Мала енциклопедија познатих

ВИШЕ од 2.000 фотографија познатих личности код нас и у свету прикупио је из различитих извора пензионер Драгослав Мирковић (73) из Крушевца. Одштампао је око 400 слика и уврстио у томове фото-енциклопедије, које ће оставити наследницима како би у сваком тренутку могли да пронађу фотографију и основне податке о славним особама.

Мирковић, по занимању машински инжењер и један од првих крушевачких информатичара, разврстао је ВИП особе по категоријама како би претрага дала што боље резултате. За сада има фотографије наших и страних глумаца, режисера, политичара, спортиста (тенисера, пливача, кошаркаша, боксера и атлетичара), научника, српских и страних писаца, музичара и новинара.

– Не само што тако по групама немате специфиране личности, већ и није, заиста, исто када гледате нешто на интернету, или листате новине и књигу – каже нам Мирковић, док показује уредно наслагане фото-албуме. – Фотографије сам почео да сакупљам пре много година, а имам их и у таблету и у галерији мобилног телефона.

Истовремено је програмер почео да пише и римоване приче о својим албумима, осврћући се на фудбал, тенис и друге теме које се непосредно тичу и његовог одрастања и живота. А од Милошевца код Велике Плане одакле је пореклом, па све до Крушевца, где данас живи, Мирковић је прешао дуг пут. После завршене Машинско-техничке школе у Смедереву, дипломирао је на Машинском факултету у Крагујевцу, а потом радио као професор информатике и најдуже у међувремену пропалом гиганту ИМК „14. октобар“.

Већ једну деценију слика, члан је уметничких удружења „Димитрије Симић“ и „Расинисијус“ и вози бицикл да остане у доброј кондицији. Колекционарство је, међутим, једини хоби којем је посвећен у континуитету, још од младости 60-их година. Тада је, почео да сакупља аутограме холивудских звезда, а успео је да сакупи слике са оригиналним потписима и поздравима глумаца из златне ере Холивуда (Роберт Мичам, Џон Вејн, Кирк Даглас, Џони Вајсмилер, Грејс Кели, Мерлин Монро, Џоан Крафорд, Ава Гарднер…).

Мала енциклопедија познатих

– Како сам страствени колекционар, урамио сам и текст објављен у „Вечерњим новостима“, управо о тој мојој „преписци“ са америчким звездама, објављен у септембру 2014. године, као и све касније прилоге и текстове на ту тему – прича нам необични инжењер, који у својим збиркама има и пар хиљада фотографија знаменитих споменика, те животиња, цркава, композиција и више од 6.000 филмова разврстаних по жанровима. – Планирам да наставим са радом на енциклопедијама личности које су свакојако утицале и на животе, нас „смртника“.

РАЧУНАР КАО ХОТЕЛ

ПАМТИ Драгослав Мирковић и необичне бројке из времена када је радио као програмер. Тако нам прича да је својевремено био задужен за рад скупог компјутера у тадашањем Рачунарском центру. Компјутер је, сведочи Мирковић, био велики као шест машина за прање веша и три велика ормана, а коштао је као хотел „Рубин“!

ЧУВА НОВЧАНИЦЕ

ДРАГОСЛАВ Мирковић радио је и за време инфлације 90-их, па је сачувао и чувене новчанице, „крцате“ од нула. У албуму има и примерке папирнатих апоена од 5.000 динара, 10.000, 500.000, пет милиона, 100 милиона, али и 500 милиона динара, па и пет милијарди и 500 милијарди динара!

= извор: НовостиНовости

Advertisements

Аух!

З АВЕТИНЕПресс ~ Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни

Одужило се «прекњижавање»  чланака и страница споменутог  Листа. Аух!

3
Слика све каже

Овај  Лист покренут почетком децембра 2008. год. , према тзв. контролној табли – на први поглед, садржи 515 чланак, 14 страница, 17 коментара,  ( на дан 2. децембар 2015, око  12: 25 ч. по средњеевропском времену).  Тридесет чланака је издвојено, препоручено, тридесет и један чланак  завршили су на отпаду.  Први чланак у овом Листу публикован је 5. децембра 2008 – Кратка историја два посвећена дрвета – значи, пре седам година!  Лист је достигао  16. 600 посета до овог часа.  У поређењу са другим листовима и локацијама «Сазвежђа Заветине»  «Златним расуденцем» (196 чланака, 17 страна; 53 коментара; 38. 023 посета ),  «Противотровом» (191 чланак;  18 стр; 23 коментара;  21. 314 посета ), «Васељенским листом» (212 чл,  42 стр.; 22 коментара; 18. 196 посета) , «Ренесансом» (152 чланка, 37 страна; 29 коментара;  42.773 посете ) и «Опалим лишћем» (271 чланак; 35 стр.; 24 коментара ; 40.240 посета ) ,  испада, да Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни има, зар не, најмању посету! Упркос  чињеници да има  највећи број објављених прилога…

У чему је ствар? У садржајима, занимљивости, разноврсности?  У недовољно разуђеној уредничкој  платформи?  У неискуству оснивача и уредника?

Одужило ми се «прекњижавање» , тј.преглед свих чланака и страница  на више месеци, јер ми је рад на тзв. Лексикону Едиције «Заветина» (некој врсти  енциклопедије «Заветина», ако то није претенциозно и рећи и написати) пружио прилику да се суочим са свим добрим и лошим странама уређивања једног електронског листа, са свим грешкама и промашајима, залетањима и  можда претераним амбицијама.  Читајући, поново, после низа година, то, што што сам публиковао, препоручивао, видео сам и другим диоптријама – публиковано. Мали део тога, што ме је нервирао при крају ове 2015. године, једноставно сам пребрисао. Исто тако, пре коју годину, по налогу једне уметнице из иностранства,  морао сам пребрисати, невољно, скоро двадесетак  чланака ( у којима су лааскаво препоручивани њени наступи и у Србији, и у свету, према информацијама које ми је сама слала о свом раду и успесима). И то је то. Било је грешака, и било је огрешења у односу  на првобитни концепт овог листа.  Кад год сам напуштао првобитну замисао и концепт листа, ја сам се, као уредник спотицао. У сваком случају,  посећеност овог листа је расла временом, споро, што је и природно, када је реч о медију који се бави уметничким стваралаштвом, безданима наше културе и књижевности, и неизбежним замкама и друштву.

Нико ми није помагао у  објављивању овог листа. Ни материјално, ни на други начин. Што значи да сам био независтан у правом смислу речи.  Нисам се бавио књижевним и културним трговинама, тврђењима пазара; покушавао сам да испомогнем – кад могу; али и да «ошинем» као уредник и књижевни критичар, кад је требало…  Према статистикама WP   З АВЕТИНЕПресс су најчитаније у САД и Србији,  не и у  земљама Европе, Јужне Америке, Африке, Азије и Аустралије. За популарност једног листа  није важан број чланака, већ нека врста сензационализма, које сам се ја чувао, чувајучи од тога и овај Лист.  Популарност по сваку цену, не,  то не!

Проблем са малим бројем посета овог листа, релативно малим,  повезана је са чињеницом, да прилози нису редовно публиковани ни препоручивани на друштвеним мрежама; публиковани,  у своје време, они су таворили у свом мраку, потисковани новим прилозима, у још дубљу таму.  Иако је међу тим прилозима, видео сам, поново их читајући,  било и оних који су актуелни и данас ( да не говорим посебно о уметничким прилозима читаве генерације  српских писаца, песника, прозаиста, есејиста, које сам публиковао), они би остали у свом мраку, да нисам дошао на идеју да направим   –  Лексикон Едиције «Заветина». – Правећи тај ЛеЗ ја сам  – природно – све публиковане прилоге гледао као грађу, другим, трећим погледом, издвајао их линком и кратким исечком из прилога, и укључивао  их у једну Бескрајну електронску књигу, која се на овој локацији званој Прототип може слободно прелиставати: то је  најчуднија станица планетарних колосека, са којом се свако, радозналци пре свега, могу запутити  на путовања која могу трајати час, дан, седмицу, месец, годину, деценије…  Завршивши  прекњижавање листа З АВЕТИНЕПресс,  тј.  стигавши до ознаке  ЛеЗ 0004568    Утук на утук . КОМЕНТАРИ СУ РЕДОВНО ДУХОВИТЈИ ОД ТЗВ. АКТУЕЛНИХ ЧЛАНАКА,  ја сам  у ствари можда савладао више од   1/3  укупне публиковане грађе, која засигурно броји преко 10.000 разних прилога (есеја, поезије, осврта, писама, сведочанстава, интервјуа, књижевних приказа, филмова, фотографија, антологија, панорама, анкета,  и других ствари).  Стране на којима се публикује «прекњижена» грађа са појединих локација «Сазвежђа ЗАВЕТИНА» означене су бројевима, у изради је 91. Страна (свака страна садржи најмање 50 линкова, са којих се може скоћити на најудаљеније делове «Сазвежђа З», где се чувају целовити прилози…)  Тако да ће локација «Прототип» временом постати и својеврсни претраживач «Сазвежђа ЗАВЕТИНА».

2.12.2015. у Београду   Б. Т.

Објављен је деветнаести том „Речника српскохрватског књижевног и народног језика”

Лексикографи стигли до „петогласника”
Објављен је деветнаести том „Речника српскохрватског књижевног и народног језика”, којим је завршена обрада речи које почињу на слово „о” и започета обрада лексике на слово „п”

SANU KROP
Речник књижевног и народног језика састављају лексикографи Института за српски језик, а објављује га САНУ (Фото Д. Јевремовић)
„Постоји само једна књига коју стварају сви Срби. Настаје увек и свуда, где се год српска реч изговара и слуша. То је најобимнија, најпотребнија и најбоља српска књига. Њени су творитељи и они који не умеју да читају. Без ње не могу ни они који је не отварају. Већина нашег света за њу није ни чула, а свако часно њене делове казује. У њој се сабирају векови, територије, књиге из свих области науке и уметности, књижевност, имена и презимена, дијалекти, наречја, акценти и значења свих врста речи. У њој су азбучним редом наговештена сведочанства о свему што Срби смишљају, записују и говоре, о свему што су тако радили у ранијим временима. У њој су основни знакови народног умећа, трајања, посебности, наслеђивања и свега што може да стане под реч идентитет, под такав заклон и сигурно место. Она извире из сваког српског гласа, а заправо је невидљив океан чије су капи изговорене речи.”
Овим речима Миро Вуксановић, дописни члан САНУ и уредник Трибине Библиотеке САНУ, отворио је скуп на којем је представљен деветнаести том „Речника српскохрватског књижевног и народног језика” (Оцат – петогласник). О последњем тому овог капиталног пројекта говорили су дописни члан САНУ Горан Петровић, проф. др Рајна Драгићевић и проф. др Милорад Дешић. Речник књижевног и народног језика састављају лексикографи Института за српски језик, а објављује га САНУ.
Речник књижевног и народног језика Мирио Вуксановић назива – Великом књигом свих Срба. Настаје и расте као чиста савест. Пише се дуго и многоручно. Без престајања се обнавља и зато не може бити завршена. У њој се пописују, тумаче и одабраним примерима чине јасним реч по реч, с устаљеним изрекама које су постале, ко зна кад, незамењива помоћ мислима, говорењу и разумевању. Лексикографи кажу да ће та велика књига покупити око пет стотина хиљада речи. Аналитичари тврде да свакодневно користимо само хиљадити део.
У поетском тексту, Горан Петровић је написао: „Речници су све. Сведена историја. Распричана математика. Веома подробна, веома дугачка формула. И свежањ су трнаца и Теслина кугла. Имплозија и експлозија. Речници су спојени судови народа. Море, пучина у мензури. Еталон еталона. Боље укоричена партитура. Палета. Речи су чекићи и длета. Ножићи за дуборез. Одабрани каменчићи за мозаик и мноштво каменолома које су ваљајући векови заоблили у белутке. Речници су столетна паучина, коса везана у плетенице, навоштен конац за свеће упреден у бродску ужад… Речници су наша брвна и лучни мостови.”
Речници су, додаје Петровић, и написан и још ненаписан стих. И заборављена народна приповетка. И модеран роман у расутом стању. И укупна библиотека једног језика. И део укупне библиотеке човечанства. Они су и то човечанство које, наука каже, има орбиту, али шире гледано – честица је што космосом лута. Речници су све. Зато што никада нису довршени. А опет, увек су подухват вредан дивљења. Јер, језик је жив. Десетине хиљада је то врхунаца, заметака, благословених стања, оних радосних часака када плод оживи, болних трудова, порођаја, срцања, призивања… Речници су, као у овом случају, и оцат и петогласник. А оцат је, између осталог, анестетик. Осуђеницима, па и разапетом Христу, нуђен на сунђеру набоденом на копље, не би ли сквасио усне, уста. Дочим је петогласник богослужбена, литургијска књига.
Кад год изађе из штампе нови том Речника САНУ, истиче Рајна Драгићевић, мешају се задовољство и олакшање, јер тиме долази на место још један комадић тог сложеног мозаика који је почео да се слаже пре 127 година, дакле, још 1888. године, када је академик Стојан Новаковић рекао: „Иоле књижеван читалац знаће, како се већ са самом Академијом, са самим тако рећи њеним именом спаја мисао о обради језика, о речнику, о уздигнућу језика на виши научни и књижевни значај.” У састављање тог мозаика који расте готово од оснивања САНУ и заједно са њом преживљава добре и лоше историјске тренутке, уложено је много научне и стручне енергије генерацијâ прегалаца. И зато са радошћу и олакшањем (или бар са умањеном грижом савести и тескобом) гледамо на сваки нови том, јер је он доказ да досадашњи труд није био узалудан и да ће се до коначног циља, ипак, верујемо, стићи.
А докле се, у ствари, стигло објављивањем деветнаестог тома Речника? Деветнаестим томом завршена је обрада речи које почињу на слово О и започета обрада лексике на слово П. Обрађено је 1.530 речи на О (од оцат до ошчуро) и 9.981 одредница на слово П (од п до петогласник). Зашло се, дакле, у обраду огромне породице речи која започиње словом П. Највећи број листића, као и одредница, има слово П, што значи да ће речи на ово слово заузети највећи број томова. Претпоставља се да ће оне обухватити пет до осам томова, јер за њихову обраду постоји укупно сто шездесет пет кутија, а у свакој од њих 4.000 до 4.500 листића.
Своје излагање Рајна Драгићевић је завршила речима своје професорке Даринке Гортан Премк, активног лексикографа са најдужим стажом: „Лексикографи од заната, или боље – генерације лексикографа од заната, остваривали су овај циљ, а лексикографа је мало, и увек их је било мало. И материјалних средстава је мало, и увек их је било мало… Али лексикографија се не сме урушити.”

З. Радисављевић
објављено: 29.9.2015.

Ново чудо чудотворца

СТЕНА од кубик и по обрушила се у уторак са острошких греда повише манастира, провалила кров и терасу изнад палионице свећа и завршила поред њеног улаза, а да нико није страдао! Управо на том месту сваког дана седи старатељ који одржава палионицу, али је тог тренутка пошао на друго место и избегао сигурну смрт. Чудо се десило на исти дан када се пре две године такође изненада на троје верника обрушила камена громада и пала на плато код горњег манастира. Нико ни тада није страдао, док су их разасути парчићи стене само очешали.

Овог пута верници, старо и младо, као да су били упозорени од Светог Василија Чудотворца, нашли су се у порти манастира и сада срећни сведоче о још једном чуду у острошким врлетима.

– Овога тренутка десило се чудо Светог Василија. Паде стена у Горњем манастиру Острогу међу народ и све здраво и весело. Слава Богу и Светом Василију – објављено је на фејсбук-профилу парохије Страшевина.

То што се камење са острошких литица обрушава није нова појава, али да под огромном стеном нико не страда чудо је Светог Василија! Чудотворца слави и један младић који је пре неколико година седео у порти након крштења, када је „пукла“ стена на место са којег је коју секунду раније устао.

– Чуда Светог Василија се сваког дана дешавају, па је и ово једно од њих – каже за „Новости“ свештеник Миодраг Тодоровић, који је удостојен велике божје милости да буде поред моштију Чудотворца.
– Свети Василије нам је послао сигнал да треба да се покајемо и поправимо, ходимо његовим и божјим путевима. Чува он народ свој, али и опомиње.

Никада се још није десило да неко од верника настрада у саобраћајкама на путу од Богетића до манастира. Било је удеса, али нико није био животно угрожен. Светитељ чува своје вернике, поручују свештеници, чувари светог ћивота.

Многи верници молитвено се током целе године окупљају око острошке светиње славећи свога спаситеља и исцелитеља. Проводе дане и ноћи под ведрим небом, кишом или снегом, често се склањајућу испод сурових камених громада или у шаторима, под импровизованим тендама, навученим церадама, дочекујући нови дан.

Памте се бројна чуда острошког светитеља из времена Другог светског рата, када је једна граната из немачког брдског топа ударила у камени зид изнад Горњег манастира, разбила врата на црквици Часног крста, али, зачудо, није експлодирала, па из новијег времена када су колица са бебом слетела у провалију, распала се у комаде, док је дете остало неповређено…

ПЛАНИНАРИ

НИКШИЋКИ планинари дуго се веру по острошким стенама, „умивају“ камен, али очигледно да су киша и високе температуре „узнемирили“ стену која се одвојила од греда изнад манастира и пала на вернике

Дирер у Београду

 

ДЕЛА великог Албрехта Дирера на јесен ће се наћи пред Београђанима. Изложбу „Тријумфална поворка цара Максимилијана Првог“, Источнословачког музеја из Кошица, угостиће Музеј града Београда, у Конаку кнегиње Љубице, а свечано ће бити отворена 4. септембра.

Поставку чини 138 графичких листова, подељених у две целине. Прва је сачињена од Дирерових 20 дела и 74 прворазредне графике његових савременика. Други део представљају 44 графичка листа чувене композиције „Тријумфална поворка цара Максимилијана Првог“.

Немачки уметник Албрехт Дирер један је најбриљантнијих стваралаца ренесансе. Кустоскиња Музеја града, Данијела Ванушић, међу радовима који ће бити изложени изваја Дирерова дела „Носорог“ и „Витез, смрт и ђаво“.

– Од листова из циклуса „Апокалипса Св. Јована“, „Живот девице Марије“ и „Велика Пасија“ издваја се „Св. Михаило у борби са аждајом“ – објашњава кустоскиња. – Централно место „Тријумфалне поворке“ представљају тријумфалне кочије, као пресудан догађај за Максимилијанов живот и његову политику: венчање са ћерком Шарла Смелог, наследницом Бургундије.

Албрехт Дирер (1471-1528), познат као сликар, графичар, цртач и теоретичар, померио је границе уметности с почетка 16. века, а био је, и до данас остао, раме уз раме са Микеланђелом, Леонардом и Рафаелом, имајући кључну улогу у развоју европске графике и ренесансне уметности. Мајстор цртачког „микроскопског детаља“ Дирер је црном линијом достигао сликарски израз и својом техником уздигао графику од занатске вештине до уметничког нивоа равног сликарству. Веома самосвестан и поносан на свој рад, Дирер је своја дела потписивао монограмом АД, данас познатим симболом његове уметности.

– Као прави представници хуманизма и ренесансе, Дирер и његови савременици добро су познавали античку уметност и библијске списе, налазећи инспирацију у вечној теми људске борбе између добра и зла – сматра аутор поставке Иван Хавлице.

Изложба ће у Београду бити отворена до краја октобра, а потом се почетком новембра сели у Галерију Матице српске у Новом Саду и трајаће до краја године.

 

САВРЕМЕНИЦИ И УЧЕНИЦИ

УЗ ДЕЛА Дирера у Конаку кнегиње Љубице биће изложени и радови његових ученика и савременика. Реч је о познатим именима немачке и италијанске графике, попут Хајнриха Алдегрефера, Албрехта Алдорфера, Луке Кранаха Старијег, Маркантонија Раимондија и других.

 

Београд чека великог Дирера | Култура | Novosti.rs.

Србија и Русија / Ф. М. Достојевски

Постоје две Србије – Србија виших кругова, иестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом и која још није показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности, она већ има своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере све због оног помањкања искуства какве не можемо срести у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније но што је Србија. Али, упоредо с том „горњом“ Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом, а руског цара гледа као своје сунце, она воли Русе и верује им.

Срби из кнежевине – то је народ ратара, миран народ који је у току  дуготрајног мира заборавио своје ратничке традиције, и који је успео да, у замену за то, формира чврсту националну свест која је кохезиони чинилац сваке историјске нације. Најзад, Срби из кнежевнне се не могу ни називати народом – то је само један део народа, фрагмент који нема органског значења. Али, ми не можемо да заборавимо да су Срби одушевљено и једнодушно кренули у помоћ својој браћи ио крви, коју су злотвори мучили… Руски народ ће оставити Србе у овом тешком часу по њих, крв Руса која је тамо проливена је показала како је искрено било руско учешће, колико је била јуначка и некористољубива руска жртва, и колико су бесмислене  непријатељске инсинуације о томе да Русија жели да извуче некакву   корист из садашњег иоложаја Србије. Нека успомена на храбре Русе који су пали за Србију буде карика у оној братској љубави међу овим народима који су толико блиски по крви и вери.

= преузето из књ. ДОСТОЈЕВСКИ : Књига о Исусу Христу (приредио Љубомир Ранковић). – Шабац: Глас Цркве, 2012. – стр.:341

ДНЕВНИК ПИСЦА 1873 / Ф. М. Достојевски

I
УВОД
Двадесетог децембра сазнао сам да је већ одлучено да ја будем уредник Грађанина. Тај необични догађај, то јест необичан за мене (нећу никога да увредим) збио се, међутим, необично једноставно. Двадесетог децембра управо сам читао текст Московских службених новина о венчању кинеског императора: он је на мене оставио снажан утисак. Овај дивни и очито веома компликовани догађај збио се, такође, на зачуђујуће једноставан начин: све, до најситнијих појединости, било је предвиђено још пре хиљаду година у готово двеста томова о церемонијама. Упоредивши велелепност кинеског догађаја с мојим именовањем за уредника, одједном сам осетио незахвалност према домаћим обичајима, без обзира на то што су ме тако лако именовали, и помислио сам како би нама, то јест мени и кнезу Мешчерском, било неупоредиво лакше да штампамо Грађанина у Кини него овде. Тамо је све тако јасно … Обојица бисмо се појавили, у назначено време, у тамошње главно одељење за штампу. Додирнули бисмо челом под, и лизнули бисмо тај под језиком, и онда бисмо устали с два прста пред собом, клањајући се понизно. Главни опуномоћеник за штампу, наравно, не би обраћао на нас ни најмање пажње, као на муве које су улетеле. Али, устао би трећи помоћник његовог трећег секретара и, држећи у руци указ о мом именовању за уредника, одржао би нам, импозантним и пријатним гласом, придику коју церемонија налаже. Она би била тако јасна и пријатна да би нама обојици било веома пријатно да је слушамо. У случају ако бих ја, у Кини, био тако глуп и наиван па показао неки страх и неверицу у своје способности уређивања листа, или неку грижу савести — одмах би ми било стављено на знање да сам ја двоструко глуп ако дозвољавам таква осећања. Јер, управо од тог момента мени ум, ако га чак и имам, уопште није потребан; напротив, неупоредиво је боље ако га уопште немам. Без сумње, то би било веома пријатно слушати. Завршавајући дивним речима: »Пођи, уредниче, од данас ти можеш јести пиринач и пити чај с новим миром у души«, трећи помоћник трећег секретара би ми уручио прекрасну диплому исписану на дивном атласу, златним словима, а кнез Мешчерски би дао добар мито, и ми бисмо обојица пошли кући и одмах штампали велелепни број Грађанина, какав овде никад нећемо штампати. У Кини бисмо ми одлично штампали.

   Извор: Ф.М. Достојевски: ДНЕВНИК ПИСЦА 1873. – „Партизанска књига“ , Љубљана-Београд, 1981. стр.7-10
Извор: Ф.М. Достојевски: ДНЕВНИК ПИСЦА 1873. – „Партизанска књига“ , Љубљана-Београд, 1981. стр.7-10

Слутим већ, међутим, да би мене у Кини кнез насамарио и одређивао би ме за уредника искључиво зато да га замењујем лично у главном уреду за штампу сваки пут када би га тамо позвали да добије батине бамбусовим штаповима по петама. Али, ја бих му доскочио: одмах бих престао да штампам Бизмарка и сам бих, напротив, почео одлично да пишем текстове тако да би ме на батинање бамбусом позивали само после изласка броја. Зато бих се научио да пишем.
У Кини бих одлично писао, овде је то много теже. Тамо је све предвиђено и одмерено за хиљаду година; овде пак све је наглавачке за хиљаду година. Ја бих тамо, хтео-не хтео, писао разумљиво, тако да не знам ко би ме и читао. Овде, ако хоћеш да натераш некога да те чита, много је корисније да пишеш неразумљиво. Само у Московским службеним новинама уводници су писани на ступцу и по и што је зачуђујуће јасно, па и то само ако су из познатог пера. У Гласу, уводници износе осам, десет, па и дванаест и тринаест стубаца. Ето колико би требало овде потрошити стубаца ако хоћеш да те цене.
У нас је разговор с другим — наука, то јест, на први поглед, онако као и у Кини, као и тамо постоји само неколико веома упрошћених и научених начина. Раније су, на пример, речи »ја ништа не разумем« биле само знак глупости онога који их изговара; данас, пак, оне доносе велико уважавање. Довољно је само да кажете, отворено и с неким поносом: »Ја не разумем религију, ја у Русији ништа не разумем, ја се апсолутно нимало не разумем у уметност«, и ви ћете одмах ставити себе на неку отмену висину. И то је веома корисно ако ви доиста ништа не разумете.
Али, тај упрошћени начин ништа не доказује. У суштини, у нас свак сумњичи другога за глупост без икаквог размишљања и без оног обрнутог питања постављеног себи: »Та нисам ли, доиста, ја глуп?« Ситуација је задовољавајућа, али нико није, ето, задовољан, него се сви љуте. А и размишљање о себи је, у наше време, готово немогућно: скупо стаје. Истина, купују се готове идеје. Оне се продају.свуда, и чак бесплатно, али баш тако бивају још скупље, и то већ почињу сви да осећају. Нема на крају никакве користи и, као и до сада, траје неред.
Ако хоћете, ми смо, такође, Кина, али без оног њенога реда. Ми тек једва почињемо тиме што се у Кини завршава. Нема сумње, стићи ћемо до истог краја али — када? Да бисмо прихватили оних хиљаду томова церемонијала, и да бисмо коначно стекли право да ни о чему не размишљамо — требало би нам, у крајњем случају, још хиљаду година размишљања. И шта — нико неће да скраћује тај рок, јер нико неће да размишља.
Истина је и ово: ако нико неће да размишља, онда је, како изгледа, утолико лакше руском књижевнику.Да, заиста је лакше, и тешко сваком оном књижевнику и издавачу који у наше време хоће да размишља! А још теже ће бити ономе ко буде хтео да и сам учи и да схвата — а двоструко теже, пак, ономе ко о томе буде јавно рекао, и искрено; када буде признао да је макар мало разумео и да хоће да искаже неку сопствену мисао, њега ће сви напустити. Њему не остаје ништа друго него да нађе некаквог одговарајућег човека, можда и да га најми, па да с њим разговара, можда чак да за њега самог штампа и часопис. Ситуација је одвратна, јер то је исто што и разговарати сам са собом, или штампати часопис за лично задовољство. Ја лично слутим да ће Грађанин дуго још разговарати сам са соборн, због сопственог задовољства. А имајмо на уму да је, медицински гледано, разговор са самим собом почетак поремећености. Грађанин би обавезно требало да говори с грађанима, и у томе је и сва његова невоља.
И тако, ето за какво штампање сам се ја ухватио. Мој положај је у највећој могућној мери неодређен. И ја ћу говорити сам са собом, и због личног задовољства, у овом дневнику, па нека буде како буде. О чему ћу говорити? О свему што ме узбуди и што ме буде нагонило на размишљање. Ако будем нашао читаоца и, сачувај ме Боже, опонента, ја ћу знати и умети да разговарам, и шта, и с ким. Потрудићу се да то научим, јер у нас је у књижевности то најтеже. Уз остало, и опонената има различитих: не може се тек с бита ким почети разговор. Испричаћу вам једну басну коју сам чуо ових дана. Кажу да је та басна стара, ако чак није и ндијског порекла, што је веома утешно.
Посвађала се једном свиња с лавом, и позвала га на двобој. Вратила се кући и, поразмисливши о свему, уплашила се. Скупио се сав чопор, поразмислили су и овако одлучили:
— Видиш, свињо, има у нас, ту недалеко, једна каљуга; пођи тамо, проваљај се добро, и пођи на место двобоја. Видећеш шта ће бити.
Свиња тако и учини. Дође лав, оњуши, намршти се и пође даље. Дуго се још после тога свиња хвалила како се лав уплашио и побегао с бојног поља. То је басна. Наравно, у нас нема лавова, не због климе — одвећ би то било лепо. Али, ставите на место лава поштеног човека, онаквог какви би требало да буду сви људи, и наравоученије ће доћи само од себе.
Узгред, испричаћу још једну причицу.
Једном, у разговору с покојним Херценом, похвалио сам једно његово дело, С оне обале. Према тој књизи се, на моје велико задовољство, похвално односио и М. П. Погодин у свом дивном и занимљивом напису о својим сусретима с Херценом у иностранству. Та је књига написана у облику дијалога између Херцена и његовог опонента.
— Веома ми се свиђа, — рекао сам између осталог, — што је ваш опонент такође веома паметан. Сложићете се са мном, он вас често притера уза зид.
— Та у томе је цела ствар — насмеја се Херцен. — Ја ћу вам испричати анегдоту. Једном, када сам био у Петрограду, довуче ме Бјелински себи, и натера ме да слушам његов текст који је с одушевљењем писао: »Разговор између господина А и господина Б« (тај је текст ушао у његова дела). У том тексту, господин А, што ће рећи сам Бјелински, приказан је као веома паметан човек, а господин Б, његов опонент, као много слабији. Када је завршио, упитао ме је с нестрпљивим очекивањем:
— Но, шта мислиш?
— Да, лепо је, веома лепо, види се како си ти паметан, али како те само није мрзело да с таквом будалом губиш време.
Бјелински се баци на диван, зари лице у јастук и повиче кроз смех, колико је јаче могао:
— Заклао си ме! Заклао си ме!

„Историја дубровачке књижевности”

Део хрватске јавности књигу професорке Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности” протумачио као „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”

У Хрватском сабору жучно се расправљало о књизи проф. др Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности”, у издању „Српске књижевне задруге”, у којој се, како је речено, дубровачка књижевност и њени писци Држић, Гундулић и остали, проглашавају српским.

Прошле недеље, посланик Франо Матушић затражио је од премијера Зорана Милановића да се изјасни да ли је прочитао ово дело, и да ли је на седници владе реаговао поводом „империјалистичких тежњи српске научнице”. Снимци из Хрватског сабора, уз изјаве хрватских научника, емитовани су у емисији „Пола уре културе”, прексиноћ на Првом програму Хрватске радио-телевизије.

Историчар књижевности, новинар, дугогодишњи председник Хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак етикетирао је ову књигу као смешну и врло опасну, зато што се, како је рекао, „појављује као иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”.

У поменутој емисији ХРТ-а је , такође, истакнуто да је ова књига професорке Бојовић „у Србији добила прворазредни не само културни, већ и политички третман, с обзиром да је представљена у централном Дневнику”.

Међутим, издавач „Српска књижевна задруга”, у оквиру својих редовних сусрета са новинарима још није представила ово дело.

Иначе, Новак је крајем прошле године на Сајму књига „Интерлибер” у Загребу, поводом изабраних дела Ива Андрића, у издању „Школске књиге” и у вези са „Лексиконом светске књижевности”, истог издавача, изјавио да се Иво Андрић третира као српски, хрватски и као босански писац.

– То може бити занимљиво за неког странца, али у Хрватској није потребна канонизација тог писца, јер за некога ко овде живи он може бити само хрватски писац и доказ тога да је могуће да један хрватски писац пише на српском – објаснио је Новак.

Хрватски премијер Зоран Милановић одговорио је у Сабору да национална свест подразумева и свест о себи. Милановић је затим додао:

– Ако ће ме свака безвезарија, коју је објавио некакав полуписмени провокатор терати да у Влади Републике Хрватске о томе говорим, онда смо ми слаби у својој вери о томе ко смо и шта смо. Џоре Држић и Шишко Менчетић у 15. веку писали су на чакавштини, е па то је само хрватско!

Хрватски историчар Иво Банац је у емисији „Пола уре културе”, рекао да Злати Бојовић не приличе овакве квалификације.

– Она је цењена ауторка, а што се тиче дубровачке књижевности, о тој области написала је више од шест књига. Није добро тако уважену особу третирати као шибицара – прокоментарисао је Банац. Он је оспорио премијеру Милановићу разумевање проблема чакавштине, јер како је казао, тако пада у замку исте идеологије коју представља професорка Бојовић.

– У Београду тврде да је само чакавштина хрватска. Према томе Хрватској припада део Истре, један део приобаља и део јадранских острва. Што је јасна територијална претензија. На делу је нешто изузетно опасно у постјугословенском облику, настојање да се штокавско наречје, као што је био случај код неких теоретичара у 19. веку, прикаже као искључиво српско. Десетог децембра у Новом Саду одржан је округли сто поводом шездесет година Новосадског договора. Један од закључака, важан за ову расправу, говори о томе да се српска филологија и политика морају држати начела српског филолошког програма – српски језички и културни простор јесте недељив, из чега проистиче да сва штокавска књижевност припада српском језику. По теоријама које долазе из Београда ми сада разговарамо на српском језику – рекао је Иво Банац.

Подсећамо да је хрватска јавност, такође, у дневно-политичке сврхе жестоко реаговала поводом књиге Злате Бојовић „Антологија поезије Дубровника и Боке Которске”, из едиције „Десет векова српске књижевности” Издавачког центра Матице српске из Новог Сада, у којем су поменути дубровачки писци наводно, такође, уврштени у српску књижевност.

Академик Миро Вуксановић нам је јуче рекао да само жели да подсети на то да су дубровачки и бококоторски писци у ову едицију уврштени на основу њихове двојне припадности – српској и хрватској књижевности.

М. Вулићевић

———————————-

Дубровачко није и српско

Не желећи да коментарише дневно-политичку реторику хрватских медија, професор др Злата Бојовић истакла је да је њена књига „Историја дубровачке књижевности” резултат озбиљног научног рада, и да без читања никако не може да се пресликава на садашњу ситуацију. Такође, нагласила је да се у овом делу ни на једном месту не спомиње реч „српски”, нити да је дубровачка књижевност српска, јер када би то био случај, онда би и књига имала наслов „Историја српске књижевности”, а не „Историја дубровачке књижевности”.

———————————-

Затворен стогодишњи круг

Рецензент професор др Бранко Летић пише да је „Историја дубровачке књижевности” др Злате Бојовић, сва на темељима српске науке о старом Дубровнику

Преовладавањем словенског живља и словенског језика на дубровачкој територији, у средњем веку, истиче професор др Злата Бојовић у књизи „Историја дубровачке књижевности”, коју је у „Колу” објавила „Српска књижевна задруга”, спонтано су се стварали услови за настанак и развој књижевности. У средњем веку, на територији Дубровника, поред службе на латинском, обављана је и служба на словенском језику, већ у 14. веку. Најстарије средњовековне штампане књиге, намењене дубровачким читаоцима, објављиване су ћирилицом.

Злата Бојовић (1939) је историчар књижевности, редовни професор Филолошког факултета у Београду, на Катедри за српску књижевност. Средишњи део њених научних интересовања је дубровачка књижевност. Књига „Историја дубровачке књижевности” садржи четири тематске целине: „Путеви хуманизма”, „Век ренесансе”, „Епоха барока” и „Дубровачко просветитељство”.

Од почетка 16. века, подсећа Злата Бојовић, било је настојања да се у Дубровнику отвори ћирилична штампарија, када је (1502. године), католички свештеник Лука Радовановић већ поседовао „машину за штампање и потребне калупе за ћирилична слова”, коју је поклонио свештенику Павлу Вукашиновићу. Неуспелих покушаја било је и касније. Године 1511. пропала је слична намера Петра Ђорђевог Сушића и Франа Ратковог Мацаловића, да заснују штампање књига у Дубровнику. Мацаловић је већ 1510. уговарао са Чироламом Сончином, издавачем из Пезара, да штампа „Официј Богородичин”, јеванђеља и „Разговоре са самим собом” о односу душе према Богу Светог Августина. Све је требало да буде штампано „српским словима и језиком” (ин литера ет идиомате сервијано), уз напомену да ће се књига продавати у Дубровнику и по Србији.

У време када су, у првим деценијама 16. века, настајали најважнији дубровачки средњовековни зборници и штампане прве књиге, наглашава Злата Бојовић, дубровачка књижевност је увелико ишла путем великог развоја у хуманизам и ренесансу. Био је то сасвим нови пут, који је за собом остављао једну епоху која је постајала део књижевне историје.

„Историја дубровачке књижевности” др Злате Бојовић, наглашава професор др Бранко Летић, рецензент књиге, затвара стогодишњи круг српске рагузеологије (дубровачких студија), некада најзначајније гране српске науке о књижевности, коју је засновао Павле Поповић, а развијали потоњи његови следбеници, професори Београдског универзитета Петар Колендић, Драгољуб Павловић, Мирослав Пантић и Злата Бојовић. По свему, то је српска историја дубровачке књижевности, јер је сва на темељима српске науке о старом Дубровнику: српских историчара, истраживача архивске грађе, пре свих Михаила Динића, Јорја Тадића, Радована Самарџића, али и њихових савременика и следбеника.

Злата Бојовић је њихов следбеник и у науци, и у универзитетској настави, ексклузивни стручњак за дубровачку књижевност, изграђен на изворним изучавањима архивске и библиотечке грађе у Дубровнику, Задру и Котору, и италијанским архивима и библиотекама у великим центрима са којима је Дубровачка република вековима имала јаке културне везе. Резултат тих њених вишедеценијских истраживања јесу бројни радови, мањи научни медаљони и велике монографије о појединим писцима и делима, с увидима у њихове поетичке и жанровске одлике.

„Историја дубровачке књижевности” Злате Бојовић, закључује Бранко Летић, велика је синтеза магистралних токова њеног развоја, драгоцена и као целовит, до сада дефицитаран уџбеник на српским универзитетима, писан лепим стилом у традицији чувене београдске школе. По ритму казивања, кондензованој рефлексији и емоцији у свакој реченици, класично јасној, приближава се ово научно дело уметничкој литератури.

З. Радисављевић   објављено: у Политици  01.02.2015.

Treća Srbija: Razrešiti Blaškovića

TRAŽIMO od Ministarstva kulture i Vlade Srbije da po hitnom postupku razreše Lasla Blaškovića sa mesta v. d upravnika NBS. Ovo su na konferenciji za štampu u beogradskom „Medija centru“, reagujući na nedavnu odluku Vlade, izneli predstavnici Treće Srbije. Na skupu su govorili Miroslav Parović, predsednik ove političke organizacije, Andrej Fajgelj, zamenik predsednika, Miroje Jovanović, potpredsednik, i Borivoje Rašuo, književnik.

 

Predstavnici Treće Srbije podsetili su da je sadašnji v. d. upravnika NBS bio smenjen sa mesta direktora Kulturnog centra Novog Sada, zato što je ćirilične table na ovoj ustanovi zamenio latiničnim, čime je, kako kažu, prekršio Ustav.

 

– Ovo je i dovoljan etički razlog da neko, ko ima takav odnos prema ćiriličnom pismu, ne može da bude na čelu naše najznačajnije kulturne institucije – istakao je Parović.

 

Treća Srbija se poziva i na izveštaj budžetske kontrole rada KC Novog Sada, po kome su bez pravnog osnova, u vreme Blaškovićevog mandata, trošena sredstva za honorare, novu tendu, poklone i nagrade. I ovaj izveštaj će, kažu, biti prosleđen nadležnom ministarstvu i Vladi, jer neko ko je nenamenski trošio budžetska sredstva nije prikladna ličnost za prvog čoveka NBS.

 

– Ili je Blašković to prećutao ministru kulture i informisanja Ivanu Tasovcu ili je Tasovac to prećutao premijeru Aleksandru Vučiću – naglasio je Miroje Jovanović.

 

Na pitanje novinara da li se Blaškovićev odnos prema ćirilici vidi samo kroz uklanjanje ćiriličnih tabli sa KC Novog Sada, ili i u činjenici da je svoja književna dela štampao na ovom pismu, odgovorio je Borivoje Rašuo:

– Treba razlikovati službenu i javnu upotrebu jezika i pisma. Službena upotreba, koja je zaštićena Ustavom, podrazumeva da natpisi na državnim institucijama moraju biti na ćirilici, dok u javnoj upotrebi, kada je reč o štampanju knjiga, izbor pisma podrazumeva potpunu slobodu pojedinca.

„“VELIKI RAT“
SADAŠNjI direktor KC Novog Sada i zamenik predsednika Treće Srbije, Andrej Fajgelj, optužio je Blaškovića da je, dok je bio urednik časopisa „Polja“, naredio da se iz odštampanog broja iscepa i izbaci odlomak iz kasnije nagrađivanog romana Aleksandra Gatalice „Veliki rat“, a potom da ceo tiraž „prekoriči“. On je izrazio i strahovanje da bi Blašković u NBS mogao da nastavi „kulturocid“ prethodnog upravnika Sretena Ugričića, koji je u stari papir poslao dvorsku biblioteku Obrenovića i do sada neutvrđeni broj starih i vrednih knjiga.

BLAŠKOVIĆ: TUŽBA ZBOG KLEVETA
– KAO što biram svoje prijatelje, biram i svoje neprijatelje – kaže za „Novosti“ Laslo Blašković. – Na ovakvu količinu neistina mogu da odgovorim samo prezirom. Izjašnjavam se kao srpski pisac, pet mojih knjiga izašlo je na ćirilici. Verovatno bi trebalo da iscepam pre svoje nego knjige kolege Gatalice. Zbog svih iznetih neistina i kleveta podneo sam tužbu prošle godine.

Treća Srbija: Razrešiti Blaškovića | Kultura | Novosti.rs.

прототип слободне и бескрајне енциклопедије "Заветина"

(Шк)Арт

Књижевни живот и смрт

МЕЂУПРОСТОР

dans l'espace entre, пространство между, utrymme mellan, ruang di antara , plass i mellom , espaço entre elas, spaco en inter, Zwischenraum

РАСКОВНИК

Српске Новине >>>>>

Најважније о Белатукадрузу (алиас М. Лукићу, 1950. - )

Дошао мечки на рупу. - Портал Сазвежђе З

КОРЊАЧА

Кључ за одкључавање зарђалих...

ПРЕПЕВИ

Портал Сазвежђе З

ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА

"Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007.

ПРУГА

„железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

СУРБИТА

Пелазгион

Зона преливања

Поертал Сазвежђе З

КОМПАС

Даба Шон. Да Баш Он

ИЗМЕЂУ

SERBIAN PRESS EXPRESS : Вести из отаџбине и расејања

ПЕТАО "Заветина"

"УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА"- (рас)продаја књига и часописа, нових и старих, необјављених рукописа, планетарна, старинарница- антикварница на ваздушним пругама. Отворена нон-стоп. Возови на овој трансземаљској књижевној радњи не касне. Шта мислите: зашто?...

Мајмунска завера

По Шкловском

%d bloggers like this: