(Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА
Фотографије Бранке Веддер
ЛеЗ 0008651 172 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА. – … Елизабет БЕРЕТ БРАУНИНГ (1806-1861). – Елизабет Берет рођена је 6. марта 1806. године у Дурхаму, као најстарије од дванаесторо деце Едварда Берета и Мери Грејем Кларк. Њен отац је 1809. године успео да заради на увозу шећера са плантажа на Јамајци и купио је доста земље у Ледберију, округ Хирфордшајр. Елизабета је добила одлично кућно образовање, какво је следовало имућним госпођицама њеног времена. Прве песме написала је између своје шесте и осме године. У четрнаестој години објавила је дугу песму „Битка на Маратону“, чије је објављивање платио њен отац. У то време већ је читала латинске и грчке класике на оригиналу, као и Дантеа на италијанском. Знала је и хебрејски језик. Године 1826. објавила је своју прву књигу „Оглед о Уму и друге песме“. На ту књигу су пажњу обратили студенти грчког језика, Бојд и Прајс, који су с њом започели преписку. На Бојдов предлог превела је Есхиловог „Прометеја“ (објављен је 1833. године; она је превод прерадила 1850. године). Укидање ропства раних тридесетих година осетно је смањило приходе песникињиног оца и породица се, због тога, током тридесетих година, три пута сели, напокон се доселивши у Лондон. Тамо Елизабета наставља да пише, песме и драме, дописујући се са литерарним личностима свог доба. Године 1838. објављује збирку „Серафим и друге песме“. Исте године стање њеног здравља је присиљује да отпутује у Торвејк, округ Девоншајр. Са њом је њен брат Едвард. Едвард ће се, ускоро, утопити у бродолому. Елизабет тешко преживљава овај ударац; и сама скоро да постаје инвалид – пада у постељу, и више од пет следећих година виђа само неколико најближих људи из породице. Но, и даље пише. Године 1843. и 1844. објављује књиге које ће је учинити једном од најпопуларнијих песникиња свог доба – „Дечји плач“, „Драма изгнанства“, „Песникове визије“ и, поготово, „Песме“ из 1844. године које надахњују песника Роберта Браунинга да јој напише колико воли њене песме … https://surbita.wordpress.com/172-2/
ЛеЗ 0008652 КАЛАЈИСАЊЕ. – У старије време калајџиски занат је био врло уносан, јер се посуђе од бакра употребљавало по свим кућама. И земљано посуђе се знатно употребљавало, али је свака домаћица желела да има пуне „штице“ (полице) посуђа од бакра. Само сиромашне породице употребљавале су више земљано посуђе.Приликом свечаности, на гозбама и народним веоељима земљано посуђе се није постављало на сто. Једини земљани суд који се без зазора износио на сто пред госте бида је „ђувечка“. Народ је сматрао да је јело зготовљено у земљаној посуди укусније. Око 1890 г. земљана ђувечка заменила се бакарном. За свадбени „сујиш“ (поклон) набављало се само посуђе од бакра: „Да бидат младенци здрави и јаки куту бакар“. Посуђе од бакра’ „тепсија“, разне величине и облика „котлови“ разних величина, почевши од „араније“ (казана) од 60 до 90 ока па до једне оке, „тенџера“ (шерпа), „тава“ (тигања) разне величине, „тасова“ (чорбалука) с поклопцима и без поклопаца, „лингера“ великих и малих у којима се износи пред госте воће и колачи, „грне“ с поклопцем, корита за прање рубља, пекмезарске „таве“ у којима се кувао пекмез, „софра-тепсија“ на којој се обедовало, „санова“ (великих тањира) у којима се износило јело, затим мали „санови“ за закуске и за децу, па велики и мали „ђумови“ (ђугуни), „ибрици“, „џезве“ итд. Посуђе од бакра, било да се често или ретко употребљавало, само у извесним приликама, као лингер, јасија-тепсија, мало котленце, итд., морало је бити „калаисано“. Чим би се појавила црвена пега на посуди, одмах се издвајала из посуђа да би се „калаисала“. У таквој посуди се нису смели држати остаци од јела. Изузетно само слатка јела, као татлија, алва, разне зимнице куване у пекмезу, рацељ, маџун, зрна од грожђа кувана у пекмезу итд. могла су преноћити у таквим судовима без бојазни да ће се затровати од бакра.„Калаисање“ судова вршило се двапут годишње. Нарочито је било обавезно да се судови калајишу уочи сеоске заветине („панађира“), кад су долазили гости и рођаци из суседних села, јер је била велика срамота за целу кућу ако би се изнело јело на сто у некалајисаним судовима. Особито се то пазило у кућама у којима је било девојака за удају или момака за женидбу. Свако село није имало стално настањеног „калајџију“…
https://plus.google.com/+MiroslavLuki%C4%87zavetine/posts/6iDV2EK3hJY
ЛеЗ 0008653 РИМСКИ ГРАД НА ЦЕРУ.- Објављено је 27.07.2013.
Подручје планине Цер једно је од најбогатијих налазишта калаја у овом делу
Европе – потврдили су професори са колеџа Бруклин. Њихови стручњаци,
заједно са Београдским археолошким институтом и уз финансијску подршку
Министарства културе, спроводе истраживање културно-историјског наслеђа и
коришћења рудног богатства на овој планини у праисторији. Планирано је да
Тројанов град, који представља једно од највећих римских утврђења на овим
просторима, буде проглашен за културно добро. http://zavetinekruna.blogspot.rs/2016/12/rismki-grad-na-ceru.html
ЛеЗ 0008654 Алфред ТЕНИСОН (1809-1892). Опроштај
У море слив, тлу жедном кише:
капима ток овлада.
А уз тебе мој корак, више
никада, о никада.
Ток слатки с поља цвет где дише
у реку, одвајкада:
А уз тебе мој корак, више
никада, о никада.
Тек у дрвету твом знак стреле,
дрхтаји стабла тек;
зујаће ту за тебе пчеле,
занавек, занавек.
Биће сунца, кад тле озебе,
и биће звездопада.
Ал никад корак мој уз тебе,
никада, о никада. https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D0%B0%D0%BB%D1%84%D1%80%D0%B5%D0%B4-%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%BE%D0%BD-1809-1892/
ЛеЗ 0008655 Роберт БРАУНИНГ (1812-1889). – Ако ме волиш
Ако ме волиш! – И ја ћу поднети
ту љубав, коју могу да оснажим:
Јун тако много цвећа ће понети
из сетвености коју Април влажи.
Ја сам искрена биљка, сад: ко семе
што је последњим ударцем у причи
донело плода из утробе неме.
То, можда, није љубав – али личи!
Ти гледаш задње љубави остатке,
али из гроба расте рујни врт:
твој поглед плаћа бол, све муке слатке.
Ако ме волиш, шта ми може смрт? https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%82-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%83%D0%BD%D0%B8%D0%BD%D0%B3-1812-1889/
ЛеЗ 0008656 Волт ВИТМЕН (1819-1892). – Волтер Витмен рођен је 31. маја 1819. године у Вест Хилсу, на Лонг Ајленду. Његови родитељи били су квекери. Волт је био друго од деветоро деце. Кад је имао четири године, породица се преселила у Бруклин, живећи у оскудним условима. Витманово детињство било је тешко и сиромашно. Касније ће рећи да је једини срећан тренутак његовог живота био кад је маркиз де Лафајет посетио Бруклин, 4. јула 1825. године – подигли су га да пољуби маркиза у образ. Формално образовање напустио је у једанаестој години, да би почео да зарађује за живот. Најпре је служио као потрчко у две адвокатске канцеларије, а потом се запослио у штампарији „Патриота“, па код штампара Вортингтона у Бруклину и напокон у штампарији Лонг Ајленд Стар, где повремено, анонимно, неке од својих првих стихова шаље „Њујорк Мирору“. У шеснаестој години прелази у Њујорк да ради као словослагач; једва саставља крај с крајем, поготово кад наступа прва од великих америчких рецесија, такозвана „панична 1837. година“; те године су изненада пропале све банке и привреда запала у рецесију дугу пет наредних година. У мају 1836. с породицом се сели у Хемпштад, на Лонг Ајленду. Покушава поново да похађа школу, али се две године касније враћа у Њујорк где штампа сопствене новине, „Лонг Ајлендер“….
Уличној проститутки
Не стиди се, не околиши са мном – та ја сам Волт Витмен,
штедар и снажан, као Природа.
Док те Сунце не одбаци, нећу одбацити тебе,
док воде не одбију да светлуцају због тебе и лишће
док шуми за тебе, речи моје неће одбити да заблистају
и да зашуште за тебе.
Девојко, обећавам да ћу ти доћи у наречен час,
достојна буди да ме дочекаш.
Наређујем ти да будеш стрпљива и блага,
док не дођем код тебе.
А дотле те поздрављам многозначајним погледом,
да ме не заборавиш. https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D1%82-%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%BC%D0%B5%D0%BD-1819-1892/
ЛеЗ 0008657 Тачка на „Хронологију једног оспоравања“ – случај Солободана Јовановића. – Д0годиће се оно што су генерације слободоумних људи чији културни корени потичу са ових простора, деценијама прижељкивале: Слободан Јовановић биће најзад судском пресудом рехабилитован и ослобођен жига ратног злочинца. Тако ће се дефинитивно завршити „Хронологија једног оспоравања“ како је чланком у „Борби“, децембра 1989, означен покушај да се помери тачка ослонца „правде“ према Јовановићу коју је, књижевник Радован Зоговић још, онако острашћен, тек изашао из победничког партизанског рата, утврдио својим текстом, такође у „Борби“, али 1946: „… С. Јовановић је био мрачњачки историчар, шестојануарски законодавац, један од зачетника и руководилац четничке сарадње са окупатором, „З“ – идеолог.“ Живорад Стојковић , касније приређивач Сабраних дела Слободана Јовановића у 12 томова, на скупштини УКС, 22 децембра, часно и за то време још увек храбро, изговара ове речи: „Слободан Јовановић није сарађивао са окупатором и зато предлажем да се изврши ревизија процеса Војног суда у Београду на коме је највећи српски правник и историчар, а ништа мање и антифашиста, осуђен на 20 година робије. Била би то прилика да изађу на видело многа историјска и судска документа не само о овом процесу.“ Професор Правног факултета у Београду Данило Баста, чија је интелектуална аутобиографија везана за изучавање дела Слободана Јовановића, у својој књизи „Пет ликова Слободана Јовановића“ Београд, 2003. у одељку „Слободан Јовановић као аналитичар тоталитаризма“, дефинише да се почетком педесетих година XX века, научна мисао окренула једном новом проблему, а у њеном средишту је питање тоталитаризма. „Тај ’кратки век’ – пише Баста, на његовом измаку, како су га неки историчари називали и за које је он трајао од 1914. до 1989. године, био је, ипак, довољно дуг да се у њему испоље све страхотне последице тоталитарних диктатура – комунизма, фашизма и нацизма.“ Јовановић се одмах укључио у расправу о тоталитаризму, јер, како тумачи Баста, он је са сеизмографске истанчаности свога духа и оштрине своје моћи запажања, био, тако рећи „предодређен“ да проникне у природу и појаву тоталитарне државе…. http://xn--agregatzavetin-ewl.blogspot.rs/2016/12/blog-post.html
ЛеЗ 0008658 Лист Време. – Време.- Одговорни уредник био је Коста Луковић. Лист је излазио од децембра 1921. године до априла 1941. године у Београду, дневно. „Време“ је имало и додатак „Дечје Време“, „Женски свет“, „Време-Недеља“, „Време-Четвртак“ и „Време од недеље до недеље“. Био је то дворски и радикално-режимски лист. https://zavetinebr1.wordpress.com/2016/12/02/%D0%BB%D0%B8%D1%81%D1%82-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5/
ЛеЗ 0008659 КЊИЖЕВНОСТ И ДРЖАВА. Ево једне корисне рубрике,саослонцем на занимљиву грађу.Факсимил кратког и поучног чланка из београдске „Политике„. Колико се променио тај однос КЊИЖЕВНОСТ-ДРЖАВА у последњих 111 година? Изволите, аргументујте. Радо ћемо публиковати духовите и чињеничне осврте http://bibliotekez.blogspot.rs/p/blog-page_2.html
ЛеЗ 0008660 Листајући старе и пожутеле новине. НЕПОГОДА У СРБИЈИ, пре 106 година. Последњи извештаји о великим поплавама у Пеку, Стигу и Ресави http://zavetinekruna.blogspot.rs/2016/12/blog-post.html
ЛеЗ 0008661 TRAMP PRAVI NAJVEĆU ARMIJU IKADA I KREĆE U SIRIJU – Ameri,Rusi,Turci zaj… http://suzovci.blogspot.rs/2016/12/tramp-pravi-najvecu-armiju-ikada-i.html
ЛеЗ 0008662 TRAMP ZA NEZAVISNU REPUBLIKU SRPSKU?! http://velikamagaza.blogspot.rs/2016/12/tramp-za-nezavisnu-republiku-srpsku.html
ЛеЗ 0008663 ИНТЕРВЈУ: Светозар Радишић – Ватикан је светски центар сатанизма и обожа… Гост емисије „Интервју“ био је господин проф. др Светозар Радишић, пуковник Војске Србије у пензији. Експерт за стратегију и војну доктрину, борбену готовост, „сведимензионалну одбрану“, „психолошки рат“, „неоружане облике агресије“ и „нови светски поредак“. Препоручујемо да погледате цео интервју и сазнате више о агресији на Србију 1999. године, како владари из сенке владају светом, зашто су убијени Џон Кенеди и Зоран Ђинђић, да ли је Србија окупирана 5. октобра 2000. године, како се манипулације користе као ратна стратегија, како изгледају тајне америчке војне базе у којима се проучава контрола људског мозга, да ли постоје ванземаљци и колико су тачне приче о неидентификованим летећим објектима (НЛО), шта стоји иза пада НЛО-а у Розвелу и шта је проблем у таквим тврдњама, да ли је Земља равна плоча и како се те тврдње могу доказати, зашто је забрањен приступ Антартику и шта се тамо скрива, да ли је Никола Тесла одговоран за експлозије у Сибиру, да ли се рак може вештачки изазвати и да ли је Уго Чавез убијен баш на тај начин, колико су опасни мобилни телефони и друге модерне технологије, колико су људи данас везани за интернет и колико је то сигуран начин за чување података, да ли је тачно да је интернет измишљен у Пентагону, како изгледају масонске ложе данас и како оне врше одабир чланова, да ли је Светозар Радишић некада био члан масонске ложе и какве обавезе на себе мора да преузме човек који жели да постане масон, да ли српски патријарх подржава сатанизам тиме што сарађује са папом и зашто је Ватикан светски центар сатанизма и обожавања ђавола, која је разлика између црног и белог папе, како је могуће да језуит постане бели папа, зашто свету прети велика опасност од језуита, да ли је црни папа владар света из сенке, како Стари Египат и њихова магија повезује цео свет данас, да ли се континуитет масонерије вуче још из времена Старог Египта, зашто други народи не знају истину о Винчи и о Лепенском виру, да ли је српски народ најстарији на планети и како то доказујемо, да ли је Александар Вучић свестан моћи коју има као владар Србије, зашто је „Београд на води“ претња по будућност грађана, шта Светозар Радишић највише замера Александру Вучићу, да ли српском народу прети изумирање од беле куге, ко уништава Војску Србије и претвара је за друштво за заштиту од поплава, зашто Војска Србије није дорасла изазовима са којим се наша држава суочава, али и о бројним другим занимљивим темама. Интервју је снимљен 30.11.2016. године у нашим просторијама, у Београду.
http://azbukazavetina.blogspot.rs/2016/12/intervju-svetozar-radisic-vatikan-je.html
ЛеЗ 0008664 ОТАЏБИНИ / А. Толстој. – Политика, 1910 …. https://avatarplusultra.blogspot.rs/
ЛеЗ 0008665 Листајући пожутеле новине
Ппокушајте да се снађете у овим факсимилима….Или ПОП И ТРГОВАЦ КОПАЈУ БЛАГО http://najboljidrug.blogspot.rs/2016/12/blog-post.html
ЛеЗ 0008666 ОГРОМНОСТ:Генеалогија, Завичај, Језик / М. Лукић. – Ранко Соколовић, АГНА И МАКАРИЈЕ, Службени Гласник, 2000, песме (приказ). – http://administracijanecistekrvi.blogspot.rs/2016/12/blog-post.html
ЛеЗ 0008667 Подсећам… – Желео бих још једном да Вас нешто замолим и подсетим на самом крају ове 2016. године, надајући се да ћете уважити ову молбу и подсећање. На адресу издавача стиже (недељно и месечно) много више прилога, но што су „Заветине“ у ситуацији да публикују. Стижу не само прилози бивших чланова „Групе Зз“, већ и нечланова. Да би све оно што стиже могло да буде (прво прочитано, па потом) публиковано, потребно је и више времена и барем још једно два-три помоћника оснивача и главног уредника. Зато – молимо – за стрпљење, и за уважавање и ове околности : „Заветине“ нису трак-трак.веб издавач! Сви прилози који стижу пролазе уобичајену уредничку процедуру, за коју је потребно времена. Подсећам: од оног момента када су „Заветине“ изашле из издавачког гета, дословно, број прилога који пристижу се повећава из недеље у недељу, тако да се не може – и да хоћемо – све објавити према очекивањима наших сарадника, а пре свега https://arhivsazvezdjaz.wordpress.com/2016/12/04/%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D0%BC/
ЛеЗ 0008668 У СМЕРУ ВРТЛОГА / Владимир Јагличић. – Мирослав Лукић: МЕСЕЧЕВА СВАДБА, роман. Издавач «Заветине», Београд,1999. – …Лукић је «апсолутни» писац чијем списатељству тешко можеш накачити жанровску одређеност. Његове песме, есеји и проза се у потпуности преплићу. Будући да не пише увек на истом нивоу,вредност његовог рада иде од хронологије догађаја до дубоких увида и умних закучака о судбини појединца,епохе и света….. https://arhivsazvezdjaz.wordpress.com/%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D1%87%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8/%D1%83-%D1%81%D0%BC%D0%B5%D1%80%D1%83-%D0%B2%D1%80%D1%82%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0008669 Promocija romana Miroljuba Milanovica 02.12.2016. http://httpvrg.blogspot.rs/2016/12/promocija-romana-miroljuba-milanovica.html
ЛеЗ 0008670 Из НЕОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА. – Запис. 18. фебруара 1977, Радовча (Црна Гора). – Извор:ДНЕВНИЦИ И БЕЛЕЖНИЦЕ БЕЛАТУКАДРУЗА (Документационо информациони Центар СЗ, Соба рукописа). – Ово је(за)писано пре четрдесет година. У једној свесци, коју сам, као и обично, вукао свуда за собом у унутрашњем џепу;свесци која је почела да се распада од старости још пре десетак година. Када сам своје бележнице и рукописе селио од једног стана до другог, од једног места до другог. Толико тога има;преписивати и стоти део, било би много; сада у овој технолошкој ери то се може и овако. Рукопис је можда нечитак, да: извињавам се због тога; писао сам на логоровању под шатором…Сетио сам се тих дана – када смо гађали из ЛПА топова на пустој планини, са које пуца у рано јутро или у залазак леп поглед у даљину…Поздрављам те, Црна Горо!Радовче! (4. децембар 2016.Београд) http://zavetinealineja.blogspot.rs/2016/12/18-1977.html
ЛеЗ 0008671 Реч је о делима која немају разлога да буду предмет било каквог спора. – НE постоји никакво званично потраживање, ни захтев италијанског тужилаштва, нити Народни музеј има било каква сазнања у вези са информацијом која се појавила, све је то без икаквих правних утемељења или утемељења у реалности – изричита је била директорка Бојана Борић Брешковић, коментаришући писање италијанских медија о томе да је тамошње тужилаштво покренуло истрагу због осам ремек-дела ренесансних мајстора – Тицијана, Тинторета и Карпача, која се, наводно, нелегалегално налазе у српском националном музеју. – Та потраживања су на нивоу претпоставки – изјавила је Бојана Борић Брешковић у среду после конференције за новинаре посвећене манифестацији „Музеји Србије, десет дана од 10 до 10“. – Реч је о делима која немају разлога да буду предмет било каквог спора. Све што се налази у Народном музеју власништво је државе, и ова институција самостално не одговара ни за шта, нити било коме. То је баштина државе Србије, чији смо ми чувари, и ако било ко има нека питања у вези са тим, одговор треба тражити од Републике Србије http://cafebookzavetine.blogspot.rs/2016/12/blog-post.html
ЛеЗ 0008672 Napadi divljih zivotinja |Part 1| http://zavetinekruna.blogspot.rs/2016/12/napadi-divljih-zivotinja-part-1.html
ЛеЗ 0008673 BACIJA Gornji Bigar 2013 http://saharaamazon.blogspot.rs/2016/12/bacija-gornji-bigar-2013.html
ЛеЗ 0008674 Bacija na Bigaru u laznici 2011 http://saharaamazon.blogspot.rs/2016/12/bacija-na-bigaru-u-laznici-2011.html
ЛеЗ 0008675 Vlasko Vece Kucevo 23.02.2007 5deo.flv http://saharaamazon.blogspot.rs/2016/12/vlasko-vece-kucevo-23022007-5deoflv.html
ЛеЗ 0008676 STARA VIOLINA – STARA VLAJNA http://saharaamazon.blogspot.rs/2016/12/stara-violina-stara-vlajna.html
ЛеЗ 0008677 Violina ubija dusu -Svadba u selu Tocka 1.08.2009 http://saharaamazon.blogspot.rs/2016/12/violina-ubija-dusu-svadba-u-selu-tocka.html
ЛеЗ 0008678 MIlenkova kuca u Vlaolu http://saharaamazon.blogspot.rs/2016/12/milenkova-kuca-u-vlaolu.html
ЛеЗ 0008679 Place Dejan, place violina… http://saharaamazon.blogspot.rs/2016/12/place-dejan-place-violina.html
ЛеЗ 0008680 Икона Богородице Филермосе, некадашња заштитница острва Родоса, у манастир Острог у Црној Гори стигла је априла 1941. заједно са руком Светог Јована Крститеља и честицом Часног крста. – Септичка јама прети реликвији. Саво Греговић – Велиша Кадић | 05. децембар 2016. 13:33
Икона непроцењиве вредности у опасности да буде трајно оштећена. Уз најављено пресељење из Плаве капеле музеја у Цетињску пећину. – СЕЛИДБА Богородице Филермосе, једне од три хришћанске реликвије које су после вековних путовања по свету завршиле на Цетињу, подигла је температуру у хладном Цетињу. На намеру власти старе црногорске престонице да икону непроцењиве вредности преселе из Плаве капеле Народног музеја у Цетињску пећину, која треба да буде адаптирана за те потребе, изазвала је реаговање у Митрополији црногорско-приморској. Овога пута не само из духовних разлога, него и због угрожавања јединствене иконе, али и Цетињског манастира, стожера свеукупног културног и духовног наслеђа Црне Горе
ИКОНА БИЛА У СВЕТОМ ПОХОДУСветиња је извесно време била на Родосу, у православном светилишту Филермос, одакле је и њено име. У Јерусалим је донета 430. године, потом је пренета у Константинопољ, а после његовог пада завршила у рукама римокатоличког монашко-витешког реда јовановаца, који је преносе у Свету земљу, потом на острво Кипар. После пропасти Малте предали су светиње руском императору Павлу II Романову. Ове светиње су благосиљале руску земљу 120 година, а онда их, да би биле спасене од насиља бољшевика, царица Марија Фјодоровна их преноси у Копенхаген. Биле су неко време и у Берлину, а онда 1932. их је митрополит кијевски Антоније Храповицки поклонио југословенском краљу Александру Карађорђевићу, у знак захвалности за прихватање десетина хиљада руских избеглица и положене су у Цркву Светог Андреја Првозваног на Дедињу. У манастир Острог донео их је млади краљ Петар Карађорђевић, који је потом напустио земљу. http://edicijazavetine.blogspot.rs/2016/12/1941.html
ЛеЗ 0008681 A Hard Rain’s a Gonna Fall – Bob Dylan. – Нобеловац Боб Дилан
Нобеловац Боб Дилан
СРОДНЕ ВЕСТИ
Боб Дилан прескаче састанак са Обамом
Боб Дилан прескаче састанак са Обамом
Дилан стиже следеће године
Дилан стиже следеће године
Дилан не долази по Нобелову награду
Шведска академија условила Дилана …. http://httpvrg.blogspot.rs/2016/12/a-hard-rains-gonna-fall-bob-dylan.html
ЛеЗ 0008682 ПАНИКА У РЕСАВСКО-ЛОПОВСКОМ КАРТЕЛУ… / Милоје Дончић. – Необјављени одговор Милоја Дончића, приређивача антологије Ресавски венац, новинару НИН-а Марјану Чакаревићу ПАНИКА У РЕСАВСКО-ЛОПОВСКОМ КАРТЕЛУ… Детективска посла у поезији, НИН бр. 3331 од 30. Х 2014, стр. 58-59 Извесни Маријан Чакаревић, решен да се отресе анонимности, осмелио се да у НИН-у бр. 3331 од 30. Х 2014. године у име ресавско-лоповског картела безочно нападне не само књигу коју сам објавио, не тек ни мене као „кривца“ за њено појављивање, већ и донаторе који су материјално помогли објављивање ове антологије књижевног бешчашћа. Могуће да би ме већ и ухапсио, само да има довољно чварака/петокрака на својим бољшевичко-комесарским еполетама Друге Србије. Не желим да јавност убеђујем у истинитост објављеног, а још мање да Чакаревићеве сараднике поучавам вештини истраживања. Њихова необавештеност не оспорава постојање овог књижевног материјала. https://antologijaol.wordpress.com/2014/12/08/%D0%BF%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%83-%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%BB%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%BA%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B5%D0%BB%D1%83/
ЛеЗ 0008683 ОХРИД / Влада Урошевић. – ОХРИД
Пејзаж прелази из жутог до изненађења,
из сна до благосиве боје камена
потамнелог од сунца. Немојте
стајати само тако ту
док ветар претвара мирис сувог биља
у песму цврчака. Девојке силазе
с брда носећи на главама велики
плави суд неба,
и то толико подсећа на неке старе приче,
али немојте само тако стајати ту
где испред језера чуче погрбљене куће
спорећи се с временом. Јасике су издужене
као заборављени свеци са жутим круговима
од жита и сувих плодова, али немојте
само тако стајати ту https://antologijaol.wordpress.com/2014/11/23/%D0%BE%D1%85%D1%80%D0%B8%D0%B4-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D1%83%D1%80%D0%BE%D1%88%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0008684 IN FLAGRANTI – ПЛАГИЈАТИ. – РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника.
#Део #1 / приредио Милоје Дончић. –
Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш :
Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст
Тираж 3000. – Стр. 3-7: Предговор / Милоје
Дончић. – Биографије аутора: стр. 133-157. –
Стр. 158-161: Позлата југословенске
(куку)лирике / Душан Стојковић. – Стр.
162-163: Рецензија / Тиодор Росић.
ISBN 978-86-88917-11-7
1. Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач]
[аутор додатног текста], 1963-
COBIS.SR-ID 153.210103052 https://antologijaol.wordpress.com/2014/10/24/in-flagranti-%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%B8/
ЛеЗ 0008685 59. међународни београдски сајам књига, штанд ИК „Арка“. – https://antologijaol.wordpress.com/2014/10/08/59-%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B8-%D0%B1%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D1%98%D0%B0%D0%BC-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B0/
ЛеЗ 0008686 Три песме из другог издања „Краљевских инсигнија“ Беле Тукадруза. – КРОЗ ПЕДЕСЕТ ГОДИНА
Не врабац, ни вране, кроз педесет година
кад из мог гроба никне троскот, мерисак, или јоргован,
на мојој хумци скакутаће, као пре две или десет хиљада
година : птичица дугог репа, спрудњајка.
Поплашиће је Нови човек који туда наиђе,
и она ће се олакшати пре него полети :
птичији измет биће ми лакши од његових речи
које чујем:
… Подмуклост тобожњих пријатеља искрених
је безгранична! Све су ми узели, ваздух, хлеба, наду,
извор, тапије, љубав и будућност: монструми, шизофреничари,разбојници, најгори…
Ужас, бљувотине. Лаж до лажи!
Долазе из мртваја и таме и руше светове, који нису вредели.
Авала, Кумодраж, Јајинци, Миријево; Рановац; Жагубица;
Лебане – мора да постоје и таква места, иако их никада
видео нисам. Дошле су боленштине и године тешке
и за оне што се возе аутобусима и возовима
и за оне што путују пешке.
Долазе да нам читаво постојање зацрне
наше мале и велике грешке.
Долазе удружена понижења и привиђења.
Ко још зна шта је слобода?
Ко је ставио главу у торбу?
Смрт је ушла у моду,
као такозвани барди што мекећу као болесна коза.
Јорговану цветају најбујније на гробљу…
Истину не спомињу већ двадесет и неколико векова https://antologijaol.wordpress.com/2014/02/23/%D1%82%D1%80%D0%B8-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%B8%D0%B7-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%B3-%D0%B8%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85/
ЛеЗ 0008687 Civilizacije Pre OPŠTEG POTOPA http://akademijaalhemije.blogspot.rs/2016/12/civilizacije-pre-opsteg-potopa.html
ЛеЗ 0008688 POTRAGA Za MITSKOM Civilizacijom MU http://akademijaalhemije.blogspot.rs/2016/12/potraga-za-mitskom-civilizacijom-mu.html
ЛеЗ 0008689 Biblijski POTOP http://akademijaalhemije.blogspot.rs/2016/12/biblijski-potop.html
фотографија Бранке Веддер
ЛеЗ 0008690 TV Reportaža Blago Srbije STARA PLANINA http://najboljidrug.blogspot.rs/2016/12/tv-reportaza-blago-srbije-stara-planina.html
ЛеЗ 0008691 Листајући нове књиге српских писаца – I. – Одломак из романа ДОБА ВЕТРОВА Милисава Миленковића (1939- )
______
(….) Магдалена није знала ни кладенац, ни фронт на који је отац пошао. Мајка Ружица јој је само рекла да је био Битољски регрут и да је умро од сушице. Додала је још: јефтика.
Кад је имала шест година мајка је повела на црноселско гробље, да обиђу гроб оца Манојла. То име јој беше страно и далеко, а она се расплака кад јој се бодљикава дивља купина обмота око њених босих ногу и она угледа ретке капи крви. Плакала је више од страха, него од болова. Омрзла је место и гроб у коме јој непознати отац почива.
А дани детињства су као и сваком сељачком детету, па још и сирочету, били испуњени горчином. Лепе летње топлине и мајчина нежност су често биле смењиване болним тренуцима. Једанпут је то био убод оштрог шљивовог трна у боси табан, а други пут несрећа на Орловачи, коју је за цео живот запамтила. … – = извор: Милисав Миленковић:ДОБА ВЕТРОВА – Београд:Просвета, 2016. – 313 стр.;21 цм. – Тираж- 250. Стр.: 307-308: У Црном селу, сезоном ветрова /Радован Бели Марковић. – Белешка о писцу: стр. 309 -310. – Слика на корицама: Питер Бројгел – Тмуран дан (почетак пролећа).
„Ова књига је објављена и налази се у рукама читалаца захваљујући донацији Града Пожаревца“. (стр.311)
Лепо и тужно. Ако бисмо кренули с краја, тј од податка и назива слике П. Бројгела, чуди ме како рецензенту није пало на ум да предложи писцу, Миленковићу да наслов слике Бројгела преузме за наслов овог свог романа. То би било корисније од уобичајене ио формалне похвале самом аутору (без обзира да ли би романописац прихватио ту сугестију или не). Миленковићева књига се појавила у години, када некадашња „Просвета“ покушава да устане из мртвих, дај Боже и да устане, на првом месту због Библиотеке Великих романа, али и оваквих књига као што је Миленковићева која је добар пример за неку нову едицију обновљене „Просвете“ која би агилније и у већим тиражима штампала прозе српских писаца. И евентаулни читаоци овог одабраног одломка сами се могу уверити, да је реч о књизи насталој у духовном поднебљу једног недовољно откривеног света североисточне Србије, којој је Миленковић поставио огледала свога детињства и успомена. Верујем да ова књига може постаћи не само писце родом из тих крајева него и друге широм Србије, оне сељачке, фалсификоване, потиснуте и скоро уништене, да покушају да оживе тај свет који има патину, снагу пословица прекаљених вековима и непоновљивост искуства… (Белатукадруз) http://edicijabranicevo.blogspot.rs/2016/12/i.html
ЛеЗ 0008692 Млади фрулаши – Квадратура круга РТС http://fatamorganeimajezavetine.blogspot.rs/2016/12/blog-post.html
ЛеЗ 0008693 Листајући нове књиге српских песника. – Милоје Дончић: ЈЕЗИНО БРОЈИЛО – Реавнитељ, Ниш, 2016. – 62 стр. , 21 цм. тираж – 1000 пр. – Песме РАМПА У КОНЧУЉУ; МАРШУТА НАРОДНОГ БЛАГА http://mynevadress.blogspot.rs/2016/12/blog-post.html
ЛеЗ 0008694 ВУЛКАНСКА купа Треске, у атару села Јабланица, код Горњег Милановца… – „Стоунхенџ“ изнад Горњег Милановца Борис СУБАШИЋ | 06. децембар 2016. 17:00 | Коментара: 3. – Репортер „Новости“ у обиласку остатака тајанствене средњовековне тврђаве Неваде на Тресци. На 735 метара неосвојива утврда која је бранила Рудник. – ВУЛКАНСКА купа Треске, у атару села Јабланица, код Горњег Милановца, крије тајанствено и чудесно утврђење од гигантских камених блокова који на неким местима као честар копаља штрче из тла, а на другим чине зид од огромних камених кавдера, страница дужих од метар, између којих се ни жилет не може увући. Ти природни бедеми, који помало подсећају на чувени Стоунхенџ у Енглеској, повезани су каменим зидовима дебљине метар и по који су готово потпуно окруњени. У центру тог фантастичног пејзажа, на 735 метара надморске висине, налази се остатак кружне озидане донжон или бранич куле, с које су се видели, као на длану, путеви сребра с Рудника који су водили ка југу. Они су ишли поред утврђених градова и деспотских резиденција Борач и Честин у Гружи и даље, ка старом Расу http://cjutanje.blogspot.rs/2016/12/blog-post.html
ЛеЗ 0008695 Херман МЕЛВИЛ (1819-1891). – Херман Мелвил рођен је првог авуста 1819. године као треће дете Алена и Марије Мелвил. Мелвилов деда по оцу, мајор Томас Мелвил, био је угледна личност и песник, а деда по мајци генерал Петер Гансеворт, јунак из битке за Саратогу. Ален Мелвил послао је сина у њујоршку Школу за дечаке. После извесних пословних губитака, покушао је да породицу пресели у Олбени, где би се послови успешније развијали, али је ускоро, 1831. године, умро, оставивши породицу у беспарици. Мајка Марија се с децом вратила у кућу своје мајке. Херман је три године (1837-40) провео на академији у Албенију, где је студирао класичне науке. Године 1839. путовао је Ливерпул, на броду где је радио као део послуге. (Тај пут ће описати у новели „Редберн; његово прво путовање“, 1849. године). Као слободан дух, тежио је самосталности и пустоловини. Трећег јануара 1841. године он је морнар на броду који путује за Њу Бедфорд, у Масачусетсу. Касније је говорио да је његов живот отпочео управо даном почетка те пловидбе. Путује по Јужном Пацифику – али се не зна тачно где је провео наредних осамнаест месеци, осим што се зна да је био морнар на броду „Акушнет“ са којег је дезертирао на Маркеским острвима, јула 1842. године. Три недеље је живео на Тајпију, са тамошњим урођеницима које је био глас да су канибали; међутим, према Мелвилу су се понели лепо. Тамо га је укрцао други брод и допремио на Хаваје. Неколико месеци је на Хавајима радио као трговац, да би се, напокон, вратио у Бостон, октобра 1844. године. https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D1%85%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%B5%D0%BB%D0%B2%D0%B8%D0%BB-1819-1891/
ЛеЗ 0008696 Метју Арнолд рођен је 24. децембра 1822. године у породици Томаса Арнолда, директора школе. Његова браћа Том и Вилијем постали су такође познати људи – први као професор књижевности, а други као романописац. Његов кум био је пречасни Xон Кебл, један од лидера Оксфордског покрета. Породица је живела у директорској школској резиденцији школе „Рагби“, а 1834. су заузели летњу резиденцију Фокс Хау, на Лејк Дистрикту. Један од суседа и породични пријатељ им је Вилијем Вордсворт.
Године 1836. Арнолд је уписао „Винчестер колеx“, али се наредне године вратио на „Регби“ где је ускоро добио награду за есеј, као и за поезију на латинском и енглеском. Предаваће, по дипломирању, на „Рагбију“, а потом на Оксфорду. Године 1847. он је лични секретар Лорда Ленсдаума, а 1849. штампа своју прву песничку збирку. Године 1851. оженио се Франсизом Луси, с којом је имао шесторо деце. Исте године, преузео је дужност једног од краљичиних школских инспектора, а 1857. постао професор поезије на Оксфордy. Активно је писао критику, коју је 1865. године скупио у засебној књизи. Друга књига његових критика изаћи ће 1888. године, одмах после изненадне смрти од срчаног удара, 15. априла 1888. године. Арнолда, каткад, убрајају у „трећег великог викторијанског песника“, уз Тенисона и Браунинга. https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D0%BC%D0%B5%D1%82%D1%98%D1%83-%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%BB%D0%B4-1822-1888/
ЛеЗ 0008697 Данте ГАБРИЈЕЛ РОСЕТИ (1828-1882). – Данте Габријел Росети рођен је у Лондону, 12. маја 1828. године, као син италијанског револуционара и песника Габријела Пасквалеа Ђузепеа Росетија који је, после неуспеха антимонархистичког устанка, емигрирао у Енглеску, и Франсисе Полидори. Име је добио у част песника Дантеа Алигијерија. Имао је две сестре и брата, који су сви били писци: песникиња Кристина Росети, писац Марија Франсис Росети и критичар, уредник и издавач Вилијам Мајкл Росети. Они су и зачетници прерафаелитског круга сликара и песника, у који су улазили, још, сликари Xон Еверет Миле и Вилијам Хилман Хант, као и песници Свинберн и Вајлд.
Габријел Данте се припремао за сликара, ступивши на Краљевску академију коју је, ипак, напустио 1848. године Потом је постао ученик сликара Форда Медокса Брауна с којим је склопио доживотно пријатељство. Први пут се у јавности појавио кад је осликао песме, тада широј јавности још увек мало познатог, заправо заборављеног, Џона Китса, под чијим утицајем је и почео да пише поезију и да преводи Дантеа и Вијона. Године 1850. упознао је Елизабет Сидел која је била модел прерафаелитским сликарима (па и њему). Венчали су се године 1860. Брак се није показао срећним, тим пре јер Елизабет није могла да изнесе трудноћу; после побачаја почела је да узима лауданум. Умрла је године 1862. узевши превелику дозу. Очајни Росети је у косу мртве супруге уплео своје необјављене песме и она је сахрањена на гробљу Хајгејт. … https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B5-%D0%B3%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BB-%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B5%D1%82%D0%B8-1828-1882/
ЛеЗ 0008698 Емили ДИКИНСОН (1830-1886). – … После њене смрти, њена сестра Лавинија је преузела рукописе и током деведесетих година деветнаестог века приредила три песничка издања. Песникињина нећака Марта Дикинсон Бјанки је, потом, у првој половини двадесетог века објављивала преостале песме; напокон, Томас Џонсон је 1955. приредио критичко издање сабраних песама Емили Дикинсон. Скраћени метар, пољупци унутрашњих рима, неконвенционалне метафоре, свепрожимајући дух Емили Дикинсон су – новина у америчкој литератури. Мада обимом углавном кратке, њене песме као да су део исте целине; као да њено песништво чини једна поема, цепкана на делиће кратких строфа. Скоро да их треба ређати као пазл. То је песник највише утицао на водећег америчког песника двадесетога века Роберта Фроста који је од ње преузео лик суседа – блиског а далеког човека, на непознатој земљи. Дикинсонова је живела на дивљој земљи, у дивљем времену – међу дивљацима
+ + +
У Судбину – тај лепи проналазак,
Џентлмен увид има;
Ал микроскоп се тачнијим показа
у хитним случајевима.
+ + +
Између моје земље – и других –
морско је царство.
Ал цвеће преузе мандат дуги
да буде министарство.
+ + +
У кући журба, и ја,
у јутру после мрења;
свечана индустрија
законитост не мења.
Полет у срцу мимо,
даљина љубав гости,
да је не користимо
до доласка вечности.
Неуписана
Не видех поља права,
пред море нисам стала,
али знам шта је трава
и шта је шумор вала.
Ћутљивко Бог је мој,
на Небу не знам стање,
ал сигурно сам број
на списку за чекање. https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BE%D0%BD-1830-1886/
ЛеЗ 0008699 Узурпатор / Бела Тукадруз. – Мали, ситни, дволични
Бркати службеник судбине…
Узурпатор. Шегрт ђаволов.
Узео ми је најлепше године.
Највредније илузије.
Узео ми је вашар, ђерам,
Хоризонт и Итаку.
Чак и могућност повратка.
Узео ми је упориште,
Голубарнике, наду, багрем.
Ведрину, топовско ђуле, гнездо.
Свет, читав један свет. https://antologijaol.wordpress.com/2013/04/17/%D1%83%D0%B7%D1%83%D1%80%D0%BF%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%80-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/
ЛеЗ 0008700 Одложен Селићев позив на суочење – на неодређено време, или…- Овде ћу умрети, или погинути, свеједно – већ ми је Веселин Ђуретић претио на улици да ће ми „пресудити“ за неке речи у Дуги, а ако ме не удеси он, учиниће то неки други званични или незванични слободар, борац за народна права, полицајац, доушник, човек од части, чуване и волшебно сачуване кроз педесет година бешчашћа, личног и колкетивног. Живот, чини ми се, волим бар као мој другар који се обично радује само пијан (алкос је постао давно, давно, као и многи наши заједнички пријатељи јер је, чак и у коми и измаглици, свет, ипак, исувише леп да би ико јурио по граду за пуке речи, а камоли за худа дела).
Ако све ово и преживимо, и ако се ништа битно не буде променило, ако нам се уз Батрића Јовановића и Антонија Исаковића, уз Слободана Милошевића и Радомана Божовића, озваниче још и Драгослав Бокан, Војислав Шешељ, Милисав Савић и Радослав Братић, ако нас у двадесет и први век уведе Милић од Мачве (Костур Радованов), ако нам Милован Ђилас и даље буде делио лекције,ако овде, као у Чешкој, не буде изгласан закон о мораторијуму, од бар десет година, на јавну делатност људи који су све ово својим умом, срцем и мишићима, саградили, одржали, и који га и даље држе онда више Срба бити неће, таман као ни Србије, без обзира на то ко се буде башкарио обалама Саве, Дунава, Мораве или Ибра https://antologijaol.wordpress.com/2013/04/03/%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D0%BD-%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2-%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%B8%D0%B2-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D0%BD%D0%B5/
ЛеЗ 0009565