(Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)
ЛеЗ 0006251 Стартовый комплекс нацистов ? Отпремљено је 09.04.2008.
ЛеЗ 0006252 ОКТОБАР 2, 2012. Пратећа белешка или јебо нас Парменид! / Радивој Шајтинац
Извесни а у овим рецептивним пустарама веома читан и тимарен П.Куељо изволео се олакшати изјавом да је Џојс слаб и досадан писац.
Извесни универзитетски штићеник А.Јерков, надрдано елоквентан поручио свима живима који још пишу око њега да му се склањају испред очију.
Лепа хистерија менталног дисконтинуитета.Медији балаве, послужитељи уринирају од среће,побликум једва саставља крај с крајем од хаоса овде где је свака договорно буразерска естетика могућа , у овој Страдији где свака полуписмена скаламерија деље и наноси прозни муљ и стогове,у великом дијапазону,од софистициране досаде до штеберско- жанровског функционализма,критичари у књизи песника проналазе повод за онанистичку полемику,типа, ко је од њих тројице, песник,критичар и критичар у праву око датума Парменидовог одсуства из станичног клозета на путу за Страгиру
ЛеЗ 0006253 ОКТОБАР 16, 2012.Поезија у служби Милошевићеве пропаганде / Бранка Михајловић 03.07.2012
Млади научни истраживач у Институту за књижевност Милан Миљковић проучавао је културни седмични додатак листа Политика на крају 80-их и почетком 90-их када је ова новина са својом чувеном рубриком Одјеци и реаговања била директно стављена у службу распиривања национализма, говора мржње, а све то у циљу припрема ратова.
Миљковић је истраживао колико је и поезија била политички инструментализована. За РСЕ он објашњава до чега је дошао анализирајући песме објављиване у том периоду.
„И Политикин културни додатак је доприносио одржавању и конституисању националистичких парадигми, употребљавајући песме, што познатих, што мање познатих аутора. Неке инструментализујући више, неке мање. Од познатијих су Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Рајко Петров Ного, Милан Комненић, Љубивоје Ршумовић…
ЛеЗ 0006254 НОВЕМБАР 2, 2012.„Фатални ортодоксни Ускрс 1999“ – литерарни догађај / Миодраг Мркић
… (Из Сфере последње мистике)
Наше тумачење Лукићеве поеме показује могућност
нестанка света, „смака света“. Да би се то осећање
доживело, потребно је у души-духу отвореност
према мерама светлосних година; осећање људског
века као трен трена који се налазу у нечему што нема
почетка ни краја и што је апсолутно равнодушно…
Јеврејској апокалиптичној мисли претходе
јеврејска мудрост и пророштво и нејеврејска, вавилонска
и персијска. Синкретизам је обележје
апокалипсе. Апокалипса је као жанр, условљена
историјским животом јеврејског народа. Вавилонско
ропство је родило мисао да ће „Божја интервенција
учинити крај историји и успоставити Божју владавину.
Ово очекивање појављује се и у заветима дванаесторице
патријарха“. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/11/02/%D1%84%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D1%81%D0%BD%D0%B8-%D1%83%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%81-1999-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B8/
ЛеЗ 0006255 НОВЕМБАР 13, 2012.О СТВАРАОЦУ / Иван Иљин
Ево ко с пуним правом тражи за себе слободу, претендује на њу и долази до ње. Она мора да му буде пружена и обезбеђена, да нико ништа не би смео да му прописује и да му никаква људска власт на земљи не би бранила да ствара како му је Бог души одредио… Никаква инструкција споља не сме да ограничава његово духовно сазрцање; њему не треба говорити „ради тако“ и „нестварај то и то“. Јер свака претходна цензура смета његовом стваралаштву и свако прописивање сузбија његово надахнуће Ако је он само довољно прожет осећањем одговорности, свако мешање са стране је излишно. Јер стваралачки облагорођен човек је предан Највишој моћи у Највишој димензији; он од ње добија своје усмерење и њој се повинује; и стога њему мора бити пружена слобода стваралачког мишљења https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/11/13/%D0%BE-%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BE%D1%86%D1%83-%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B8%D1%99%D0%B8%D0%BD/
ЛеЗ 0006256 ЈУЛ 31, 2012. Дух српске књижевности – часопис БРАНИЧЕВО, јесењи број Избор текстова на ову тему из књижевног часописа Браничево, јесењег броја који је тренутно у фази припремеСазвежђе ЗАВЕТИНА публиковало је позив на сарадњу пожаревачког часописа БРАНИЧЕВО, у тематском броју посвећеном духу српске књижевности, … https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/
ЛеЗ 0006257 АВГУСТ 30, 2012. У штампи је јесењи број књижевног часописа „Браничево“ 5-6/2012
ЛеЗ 0006258 АПРИЛ 17, 2012. Зашто још увек овде нема превредновања?
Објављујући различиту грађу, која нуди индиректни одговор на постављено питање (из наших часописа, књига, електронских медија), текстове настале у распону од 1945 -2007. године , и чији су аутори припадници различитих генерација, и идеолошких убеђења, од којих један више није међу живима (Бранко Ћопић), ми, верујемо, откривамо (на првом месту) неке скривене вртлоге и поноре, и вредности српске књижевности и културе, као и оне често невидљиве кочнице те исте културе и књижевности. Верујемо да ти тешки каменови воденични притискају, не само данашњу културу и литературу, већ и литературу и културу будућности у Срба.
Каква је данашња литература и култура у Срба? И зашто је тако заборавна, поједностављена? Зашто је у њој доминантни пејсаж – сури? https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/04/17/%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D1%98%D0%BE%D1%88-%D1%83%D0%B2%D0%B5%D0%BA-%D0%BE%D0%B2%D0%B4%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A/
ЛеЗ 0006259 МАРТ 13, 2012. БАЦАЊЕ ПЕПЕЛА У ОЧИ НЕОБАВЕШТЕНОМ СВЕТУ / Раде Драинац
Осврт на памфлетску критику
Ако би човек хтео у животу да буде судија ради лепоте самог позива, онда би имао право до миле воље да се губи у магловитим претпоставкама својих судова и да му таква једна жеља буде неисцрпна песничка и строго индивидуалистичка маштарија; али ако један човек већ изриче судове и то а приори са неким прећутним правом, онда је он вероватно себи морао унапред да постави неку врсту моралног и социјалног закона, неку врсту моралне и социјалне методе. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/03/13/%D0%B1%D0%B0%D1%86%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BF%D0%B5%D0%BF%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%83-%D0%BE%D1%87%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D0%B2%D0%B5/
ЛеЗ 0006260 ФЕБРУАР 22, 2012. ПЕСНИК У СВОМ ВРЕМЕНУ
У ком времену песник пише, ако не у садашњем? О ком времену пише, прошлом, садашњем или будућем, ако га случајни читалац запита лично или преко СМС поруке? Рецимо да пише о свом времену у коме се простире његов и живот његових савременика. Да ли је то тако у стварности, ако погледамо уско и широко поетско поље српско?
Изгледа да се песници стиде свог времена, остављајући у сенци лице дана данашњег да тоне у невиделицу и окрећу главу према нечем што се давно догодило или ће се догодити у далекој будућности, према миту прошлости, или назирању непрегледне и неухватљиве тајне футура. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/02/22/%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%83-%D1%81%D0%B2%D0%BE%D0%BC-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%83/
ЛеЗ 0006261 ФЕБРУАР 4, 2012. Књижевне елиминације наспрам тзв. најглавније, посмртне критике
Одавно сам хтео да напишем есеј о елиминицајима, можда још пре петнаестак година, када сам први пут читао нешто од Беле Хамваша (с нескривеним одушевљењем).Међутим, све ово сам почео да пишем недавно (средином децембра 2011. године, када ми је допао руку познати бероградски недељник у коме је на насловној страни одштампано крупним црнобелим словима «ИЛИ Европа ИЛИ Косово», а при дну странице један од бивших премијера упозорава: «Намештају ме за српског Санадера». У том наметачком недељнику, у горњем углу 56. стране, Жељко Шапор, је објавио једну фотографију – тзв «групни потрет», на којој председник жирија за тзв. најбољи роман, – занимљиво: десну руку набио у џеп! – статира, шта би друго, фотографу. Предлажем вам да погледате пажљивије и руке обе даме на тој групној слици. Фотограф их је фотографисао одоздо, што на евентуалне читаоце може деловати «ефектно», тј. као да читаоце гледају митски ликови са неких олимпских висина арбитра илити оних који су у стању да промене некоме судбину. Што се тиче осталих, тј. она друга два члана, који се представљају у јавности као критичари и песници, можете и то погледати. Предлажем, да потражите фотографију Владислава Милића – објављену 8. децембра 2011. на 51. стр. наведенеог недељника уз тзв. «Шири избор»; где се лепо виде и та два члана, као и председник им у центру, са обема рукама у џеповима! Актери тог «групног портрета» изгледа воле да се сликају, мада нешто баш и нису фотогенични! Али – могли су да се баве манекенством? Можда би били успешнији као манекени, него као књижевни арбитри? Јер…) https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/02/04/%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%B5-%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%BC-%D1%82%D0%B7%D0%B2-%D0%BD%D0%B0%D1%98/
ЛеЗ 0006262 ЈАНУАР 11, 2012. У припреми нови тематски број „Браничева“ : Поезија 20 века – свођење биланса
ЛеЗ 0006263 ДЕЦЕМБАР 30, 2011. Улога бајки и вилинске земље у судбини Честертона
ЛеЗ 0006264 ДЕЦЕМБАР 2, 2011. Писмо мр Срете Батрановића „Браничеву“
Поштовани господине Александре Лукићу!
Пратим Ваш лист „Браничево“ већ дуже време. Он се издваја од свих листова на књижевној сцени. Осим „Браничева“ читам редовно: „Градину“, „Поља“, „Траг“, „Кораке“, „Улазницу“, „Златну греду“, „Багдалу“, „Источник“, „Зору“, „Летопис Матице српске“, „Савременик“, „Свеске“, неколико београдских часописа и сомборски књижевни часопис.
„Браничево“ се издваја по активном односу према књижевној стварности у нас. У броју 3-4 чак сте позвали велики број писаца из свих средина из Србије на активну сарадњу на пољу лустрације. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/12/02/%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D0%BC%D1%80-%D1%81%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%B1%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%B5%D0%B2%D1%83/
ЛеЗ 0006265 ДЕЦЕМБАР 19, 2011. ПИСМА ИЗ КАРАНТИНА
Пред крај 2011. године, појавила се, Белатукадрузова књига есеја Из карантина у нишком часопису UNUS MUNDUS. Ово часописно издање врло критички интониране књиге огледа, ставова, размишљања о горућим темама српске поезије, може се поручити од нишког културног центра. У неким одштампаним примерцима поткрала се грешка. Недостају странице 107-113. Због тога смо решили да те недостајуће странице овде публикујемо… https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/12/19/%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%B0-%D0%B8%D0%B7-%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0/
ЛеЗ 0006266 ДЕЦЕМБАР 25, 2011 «Друга Србија» и «Све тајне бивше државе»
Све ређе читам, тј. прелиставам дневне новине. Из више разлога. Све су горе…
Овде, све, стиже, са закашњењем. Па и откривање тајни, истина о рехабилитацијама. Истина о лустрацији.
У тзв. «Политикином» КД на првом месту је тзв. «Јубилеј Београдског круга». На другом – рехабилитација кнеза Павла у лондонском «Тајмсу» пре 35 година (скоро 30 година пре него у Србији!). Чиме «Политика» замлаћује своје евентуалне читаоце? Бајатим причама… Контраверзним. Према писању П., а у поводу годишњице тзв. Друге Србије, штрче фотографије Давида, Угринова, Ковача и наслов: ОТПОР УСАМЉЕНИКА, ПОТРЕБАН И ОПАСАН. И поднаслови: Толико смо били усамљени да нас реежим није доживљавао као директну опасност; Борка ПАВИЋЕВИЋ: Устројство Дубровачке републике; Све почело у Сарајеву… https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/12/25/%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5-%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D1%88%D0%B5-%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0/
ЛеЗ 0006267 Agnješka Siska, Krik predsvetova, Život i ostalo. – jedinica išla je ravno jedynka szła prosto
Agnješka Siska Krik predsvetova, Žešuv 2007 (Agnieszka Syska „Krzyk przedświatów”, Zaułek Wydawniczy Świadectwo”, Bydgoszcz 2007). –
Agnješka Siska
***
grob okrečen jesi
krečen dan i noć prvu
grob si okrečen
krečen dan i noć drugu
grob okrečen jesi
krečen dan i noć treću
četvrtog dana i četvrte noći
reći ću mome suncu i mome mesecu
da zaplaču nad tobom
pun grob
ЛеЗ 0006268 Agnieszka Syska – Biografija (nekadašnji život i rad do sada)
ЛеЗ 0006269 Смедерево у албуму дворског фотографа Милана Јовановића . – Изложба старих фотографија „Смедерево у албуму дворског фотографа Милана Јовановића“, биће отворена у четвртак, 10. марта у Музеју у Смедереву. Фотографије, избор од 15 снимака, праћене су цитатима из домаћих и страних путописа и новинских текстова с краја 19. века. Албум представља визуелно сведочанство познавања тадашњег Смедерева, пејзажа, улица и архитектуре профаног и световног карактера. Албум је вероватно настао од 1895. до 1896. године.
Претпоставља се да је смедеревски албум повезан са династијом Обреновић, чији су представници са дворском пратњом често боравили у двору династије на Плавинцу, периферном виноградарском крају Смедерева. http://httpvrg.blogspot.rs/2016/03/blog-post_0.html
ЛеЗ 0006270 МАЈ 3, 2012
Преко трња до звезда!
Поновићемо: Медиј Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ развија се снагом нових стваралачких иницијатива и погледа, и поједине странице овог Сазвежђа се чекају и препоручују. Хоће ли, кроз годину дана, ово Сазвежђе имати милион посета? …
То смо питали крајем децембра 2011. године.
Према мерењу посећености појединих блогова и веб сајтова Сазвежђа у четвртак, 3. маја 2012. године сасвим је известан стални раст посећености.
Сазвежђе ЗАВЕТИНА је посећено у Србији, и бившим југословенским републикама, али и у: САД, Русији, Великој Британији, Француској, Немачкој,
ЛеЗ 0006271 НОВЕМБАР 22, 2011
Записи о поезији Александра Лукића у ЛМС
ЛМС. Свеска за септембар 2011. СЛАВКО ГОРДИЋ
- IV 2011
Муса Куса, шеф либијске дипломатије, по Ђанију де Мике-
лису најопаснији човек на свету, пребегао у Лондон. Запад опет
има двоструке стандарде у бризи за људска права, једне за Ли-
бију, друге за савезнике – Бахреин и Јемен. На Детелинари, после самоубиства инвеститора, за исте станове се преотима по неколико унесрећених купаца. Лигаши смењују Драгана Којића, који је у Градској библиотеци организовао неколико стотина књижевних вечери. На лепшој страни света само су још сунце, озеленели паркови и травњаци.
Поетичко-поетски антипод прошлогодишњој књизи Тање
Крагујевић могли би бити Савремени ушкопљеници Александра
Лукића („Интелекта”, Ваљево 2010). Осим несрећних наслова,
малих тиража и малих градова у којима су објављене – док онај
главни, највећи, као што знамо, углавном гаси или држи под кључем водеће културне институције – све друго раздваја ове две књиге.
Не држиш, ипак, да има сврхе – у владајућем плурализму
укуса – указивати на памфлетске грубости и пресни аутобиогра-
физам, па чак ни на језичке погрешке, макар се и не могле рела-
тивизовати све књижевне норме и мерила. Стога се радије задр-
жаваш на местима на којима је Лукићева песма заокупљена чу-
десима свакодневног сеоског живота, биљем и водом, ратарским
пословима и данима, старим и новим занатима (муљањем грожђа, испирањем злата, копањем руде, ваљањем сукна, штројењем вепрова, гајењем свилене бубе) и срећно нађеним појединостима које понекад сежу из дескриптивног у померено, симболичко значење. У овој поезији „стварност ликује” тако и стога што песник у обичном или заборављеном открива новину и свежину. Тако и ту, „ливадски скакавци / омаше стабљику траве и заврше / у шољи са леденим чајем”, из реке извађен „трешњев топ зева устима / заобљенијим од шарана дивљака”, муве се „умивају трљајући предњим ножицама очи”, „пулсирање тресетишта подсећа на астму”, а „старинске оргуље окречених / собица музицирају за свет”. Крајње неуједначен и хотимично „недисциплинован”, Лукић уме да изненади и надахнутим приповедањем поетике. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/11/22/%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B8-%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B0-%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D1%83-%D0%BB/
ЛеЗ 0006272 На данашњи дан пре 25 година одржане велике демонстрације опозиције у Београду. У нередима погинули полицајац и демонстрант, повређено више од 200 људи. – Одговор режима био је жесток. Лидери опозиције су се склонили у зграду Народног позоришта, чија им је врата отворила управница Вида Огњеновић. Док су се челници СПО са балкона обраћали демонстрантима, полиција је силом покушала да растера грађане. На пребијање демонстраната Драшковић је одговорио позивом на напад. Демонстранти су пружили жесток отпор, што се претворило у вишечасовне сукобе. У њима је повређено више од 200 људи, а ухапшено је више од стотину грађана. У Масариковој улици, бежећи од демонстраната, погинуо је полицајац Недељко Косовић. Нешто касније, полиција пуца и убија седамнаестогодишњег Бранивоја Милиновића. У поподневним часовима власт је извела тенкове на београдске улице. Лидер СПО Вук Драшковић је ухапшен, а забрањен је рад ТВ Студио Б и Радија Б 92. http://httpvrg.blogspot.rs/2016/03/25-200.html
ЛеЗ 0006273 ЈУН 24, 2011 КАД СУ СВИ БИЛИ ТИТО И ДРУГЕ ЛАЖИДетитоизација. Недовршен посао… Осврт на „велике спаваче“
Још пре 1968. године многима је у Југославији било јасно да је тзв. борба за више циљеве, ради које су пале огромне жртве, престала да делује довољно савремено. Комунистичко поштење све мање и све ређе је бивало гесло дана. Чешће је деловало као светлећа реклама. Истеривање високе правде остајало је као неки посао резервисан за књижевне диверзанте …
„Детитоизација, као жеља за комплексном истином о епохи, не иде преко ноћи, упркос томе што чињенице из прошлости сада нагло проваљују кроз тврд, доскора непробојни оклоп званичних информација. Од тог мог текста из 1985., заборављеног и загубљеног, сачувало се само неколико одломака у „Дуги“.
Ја сам хтео да поновим следеће: откако је Дедијер са свим својим особеностима и манама – први направио промају, поотваравши силна врата и прозоре табу – тема, табу – личности, табу догађаја, кренуло је напред. И – сада имамо бујан талас историографије који је за кратко време доста учинио у осветљавању недавне прошлости, данашњице и још најављује. И за југословенску књижевност веома је важан садашњи преображај, претварање идеолошке публицистике и хагиографистике у историјску науку, у процесу самоосвешћења (њеног и нашег). Писац више није усамљен као раније, као до јуче тако рећи, и не мора све сам да ради, рецимо, када се бави периодом међуратне Југославије и ратом до 1945. Историчар му се приближио. Пишчева добит је огромна, нарочито у наше доба, када превладава поетика документарне књижевности“, записаће критичар Света Лукић ( 17. јула 1994.)поводом „прозивања“ Јосипа Броза Тита и историјских истраживања Веселина Ђуретића. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/24/%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D1%81%D1%83-%D1%81%D0%B2%D0%B8-%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%BE-%D0%B8-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B5-%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%B8-1/
ЛеЗ 0006274 ЈУН 24, 2011 Кад су сви били Тито и друге лажи (2)ТРАГОМ ВЕЛИКИХ СПАВАЧА (1)
Песник Јагличић је учинио јавним неке тајне, табуисане ствари: проговорио је о жртвама – фашизма и домаћег социјализма, оног у коме је рођен и одрастао. Јагличић расветљава – „мрак“. Па, добро, наћиће се већ неко да приговори, зар то исто не чини и један од прозних писаца „постмодерниста“, који је написао роман са насловом „Мрак“? Албахаријева књига „Мрак“, што се аутора ових редова тиче, јесте књига у приличној мери неуспела, у односу на Истину. Што се нашла у ширем или ужем избору, чак, за НИН – ов роман године, за то није крив њен аутор, већ жири. Компромитовали су се и ове, као уосталом и током протеклих година, изабравши сурогате и књиге делимичних, закаснелих истина.
Албахаријевог јунака, увлачи, Давор Милош, безбедњак, у невољну сарадњу са удбом, која касније постаје вољна.
Албахаријев јунак је не – именован, а „роман“ је написан у првом лицу, можемо га читати и као пишчеву исповест.
Поред свега осталог, „Мрак“ је и једна врло вешта провокација! Сјајно написана књига „делимичних“ истина, изврстан пример „конструктивне“ српске прозе. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/24/%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D1%81%D1%83-%D1%81%D0%B2%D0%B8-%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%BE-%D0%B8-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B5-%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%B8-2/
ЛеЗ 0006275 ЈУН 24, 2011
Кад су сви били Тито и друге лажи (3)
Теза : Свако време има своју меру, која је далеко од оне праве мере којом би требало мерити песнике. Свако време има своје фаворите и расна тркачка грла, која побеђују на локалним коњским тркама у суботу, и чијих се имена више нико не сећа, не само после триста других субота, него понекад и у први црни уторак који уследи. Доказ: Случај Живка Јевтића, Мирослава Лукића…
Песници у размаху и развоју, много тога могу да науче и од позног и од младог Винавера… Критичар мора увек пред собом имати известан циљ који, грубо говорећи, јесте расветљавање уметничких дела и кориговање укуса. То је Елиотов став, валидан став, такорећи незаобилазна место критике, стваралачке критике.
Бојим се да у српској књижевној критици, кроз читав 20. век, није довољно јасно схваћена ДУЖНОСТ КРИТИЧАРА. Па ни међу песницима. (Ове редове сам написао подстакнут текстом Вл. Јагличића – приказом- новинском критиком “Бршљана око младости”, прве књиге мојих сабраних песама, коју сам уврстио у своја Дела.)
Зашто немамо пожељних ПЕСНИКА – КРИТИЧАРА? Зашто се о песницима и њиховим књигама пише, или црно, или бело? Или се уопште и не пише? Пишући педесетих (поводом „сласти нашег језика“, о Ј. Продановићу), Винавер изрече тачну мисао: „МИ СМО НА ПОЧЕТКУ а не на крају. Грци су језик стилизовали стално…“ То важи и за српску „традицију“ песника – критичара. Митолошке величине официјелне и најзваничније ауторитете – Скерлића и Поповића – најбоље је, најинтелигентније критиковао баш Винавер… https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/24/%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D1%81%D1%83-%D1%81%D0%B2%D0%B8-%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%BE-%D0%B8-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B5-%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%B8-3/
ЛеЗ 0006276 ЈУН 24, 2011 . Кад су сви били Тито и друге лажи (4)
Последњих година појавило се неколико антологија – на три сам оштро реаговао и скренуо пажњу. Те антологије су саставили аутори који су стекли високо књижевно образовање, а познати су и као естете, критичари. Шутић, Зорић, Т. Вучковић. У овом тренутку, кад ово публикујем, то су заборављене књиге…
Од Адама Пуслојића, у Шутићевој антологији, па надаље, до краја, све је сумњиво, тј. фалсификаторски.
Обојено је духом „књижевне парохије“ – директних наручиоца ове антологије.
Био сам у искушењу, да у трећем издању антологије НМ, изоставим коментаре уз наведене антологија, али одолео сам му.
Шутић (ако се већ прихватио, да вреднује песнике модерне српске лирске поезије до 1995. године), требало је да мало више чита и да има веће разумевање, или барем подједнако и за поезију млађих аутора (пре свега оних рођених до 1960. године). То није једина резерва према овој антологији….Било би добро да њен састављач, ако се одлучи да је објави и на српском језику, поразмисли мало више и укључи читав низ песника лирских песама, насталих после 1945. године… Српски антологичари би требало да буду одговорнији, да се узму у памет, кад представљају српску поезију свету, тј. да се потруде колико је то год могуће да што више ствари ишчитају, и да не пристану на уцене инвеститора, издавача.“
Зорићеву антологију нисам директно критиковао, не зато што мислим да је урадио врло добру антологију; напротив. Не тврдим да је своју антологију сачинио, као реакцију на прво издање „Несебичног музеја“, по принципу видела жаба да се коњи кују, па и она дигла ноге. Не, то не би била истина. Истина је нешто друго. То се види ко је тамо и са колико песама заступљен на први поглед. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/24/%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D1%81%D1%83-%D1%81%D0%B2%D0%B8-%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%BE-%D0%B8-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B5-%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%B8-4/
ЛеЗ 0006277 ЈУН 24, 2011
Кад су сви били Тито и друге лажи (5)
Црне листе. Бела књига. Пољска муштикла
Јагличић и Албахари на различите начине расветљавају мрак, у којем царују етикетиране Драинчеве мрске копије – велики спавачи, деца страве, зверолико устројство.Јагличић наставља оним путем који је антиципирао покојни Драинац пред почетак Другог светског рата; и он није толико усамљен колико се неком може учинити на први поглед.
Албахари је само један од фаворизованих представника те тзв. конструктивне, корисне књижевности. Комерсантске књижевности. Албахари пише о политичкој полицији, на свој начин, који не кошта. У исто време, у српској књижевности, песник само једне објављене песме, Пољска муштикла, стављен је на ЦРНУ ЛИСТУ. Црне листе су кружиле Југославијом и све су биле сакупљене у тзв. БЕЛОЈ КЊИЗИ, која ће бити објављена, доступна широком кругу читалаца. Па затим – убрзо – забрањена. Дуга би била прича о томе … Александар Лукић је био, или наиван, или толико лудо храбар да није ни хтео да мисли о свим последицама, проистеклим из чина објављивања Пољска муштикле… Постојали су, дакле, људи и писци друкчији од Албахарија, или Р. Ливаде, или на десетине других чије су књиге објављивали овејани, тј. монополски комунистички издавачи, који нису имали илузије о томе у каквом друштву живимо; оно није трпело јеретичко мишљење, па ни онда када је било изражено на врло ниском нивоу. Ти људи су знали да постоји Полиција мисли, како Орвел („1984“, 1984. ) назива свемоћну Тајну полицију, Политичку полицију … Политичка полиција све прати; ништа не пропушта. Она у ствари државом влада из својих дубоких окриља илегале и таме, из својих конспиративних лавирината. Они увек долазе, као и мафијаши, и узимају оно најдраже, и по неписаном правилу: када се човек најмање томе нада…
Суштинска критика и анализа титоизма изостала је деценијама, захваљујући, пре свега, вештим, АПОСТОЛИМА КРИВОТВОРЕЊА… Систему, прозелитској књижевности. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/24/%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D1%81%D1%83-%D1%81%D0%B2%D0%B8-%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%BE-%D0%B8-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B5-%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%B8-5/
ЛеЗ 0006278 ЈУН 26, 2011.Тито, празни људи, лаж и истина (1)
Теза: Празни људи са Титом на челу добили су јединствену шансу
Рушењем Краљевине Југославије, грађани су добили слободу, „номиналну“, али не – истинску. Добили су – Републику! Републику – деспотију. Добили су црвену краљевину и црвенога краља – србомрсца. Добили су лаж: лаж од почетка до краја, лаж у новинама, часописима и књигама, лаж у поезији и прози. Само се лаж разметала!Са владавином Тита бившом краљевином Југославијом овладала је идеја достојна персијског шаха!
Треба ли то доказивати? Треба.
Докази: 001. – ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ, Загреб, 1956, књ. II, објавила је одредницу БРОЗ, Јосип – Тито, на скоро четири и по странице (238 – 242), из пера Јеврејина Моше Пијада, Титовог следбеника, уметника и револуционара, што се прочуо у току Другог светског рата међу Црногорцима и Србима, као један од коаутора „псећих гробаља“ (тзв. „левих скретања“) и као „законодавац“, који је порадио, да се иза леђа савезног министра за колонизацију, С. Вукосављевића, донесе 3. августа 1945. године закон, којим је забрањен Србима избеглицама ратним са Косова – повратак на Косово! Енциклопедијску одредницу о Брозу је написао, дакле, један тзв. Србин Мојсијеве вере, чији споменик и овог тренутка стоји испред највећег и најстаријег српског дневног листа „Политика“, у Београду, који се „доказао“ као револуционар на српској несрећи у грађанском рату, и који је спадао у ред оних, како би песник Драинац рекао, једностраних и безличних људи, какви су били сви одреда они однарођени Срби комунисти, преко којих јеТИТОИЗАМ калемљен на историјско биће Српског народа. Таква одредница о Јосипу Брозу Титу ничему другом није могла послужити, осим да од српскога народа, од велике већине, сакрије праву истину о Јосипу Брозу.
Јеврејин Моша Пијаде је, у ствари, исприповедао о своме Шефу једну типичну енциклопедијско – комунистичку бајку ! https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/26/730/
ЛеЗ 0006279 ЈУН 25, 2011.Појава романа „Доктор Смрт“
Теза: Превредновање се не може зауставити.Не могу га зауставити ни моћ из таме!Јер нови живот и ново време траже нову савест за истине до сада прећуткиване. Нека тако буде!
Тај роман објављен 2003. године, потписан именом Белатукадруза, отпочео је превредновање у српској књижевности, на начин тихе воде која руши брег. Друштво и култура и књижевност у којој се појавио, нису били спремни да га прихвате. Није подигао прашину попут „Изгона“ М. Селића, „Хлеба и страха“ М. Савића. Али је наставио да делује и дејствује снагом која ће се кроз време показати делотворном… https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/25/%D0%BF%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D1%82%D0%BE%D1%80-%D1%81%D0%BC%D1%80%D1%82/
ЛеЗ 0006280 ЈУН 26, 2011.ПАКАО СРПСКЕ ДУШЕ (1)
Вођа, празни људи, лаж и истина (2)
Теза:Писци – припадници послератне генерације (Деца страве) – именовани и неименовани, недорасли су и неуверљиви; што се лепо види када се упореди оно што су писали и написали о злочину, или што је у вези са злочином, са оним што је Шекспир написао у Магбету. Шекспир је генијалан, а они нису, јер нису показали да грех никада не може бити нешто природно и логично у људском бићу; никаквом логиком и разумом не може се оправдати грех као средство људскога живота, као природни израз човековог бића. Грех гони човека из неспокојства у бес, из беса у конфузију, порок и лудило.
Момчило Селић, рецимо, кренуо је, пишући роман „ИЗГОН“, у правцу ригорозне критике полицијско – партијске државе; кренуо је, као и Милисав Савић, у откривању истина: Селић је „откривао“ ризичније“ истине; мада оба писца, када се баве феономеном личности Вође (Селић га помиње поименце, или по надимку „Стари“; Савић користи еуфемизме), само начињу „истине“ о Вођи, дубоко потиснуте… Савић дотиче табу – тему послератне српске судбине и књижевности у „Ћупу комитског војводе“ – феномен Политичке полиције, односно легенду о великим спавачима. Ту тему “развија” Селић у свом првом роману. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/26/%D0%BF%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B5-1/
ЛеЗ 0006281 ФЕБРУАР 3, 2013. Онемогућено пет веб сајтова „Заветина“
Знак препозвања
- фебрар 2013.Београд, 16 – 17 часова
Поново је онемогућено неколико библиотека „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“.
Питали смо колико прекјуче:
„У чему је ствар?
Коме сметају Библиотеке „Заветина“, попут „Царског реза“, или „Претека“, или „Магазина за поезију“? https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2013/02/03/%D0%BE%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%83%D1%9B%D0%B5%D0%BD%D0%BE-%D0%BF%D0%B5%D1%82-%D0%B2%D0%B5%D0%B1-%D1%81%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0/
ЛеЗ 0006282 ОКТОБАР 17, 2011. Хакери напали блог ВОДИЧ КРОЗ САЗВЕЖЂЕ З
Јуче су непознати хакери, после објављивања једне вести, напали Блог „Водич кроз Саѕвежђе З“.
Ево те вести, чију смо копију сачували:
Из нових управо објављених књига:Предраг Чудић: ВЕЈАЧИ ОВЕЈАНЕ СУШТИНЕ П.С.
Француска 7 је једно од митских места модерне српске државотворности, малне ново Косово, када је отаџбина била у опасности наши су писци као отписани, баш као Прле и Тихи, јуришали на непријатеља својим сонетима, поемама, кукумаљкама и лелечницама, ту су се острили литерарни ножи, ту су се испевавале химне оштром сечиву и уопште ту је бујао косовски божур поезије и прозе, ту се зачела идеја о патриотским наградама типа успења, поклоњења, кондира, хрисовуља, тројеручица и ту је пружена прилика сваком да искаже своје родољубље без обзира на комунистичку прошлост када су сви људи били браћа. Омасовљено чланство омасовило је продукцију, омасовљена продукција омасовила је књижевна признања па се сад и неколико стотина награда што је за лепу реч премало у односу на родољубље које писци исказују. Партијски комесари, важни чиновници једнопартијске полиције добили су шансу да на многаја љета овере српски бећарац Суве шљиве и ораси, комесари па монаси те да по манастирима уз молитве пишу своје дирљиве исповедне песме о божијој правди, покајници.
И ту се најзад, пошавши са те адресе, све стопило у једну сиву масу просечности, просечног певања и мишљења, искључиво са једним јединим закључком који се, опет, као у свему тоталитаристзичком неминовно намеће. а то је тријумф воље над здравим разумом.
И кад књижевност заувек нестане из наших крајева, књижевни доктори ће морати нешто да лече.
Одломак из есеја ФРАНЦУСКА 7 или КОД ТЕТКЕ ГРИБОЈЕДОВА. Из књиге: Вејачи овејане суштине: Пожаревац, Едиција Браничево, 2011, Библиотека Аб ово. књ. 19, стр. 15-16
__________
Кога и зашто је ова вест толико изиритирала да нападне један Блог у развоју? Тај блог је посетило, како смо видели, одмах по објављивању, седамдесетак посетилаца – изузетно висока посета за један превасходно књижевни блог у једном дану! https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/10/17/%D1%85%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D1%80%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D0%B1%D0%BB%D0%BE%D0%B3-%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%87-%D0%BA%D1%80%D0%BE%D0%B7-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92/
ЛеЗ 0006283 ОКТОБАР 4, 2011. Велика испраћуша – пример романа бездане књижевности!
У једној од најугледнијих едиција „Заветина“, појавио се ових дана нови роман Александра Лукића, иначе уредника Едиције Браничево, и песника о коме смо недавно писали поводом уличног напада. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/10/04/%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B0%D1%9B%D1%83%D1%88%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D1%80-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D0%B7%D0%B4%D0%B0/
ЛеЗ 0006284 АВГУСТ 29, 2011. Напад на песника Лукића у центру Пожаревца
ПОЖАРЕВАЦ – Директор Центра за културу у Пожаревцу Александар Лукић нападнут је у суботу око 12 сати за време тонских проба у Табачкој чаршији уочи великог пожаревачког карневала, којим су отворене „Љубичевске коњичке игре“.
На Лукића је насрнуо и неколико пута га ударио у главу Небојша М. (60), власник једне туристичке ангенције, због чега је полиција против њега поднела прекршајну пријаву због ремећења јавног реда и мира https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/08/29/napad-na-pesnika-lukica-u-centru-pozarevca/
ЛеЗ 0006285 Роман покреће аутентично писмо које је мој прадеда написао свом ујаку Драгиши Васићу. То писмо му није било уручено, јер је Васић већ годину дана пре тога страдао, а да то мој прадеда није знао. – ТЕШКО је данас разумети Драгишу Васића, зато што више немамо такве духове који су спојили у себи и саосећајни и критички дух. Он је особа која је са својим друштвом и својим временом прошао кроз све недаће – рекла је јуче Јелица Зупанц, представљајући књигу „Bist du Драгиша Васић“, у издању „Службеног гласника“. http://httpvrg.blogspot.rs/2016/03/blog-post_9.html
ЛеЗ 0006286 АВГУСТ 18, 2011. Браничево 5-6/2011 : Парадокс књижевне лустрације
У штампи је нови двоброј све популарнијег књижевног часописа БРАНИЧЕВО из Пожаревца у целини посвећеног парадоксу књижевне лустрације са прилозима врло угледних аутора, али и веома усамљених писаца у оквирима српсске књижевности, јавности и културе https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/08/18/767/
ЛеЗ 0006287 ЈУН 26, 2011. Ђаволи су отишли, мајмуни, ипак, нису дошли
Ликове са периферије градова и живота није открио Видосав Стевановић, ни Бранко В. Радичевић у српској литератури, већ Бора Станковић, Миодраг Булатовић, често песници у прози…
Над Србијом су у размаку од две деценије извршене две катастрофалне, стихијске, перфидне, национално погубне и далекосежне насилничке акције – прво бугаризација, затим комунизација… У српској литератури о томе нема књижевно веродостојних узлета. У Ковачевићевом првом роману је донекле на оригиналан начин уклопљено старо и ново, чак и тамо где је роман упрошћен и налик на стрип. У којој је мери Ковачевићев роман нов, друкчији од претходних романа српске књижевности послератног периода? Да ли је то једна од успешнијих синтеза у нашем српском савременом роману, иако она није доведена до краја, ни изведена тријумфално?…
Одакле су дошли и како су настали јунаци Ковачевићевог романа БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА? И из живота и из литературе? https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/26/%D1%92%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D1%83-%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%88%D0%BB%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B8-%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D0%BA-%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%83-%D0%B4%D0%BE/
ЛеЗ 0006288 ЈУН 26, 2011. Бранко В. Радичевић, Александар Лукић, Душко Ковачевић
Тито, празни људи, лаж и истина (3)
Некакао сам пребрзо прешао преко оног што каже Ковачевићев „шематизовани“ главни јунак Марко, своме „опоненту“ (жени Наталији, позоришној глумици коју је преотео под невероватним околностима партијском компањону и куму).
„Ниједан рукопис, драга моја, нема истину! Истина постоји само у животу! Истину мораш ти да одиграш. Истине ван твог убеђења да је то што говориш истина – нема! Уметност је лаж! А уметници лажови! Само понеки песник говори истину! Само понеки мртви песник, јер живи обично лажу! „(Била једном једна земља, стр. 201). – Зар истина није једна? Је ли то Ковачевићево “оправдање” за нешто, за шта? Да ли само песници говоре истину, а прозни писци лажу, и ако је то истина, зар није апсурдна? https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/26/%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D0%B2-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B-%D0%B4/
ЛеЗ 0006289 СЕПТЕМБАР 11, 2011. Цитат и коментар. Нека се Лав Толстој преврће у свом гробу!
Чини нам се, када је реч о писању КРАТКЕ ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ХХ ВЕКА, да пред њеним писцем стоји један мрачан лавиринт, пун књижевних неистина и недоумица, и да се таква једна немогућа књига не може довршити, ако писац није фамилијаран са свим и сваким, као стари Грци. При том, тај писац не сме бити вулгаран, као претходници књижевни историчари. Вулгарност није фамилијарност, него један њен отровни и понижавајући вид, њен фалсификат, као што је Винавер запазио . Писац тзв.Кратке историје не сме бити вулгаран ни са самим собом, ни са веком и његовим протагонистима, јунацима, песницима, књижевним критичарима, историчарима. Јер то је једини начин да буде интиман са свима, са Истином, са стварним проблемима и развојем српске поезије у ХХ веку…
*
„…У свету огромном као улаз у космос све се кретало; кретало се и само биће. Лав Николајевич књиге није хабао. / Имао је много књига и било је просто немогуће да се све прочитају. / Претицао је своје време као што застава лепрша под ударима повољног ветра. /П остојала је та застава, њено подрхтавање између успомена и нада, тако је писао песник Баћушков, успон му је прекинуло лудило. / У енциклопедији је Лав Николајевич , сигурном и вештом руком човека који је умео да држи и лопату и оловку, обележио место у чланку МАРКСИЗАМ.. / Оловком је подвукао речи : „биће одређује свест“.
Биће је ступњевито, разновремено је, у њему се сукобљавају или упоредо мирно стоје сазнате епохе бића. / Лав Николајевич се надао да ће човечанство напустити старе обале и поћи у океан свеколиког сазнања. Створити нови свет некако без времена, а веровао је да има вечнога. / Вечна прошлост постоји и у сељачком послу; вечни су сељачко двориште и рало. Вечна су и тежачка села, вечан је рад који се не мења. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/09/11/%D1%86%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%82-%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%80-%D0%BD%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%B5-%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D1%82%D0%BE%D0%BB%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98-%D0%BF%D1%80/
ЛеЗ 0006290 ЈУЛ 10, 2011
Мост преко Саве приводи се крају
ЛеЗ 0006291 АВГУСТ 11, 2011. Гетсиманија ( Из бележака: КОНФИТЕОР УМЕТНИКА, 1)
(Из књиге, штампане у симболичном броју примерака, зване Метла дрвене Марије, 1 -2, Београд: мобаров институт: ЗАВЕТИНЕ, 2002) …. Претресам фијоке радног стола.
Сусрећем се са многим почецима, давним, запостављеним…
Четрдесет и осма ми је. Напишем ли да су спуштене све рампе, и она најглавнија, пред којом се најдуже чека, то би био само делић Истине.
Ухватио ме је, око 4 поподне обилан пљусак, на Видиковцу.
Истуширао сам се и легао у поткровљу, али нисам могао да заспим. Поткровље је било налик на утробу великог брода који је преживео велику буру. Све је било у нереду ту, живот, све је припадало миту, и чекању, огромном чекању да се подигне рампа.
Прелиставао сам тврдо укоричену свеску великог формата, са мојим белешкама вођеним седамдесетих. Наишао сам на једну од Бодлерових песама у прози, преписану мојом руком, песму у којој је умирање јесењих дана песника дубоко гануло. Зарила му се у срце бритка сабља Бесконачности!
Бодлер је наслутио истину да је понирање у лепоту двобој у којем уметник пре но побеђен падне, најближе страви из које се оглашава… https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/08/11/%D0%B3%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0/
ЛеЗ 0006292 Највећа изложба Пикасових дела од 2000. године – скулптуре. – Велика изложба скулптура славног шпанског уметника Пабла Пикаса, под називом “Пикасова скулптура“, која сведочи о изузетној животности и покретљивости његовог дела, отворена је данас у Музеју Пикасо у Паризу, пренели су медији.
Изложба ће трајати до 28. августа и на њој ће бити приказано 240 експоната, од којих неки потичу из највећих светских музеја, као што су Музеј модерне уметности у Њујорку, Уметнички институт у Чикагу, Галерија модерне уметности у Лондону и Музеј краљице Софије у Мадриду. „Пикасо се поиграва репродуктивним карактером скулптуре прекрајајући своја дела и поново их стварајући, чинећи од њих целину иако је свако за себе јединствено“, каже Сесил Годфроа, један од аутора изложбе http://httpvrg.blogspot.rs/2016/03/2000.html
ЛеЗ 0006293 Фарса или озбиљна порука? – Шешељ запалио заставе ЕУ и НАТО. A сам дошао у суд, али судије нема, рекао је Шешељ коме је првобитно било заказано саслушање пред судијом за претходни поступак, али је отказано http://edicijazavetine.blogspot.rs/2016/03/blog-post_10.html
ЛеЗ 0006294 Хрватска мора да врати Србима 50.000 станова отетих у већини случајева почетком рата када су њихови власници бежели спасавајући живу главу… – Стразбур да реагује на пљачку имовине Срба / С. МИШЉЕНОВИЋ | 10. март 2016. 08:00 |
Срби у Хрватској и даље потражују 50.000 станова који су им отети и препродани током рата. Удружење протераних са држављанством БиХ спрема нове тужбе против Загреба. – Хрватска је пред очима читаве Европе опљачкала и протерала стотине хиљада Србе који су живели тамо и нико за то не одговара већ две деценије.
– Када узмете бројку од 50.000 станова и да вреде у просеку по само 20.000 евра, дођете до цифре од милијарду евра вредности, а она је сигурно и већа – каже Пузигаћа. http://zivotjesenisan.blogspot.rs/2016/03/blog-post_10.html
ЛеЗ 0006295 Грачаница између поплаве историје и корена. – Грачаница између воде и молитве. -Бранко ПУЗОВИЋ | 10. март 2016. 07:34 | Пробно пуњење будућег језера Стубо-Ровни потопиће манастир код Ваљева. Епархија ваљевска тражи да се језерo пуни до коте од 333 метра, како би богомоља остала на сувом. – Stop komunizmu 10. март 2016. 08:02 #3967604
Spasimo manastir i oterajmo ovu „decu komunizma“jednom za svagda iz ove nase drazave…Neznam kako neko moze da trguje manastirima pa nije im to otac ostavio u nasledstvo…TREBA SRUSITI KUCU CVECA I KRENUTI KONACNO U OBNOVU OVE JADNE ZEMLJE…DA ZABORAVIMO DRUGA IZ „LEPE NJIHOVE“I NJEGOVE SLEDBENIKE KOJI NIKAKO DA „SJASU“SA NASE GRBACE http://avatarplusultra.blogspot.rs/2016/03/blog-post.html
ЛеЗ 0006296 Дух из подрума подунавских Шваба. – Војвођанске приче: Дух из подрума.Зоран РАЈИЋ | 09. март 2016. 18:38 | Подунавске Швабе основале градић у Бачкој и оставиле јединствене винарске објекте. Од Марије Терезије, сваки досељеник добио виноград на који није плаћао порез. – ПОДУНАВСКЕ Швабе, које су 1785. године основале Црвенку, вратиле су се у Немачку после Другог светског рата, а иза њих су остали винарски подруми, некад важан део друштвеног живота овог градића у Бачкој, а данас његов визуелни идентитет. Са обе стране црвеначке Улице Моше Пијаде, у подножју Телечке висоравни, нанизано је више од 30 подрума, а уз њих су остале нетакнуте, као истргнуте од заборава, и куће некадашњих виноградара и два очувана бунара. Покрајински завод за заштиту споменика културе настоји да сачува овај етно-простор, јединствен у нашој земљи. – Године 1784. атар будућег насеља премерен је на кућне и општинске плацеве, винограде, ратарска поља и пашњаке. Од укупно 15.694 катастарска јутра, 881 је припало виноградима. Према указу царице Марије Терезије, сваки досељеник је добио по виноград и ослобођен је плаћања свих пореза. http://mynevadress.blogspot.rs/2016/03/blog-post_10.html
ЛеЗ 0006297 Графити нацистичких, фашистичких и усташких симбола, те поруке којима се позива на насиље према Србима и даље су уобичајена појава на улицама готово свих хрватских градова и насеља… – На дан смрти Анте Павелића 28. децембра, у Базилици Срца Исусова у центру Загреба одржана је миса за усташког поглавника. Као и претходне две године, и 2015. је испред Базилике одржан протест грађана који се противе миси, али их је на путу ка цркви дочекало петнаестак младића који су изненада физички насрнули на њих. Напад је трајао једва минут, а нападачи су осим шака користили и канте за смеће, након чега су побегли у непознатом смеру. Пред црквом се окупило седамдесетак демонстраната, а преко пута њих је стајала група обожавалаца лика и дела Павелића, који су салутирали „Зиг хајл“, викали окупљеним антифашистима да су Срби, певајући усташке песме. Међу окупљенима испред цркве, а касније и на самој миси, било је појединаца одевених у мајице с натписом: „Ја сам у повлаштеној мировини“ и „Црна легија“. Из полиције је ускоро саопштено да нико није пријавио напад, те да није било приведених особа. http://olovkamihailapterovica.blogspot.rs/2016/03/blog-post_10.html
ЛеЗ 0006298 Долетео Првоје. – ТАРАШ – „Добро нам дошао Првоје“ – натпис је на транспаренту којим су минулог викенда житељи овог потиског села у средњем Банату, код Зрењанина, дочекали мужјака беле роде са гнезда ПД 3, означено по електричном стубу на којем је смештено у Улици Петра Драпшина, испред кућног броја 3.
Првоје је први слетео у Тараш, оправдао име, али и наговестио долазак пролећа. Александра Маровац Цуцић, из удружења „Тарашке роде“, каже да од 2013. спроводе мониторинг белих рода и од тада овај мужјак долеће први у своје село. Мештани тврде да је Првоје „извидница“ већ годинама, и увек му се обрадују када га угледају. А, овог пута баш је нешто поранио… http://httpvrg.blogspot.rs/2016/03/blog-post_10.html
ЛеЗ 0006299 РЕАГОВАЊА читалаца НовиБуСур-а, посетилаца ове локације „Сазвежђа З“. – Уредник добија „реаговања“ појединих читалаца овог планетарног листа, са разних страна, а поводом појединих чланака публикованих у последње време; понеке ћемо, с времена на време, и публиковати, по избору уредника, на овој страници овде. Не само оне који нас одушевљено хвале, него и оне који нам упућују умесне и разумне примедбе. Непримерена и простачка писма, наравно, нећемо публиковати… Писма се могу писати и директно, тј. у дну овог сајта, на електронску адресу уредника и помоћника. Могу и у писаној форми, на познату адресу… http://bibliotekez.blogspot.rs/p/blog-page_10.html
ЛеЗ 0006300 НОВИБУСУР – Новине будућности „Сурбита“ : (00388 )
ЛеЗ 0009517