(Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)
ЛеЗ 0006501 ПУДИНО Столица Савета за визије
У поезији као и у браку увек нешто ври.
Не закопавај стари бунар док ниси нови ископао.
Све наше благо није под том трешњом крај старог турског пута,
Већ нешто ниже, можда у церју крај, калуђерског извора,
Који су сви напустили, па и последњи горштаци тога вилајета.
Није у извору манастирске реке, у нашој шуми, не, брате,
Већ тамо где се хоризонт затвара бреговима, иза којих се свет олакшава.
И где има букава и заветрине довољне за напредак трешања и шљива.
Тај калуђерски извор, стар шест стотина лета, метузалем, припио се
Уз снове и бездане, из којих дотиче, ваљда из рудникa душа чудесних,
Она смарагднозелена вода црна у сенкама горуна.
Наш ћуп је испод носа, испод онога што нам је отац наш оставио у наслеђе.
Кад старц умре, библиотека сагори.
Сад је дошло време да зидамо нову библиотеку и малу камену цркву.
Тамо где круже орлови изнад глава, и где вргање нико не бере.
Где ракове и кркуше дечаци заврнутих ногавица више не хватају.
Лажна су пријатељства, прљаве су душе. Кад им је тешко нека људи плачу,
Али нека њихове сузе не теку по земљи – да је не упрљају.
Јер данашњи човек веома се извештио у томе, да упрља све.
Зато је наш салаш севераца у горама добро прибежиште за рашљаре и звездочатце,
Пастире и мушмуле и малине. Наш ћуп је –Пудино. Земља је мајка која никада
Не умире и која све чува најбоље, и заборав. Власт је кафана из које мало ко излази
Трезан. Испричај ми потанко то што упорно сањаш да ти кажем ко си.
Калуђери стварају извор, а извор ствара немогуће.
Калуђери не могу проћи а да не оставе трага, и тајна обележја.
Загледај мало пажљивије. Ако у извору има воде више од шест стотина година,
Како летопис и печат мастирски потврђују ископани испод старог неугледног пања,
Биће је још хиљаду година. Ауторитет оснивача и мужева бодрих, то је њихов новац.
Ћуп нам је испред носа, понављам. Не тражи га са лошим друштвом, незахвалницима
Чија срца подсећају на пустињу која пожудно пије небеске пљускове, гута их, а ништа не доноси!
(Средином марта 2016) http://velikazavetina.blogspot.rs/
ЛеЗ 0006502 129 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)
ЛеЗ 0006503 (Ачероли, јужна Италија) Рузмарин и планинске шетње. – Житељи овог места једу класичну медитеранску храну, на тањиру је најчешће риба, а користе искључиво маслиново уље. Храна је често зачињена рузмарином, лековитом биљком која за коју се тврди да доприносу очувању здравља и позним годинама. Ранија истраживања су показала да једињења карнозинске киселине, која се налазе у рузмарину, утичу на памћење, али и да је добро за очување вида, а захваљујући слободним радикалима чувају мозак. Међутим, становници овог насеља су убеђени да је дуговечност последица пешачења по планинама. Студије ће обухватити тестове којима ће се утврдити когнитивне функције, метаболизам, урадиће се и биомаркери како би се утврдио ризик од срчаних обољења, Алцхајмера, болести бубрега и канцера. Поред тога, становници ће донирати крв за анализу. http://krugovi.blogspot.rs/2016/04/ruzmarin-i-planinske-setnje.html
ЛеЗ 0006504 ВОЂА РЕВОЛУЦИЈЕ И ПОЛИТИЧКЕ КУКАВИЦЕ
„… Што се тиче вас, ваша улога убудуће биће у томе да будете не
само чувари него и носиоци наше стварности, да приказујете нашу
стварност у штампи онакву каква она јесте и да одговарате својим
достојанственим језиком на клевете. Читава наша штампа треба да
буде у томе јединствена, треба да има једну линију, један тон. Код
нас је данас читава ова ствар, читава ова борба тако јасна да нико
нема разлога да се колеба, осим ако није политичка кукавица. Само
политичка кукавица, која хоће да шпекулише, може се данас колебати.
А таквима код нас нема мјеста, јер кад је 98 посто људи у нашој
земљи дубоко ријешено да истраје до краја и да се не да поколебати,
кад читав наш народ, сви наши трудбеници чине невјероватна чуда од
напора, дајући све од себе за побједу наше праведне ствари, онда ту
нема разлога за колебање. Колебљивцима у нашим редовима нема
мјеста, а наша линија је принципијелност и непоколебљивост…“
( Јосип Броз Тито, О дужностима и задацима новинара, „Борба“, од
10. новембра 1949. године) https://rukopisnaknjiga.wordpress.com/2012/09/22/%D0%B2%D0%BE%D1%92%D0%B0-%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D1%83%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B5/
ЛеЗ 0006505 Парадокс. Ослобођење – окупација – …
(Такозвано ослобођење или окупација комуниста)
ПОП Николај Јакушев побегао је од терора бољшевика, а
дочекао је дане и ситуацију која је била иронија историје и судбине.
Када су „окупатори“ и њихови домаћи помагачи стезали обруч око
разбијених групица партизана у нашем крају, поп Николај је крио
учитеља Мику „Брку“ и неколико његових другова у олтару наше
босиљковачке цркве! Јер волео је учитеља Мику „Брку“.
Почетком септембра 1944. године кад су одступале немачке
јединице из Русије, није пошао за Немцима. Био је већ стар да би
поново бежао од баука комунизма. Прве претходнице Црвеноармејаца,
који су гонили те немачке јединице, дошле су уз Зукву, са севера.
Једног поднева, док смо Петра, поп Јакушев и ја ручали, одјекнули су
рафали испред ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ. Неко је кундаком лупао о
закључана улазна врата. Отворила је Петра, а унутра је упао мој унук
Бора! у пратњи двадесетак правих Руса. Бора је загрлио прво мене, па
попа Јакушева. Затим се окренуо налевокруг и почео да пуца кроз
прозор. Прштало је стакло. „Деда! идемо на Берлин! на Берлин!“ викао
је Бора. Руси су се грлили са попом Јакушевом. Петра је сишла у
подрум и донела балон вина. Однекуд се створила и „гармоника“. Бора
ми је објаснио да се крио са неким „позадинским радником“ у околини
Дубрава у земуници и да се Русима прикључио кад је међу њима
препознао једног бившег шлосера из К., који је још 1941. године стигао
до Русије. https://rukopisnaknjiga.wordpress.com/2012/09/20/%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D1%81-%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BF%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0/
ЛеЗ 0006506 Увод у књигу са седам печата
МИШЉЕНОВИЋИ су добегли са Косова у Звижд и Босиљковац после Велике сеобе Срба, и Рукописна књига је дошла у њихов посед после тога, дакле у 17. веку. Та књига је постала саставни део – не само фамилије Мишљеновић – она би могла да припадне и читавом српском народу кроз време.
КОСОВО – први завичај Мишљеновића, онај изгубљени, незаобилазан је у овим записима због много чега.
Велики је то временски лук, који је захватила ова књига, и у том раздобљу су се догодиле најсудбоноснији догађаји по српски народ.
За политичаре Косово је понекад било захвалан терен за манипулацију.
За песнике није било само поље на коме се одиграла Косовска битка, ни позорница пораза и издаје, ни гробница два цара – већ Сион, место указања, стајна тачка с које се кренуло увис и показала способност да се поверује у нешто велико и важније од нас…
Рукописна књига је доспела у посед звишке фамилије Мишљеновића из ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА. Она је основ или жир недовршене књиге ПОРОДИЧНЕ МИТОЛОГИЈЕ. Каква је судбина ове књиге?
*
Филипе Сенковићу, ево, стигли смо на крај света, и сада треба да сиђемо у Тамни вилајет, у памтивек. Хоћемо ли поћи, помрчином, као кртице испод Крстоношног храста на врху Старог Гробља, или као Немогући Ратар Растка Петровића кроз чудесне преображаје, да разоремо град, да разоремо њиву Заборава ?
Да отворимо Књигу, у којој је доступно све могуће и немогуће Босиљковца? Јесмо ли достојни да отворимо Књигу и разломимо печате њене? https://rukopisnaknjiga.wordpress.com/2012/09/16/%D1%83%D0%B2%D0%BE%D0%B4-%D1%83-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D1%83-%D1%81%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BC-%D0%BF%D0%B5%D1%87%D0%B0%D1%82%D0%B0/
ЛеЗ 0006507 Успешнија је на земљи организована глупост него дезорганизована памет…
ЗАР само тако и толико о боравку у Босиљковцу? Зар
ништа више није вредно спомена? Ни дом родитеља Филипа
Сенковића, ни соба у којој је рођен?
Не! Све ја важно, али је храм најважнији. На њему се вреди
задржати, на Вознесењу Господњем, јер „храм је језгро у којем је
сабијено све што је учествовало у стварању света. Али само стварање
је једна наглост, налик на отварање врата. Тако и преображај који се
догоди у храму значи да биће добија нову снагу која га преображава,
уздиже, али и покреће. Храм је почетна станица и стално прибежиште
свега створеног. Да би створено заиста и постојало оно мора да изађе
на врата и да крене у слободан свет“. https://rukopisnaknjiga.wordpress.com/2012/09/13/%D1%83%D1%81%D0%BF%D0%B5%D1%88%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D1%99%D0%B8-%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B3%D0%BB/
ЛеЗ 0006508 Колона мрава је текла као црна речица према ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ
НИШТА нас је дочекало на почетку, тј. уочи Великог Четвртка 1995. године, по доласку у Босиљковац.
НИКО не треба да живи само од својих речи. Зар не, Филипе Сенковићу, свакоме писцу треба забранити да зарађује новац продавањем својих речи и мисли?
Било би добро да сваки писац буде по занату нешто друго и орач по наследству. Да живот не би пролазио тек тако, сваки човек нека ради неки посао користан и опипљив. Нека буде земљоделац, пекар, обућар, ковач, златар, професор, лекар, библиотекар, архивар, археолог или дипломата. Јер речи и мисли нису неко занимање негоживотворна музика сваког занимања.Павле Мишљеновић био је
првенствено општински писар, ратник и онај који је сазидао „Велику
магазу“ и храм Вознесење Господње. (У историји српске књижевности
остали су запамћени они писци који су по занимању били нешто друго:
владари, епископи, трговци, лекари, дипломате, цариници, професори
и учитељи, официри и робијаши…)
Пожељно би било да писац буде – археолог (попут Драгослава
Срејовића). Када је писао о рату и миру, догађају који је само једну
генерацију старији од Толстоја, Толстој је био археолог „у најбољем
смислу, https://rukopisnaknjiga.wordpress.com/2012/09/12/%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%86%D1%80%D0%BD%D0%B0-%D1%80%D0%B5%D1%87/
ЛеЗ 0006509 ХОРОСКОП / Бела Тукадруз. – Синоћ прелиставао годишњи хороскоп (2016), астролога „Нов.“ М. Ш . штампан крајем прошле 2015., тј. ово. …. Да одговорим? Коме? Човеку потписаном псудонимом? Једном од милиона заробљеника интернета, виртуелног света? Интернет је спојио свет, повезао планету, унео неку врсту путоказа у митски лавиринт назван ВАВИЛОНСКА КУЛА, али је донео и неочекивану грозницу претераних општења, праву поплаву, која може затрпати човека и душу његову. Неко непознати, који није недобронамеран (барем ми се тако чини), покушава да ме „усмери“, да ме врати у неку врсту стаклене куле, из које сам последњих година изашао. Али ја више нисам ђаче, којем је потребан учитељ, који ће га повремено повући за уво, кад се загледа кроз прозор, или замисли. Ја сам у годинама, када људи пишу Тестамент. За сваки случај.
Већ месецима се каним да наставим довршење коначне верзије романаШИФРА ЈЕГУЉА. За кога? Кад издавача на виделу за ту књигу нема?…Да ли се могу уопште појавити? Када? И да ли би штампање тога романа изменило моју судбину? Ма какви. Не могу се тиме заносити, не!
Не усуђујем се да рукопис тога романа нудим преводиоцима на француски, немачки, руски; после неуспеха са романима мојих трилогија, пре свега и на првом месту „Анђујка“. У овој су ме земљи „сакрили“ као писца, и то се пресликава и на иностранство, пре свега Европу. За Европу су, одавде, из мог завичаја, интересантни … Али боље да то не напишем. https://principova.wordpress.com/2016/04/03/%D1%85%D0%BE%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/
ЛеЗ 0006510 Живео живот Тола Манојловић http://posebnaporodicnazavetina.blogspot.rs/2016/01/blog-post_29.html
ЛеЗ 0006510 „Клинасто писмо о космичким бродовима”! – Атомски рат у древној Индији – Збуњујућа и загонетна историја. – …, Ескими у Кини! – У џунгли, поред реке Ганга, истраживачи су 1921. године открили рушевине фантастичног града Мохенџо Дара.
Извештај археолога је више него збуњујући:
‘Мохенџо Даро је некад био цветајући град. Изгледа као да је потекао са неког цртаћег паноа непознатог футуристичког архитекте. Зачуђује потпуно одсуство уобичајене источњачке орнаментике. Не зна се ко га је изградио. Теоретски он не би требало да се налази на тлу Индије…’
Када се човек креће кроз Мохенџо Даро има утисак да се креће данашњим улицама градске четврти било којег града на Западу. Тај утисак стварају простране грађевине којима недостаје било какав украс и које су искључиво – функционалне!
Ништа мање занимљиво и збуњујуће откриће начинио је и доктор Вајденрајх 1913. године. Он је у пећинама Чу-ку-тјена, недалеко од Пекинга открио неколико лобања и скелета, али то не би изазвало никакву сензацију да једна лобања није припадала европејском типу човека, друга некој младој жени са необично уском главом малезијског типа, а трећа је имала изразите особине Ескима!
Доктор Вајденрајх је био више него збуњен, па је уместо уобичајног извјештаја написао само неколико речи:
,Како су Европљани и Ескими доспели у Кину пре неких тридесет хиљада година? Чиме?!…’ http://posebnaporodicnazavetina.blogspot.rs/2016/04/klinasto-pismo-o-kosmickim-brodovima.html
ЛеЗ 0006511 Случајно нађени рукопис . – БЕЛО,ЦРНО, ЦРВЕНО,
наслања се на Документарне филмове
Сандрара, на њихову стваралачку тајну, на први
поглед. А у ствари – Случајно нађени рукопис
или документарни филм – доносе зоне преливања<
незаборавне слике и неки благотворни
ветар који распирује жар у пепелу, далеко од
прапорака шугавог песничког стада, које и даље
пландује, више од једног века, тетошена од
тобожњих критичара> полицијских аматера и
бирократа, што мере, премазују, узимају отисак
као у криминалистичкој антропометрији,
уводећи у своје провизорно књиговодство,
телалећи и хвалећи кад им се суфлира да су
највећи песници и уметници они што су
најближе власти (свакој, билокојој). Зашто је
Бела Тукадруз снимио овај документарни филм?
Зато да би најавио своје нове документарне
филмове? Зато да би мртвом Стендалу бацио
рукавицу у лице? Зато што… https://rukopisnaknjiga.wordpress.com/%D1%81%D0%BB%D1%83%D1%87%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%BE-%D0%BD%D0%B0%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81/
ЛеЗ 0006512 Колико их заиста има? – Две Србије по Исидори Секулић.
Три по Мирославу Лукићу.
Четири по Ћири. https://rukopisnaknjiga.wordpress.com/%D0%B4%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/
ЛеЗ 0006513 Фолклор североисточне Србије, Хомоља и Звижда. – …Мит пупчаном врпцом повезује фолклор и књижевност. Знао сам то некако интуитивно врло рано, када сам писао и оне песме, које данас не бих прештампавао поново ни у ом случају. Недовољно сам познавао као врло млад запуштене златне руднике фолклора свога завичаја.Ја се не стидим да признам, не стидим се ни својих раних, најранијих песама… Тамо где је – у најширем смислу те речи – митологија била извориште те ране поезије, тамо су и (када је реч о појединачним песмама) разултати више него подстицајни. Орфички мотиви у тим раним радовима су нешто чиме бих се могао детаљније позабавити, данас. Орфеј је ,најгрубље речено , на неки начин присутан и у Хомољу. „Име Орфејевог оца етимолошки означава „дивљег“ или „бесног овна“, што са своје стране упућује на две ствари : 1) Орфејев култ почиње из „дивљег“, још некултивисаног пастирског култа у којем је ован могао бити племенски тотем ; 2) име „Ојагрос“ указује на порекло Орфејевих мистерија из култног – дионизијског или бакховског заноса – у који се западало уз помоћ дивље и бесне брђанске игре праћене ударљкама, растрзањем жртвене животиње и једењем сировог меса те животиње.С друге стране, име Орфејеве мајке – Калиопе („она која има леп глас“) упућује на Орфејево оплемењивање оног дивљег пастирског и брђанског култа, https://rukopisnaknjiga.wordpress.com/%D1%84%D0%BE%D0%BB%D0%BA%D0%BB%D0%BE%D1%80-%D0%B8-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82/%D1%84%D0%BE%D0%BB%D0%BA%D0%BB%D0%BE%D1%80-%D1%81%D0%B5%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%87%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%85%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%99%D0%B0/
ЛеЗ 0006514 ПЕПЕО КЊИГА / Александар Лукић. – Ветар сеје прашину са тврђаве
највише куле отресају малтер –
рупа негдашње библиотеке
за зидовима зјапи.
Летописи горе по подовима кућа.
Плавичаст пламен облизује јеванђеља.
Књиге тврдих корица обложене кожом
нестају са пупољцима пролећа
цветајући у ватри, миришући на
загорело млеко у лонцу,
једва пепео да се познаје.
Групица верника ври у цркви
а мало даље у башти kaffe-а
девојчурци славе пунолетство. https://rukopisnaknjiga.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BE/%D0%BF%D0%B5%D0%BF%D0%B5%D0%BE-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B0-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0006515 Планери светских ратова – Илуминати
(Одломци из Пикеовог писма)
„Први Светски рат мора бити остварен како би омогућио Илуминатима да збаце с положаја моћи руске цареве и тиме Русију учине тврђавом атеистичког комунизма. Разилажење и неслагање између британског и немачког царства, узроковано агентима Илумината, биће узето као повод за тај рат. На крају рата успоставиће се комунизам како би се преко њега уништиле и друге владе и ослабио утицај религија.“
Тајна полиција Србије током 19. века
Познаваоци историје препознаће да су политички савези Енглеске с једне стране и Немачке с друге (сковани између 1871. и 1898. г. од стране Ота фон Бизмарка, су-заверника Алберта Пикеа), били инструмент за произвођење првог светског рата.
„Други Светски рат биће подстакнут искориштавањем разлика између фашиста и политичких циониста. Тај рат треба би требао за последицу да има уништење нацизма, те јачање ционизма у тој мери да омогући успостављање суверене државе Израел у Палестини.
Током другог светског рата међународни комунизам мора постати толико јак да буде противтежа хришћанству, које ће бити обуздано и држано у позадини све до момента када ће се употребити за коначну социјалну катаклизму.“
Након другог светског рата, комунизам је ојачао у толикој мери да може да преузме слабије владе. На потсдамској конференцији 1945.године, Труман, Черчил и Стаљин су једноставно предали велики дио Европе Русији, док је на другој страни света заоставштина рата с Јапаном помогла да талас комунизма продре у Кину. http://zavetineaba.blogspot.rs/2016/04/blog-post_3.html
ЛеЗ 0006516 Е – БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ. – БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА
СВЕТОГА ОЦА НАШЕГА
ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА
ПОРЕДАК СВЕТЕ И БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ
ПРОСКОМИДИЈА
Свештеник којему предстоји вршење божанственог тајнодејства, дужан је претходно да буде измирен са свима, и да нема ништа ни против кога, и да, колико је могуће, чува срце од злих помисли, да се уздржава од вечера и да бди над собом до времена свештенодејства. А кад настане време, чини уобичајени поклон настојатељу*), улази у храм и заједно са ђаконом врши три поклона https://rukopisnaknjiga.wordpress.com/about/%D1%92-%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0/
ЛеЗ 0006517 ФАТАМОРГАНЕ. – ФАТАМОРГАНА ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ
Из мочвара се јавио, као лабудови црни, пакао Историје, из
дана који су мрачни и не говоре ништа, окружен влажним песком,
живим песком векова и увреда. Они који праве историју не изгледају
као људи, они су чудовишта.Они су у злу и обмани а не у добру и
истини, па су супротност мудрости и уму; њихов је живот за живота
духовна смрт.
Историја земаљска не гледа према Господу као Сунцу или
Месецу, већ на супротну страну од Господа, према густим тминама
које су тамо уместо земаљског Сунца окренуте према нечему мрачном
што је тамо уместо земаљског Месеца.
Историја никога није опаметила.
Човек је живео по тварном и земаљском, не схватајући да
жели истинито и добро…Зато се ругао са духовним и небеским,
запостављајући га.
Потиснувши оно унутарње и духовно. Не знајући да је на оку
анђела који не гледа на то што човек чини телом него на вољу из које
делује…
Болести имају своје тајанствено порекло… Анђели знају… Зар
снага мајстора историје не долази из безбројних пораза нејаких? Да.
Из пречица, и попречног ћутања нејаких створења чија је
судбина препуштена незајажљивим апетитима кланица и месождера! https://rukopisnaknjiga.wordpress.com/about/
ЛеЗ 0006518 Б – Бела Tукадруз.- Белатукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950 – ) https://rukopisnaknjiga.wordpress.com/about/%D0%B1-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/
ЛеЗ 0006519 В – роман-литургија. – …. Александар Лукић
ПРВИ НА СВЕТУ, РОМАН-ЛИТУРГИЈА
Верзија романа „Литургија“, која је претходила објављеној, била је сложена за штампу још, сада, далеке 1988. године (припремио сам је онда за штампу, радећи као уредник часописа „Браничево“, но, у све се умешао враг или Случај Комедијант, па је књига доспела до читаоца, тек, десет година доцније – крајем лета 1997).
Мирослав Лукић није имао срећу са издавачима, када је реч о рукопису ове књиге, током последњих десетак година, и није тешко погодити зашто. Али ја сам, као уредник, дубоко веровао у то да ће као писац имати ретку срећу са својим читаоцима кроз време. И показало се да сам био веома у праву.
Због чега? Због много чега.
Због судбине, рецимо, која је удесила тако да Лукић овом рукопису поклони своје најбоље године живота и рада.
Због тога што је „Литургија“ једна од најфантомскијих књига српске књижевности. Ова књига има подземну славу оних рукописа („књига без будућности“) који су одлежали, у фијоци, више од десет година: баш то јој је можда додало онај опојни укус старог вина.(…) На први поглед то је књига о повести села Босиљковца са околином од памтивека до скоро данашњих дана, мада роман из странице у страницу превазилази ту повест.
Лукић је најзначајнији део посла око писања ове књиге довршио 1988. године, у својој 38. години живота, а у тим годинама је Томас Вулф умро. „Литургија“ је, по много чему, тотална књига, књига која је покушала да обједини све, могуће и немогуће (…)
У Лукићевој „Литургији“ Вечност је поново нађена. (Шелинг – вреди га се присетити – вели: Права вечност јесте савладано време. ) Многе странице у овој књизи као да су „ослобођене поретка времена“. https://rukopisnaknjiga.wordpress.com/about/%D0%B3-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0/
ЛеЗ 0006520 Г – Мишеви. – Део грађе о уредничким мишевима у Србији, из времена титоизма, посттитоизма, слобизма, и постпетооктобарских јуноша _____________________________
Овде ће бити објављивана све оно што је у неку руку учинило да роман-литургија у Србији годинама буде књига без будућности, грађа вредна спомена као за млађе, тако и за иностране слависте, издаваче, и друге радознале духове, који нису ( баш тако – као коњи) – ограничени, сапети својим предрасудама и јањичарским васпитањем. Захваљујући „пресвученим комунистима“ многа су издавачка предузечћа и српске културне институције већ деценијама „окупиране“. Чини ми се да и ова грађа, која ће бити поступно објављивана, упућује на то, и шта се у ствари крије иза случаја око одбијања државних српских издавача да објаве „Литургију“ крајем 20. века…
22 ” Београд, 31. јануар 1994. – Поштовани и драги колега Лукићу,
Изучио сам (сва истицања су моја – М. Л.) Твој рукопис под насловом
ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ, у два дела. Отприлике две недеље
сам само то читао.
Преда мном је историјско – породична сага, хроника која спаја времена и
судбине, писана амбициозно, сложено, широко.
И обимом и поступком, ова књига припада времену и књижевно – издавачком мишљењу који су за нама (М.Л.), али то не умањује занимљивост и извесну вредност рукописа.
Сложеност и распон учинили су и извесну конфузију, мада је ово рукопис који не рачуна на олаког читаоца. Има и других приповедачких недостатака, али су они за чистунце и оне који траже савршенство. Мислим да у СКЗ твој рукопис има мало шанси. Пре свега што већ има велики број примљених рукописа који тешко да могу изаћи за наредне три године, а кад су већ прихваћене и обећане, оне се и бољим чине, што је део издавачке психологије. С друге стране, издавачу се чини да је књига преобимна и да је боље штампати две – три мање књиге него једну велику. (…)
Надам се да ће се наћи издавач за Твој рукопис.
Враћајући га, поздрављам Те и желим све најбоље
Д. Лакићевић, уредник СКЗ ” (с. р.) https://rukopisnaknjiga.wordpress.com/about/%D0%B4-%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B2/
ЛеЗ 0006521 Д – шта није ушло (у неколико претходних издања романа „Литургија“) https://rukopisnaknjiga.wordpress.com/about/%D1%92-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%83%D1%88%D0%BB%D0%BE/
ЛеЗ 0006522 Када је о мотивима реч, извесно је да је Сандук пун таме мала целина заошијана у најразличитијим правцима ТОДОРОВИЋЕВ ТАВНИ ПРОЗНИ КОВЧЕЖИЋ / Срба Игњатовић http://httpvrg.blogspot.rs/2016/04/blog-post.html
ЛеЗ 0006523 КУЋА ПУНА КЊИГА / Мирослав Тодоровић Повратник преко огласа купи кућу у бањи. Цена повољна, продају је наследници. Журе се, кућа их је завадила. Сваком мало оно што припада. Кажу да их ствари не интересују, може с њима да чини шта му је драго. Дођем, видим чудо. Собе пуне књига. Од пода до плафона. Ту годинама живео, веле неки чича, писао књиге. Сви су га знали. Замишљен шетао је бањским стазама, затим се повлачио у кућу, писао. Писао, писао…Познат писац, награђиван, био у лектири. Сетим се да сам и ја читао његове романе. Тада сам мислио да су писци богови. Гледам лепе књиге, све је ту сложено. Издвојене с посветама. Једном недељно је долазила жена да чисти, само је стари писац сам брисао књиге. Није дозвољавао да их узима. Благо, казивао је, ово је благо. http://mladisuzovci.blogspot.rs/2016/04/blog-post.html
ЛеЗ 0006524 Гувно (звишких Лукића) Мишљеновац, 2011.- На „Гувну“ звишких Лукића одавно је постављен стожер, око кога се прикупља жито савремених српских писаца, без обзира где живели… https://rukopisnaknjiga.wordpress.com/%D0%B3%D1%83%D0%B2%D0%BD%D0%BE/
ЛеЗ 0006525 Amazing Isolated Tribes and Culture Documentary http://httpvrg.blogspot.rs/2016/04/amazing-isolated-tribes-and-culture.html
ЛеЗ 0006526 Планета СУЗ. – Здраво пријатељи! / Ево једне нове планете, коју смо открили овог лета, а која ту беше – чини се – одувек. Посвећена је ренесансним духовима (у Срба), значи – реткима- … – Из коментара : Сфинга: Pitali jednom, u dalekoj budućnosti koja je prelila u prošlost, ovu planetu bića SUZ, odakle je došla? A ona im je odgovorila:
„Kad je Bog hteo da sakrije svoje suze od ljudi, da ih ne optereti svojim bolom od njih preuzetim, jedna je slučajno sliznula sa njegovog lica i pala u bezdan…“ – Сфинга: Ponovo su protrljali oči i pogledali planetu SUZ. Nasmeja se ona:
„Pa ja sam izrasla iz pogleda pesnika, ubrana jednog ranog jutra, pravo iz brazde upletenih žutih vreža, što pokrivaše zemlju Mišljenovca…pored Peka koji je još uvek poji“
PS:
Fotografija je fenomenalna. Tek sad sam shvatila o čemu je reč…
Puno usepha u renesansi Srpske reči… https://principova.wordpress.com/2011/06/07/%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5/
ЛеЗ 0006527 ОВДЕ. – Шта је сумњиво, тужно, огавно и усудно овде? Овде се не ради онолико колико би се могло. Још мање се сања онолико колико је човеку дато, а још мање се ради на томе да се снови остваре. Губи се воља; одустаје се; одустају и студенти медицине, коју су сами изабрали да студирају медицину. Одустаје се од напора тешког, од хватања у коштац са светом… Свуда се само одустаје – у уметности, у привреди… Има одустајања која се могу схватити, разумети. Одбијао сам да се укључим у књижевни живот, на начин на који је то учинила већина мојих вршњака. Чим су се укључили, тј. после једно годину – две, видео сам их, сасвим случајно : пустилили трбухе! Ужирили се. Коначно су се гладна деца најела захваљујући својим писанијама, статусом, поклоњењем државној вери. У уметности не постоји успех; сваки је успех сумњив. Једино се од неуспеха, од великог неуспеха може направити нешто… Књижевне генерације које сам ја запамтио, говорим о оним рођеним у другој половини 20. века – од Видосава Стевановића, или Милисава Савића , Милосава Тешића (Деци Страве) до Данилова, припадају одличним примерима и потврдама. На ову сам мисао дошао размишљајући о властитим дневницима, бележницама, нацртима (вођеним више од три деценије непрестано), не усуђујући се да их поново читам, чак ни прелиставам… У ствари, брисао сам паучину, и из једне бележнице испао је запис, настао још седамдесетих. Прочитао сам га и препустио пламену, јер ватра је најбољи пречишћивач. Писао сам боље, чак и узгред ( у бележницама), на хотелским рачунима, али нисам то објављивао… Писао сам боље од многих који су стекли. Не постоји стицање у уметности. Немам обзира, наравно, ни према коме више; зашто бих га имао? Зашто бих га имао према онима који су направили импозантне биографије и каријере на будалаштинама? На осредњости? https://principova.wordpress.com/2011/08/21/%D0%BE%D0%B2%D0%B4%D0%B5/
ЛеЗ 0006528 посебно, друго монаштво. Пре него што сам читао Берђајева (објавио сам то у једном од есеја минулих година), захваљујући властитом и специфичном стваралачком развоју, било ми је јасно да ће на путу стваралачке генијалности настати посебно, друго монаштво.
Верујем у стваралачку генијалност која се не мири ни са каквим позитивизмом.
Када сам писао своју прву књигу есеја Музеј Немогућег ратара, ја сам у ствари чезнуо са постојањем манастира – метафорично речено – тог посебног, другог монаштва.
Знао сам, оно што је и Берђајев схватио пре 1914. године да је живот генија – монашки живот у свету – заснован на стваралачкој врлини генијалности, на врлини одрицања од спокојства приватног породичног живота… Као што сам знао да судбину треба испунити, упркос томе што је судбина човека и света тегобна, паћеничка, али она није само то, она је и дарована, обдарена судбина. И човек мора да се помири са тиме, песник, стваралац, да у даровитости постоји сопствена жртва, сопствени подвиг… https://principova.wordpress.com/2011/08/30/%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%BE-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/
ЛеЗ 0006529 Дубоки каталог НБС тренутно обухвата више од 2000 библиографских записа, преко којих можете преузети садржаје различите врсте грађе: дигитализованих књига, ретких рукописа, часописа, научних чланака, географских карата и музичких звучних записа.
Дубоки каталог је у развојној фази, НБС је започела систематску изградњу и усавршавање концепта који представља парадигматски помак у схватању и реализацији библиотечко-информационих услуга. https://principova.wordpress.com/2011/09/27/%D0%B4%D1%83%D0%B1%D0%BE%D0%BA%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%B3/
ЛеЗ 0006530 Браћа Лукићи намерно / Адам Пуслојић. – Ово писмо је путовало спором, несигурном поштом, и вратило се свом пошиљаоцу. Да би неким другим, краћим путем стигло на праву адресу. … – Ако не верујете, ево неких доказа. https://principova.wordpress.com/2012/12/15/%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%9B%D0%B0-%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%BE-%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BC-%D0%BF%D1%83%D1%81%D0%BB%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0006531 Врхови. – Шта је иза те капије?Двориште, планина, читав један свет?Врхови? Или бездан? ПОЧЕТАК ЛЕПОГ И НОВОГ?
Бог све гледа, све види. Боловао сам, био свезан нечим невидљивим безмало две недеље. Бог постоји и делује преко добрих људи. Рука се лепи за залеђене кваке. Писци Хороскопа беху у праву. Раскринкао сам учинке Влашке мађије Јер је Бог тако хтео.
Сви они људи које сам познавао леже на гробљу – Поточић. Мишљеновац и завичај уопште на гробљу је, завејан снегом. Шофери краду нафту из аутобуса – сипају воду. Аутобуси кашљуцају и зауставе се усред завејаног ивика. Србија је њено наличје:не оно о чему сам сањао и сањам. https://principova.wordpress.com/%D0%B3-%D0%B2%D1%80%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%B8/
ЛеЗ 0006532 Ћуп „Заветина“. – Живио једном један сељак, сиромашак. Имао мало земље и пар волова. Но једне зиме, зареда нека бољка међу домаћим животињама, те сиромашкови волови угинуше. Стога он у прољеће, у вријеме сјетве, даде у најам сусједу оно мало земље што је имао.
Нетом је сусјед почео орати, кад ал му плуг запе за нешто у земљи. Гледа он, па има што и видјети: ћуп врхом пун златника! Остави орач плуг и волове, па трком до сусједа.
“Да знаш брате, какве си среће данас! Ено ти у земљи ћуп са златом, иди, па га узми!”
“Не, пријатељу, то злато није моје. Ти си ми платио најам, ти ореш ту земљу, па је ред да теби припадне све оно што се у њој нађе,” одговори сиромашни сељак.
“Којешта,” повика сусјед. “Како мени може припасти злато, нађено у твојој земљи?! Свеједно је тко је орао, и тко је земљу унајмио – она је твоја, ти си јој власник, и о тому више нема разговора!” ….. https://principova.wordpress.com/%D1%9B%D1%83%D0%BF-%D1%81%D0%B0-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BC/
ЛеЗ 0006533 Представљање књига Ј. Залокара https://principova.wordpress.com/%D1%9B%D1%83%D0%BF-%D1%81%D0%B0-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BC/filozofski-eseji-i-duhovne-teme-jadrana-zalokara/
ЛеЗ 0006534 ЗМИЈА БЕЛА КАО СНЕГ / Белатукадруз. – Излог најновијих бројева српских књижевних часописа.
Пролећни двоброј 15/16 часописа “Људи говоре”из Торонта, на два језика……- Господине Лукићу, Ви сте заиста најактуелнији и највреднији Србин у електронском издаваштву. Ово је сјајно. Изашао је двоброј 15-16 часописа ”Људи Говоре” и у њему Ваше песме, циклус ”Змија бела као снег”. Има 370 стр. и преко 500 г. па ме канадска пошта дере ($40 по примерку). Спаковао сам торбу за ауторе у Србији, али не могу да нађем некога ко би пренео авионом као други кофер. То је најјефтинији начин. Ако знате да неки Ваш познаник долази на одмор, из Торонта, јавите ми његов контакт-број да Вам пошаљем, по њему, бар Ваш примерак. Волео бих да ”Људе” представите као БДЕЊЕ. Прилажем Вам шта доноси овај број.
Поздрав, Радомир Батуран ….. https://principova.wordpress.com/%D1%9B%D1%83%D0%BF-%D1%81%D0%B0-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BC/%D0%B7%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%81%D0%BD%D0%B5%D0%B3-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/
ЛеЗ 0006535 Мој нови кум – Г. Батуран / (Бела Тукадруз) https://principova.wordpress.com/%D1%9B%D1%83%D0%BF-%D1%81%D0%B0-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BC/%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7-%D0%BC%D0%BE%D1%98-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%BA%D1%83%D0%BC-%D0%B3-%D0%B1%D0%B0%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0%D0%BD/
ЛеЗ 0006536 Наочари Фернанда Песое / Мирослав Лукић. – …. 1
Мит – опет се суочавам са митом.
Под креветом, у плакарима.
Иза ормана; под орманом.
Као хидра је. Муљ породичних предања.
Мит ме чека у остави.
Пред вратима стана.
Мит ми је поставио многе замке.
(Бол бубрега. Опет.)
Мит је – имање неограђено.
Један поток, који хоће да тече између ових речи и реченица.
Узалуд сам чекао да ми стигне једно писмо, четредесет година;
узео га је мит. Као што је узео и многа друга писма.
Мит ме је затрпао многим стварима. Одвукао ме у шипражје.
ЛеЗ 0006537 ИСПОВЕСТИ / Иванка ЈОВАНОВИЋ . – ЖИВОТ ЈЕ ТАКАВ
Волела сам да сликам и као дете, само нисам пуно сликала, понекад само… Отац је куповао новине, мој отац Светoзар Лукин је знао шест језика, и ја сам све маргине исцртавала, волела сам то, то су били венчићи, то су били као украси… Додуше, у школи у Станишићу, користили смо цртанку, ишли су моји радови на изложбе, али… Онда су године и деценије прошле. Међутим, изненада се десило нешто што је све променило. Имала сам тада, ваљда, педесет година.
Супруг ми је, поклона ради због добро обављеног посла, на службеном путу, купио две слике негде у Мађарској, булке и јорговане… Ја бих тако насликала, можда и боље… Зар, сигурно… Ти мени купи боје, а ја ћу насликати… Дуго ми било да чекам и ја одем у фарбару и купим сликарске боје, тамо код Православне цркве у центру Сомбора… На лесониту сам јако брзо направила слику булки, можда најбржу слику у мом животу… https://principova.wordpress.com/%D1%9B%D1%83%D0%BF-%D1%81%D0%B0-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BC/%D0%B8%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0006538 Четрдесет година доцније. – Из нове књиге у припреми Белатукадруза, углавном сасвим непознатих и давних песама, тј. из рукописа ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.
ОТПОР
Чему нокти, ако не да их заријемо
у рошаво и зло наличје века?
Све ме боли.
И ова ноћ.
Докле ћемо да се кријемо?
Од кога. (Од нечовека!)
Све је затрекло,
од гара, сулундари.
Около зује осе
и бумбари! …
ЛеЗ 0006539 „Туга голема“ или о духу српске књижевности. – РОМАН О МЕСЕЧИНИ или трагом једног Лукићевог романа изван његових циклуса романа. – Нисам био задовољан првим издањем Лукићеве књиге Туга голема. Зато што је то, у првој верзији, била само пасија по Емили Џонс, односно Рајни Лоћики. Можда и зато што је, прва верзија ове књиге, била непотпуна слика несреће српске емиграције на Западу после другог светског рата, виђена из угла једне несрећне авантуристкиње?
Очигледно је да је тај рукопис настао осамдесетих година, одмах после смрти Титове, о једној табу теми, али га писац није објављивао, или га није објавити могао. Рукопис је одстојао у пишчевим фијокама годинама. То је било добро.
У чему је ствар? Зашто је тако? Зашто овом песнику уметничке и етичке обдарености, и његовом Делу, или појединим његовим књигама, трајније уметничке вредности, није посвећена пажња? Више разлога има за то. Али онај наглавнији је, свакако, то што се српска књижевност, па и култура, није још увек ослободила парохијалног.
Лукићева намера није била да да једну широку палету словенске емиграције на Западу после Другог светског рата, као Црњански, уРОМАНУ О ЛОНДОНУ; Лукић је пошао од једне истините исповести, једне наше жене Српкиње, чију је личну и породичну судбину скројила југословенска револуција. Лукић је у том
смислу одабрао једну болну тему, недовољно обрађивану у савременој српској књижевности, и, при том, он је искренији од многих других српских послератних писаца. Веродостојнији је, уверљивији, убедљивији. Ту књигу Лукић није написао да се ма коме додвори, као Марко Валерије Марцијал; не. То је последњи српски писац за кога би се могло рећи да је удворица.
Лукић не припада плодном и разгранатом племену књижевних гладница, људи осуђених на вечно просјачење и на све књижевне награде које постоје на балканским просторима.Није Poet Laureate.
Лукићева јунакиња Рајна Лоћика алијас Емили Џонс рођена је и потиче из крајева из којих и Михајловићева Петрија, дословно. У првој верзији Лукићеве књиге, има сличности између ове две књижевне јунакиње : Рајне и Петрије, пре свега по говору којим говоре, по судбинама; обе судбине су трагичне. Међутим, Мирослав Лукић је песник, а Михаиловић то није, или је само понекада. Осим тога, Лукић је дошао после Михаиловића, и то треба увек имати на уму. Петрија је израз једног послератног света сконцентрисаног на један крај; Рајна Лоћика напушта тај простор и савлађује као од шале огромна пространства. Доспева до Енглеске и Америке и тамо се суочава са новим стварима за нашу књижевност. https://principova.wordpress.com/%D0%B4-%D0%B1%D0%B0%D0%B3%D0%B5%D1%80-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D1%82%D1%83%D0%B3%D0%B0-%D0%B3%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BE-%D0%B4%D1%83%D1%85%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD/
ЛеЗ 0006540 ТИШИНА, ИПАК ТИШИНА / Александар Лукић. – Слутиш ли макар, како ми је било у паузама бомбардовања?
Та, тишина, око мене док је владала, тишина долазећа издалека;
читао сам Паунда узалуд. Његови есеји о стиховима простирућим
кроз векове не беху лековити, утеха, не никако;
ти есеји деловали су страшније од распрскавања Нато бомби.
Живот. Како је изгледао живот проведен под бомбама?
Можда је то био живот неке уплашене птице изненада
истеране из гнезда старих јабланова.
Ни за чим нисам имао да жалим –
ја детлић – плен изложен као мета на стрељани.
На губилиште подсећала је моја отаџбина,
срушене зграде, мостови, авалски телевизијски торањ,
супрасну крмачу у свињцу очевом погодила је касетна бомба
за њом је плакао мој отац – дугогодишњи свињски трговац.
Кад почну да завијају ваздушне сирене наговештавајући
пакао модерног човечанства – опасност из ваздуха; и керови
из комшијских дворишта почну завијати са њима у дуету https://principova.wordpress.com/%D0%B3-%D0%B2%D1%80%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%B8/%D1%82%D0%B8%D1%88%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D0%BA-%D1%82%D0%B8%D1%88%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0006541 Дух српске књижевности. – ЗОНА ПРЕЛИВАЊА (Б)
(Апсолутни песник)
СВЕ
Овде је моје све и тамо
Овде је моја башта и тамо
Овде је мој лонац и тамо
Овај неред сам себе гута
И овај Ред сам себе гута
Низ кичму силазе сабласти
Вампирџија и почетак руку под руку пресвлаче ме
Змију у пролеће пресвлачи трње оструга, шибови
Тамо је величина пустиња, овсик, неограђен посед Духови,
извор непресушни видици који се отварају као пупољак кукурека
Тамо су склопљене казаљке часовника и овде.
Тамо је стало време. https://principova.wordpress.com/%D0%B4-%D0%B1%D0%B0%D0%B3%D0%B5%D1%80-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/
ЛеЗ 0006542 БУМЕРАНГ / Белатукадруз. – ЈЕКСЕР И ЈЕКСЕРАШИ. – … У животу, као и у књижевности, постоји бумеранг, феномен вредан истраживања. То је срполико оружје аустралиских урођеника; враћа
се на место одакле је бачено, ако не погоди циљ. У преносном смислу, то је разлог или
средство које се окреће против онога који се њим служи. Овај рад ће покушати, да на
ограниченој грађи, расветли понешто од овог феномена….. – Да којим случајем почетком деведесетих година нисам започео
рад на Антологији Феникс, да нисам данима и данима прелиставао
стотине књига и књижевних часописа, ја бих остао, признајем, у
великој заблуди, када је реч о овом стапарском „генију“ – лирику и
критику.
ПОЧЕТНИК. – Колико има истине у томе да су многи добри
прозни писци пропали песници?
Да ли то уопште нешто значи кад Јосић пише да више цени
књиге песама од збирки песама?
Је ли то неки блеферски штос, бацити неком прашину у очи,
псеудо разматрање о суштини поезије?
Да ли можда значи неко искуство, болно рецимо?
Одјек неки немушт, рецимо, одјек трагедије прве збирке
песама М. Ј. Вишњића?18
Књижевност је Јосићу, како сам каже, постала, по преласку у
Београд на студије, прва и најважнија делатност, али нам не каже шта
је било са студијама?
Је ли их окончао?
Из Јосићевог Приступа у биографију видимо да се родио
uomo universale, геније и вундеркинд, који се у све разуме, у улично
позориште, сликање, компоновање, бокс и писање, уређивање новина
и организовање омладинског живота у Стапару. Толики нарцизам је
више него бљутав.19 …. https://principova.wordpress.com/%D0%B4-%D0%B1%D0%B0%D0%B3%D0%B5%D1%80-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D0%B1%D1%83%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B3-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/
ЛеЗ 0006543 ЛЕТ КРУПНИХ ЖДРАЛОВА. – ПРЕЋУТКИВАНИ ПИСЦИ.
СКРИВЕНЕ ВРЕДНОСТИ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И КУЛТУРЕ
Овде је бачена је критичка светлост на песника, романсијера; на једно „посвећено дрво“ српске књижевности, усамљено и горостасно… Видљива је, диспропорција, несразмерност између онога што је Лукић написао и објавио, и онога што је о његовом делу написано. Због чега је то тако? Српска књижевна критика би била позвана да одговори на ово питање, спашавајући свој образ (ако га још увек има?)…
П Е П ЕЉУ ГА или Случај Мирослава ЛУКИЋА
О Мирославу Лукићу (1950, Мишљеновац, код Пожаревца,Србија), песнику, романописцу, есејисти, антологичару, оснивачу и уреднику Аламанаха за живу традицију, књижевност и алхемију и Заветина, и творцу позамашног књижевног опуса, бастион официјелне литературе, чини се, појма нема. Критичари су га, пре свега – српски, као зла маћеха, сакрили под корито. Читали су они или слушали у детињству бајку о Пепељуги, можда и пролили коју сузу; али: знају ли крај бајке и поуку?Јер на Балкану многи пролазе кроз епску поезију, мит. Многи долазе из мита и завршавају у њему.
Да је мит на почетку књижевности, како је тврдио Борхес, као и на њезину крају, најбоље показује и случај Мирослава Лукића.
Лукићев Опус је „скривен“ уз помоћ тзв. троглаве моћи официјелне српске књижевне критике, која, жилавија од пиревине, још увек, опстаје у плодном хумусу бастиона официјелне литературе. https://principova.wordpress.com/%D0%B4-%D0%B1%D0%B0%D0%B3%D0%B5%D1%80-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D0%BB%D0%B5%D1%82-%D0%BA%D1%80%D1%83%D0%BF%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D0%B6%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0/
ЛеЗ 0006544 НЕПОЧИН-ПОЉЕ. – Зашто отварати та врата?
Тако дуго треба трагати за њима док их не откријеш. Сад су на једном сад на другом зиду, сад на таваници сад под самим узглављем.
И тако се тешко отварају. нокте покидаш док их сам одшкринеш. https://principova.wordpress.com/%D0%B4-%D0%B1%D0%B0%D0%B3%D0%B5%D1%80-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD-%D0%BF%D0%BE%D1%99%D0%B5/
ЛеЗ 0006545 ГОСПОДАР ИЗЛИШНЕ НЕМАШТИНЕ / Радивој Шајтинац. – ЦВЕТНИ УДЕС ИЛИ БАСНА О КРАЈНОСТИМА
Изненађења,ах,изненађења
Кад су се ,уопште, збила
Последње које нас је задесило
Однело је утешно неповерење и толике жртве
Сад се може наслути
Не разумети
Она змијска хипноза….. – из пропратног писма Шајтинца: „Брацо Лукици,продузавате ми зивот овим крварењем.
05. Х 2012 16.53 „ https://principova.wordpress.com/%D0%B4-%D0%B1%D0%B0%D0%B3%D0%B5%D1%80-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD-%D0%BF%D0%BE%D1%99%D0%B5/gospodar-izlisne-nemastine-radivoj-sajtinac/
ЛеЗ 0006546 PANONSKI FADO / Radivoj ŠAJTINAC https://principova.wordpress.com/%D0%B1-%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B8-%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD/%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B0/panonski-fado-radivoj-sajtinac/
ЛеЗ 0006547 Под сметом / Јагличић Под сметом
Затрпан сметовима оставио сам простор
за дисање, под њима, ко да се то још може.
Корачају нада мном, и нека им је просто,
ја немам куда сем из те небиране коже.
Не надам се у отоп. Да и мене огреје.
Моја је равнодушност једино задовољство,
може бити тек више или тек мање оштро,
као сунчев зрак који не допре: ко зна где је.
Мој дах ме, још, једини, за живо биће сматра:
постаје видљив као недовршена ватра.
И дишем тако, сквржен, сопственим дахом бодрен,
и ланцем других бића скутреним испод смета.
Загрљени, чекамо сан преко ког се оде
откуцајима срца у сјај топлијег света.
ЛеЗ 0006548 Рене Вивијен (1877 – 1909), Француска. – (Зборник ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ 2012: Рубрика: ДАРИВАЊА) – ВЛАДАРКА
Вече, и пријатније од пратње сенке цватне.
Уђох у сенку, азил савршен за скривање.
Глас који награђује понизно ишчекивање,
прошапта ми: „Сад гледај, видећеш дворац патње.“
Моје уморне очи усхити боја: лила;
јединствена, кад црно свуд влада. Непрозирна,
остаде посађена патња, веома мирна.
ЛеЗ 0006549 Сумњива занимања. – «Уредник по позиву»? Ново занимање? Ко је то био јуче? Ко је то данас? Шта то значи? (Ако уопште нешто значи?) …. «Уредник по позиву», као и «гост уредник» – то значи данас, у земљама неокончане транзиције, којешта. Апсолутну неодговорност, нешто на шта могу пристати једино књижевни шпекуланти, књижевни диверзанти, и сумњиви индивидууми. То није ново занимање, не. Старо је колико и свет. На то тзв.ново занимање пристају они што воле да шминкају бабе, што воле да пуштају крв другима за ситне паре како би хранили вампира наше коби. У суштини, реч је о својеврсној мешавини некрофилије, ситношићарџијског духа и неиживљених амбиција најгорих српских бирократских официјелних трабаната. У суштини, «уредник по позиву», као и «гост уредник», то је покушај подвале, обмане, равне (како би то рекао рески Брђајев) антихристовој подвали. На улогу «уредника по позиву», као и «госта уредника», изгледа да пристају сасвим специфичне личности, које за то имају пре свега карактерних и других предиспозиција; то су, као што знате, оне личности које нису сачувале своју чврстину, свој лик и своје обрисе», па «падају», греше, чине зло (верујући да чине добро!), подлежу саблазнима и»чарима удвојених ликова антихристова духа». https://principova.wordpress.com/%D0%B4-%D0%B1%D0%B0%D0%B3%D0%B5%D1%80-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D1%83%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%BF%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%B8%D0%B2%D1%83-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D1%9A%D0%B5/
ЛеЗ 0006550 Таленат-неталенат. – (Нова рубрика)
_______________
Бошко ТОМАШЕВИЋ
ОДОЛЕТИ НЕТАЛЕНТУ, ОДОЛЕТИ НАРЦИЗМУ. ИЛИ: О ПРАВУ ДА СЕ НЕ ПИШЕ
Пре неки дан код мене у Тиролу посматрао сам једног радника у шуми који је тешка дебла срушена после једне лавине убацивао дизалицом у камион са прецизношћу, сигурношћу и елеганцијом које би се, евентуално, могле описати уколико бисмо овде намеравали да пишемо један прозни рад. Човек у шуми, балвани који лебде медју несрушеним стаблима, дизалица, камион, снег. Тишина. Дубоки смисао који лежи у позадини тога посла. Прецизност којом се крчење обавља. Сигурност, једноставност и суверена складност радњи примењених у крчењу шумске стазе. У шуми, далеко од публике. Наш посао је крчење пута, каже Хајдегер, мислећи на посао философа. То каже својим слушаоцима у Фрајбургу. Његов говор допире до јавности. Он зна о чему говори. О наизглед једноставној обавези мислиоца. Он даје упуте, једноставне упуте. И песников говор допире до јавности. Ни он није човек који свој рад обавља у шуми. Његове амбиције су да дâ слику “унутрашњег човека”. Већини тај тешки задатак не полази за руком. Многи песници обављају тај посао над зденцем, огледајући се над истим попут Нарциса. Бити Нарцис је део њихове уравнотежености. Нарцис-песник је по природи неко ко је празан. Не уме да “предје линију”, да је учини испеваном, подношљивом, аутентично људском, судбински људском. Када је неко Нарцис-песник он песмује, агресивно производећи слику самога себе. Производи дупликат. Даље од тога посао му не иде, нити икуда даље стиже. “Увек иста неспособност да се предје линија, да се доспе на другу страну”…..130
ЛеЗ 0009522