Србија и Русија / Ф. М. Достојевски

Постоје две Србије – Србија виших кругова, иестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом и која још није показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности, она већ има своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере све због оног помањкања искуства какве не можемо срести у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније но што је Србија. Али, упоредо с том „горњом“ Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом, а руског цара гледа као своје сунце, она воли Русе и верује им.

Срби из кнежевине – то је народ ратара, миран народ који је у току  дуготрајног мира заборавио своје ратничке традиције, и који је успео да, у замену за то, формира чврсту националну свест која је кохезиони чинилац сваке историјске нације. Најзад, Срби из кнежевнне се не могу ни називати народом – то је само један део народа, фрагмент који нема органског значења. Али, ми не можемо да заборавимо да су Срби одушевљено и једнодушно кренули у помоћ својој браћи ио крви, коју су злотвори мучили… Руски народ ће оставити Србе у овом тешком часу по њих, крв Руса која је тамо проливена је показала како је искрено било руско учешће, колико је била јуначка и некористољубива руска жртва, и колико су бесмислене  непријатељске инсинуације о томе да Русија жели да извуче некакву   корист из садашњег иоложаја Србије. Нека успомена на храбре Русе који су пали за Србију буде карика у оној братској љубави међу овим народима који су толико блиски по крви и вери.

= преузето из књ. ДОСТОЈЕВСКИ : Књига о Исусу Христу (приредио Љубомир Ранковић). – Шабац: Глас Цркве, 2012. – стр.:341

Advertisements

ДНЕВНИК ПИСЦА 1873 / Ф. М. Достојевски

I
УВОД
Двадесетог децембра сазнао сам да је већ одлучено да ја будем уредник Грађанина. Тај необични догађај, то јест необичан за мене (нећу никога да увредим) збио се, међутим, необично једноставно. Двадесетог децембра управо сам читао текст Московских службених новина о венчању кинеског императора: он је на мене оставио снажан утисак. Овај дивни и очито веома компликовани догађај збио се, такође, на зачуђујуће једноставан начин: све, до најситнијих појединости, било је предвиђено још пре хиљаду година у готово двеста томова о церемонијама. Упоредивши велелепност кинеског догађаја с мојим именовањем за уредника, одједном сам осетио незахвалност према домаћим обичајима, без обзира на то што су ме тако лако именовали, и помислио сам како би нама, то јест мени и кнезу Мешчерском, било неупоредиво лакше да штампамо Грађанина у Кини него овде. Тамо је све тако јасно … Обојица бисмо се појавили, у назначено време, у тамошње главно одељење за штампу. Додирнули бисмо челом под, и лизнули бисмо тај под језиком, и онда бисмо устали с два прста пред собом, клањајући се понизно. Главни опуномоћеник за штампу, наравно, не би обраћао на нас ни најмање пажње, као на муве које су улетеле. Али, устао би трећи помоћник његовог трећег секретара и, држећи у руци указ о мом именовању за уредника, одржао би нам, импозантним и пријатним гласом, придику коју церемонија налаже. Она би била тако јасна и пријатна да би нама обојици било веома пријатно да је слушамо. У случају ако бих ја, у Кини, био тако глуп и наиван па показао неки страх и неверицу у своје способности уређивања листа, или неку грижу савести — одмах би ми било стављено на знање да сам ја двоструко глуп ако дозвољавам таква осећања. Јер, управо од тог момента мени ум, ако га чак и имам, уопште није потребан; напротив, неупоредиво је боље ако га уопште немам. Без сумње, то би било веома пријатно слушати. Завршавајући дивним речима: »Пођи, уредниче, од данас ти можеш јести пиринач и пити чај с новим миром у души«, трећи помоћник трећег секретара би ми уручио прекрасну диплому исписану на дивном атласу, златним словима, а кнез Мешчерски би дао добар мито, и ми бисмо обојица пошли кући и одмах штампали велелепни број Грађанина, какав овде никад нећемо штампати. У Кини бисмо ми одлично штампали.

   Извор: Ф.М. Достојевски: ДНЕВНИК ПИСЦА 1873. – „Партизанска књига“ , Љубљана-Београд, 1981. стр.7-10
Извор: Ф.М. Достојевски: ДНЕВНИК ПИСЦА 1873. – „Партизанска књига“ , Љубљана-Београд, 1981. стр.7-10

Слутим већ, међутим, да би мене у Кини кнез насамарио и одређивао би ме за уредника искључиво зато да га замењујем лично у главном уреду за штампу сваки пут када би га тамо позвали да добије батине бамбусовим штаповима по петама. Али, ја бих му доскочио: одмах бих престао да штампам Бизмарка и сам бих, напротив, почео одлично да пишем текстове тако да би ме на батинање бамбусом позивали само после изласка броја. Зато бих се научио да пишем.
У Кини бих одлично писао, овде је то много теже. Тамо је све предвиђено и одмерено за хиљаду година; овде пак све је наглавачке за хиљаду година. Ја бих тамо, хтео-не хтео, писао разумљиво, тако да не знам ко би ме и читао. Овде, ако хоћеш да натераш некога да те чита, много је корисније да пишеш неразумљиво. Само у Московским службеним новинама уводници су писани на ступцу и по и што је зачуђујуће јасно, па и то само ако су из познатог пера. У Гласу, уводници износе осам, десет, па и дванаест и тринаест стубаца. Ето колико би требало овде потрошити стубаца ако хоћеш да те цене.
У нас је разговор с другим — наука, то јест, на први поглед, онако као и у Кини, као и тамо постоји само неколико веома упрошћених и научених начина. Раније су, на пример, речи »ја ништа не разумем« биле само знак глупости онога који их изговара; данас, пак, оне доносе велико уважавање. Довољно је само да кажете, отворено и с неким поносом: »Ја не разумем религију, ја у Русији ништа не разумем, ја се апсолутно нимало не разумем у уметност«, и ви ћете одмах ставити себе на неку отмену висину. И то је веома корисно ако ви доиста ништа не разумете.
Али, тај упрошћени начин ништа не доказује. У суштини, у нас свак сумњичи другога за глупост без икаквог размишљања и без оног обрнутог питања постављеног себи: »Та нисам ли, доиста, ја глуп?« Ситуација је задовољавајућа, али нико није, ето, задовољан, него се сви љуте. А и размишљање о себи је, у наше време, готово немогућно: скупо стаје. Истина, купују се готове идеје. Оне се продају.свуда, и чак бесплатно, али баш тако бивају још скупље, и то већ почињу сви да осећају. Нема на крају никакве користи и, као и до сада, траје неред.
Ако хоћете, ми смо, такође, Кина, али без оног њенога реда. Ми тек једва почињемо тиме што се у Кини завршава. Нема сумње, стићи ћемо до истог краја али — када? Да бисмо прихватили оних хиљаду томова церемонијала, и да бисмо коначно стекли право да ни о чему не размишљамо — требало би нам, у крајњем случају, још хиљаду година размишљања. И шта — нико неће да скраћује тај рок, јер нико неће да размишља.
Истина је и ово: ако нико неће да размишља, онда је, како изгледа, утолико лакше руском књижевнику.Да, заиста је лакше, и тешко сваком оном књижевнику и издавачу који у наше време хоће да размишља! А још теже ће бити ономе ко буде хтео да и сам учи и да схвата — а двоструко теже, пак, ономе ко о томе буде јавно рекао, и искрено; када буде признао да је макар мало разумео и да хоће да искаже неку сопствену мисао, њега ће сви напустити. Њему не остаје ништа друго него да нађе некаквог одговарајућег човека, можда и да га најми, па да с њим разговара, можда чак да за њега самог штампа и часопис. Ситуација је одвратна, јер то је исто што и разговарати сам са собом, или штампати часопис за лично задовољство. Ја лично слутим да ће Грађанин дуго још разговарати сам са соборн, због сопственог задовољства. А имајмо на уму да је, медицински гледано, разговор са самим собом почетак поремећености. Грађанин би обавезно требало да говори с грађанима, и у томе је и сва његова невоља.
И тако, ето за какво штампање сам се ја ухватио. Мој положај је у највећој могућној мери неодређен. И ја ћу говорити сам са собом, и због личног задовољства, у овом дневнику, па нека буде како буде. О чему ћу говорити? О свему што ме узбуди и што ме буде нагонило на размишљање. Ако будем нашао читаоца и, сачувај ме Боже, опонента, ја ћу знати и умети да разговарам, и шта, и с ким. Потрудићу се да то научим, јер у нас је у књижевности то најтеже. Уз остало, и опонената има различитих: не може се тек с бита ким почети разговор. Испричаћу вам једну басну коју сам чуо ових дана. Кажу да је та басна стара, ако чак није и ндијског порекла, што је веома утешно.
Посвађала се једном свиња с лавом, и позвала га на двобој. Вратила се кући и, поразмисливши о свему, уплашила се. Скупио се сав чопор, поразмислили су и овако одлучили:
— Видиш, свињо, има у нас, ту недалеко, једна каљуга; пођи тамо, проваљај се добро, и пођи на место двобоја. Видећеш шта ће бити.
Свиња тако и учини. Дође лав, оњуши, намршти се и пође даље. Дуго се још после тога свиња хвалила како се лав уплашио и побегао с бојног поља. То је басна. Наравно, у нас нема лавова, не због климе — одвећ би то било лепо. Али, ставите на место лава поштеног човека, онаквог какви би требало да буду сви људи, и наравоученије ће доћи само од себе.
Узгред, испричаћу још једну причицу.
Једном, у разговору с покојним Херценом, похвалио сам једно његово дело, С оне обале. Према тој књизи се, на моје велико задовољство, похвално односио и М. П. Погодин у свом дивном и занимљивом напису о својим сусретима с Херценом у иностранству. Та је књига написана у облику дијалога између Херцена и његовог опонента.
— Веома ми се свиђа, — рекао сам између осталог, — што је ваш опонент такође веома паметан. Сложићете се са мном, он вас често притера уза зид.
— Та у томе је цела ствар — насмеја се Херцен. — Ја ћу вам испричати анегдоту. Једном, када сам био у Петрограду, довуче ме Бјелински себи, и натера ме да слушам његов текст који је с одушевљењем писао: »Разговор између господина А и господина Б« (тај је текст ушао у његова дела). У том тексту, господин А, што ће рећи сам Бјелински, приказан је као веома паметан човек, а господин Б, његов опонент, као много слабији. Када је завршио, упитао ме је с нестрпљивим очекивањем:
— Но, шта мислиш?
— Да, лепо је, веома лепо, види се како си ти паметан, али како те само није мрзело да с таквом будалом губиш време.
Бјелински се баци на диван, зари лице у јастук и повиче кроз смех, колико је јаче могао:
— Заклао си ме! Заклао си ме!

Мобаров (институт) : од „моба“

Моба је давнашњи народни обичај удруживања рада и најчешћи вид међусобног помагања на селу (макар је некада то био). Понекад наиђу хитни и неодложни послови који надилазе моћи једног дома, па се онда позивају суседи у помоћ. Домаћин куће тада сазива мобу – заједнички посао уз помоћ комшија, а ако је потребно, и целог села. Рад је бесплатан и добровољан, а домаћин је обавезан да раднике што боље угости. Обично на мобу долази млађарија, која се за време рада зближава. По завршетку рада код куће домаћина, после богате вечере, моба се понекад претварала у сеоско весеље. Постојала је и моба из милосрђа, на коју се долазило без позива – у случају када треба помоћи некој сиромашној породици или када нека кућа остане без домаћина. У том случају домаћини нису имали обавезу да хране мобаре. Мобом се најчешће жање жито, сакупља се сено, коси се ливада, бере се воће, комиша се кукуруз. Вид мобе су и женска прела и посела, на којима се прело, плело и везло. А све то уз песму, причу и поуку млађима – да свако покаже оно што најбоље зна и уме. Мобе су, тако, биле свеобухватни израз живота једне сеоске заједнице.

Видети:извор: СРПСКИ КОД

„Историја дубровачке књижевности”

Део хрватске јавности књигу професорке Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности” протумачио као „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”

У Хрватском сабору жучно се расправљало о књизи проф. др Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности”, у издању „Српске књижевне задруге”, у којој се, како је речено, дубровачка књижевност и њени писци Држић, Гундулић и остали, проглашавају српским.

Прошле недеље, посланик Франо Матушић затражио је од премијера Зорана Милановића да се изјасни да ли је прочитао ово дело, и да ли је на седници владе реаговао поводом „империјалистичких тежњи српске научнице”. Снимци из Хрватског сабора, уз изјаве хрватских научника, емитовани су у емисији „Пола уре културе”, прексиноћ на Првом програму Хрватске радио-телевизије.

Историчар књижевности, новинар, дугогодишњи председник Хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак етикетирао је ову књигу као смешну и врло опасну, зато што се, како је рекао, „појављује као иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”.

У поменутој емисији ХРТ-а је , такође, истакнуто да је ова књига професорке Бојовић „у Србији добила прворазредни не само културни, већ и политички третман, с обзиром да је представљена у централном Дневнику”.

Међутим, издавач „Српска књижевна задруга”, у оквиру својих редовних сусрета са новинарима још није представила ово дело.

Иначе, Новак је крајем прошле године на Сајму књига „Интерлибер” у Загребу, поводом изабраних дела Ива Андрића, у издању „Школске књиге” и у вези са „Лексиконом светске књижевности”, истог издавача, изјавио да се Иво Андрић третира као српски, хрватски и као босански писац.

– То може бити занимљиво за неког странца, али у Хрватској није потребна канонизација тог писца, јер за некога ко овде живи он може бити само хрватски писац и доказ тога да је могуће да један хрватски писац пише на српском – објаснио је Новак.

Хрватски премијер Зоран Милановић одговорио је у Сабору да национална свест подразумева и свест о себи. Милановић је затим додао:

– Ако ће ме свака безвезарија, коју је објавио некакав полуписмени провокатор терати да у Влади Републике Хрватске о томе говорим, онда смо ми слаби у својој вери о томе ко смо и шта смо. Џоре Држић и Шишко Менчетић у 15. веку писали су на чакавштини, е па то је само хрватско!

Хрватски историчар Иво Банац је у емисији „Пола уре културе”, рекао да Злати Бојовић не приличе овакве квалификације.

– Она је цењена ауторка, а што се тиче дубровачке књижевности, о тој области написала је више од шест књига. Није добро тако уважену особу третирати као шибицара – прокоментарисао је Банац. Он је оспорио премијеру Милановићу разумевање проблема чакавштине, јер како је казао, тако пада у замку исте идеологије коју представља професорка Бојовић.

– У Београду тврде да је само чакавштина хрватска. Према томе Хрватској припада део Истре, један део приобаља и део јадранских острва. Што је јасна територијална претензија. На делу је нешто изузетно опасно у постјугословенском облику, настојање да се штокавско наречје, као што је био случај код неких теоретичара у 19. веку, прикаже као искључиво српско. Десетог децембра у Новом Саду одржан је округли сто поводом шездесет година Новосадског договора. Један од закључака, важан за ову расправу, говори о томе да се српска филологија и политика морају држати начела српског филолошког програма – српски језички и културни простор јесте недељив, из чега проистиче да сва штокавска књижевност припада српском језику. По теоријама које долазе из Београда ми сада разговарамо на српском језику – рекао је Иво Банац.

Подсећамо да је хрватска јавност, такође, у дневно-политичке сврхе жестоко реаговала поводом књиге Злате Бојовић „Антологија поезије Дубровника и Боке Которске”, из едиције „Десет векова српске књижевности” Издавачког центра Матице српске из Новог Сада, у којем су поменути дубровачки писци наводно, такође, уврштени у српску књижевност.

Академик Миро Вуксановић нам је јуче рекао да само жели да подсети на то да су дубровачки и бококоторски писци у ову едицију уврштени на основу њихове двојне припадности – српској и хрватској књижевности.

М. Вулићевић

———————————-

Дубровачко није и српско

Не желећи да коментарише дневно-политичку реторику хрватских медија, професор др Злата Бојовић истакла је да је њена књига „Историја дубровачке књижевности” резултат озбиљног научног рада, и да без читања никако не може да се пресликава на садашњу ситуацију. Такође, нагласила је да се у овом делу ни на једном месту не спомиње реч „српски”, нити да је дубровачка књижевност српска, јер када би то био случај, онда би и књига имала наслов „Историја српске књижевности”, а не „Историја дубровачке књижевности”.

———————————-

Затворен стогодишњи круг

Рецензент професор др Бранко Летић пише да је „Историја дубровачке књижевности” др Злате Бојовић, сва на темељима српске науке о старом Дубровнику

Преовладавањем словенског живља и словенског језика на дубровачкој територији, у средњем веку, истиче професор др Злата Бојовић у књизи „Историја дубровачке књижевности”, коју је у „Колу” објавила „Српска књижевна задруга”, спонтано су се стварали услови за настанак и развој књижевности. У средњем веку, на територији Дубровника, поред службе на латинском, обављана је и служба на словенском језику, већ у 14. веку. Најстарије средњовековне штампане књиге, намењене дубровачким читаоцима, објављиване су ћирилицом.

Злата Бојовић (1939) је историчар књижевности, редовни професор Филолошког факултета у Београду, на Катедри за српску књижевност. Средишњи део њених научних интересовања је дубровачка књижевност. Књига „Историја дубровачке књижевности” садржи четири тематске целине: „Путеви хуманизма”, „Век ренесансе”, „Епоха барока” и „Дубровачко просветитељство”.

Од почетка 16. века, подсећа Злата Бојовић, било је настојања да се у Дубровнику отвори ћирилична штампарија, када је (1502. године), католички свештеник Лука Радовановић већ поседовао „машину за штампање и потребне калупе за ћирилична слова”, коју је поклонио свештенику Павлу Вукашиновићу. Неуспелих покушаја било је и касније. Године 1511. пропала је слична намера Петра Ђорђевог Сушића и Франа Ратковог Мацаловића, да заснују штампање књига у Дубровнику. Мацаловић је већ 1510. уговарао са Чироламом Сончином, издавачем из Пезара, да штампа „Официј Богородичин”, јеванђеља и „Разговоре са самим собом” о односу душе према Богу Светог Августина. Све је требало да буде штампано „српским словима и језиком” (ин литера ет идиомате сервијано), уз напомену да ће се књига продавати у Дубровнику и по Србији.

У време када су, у првим деценијама 16. века, настајали најважнији дубровачки средњовековни зборници и штампане прве књиге, наглашава Злата Бојовић, дубровачка књижевност је увелико ишла путем великог развоја у хуманизам и ренесансу. Био је то сасвим нови пут, који је за собом остављао једну епоху која је постајала део књижевне историје.

„Историја дубровачке књижевности” др Злате Бојовић, наглашава професор др Бранко Летић, рецензент књиге, затвара стогодишњи круг српске рагузеологије (дубровачких студија), некада најзначајније гране српске науке о књижевности, коју је засновао Павле Поповић, а развијали потоњи његови следбеници, професори Београдског универзитета Петар Колендић, Драгољуб Павловић, Мирослав Пантић и Злата Бојовић. По свему, то је српска историја дубровачке књижевности, јер је сва на темељима српске науке о старом Дубровнику: српских историчара, истраживача архивске грађе, пре свих Михаила Динића, Јорја Тадића, Радована Самарџића, али и њихових савременика и следбеника.

Злата Бојовић је њихов следбеник и у науци, и у универзитетској настави, ексклузивни стручњак за дубровачку књижевност, изграђен на изворним изучавањима архивске и библиотечке грађе у Дубровнику, Задру и Котору, и италијанским архивима и библиотекама у великим центрима са којима је Дубровачка република вековима имала јаке културне везе. Резултат тих њених вишедеценијских истраживања јесу бројни радови, мањи научни медаљони и велике монографије о појединим писцима и делима, с увидима у њихове поетичке и жанровске одлике.

„Историја дубровачке књижевности” Злате Бојовић, закључује Бранко Летић, велика је синтеза магистралних токова њеног развоја, драгоцена и као целовит, до сада дефицитаран уџбеник на српским универзитетима, писан лепим стилом у традицији чувене београдске школе. По ритму казивања, кондензованој рефлексији и емоцији у свакој реченици, класично јасној, приближава се ово научно дело уметничкој литератури.

З. Радисављевић   објављено: у Политици  01.02.2015.