekoliko godina, Gusinde je ipak životni poziv pronašao u čileanskom Etnološkom i antropološkom muzeju, predvodeći ekspedicije u Ognjenu zemlju (Tijera del Fuego), region na krajnjem jugu Čilea i Argentine.

Njegove fotografije Selk’nam, Jamana i Kaveskar ljudi – sada prikupljene i objavljene u “Izgubljenim plemenima Ognjene zemlje” – prikazivale su način života plemena koja su bila na ivici izumiranja kada ih je on posećivao u periodu između 1918. i 1924. godine, nakon čega su i prestala da postoje.

Gusinde je prvo obišao ova mesta u decembru 1918. godine sa, kako je sam rekao, “neiscrpnim entuzijazmom” i “mladalačkim poletom” zbog susreta sa arhaičnim plemenima. Mladi Čarls Darvin, na svom čuvenom putovanju do Južne Amerike 1832. godine, bio je šokiran primitivnim načinim života domorodaca. “Čovek teško može da poveruje da su ova bića jednaka njima i stanovnici istog sveta”, napisao je Darvin.

Obred postajanja muškarca

Pa ipak, čim je stigao u svoju misiju u mesto La Sandelarija, njegove iluzije u momentu su razbijene i srušene.

Do tog trenutka, nekada brojno pleme Selk’nam (koje je imalo oko 4.000 pripadnika 1880-ih) svedeno je na jedva nekoliko stotina duša koje su živele u siromaštvu.

Pored fatalne pošasti boginja koje su desetkovale i ostale južnoameričke domoroce (a koje su im doneli evropski doseljenici), Selk’nam su devedesetih godina 19. veka bili i žrtve genocida: rimski inženjer Julijus Poper organizovao je lov na ove ljude plaćajući za njihove glave i uši kako bi oslobodio teritoriju koju su nastanjivali za rudare i farmere.

Fotografije Gasinde važan su aspekat njegovog naučnog i humanog nastojanja, a knjiga “Izgubljena plemena Ognjene zemlje” prvi je dokaz takvog napora da prikaže svoj rad sa plemenima iz sopstvenog ugla.

Upoređujući njegove zabeleške sa više od 1.200 fotografija koje je napravio tokom misije, a koje su kasnije digitalizovane od strane urednika, postalo je jasno da većina njih ne prikazuje svakodnevni život i rituale, već pre obnovu tradicije koja je već tada bila napuštena.

– Dok ovi ljudi nestaju, nestaje i njihova jedinstvenost. Najhitnija stvar sada jeste da spasemo ono što je ostalo – napisao je sveštenik.

Postoji nešto vražje nadrealno u njegovim fotografijama ceremonija inicijacije u kojima mladi muškarci iz Selk’nam plemena okruženi izmaglicom prihvataju svoje otrkivene duhove maskirajući se (zabranjeno za žene).

I Gusinde prošao inicijacije muškosti u plemena Selk’nam i Jamana

Nekoliko fotografije prikazuje gole muškarce kako bosi stoje u snegu dok su mi tela oslikana crno-belim prugama noseći pomalo jezive maske na glavama.

Slika snežnog polja sa formacijama nalik sklupčanim leševima u stvari predstavlja prolaz kroz podzemni svet i aludira na pretrpljeni genocid.

Još jedna serija fotografija prikazuje njihovo tradicionalno odevanje, streljaštvo, kolibe i rvanje. Sve fotografije ističu se kao intezivno intimne i lične i svaki pojedinac prepoznaje se imenom i prezimenom i srodstvom sa ostatkom plemena, što je Gusinde navodio u svojim opisima.

Njegovi portreti posebno otkrivaju tenziju između etnografske obuke i humanih (i umetničkih) instinkata.

Gusinde je bio jedan od prvih etnografa 20. veka koji je prekinuo praksu posmatranja sa strane, već se lično identifikovao sa društvima koja je izučavao: on je takođe prošao inicijacije muškosti u plemena Selk’nam i Jamana. Godine 1923. fotografisao je poslednji ovakav obred pre nego što je pleme desetkovano snažnim talasom malih boginja i prisiljeno na asimilaciju.

Jezik se ugasio osamdesetih godina

Poslednja osoba koja je govorila jezik Selk’nam zajednice umrla je osamdesetih godina 20. veka. Uz nju, i Herminia Vera je kao dete naučila jezik i živela je 91 godinu. Umrla je 2014. Ona je rođena iste godine kada je Gusinde fotografisao poslednji ritual.

Pa ipak, Jubert Janten, neizmerno talentovani melez lingvista nastoji da ohrabri kulturni preporod. Kada je kao tinejdžer otkrio da potiče iz ovog plemena, odlučio je da nauči jezik.

Usvajajući svoje plemensko ime Kejuk, Janten je učio jezik iz leksikona iz 1915. godine i slušajući audio-zapise antropološkinje Ane Čepman iz sedamdesetih godina. Kejuk je danas medijska zvezda u Čileu, koji piše pesme na izvornom Selk’nam jeziku i izvodi iz uz “etno-elektrilni” bend.

U skorijem intrevjuu za “Njujorker”, Kejuk objašnjava etimologiju imena svoje grupe: Reč “Selk’nam” može da znači “Svi smo isti”, ali i “mi smo odvojeni”.

Advertisements

Мобаров (институт) : од „моба“

Featured

Ознаке

Моба је давнашњи народни обичај удруживања рада и најчешћи вид међусобног помагања на селу (макар је некада то био). Понекад наиђу хитни и неодложни послови који надилазе моћи једног дома, па се онда позивају суседи у помоћ. Домаћин куће тада сазива мобу – заједнички посао уз помоћ комшија, а ако је потребно, и целог села. Рад је бесплатан и добровољан, а домаћин је обавезан да раднике што боље угости. Обично на мобу долази млађарија, која се за време рада зближава. По завршетку рада код куће домаћина, после богате вечере, моба се понекад претварала у сеоско весеље. Постојала је и моба из милосрђа, на коју се долазило без позива – у случају када треба помоћи некој сиромашној породици или када нека кућа остане без домаћина. У том случају домаћини нису имали обавезу да хране мобаре. Мобом се најчешће жање жито, сакупља се сено, коси се ливада, бере се воће, комиша се кукуруз. Вид мобе су и женска прела и посела, на којима се прело, плело и везло. А све то уз песму, причу и поуку млађима – да свако покаже оно што најбоље зна и уме. Мобе су, тако, биле свеобухватни израз живота једне сеоске заједнице.

Видети:извор: СРПСКИ КОД

Мала енциклопедија познатих

Ознаке

ВИШЕ од 2.000 фотографија познатих личности код нас и у свету прикупио је из различитих извора пензионер Драгослав Мирковић (73) из Крушевца. Одштампао је око 400 слика и уврстио у томове фото-енциклопедије, које ће оставити наследницима како би у сваком тренутку могли да пронађу фотографију и основне податке о славним особама.

Мирковић, по занимању машински инжењер и један од првих крушевачких информатичара, разврстао је ВИП особе по категоријама како би претрага дала што боље резултате. За сада има фотографије наших и страних глумаца, режисера, политичара, спортиста (тенисера, пливача, кошаркаша, боксера и атлетичара), научника, српских и страних писаца, музичара и новинара.

– Не само што тако по групама немате специфиране личности, већ и није, заиста, исто када гледате нешто на интернету, или листате новине и књигу – каже нам Мирковић, док показује уредно наслагане фото-албуме. – Фотографије сам почео да сакупљам пре много година, а имам их и у таблету и у галерији мобилног телефона.

Истовремено је програмер почео да пише и римоване приче о својим албумима, осврћући се на фудбал, тенис и друге теме које се непосредно тичу и његовог одрастања и живота. А од Милошевца код Велике Плане одакле је пореклом, па све до Крушевца, где данас живи, Мирковић је прешао дуг пут. После завршене Машинско-техничке школе у Смедереву, дипломирао је на Машинском факултету у Крагујевцу, а потом радио као професор информатике и најдуже у међувремену пропалом гиганту ИМК „14. октобар“.

Већ једну деценију слика, члан је уметничких удружења „Димитрије Симић“ и „Расинисијус“ и вози бицикл да остане у доброј кондицији. Колекционарство је, међутим, једини хоби којем је посвећен у континуитету, још од младости 60-их година. Тада је, почео да сакупља аутограме холивудских звезда, а успео је да сакупи слике са оригиналним потписима и поздравима глумаца из златне ере Холивуда (Роберт Мичам, Џон Вејн, Кирк Даглас, Џони Вајсмилер, Грејс Кели, Мерлин Монро, Џоан Крафорд, Ава Гарднер…).

Мала енциклопедија познатих

– Како сам страствени колекционар, урамио сам и текст објављен у „Вечерњим новостима“, управо о тој мојој „преписци“ са америчким звездама, објављен у септембру 2014. године, као и све касније прилоге и текстове на ту тему – прича нам необични инжењер, који у својим збиркама има и пар хиљада фотографија знаменитих споменика, те животиња, цркава, композиција и више од 6.000 филмова разврстаних по жанровима. – Планирам да наставим са радом на енциклопедијама личности које су свакојако утицале и на животе, нас „смртника“.

РАЧУНАР КАО ХОТЕЛ

ПАМТИ Драгослав Мирковић и необичне бројке из времена када је радио као програмер. Тако нам прича да је својевремено био задужен за рад скупог компјутера у тадашањем Рачунарском центру. Компјутер је, сведочи Мирковић, био велики као шест машина за прање веша и три велика ормана, а коштао је као хотел „Рубин“!

ЧУВА НОВЧАНИЦЕ

ДРАГОСЛАВ Мирковић радио је и за време инфлације 90-их, па је сачувао и чувене новчанице, „крцате“ од нула. У албуму има и примерке папирнатих апоена од 5.000 динара, 10.000, 500.000, пет милиона, 100 милиона, али и 500 милиона динара, па и пет милијарди и 500 милијарди динара!

= извор: НовостиНовости