(Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА
ЛеЗ 0008701 173 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА. – … КЊИЖЕВНОСТ И ДРЖАВА. Ево једне корисне рубрике,саослонцем на занимљиву грађу.Факсимил кратког и поучног чланка из београдске „Политике„. Колико се променио тај однос КЊИЖЕВНОСТ-ДРЖАВА у последњих 111 година? Изволите, аргументујте. Радо ћемо публиковати духовите и чињеничне осврте https://surbita.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BF-%D0%BA%D0%BA-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0/a/%D0%B1/%D0%B2/%D0%B3/%D0%B4/%D1%92/%D0%B5/%D0%B6/%D0%B7/%D0%B8/99-2/100-2/173-2/
ЛеЗ 0008702 СЕЛО ГОРЊЕ ГАРЕ – ОПСТИНА ЦРНА ТРАВА / ПРАКТИЦА ДВЦ 10.1 ХДМИ РЕЦОРДИНГ http://carskirez.blogspot.rs/2016/12/selo–gornje–gare–opstina–crna–trava.html
ЛеЗ 0008703 4.000€ за једну песму!!!
http://edicijabranicevo.blogspot.rs/2016/12/4000-za–jednu–pesmu.html
ЛеЗ 0008704 НОВИБУСУР – Новине Будућности Сурбита 00416. – УВОД или Столп раба Божјег Мирослава…. – Понекад помишљам: како би добро било да тамо где сам одабрао да будеМузеј заветина под ведрим небом, да тамо буде и једна црквица српска, православна, на брежуљку и један ступ, столп, који би симболизовао, ступ на коме проводим инокосан највећи део свога живота. Столп а не кула крај малог православног укопног храма. Нисам само ја на том столпу, био је и покојни С. Митић,од песника, и још неки монаси, колико знам. И можда би због тога Слава музеја Заветина под ведрим небом требало да буде овај дан Преподобног Алимпија Столпника, који је дао праобразац понекима који су се издвојили не себе ради него Бога ради….
Београд, субота 9. децембар 2016 (по старом православном српском календару 7525), Свети Алимпије Столпник… М. Лукић http://bibliotekez.blogspot.rs/2016/12/416.html
ЛеЗ 0008705 КОЧИНА КРАЈИНА – ПРВА ЕВРОПСКА РЕВОЛУЦИЈА КОЈУ СУ ЗАПОЧЕЛИ МОРАВЦИ / Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ. – МОРАВСКИ СРБИ – ПРЕ ФРАНЦУЗА ПОДИГЛИ РЕВОЛУЦИЈУ
Због бројних референтних података, нараслог броја историјских књига и аутохтонистичке историјске литературе уопште, која има сасвим другачије виђење србске прошлости од званичне историје и њених очигледних неистина које се и сада предају на свим катедрама, мора доћи до превредновања србске историје и преумљења историјске свести србског народа. У поплави врло убедљивих разлога и чињеница, даље је постало бесмислено да се предавачи и официјелни историчари држе окошталих шаблона, клишетираних мишљења о србској (пр)историји, конструисаној од стране германско-ватиканске империјалистичке политике.Разумемо да су њиховој лажној историји потребни предавачи, али њихов простор за манипулације се врло брзо сужава, јер истина о Србима васкрсава.
У такве овештале и искривљене историјске догађаје спада и такозвана Кочина крајина, којој се одузима истински европски значај и величина, и своди се на мање-више неуспешан локални подухват капетана Коче Анђелковића, вожда, по коме је овај величанствени историјски догађај и добио име. Да ли је Кочина крајина била само устанак народа Мораве и Шумадије или прва, вишеслојна и вишезначна, револуција европске модерне историје? Није ли Немац Леополд Ранке, пишући о Првом србском устанку, искључиво по Вуковом казивању, на неки начин био обманут, заборавивши да тим именом „србска револуција“ назове прву праву револуцију коју је пре Карађорђа предводио капетан Коча Анђелковић, а која је изменила слику дотадашње Европе? Ова и многа друга питања захтевају поновно вредновање србске, а самим тим и европске, у многочему нарцисоидне, неистините и лажне историје.
У склопу новог погледа на србску историју мора се узети у разматрање и допринос народа Мораве, односно Троморавља или матице србства. Зашто је главни демографски коридор Србије и србства кажњен перфидним и лукавим изопштавањем из значаја за србску, балканску и европску историју, када се зна да су се сви велики и главни историјски догађаји одвијали управо на овом главном географском и историјском правцу, на моравској позорници и попришту догађаја од праисторије до данас? Само један од доказа за моју тврдњу нека послужи дело Владимира Ћоровића „Борба за независност Балкана“ (Издање Балканског института, Београд, 1937. године) где овај угледни србски научник ни једном речи не спомиње тзв. Кочину крајину!!! http://carskirez.blogspot.rs/2016/12/blog-post.html
ЛеЗ 0008706 ФЕЉТОН САЗВЕЖЂЕ ЗАВЕТИНА. – ПРАИСТОРИЈСКИ СРБИ ТРОМОРАВЉА (1)
Историјско-језичка и археолошка предочавања / Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ
ТРОМОРАВЉЕ – ОДУВЕК СРБСКО
Апстракт:
Циљ овог вишеслојног истраживачког рада је да се укаже на сва најважнија праисторијска племена и њихове етнониме, који се везују за простор Велике, Јужне и Западне Мораве – односно Троморавља, да се предоче, пре свега, доступне историјске чињенице о њима, укаже на откривене археолошке налазе и локалитете са материјалним доказима из старе ере, да се изврши и лингвистичка анализа назива места – ојконима, означе праисторијски родови – апелативи, преко припадности становника одређених места – етника, односно да се и језички предочи истоветност или сличност данашњих топонима са праисторијском ономастиком, да се предочи постојање живота у тим местима пре нове ере, као и данас. Колико је нама познато, ово је први и једини рад, те врсте и методологије, у историографској литератури Поморавља и Троморавља у праисторији, а у светлу истините историјске србске школе.
На почетку овог предочавања историјско-језичких и археолошких чињеница о праисторијским Србима, одмах морамо да кажемо да у Троморављу, под којим подразумевамо Велику, Јужну и Западну Мораву са сливовима, одувек је живео један исти – србски народ, „народ и раса“, „народ квочка“, првородни и првописмени народ, колевка белог човечанства… Срби „народ који свет насели, а себе не исели“, одувек је био у својој колевци, у матичној земљи, у мањем или већем броју, што је зависило од ратова, сеоба, болести и разних пошасти. Без обзира под којим га све различитим именима, често и намерно искривљаваним, бележили страни хроничари, летописци, историчари, пријатељи и непријатељи, а које је одувек пут наносио баш кроз србску земљу – колевку Европе, у историјским изворима и литератури сусрећемо најразличитија имена за србски народ: Серби, Сербои, Серблои, Меди, Србинде, Србаљи (Трибали), Сорби, Сорбисци (Скордисци), Сарбати (Сармати), Сарбани, Сербани, Сердани, Серди, Сарди, Рашани – Рачани (Трачани), Вини, Винди, Веди, Венди, Келти, Бодрићи, Љутићи, Беласти (Пеласти), Аријевци, Јовани, Морављани, Морвани, Моравци, Заморавци… http://misljen.blogspot.rs/p/blog-page_9.html
ЛеЗ 0008707 РУСКИ ФОНД ДИЈАМАНАТА / Белатукадруз. – (Из бележака попа Н. Јакушева)… Нашао сам живот у Босиљковцу, у Мишљеновићевој ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ (кафани насред друма), у дому Мишљеновића и других Босиљковчана, на салашима, у воденицама, на саборима и празницима. У порти босиљковачке Цркве, коначно и у овом дому уз цркву који су подигли за мене. Заволео сам Босиљковчане, и коленовиће (газде) и оне сироте…
Али, руски нихилизам – од којега сам побегао – стигао је и овде. И већ се виде његови злокобни учинци. Српска варијанта руског нихилизма направиће од Босиљковца кроз десет или педесет година – пусто село. Јер, пустош и смрт неизбежне су последице нихилизма.
И зато уместо вина „пијем“ поново и поново, фрагменте В. Розанова.
(…………………..)
LA DIVINA COMEDIA
Са звекетом, шкрипом и клопарањем спушта се над Руску Историју гвоздена завеса.
– Представа је завршена.
– Време је да се облаче капути и да се враћамо кући.
Осврнули смо се.
Али, ни капута, ни кућа више није било, записао је Василиј Розанов сасвим тачно.
Розанов је изванредно видео, имао је изванредни дар запажања! Знао је шта се то страшно догодило и зашто је Руско Царство – буквално – пало!
„Буквално – каже Розанов – оно је пало једног радног дана.
Трајала је нека „среда“, не разликујући се од других. … Није било довољно робе, и поред дућанчића су се направили редови. Да, постојала је опозиција. Да, цар се узјогунио. Али, кад је у Русији било нечег довољно без Јеврејиновог рада и рада Немца?…“
Бољшевици су погубили зверски царску породицу. Јер Лењин и бољшевици су били „храбри“ – знали су, разбојници, да неће имати ко да им суди, и да ће судије бити одсутне или поједене. Револуционари су посебан монструозни сој, вампири, вукодлаци, крвопије, а не живи људи. Нихилизам руски је пронашао своју бољшевичку формулу, преврат су започели опчињени собом. Ако су се нихилисти икад опили било чим, то је била њихова револуција. Револуција им је омогућила потпуно испуњење жеља. „Ако је икад жедан утолио жеђ и гладан се заситио – било је то у револуцији“. И у Русији, и овде у Србији одиграло се нешто слично – тај прелазак у социјализам. Био је то прелазак у потпуни атеизам: „одиграо се код сељака, код војника тако лако, као да су отишли у купатило и полили се свежом водом“. http://litija1.blogspot.rs/2016/12/blog-post.html
ЛеЗ 0008708 Сваштарска производња у селу Ђурђевац У нашем атару 519 http://zavetineplusultra.blogspot.rs/2016/12/svastarska-proizvodnja-u-selu.html
ЛеЗ 0008709 Мирослав Лазански – Гардисти у „Топчидеру“ убијени јер су видели Ратка М… http://zavetinekruna.blogspot.rs/2016/12/miroslav-lazanski-gardisti-u-topcideru.html
ЛеЗ 0008710 Radovan Karadzic: ZLOCIN U SREBRNICI JE POCINIO IZDAJNIK SRPSKOG NARODA http://zivotjesenisan.blogspot.rs/2016/12/radovan-karadzic-zlocin-u-srebrnici-je.html
ЛеЗ 0008711 Нови живот старих сингерица!. – Све „сингерице“ шију као нове / Ј. МАТИЈЕВИЋ | 07. децембар 2016. 15:05 | Београђанин Милан Лацмановић има колекцију старих машина за шивење и један перпетуум мобиле, мамац за туристе. Стара ко Библија, а непрекидно ради, у Булевару краља Александра. – БЕЗ иједног кабла, „стара ко Библија“, а непрекидно „шије“! „Сингерица“ постављена испред једне радње на београдском Булевару краља Александра годинама привлачи пажњу пролазника. Нема ко је не примети. Постала је мета престоничких туриста и место обавезног фотографисања. Механичку, осамдесетпетогодишњу „сингерицу“, у својеврстан перпетуум мобиле претворио је Милан Лацмановић (64) из Београда. У стару машину уградио је мотор који јој покреће механички погон и папучицу, потом продубио канал за други ремен, уравнотежио механички и електрични погон, мало је украсио и ставио на улицу, испред пролаза за радњу http://odavde.blogspot.rs/2016/12/blog-post.html
ЛеЗ 0008712 БРАДОРЦИ – Главна књижара Сазвежђа С. Понуда наслова. – КЊИЖЕВНА КРИТИКА. ШТАМПАНЕ КЊИГЕ КЊИЖЕВНИХ КРИТИКА, ОГЛЕДА, ОСВРТА, ЗАПИСА БЕЛАТУКАДРУЗА (алиас Мирослава Лукића, 1950 – ). – Пакет ЈОШ УВЕК ДОСТУПНИХ ПРИМЕРАКА. – Укупна цена овог пакета је 6090,00 дин. Издавач поседује мањи број примерака ових наслова из тзв.пилот издања „Уметности махагонија“, штампаног у релативно малом, академском броју примерака. Нема попуста. Ове књиге се више нигде другде и ни од кога другог не могу поручити. То је заостали део релативно добро очуваних књига из резерви тзв. ауторских примерака. – Што се тиче других Лукићевих критичких и полемичких књига – Белатукадруз О СРПСКОЈ ЛЕПОТИ, пожаревачки књ.часопис „Браничево“, тематски број“Поезија XX века: СВОЂЕЊЕ БИЛАНСА“, бр. 1-2/2012, стр. 227-329; антологија српске поезије СЕБИЧНИ МУЗЕЈ , исти часопис, исти број, стр. 331 – 453; М. Л. Белатукадруз ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа Бележнице.Дневници I 1969 – 2009), тематски број.књ. часописа „Браничево“, 3-4/2010,посвећен теми српског вампира укњижевности, стр. 166-238; М.Л. Белатукадруз ПРОВАЛИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ или РАЗАРАЊЕ БАСТИОНА И БЕТОНА ОФИЦИЈЕЛНЕ КЊИЖЕВНОСТИ (Изводи) , штампано у књ. часопису „Браничево“, бр. 5-6/2011, стр. 100-360, тематски број посвећенпарадоксу књижевне лустрације; и Бела Тукадруз (алијас Мирослав Лукић) УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА (1) (књиге прелиминарно штампане у нишком књ. часопису УНУС МУНДУС, 2011, под насловом „Из карантина“), а затим у online издању књижевног заграничног часописа канадских Срба у Торонту, у наставцима), која је пре скоро две године спремљена за штампу, али издавача за ту и такву врсту критике на видику у Србији нема. Зашто? Уредник књ.часописа Људи говорепокушао је да на то одговори директно (НАПОМЕНА РЕДАКЦИЈЕ: Почињемо са објављивањем у наставцима полемичку студију нашег сталног сарадника Беле Тукадруза (псеудоним Мирослава Лукића) који је већ тридесетак година покушавао указати да је неопходно превредновати српску књижевност 20. века (посебно насталу у полувековном југословенском комунизму у Србији!) јер су примарни критерујуми њеног вредновања били идеолошки (југословенство и титоизам и све идеје и тенденције које су ове две глобалне идеологије креирале), а не естетски и увек, са југословенског, а не са српског становишта. На велику штету саме књижевне уметности и духовно здравље народа, слично вредновање у српској књижевности настављено је и после распада Југославије, само са другим идеолошким предзнацима (либералистичким, глобалистичким, партијским, клановским…). Позивамо читаоце нашег часописа да прате и коментаришу размишњања и судове овог аутора. Наш једини циљ је да помогнемо читаоцима и ствараоцима српске књижевности да сами дођу до ”уметности дијагнозе и уметности лечења”, а тиме и оздрављења сувише стварно бирократизоване српске књижевности нашег доба. (видети више: Људи говоре ) http://zonaprelivanja.blogspot.rs/p/blog-page_19.html
ЛеЗ 0008713 ФРУЛАШИ https://plus.google.com/+MiroslavLuki%C4%87zavetine/posts/LxunRfnqCXC
ЛеЗ 0008714 Џорџ МЕРЕДИТ (1828-1909) .- Гробница љубави
Путе, куд ветар хита копљу сличан,
костура сенко на леђима вала!
Ту је ископан гроб Љубави сталан,
где ударцима мораш бити вичан,
где понад песка сикће језик слан;
шум океана низ видокруг мину
ребрастог ветра – црте кроз белину.
Беше л за љубав мрети дубљи план?
Не могу то да тврдим, ал од тад,
ко да украден пољубац ме кори,
равнодушношћу; само то је пад!
Губитка дан се не враћа у зори.
Не грех, то грешка беше. Ал је важно,
да кроз трагично ово постојање,
у страсти буде лопова што мање!
Издани смо, ал шта је било лажно? https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D1%9F%D0%BE%D1%80%D1%9F-%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%82-1828-1909/
Слике Бранке ВрС
ЛеЗ 0008715 Кристина РОСЕТИ (1830-1894). – Нит живота
1
Без одговора ћутање земаља,
без одговора мрморење мора,
обоје шаљу поруке умора:
сами смо, сами, и све нам је даља
самоћа међе поникле у групи
друкче самоће; ми нисмо заједно;
Али ко се ланца ослободи ледног?
Ко срца крв из другог срца упи?
И ја сам некад горда, некад кротка.
Каткад се сећам старих дана складних
кад пријатељство не беше на кап,
кад свет и ја смо били мање хладни,
и испод дуге кад се злато отка:
би јака нада, а живот не слаб.
2
Сопствен сам затвор. А све око мене
сјај је, слобода, тако лако све је:
ил све је сенка? Под стаблима греје
сунце пољупце, птице кликћу, плове
ветрови који свирају по свом;
пчеле у меду себи граде дом;
звук и ћутање музику обнове
што није чута пре такве промене.
Тамо посаду весеља тог примам,
смешим се, но и уздишем, у чуду:
што с тобом нисам ведра ко некада?
Ал прекинућу фантазију луду.
Ја нисам оно што чиним ил имам,
и, што сам била, остајем и сада. https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B5%D1%82%D0%B8-1830-1894/
ЛеЗ 0008716 Луис КЕРОЛ (1832-1898). – Чарлс Лотвиџ Доџсон родио се 27. јануара 1832. године у селу Дерсбери, грофовија Чешајр. Осам година касније породица прелази у село Крофт, недалеко од Ричмонда, грофовија Јоркшир. Године учења проводи у Ричмонду и Регбију, а 1851. године ступа на университет Крајст Черч у Оксфорду. Исте године умире му мајка. Године 1858, добија степен магистра; истовремено, упознаје се са Лорином, Алисом и Едит Лидел, кћерима ректора Крајст Черча. Тада почиње да се бави фотографијом, а 1858. објављује своју прву књигу, из области математике (о Еуклиду). У децембру 1861. године оксфордски епископ га заређује у чин ђакона. Годину дана касније догодио се знаменити пикник, излет с девојчицама Лидел у Нунхејму. Он девојчицама прича бајку о Алиси за време вожње чамцем, а у фебруару 1863. довршава рукопис “Доживљаји Алисе под земљом”. Годину дана касније шаље својеручно написан примерак са својим цртежима Алиси Лидел, и прерађује текст који, коначно, добија име “Алиса у земљи чуда”. Јуна 1865. године та књига је објављена, писац стиче опште признање и славу. Три године касније излазе француски и немачки превод те књиге; он пише оглед “Иза огледала”, за којим следи и наставак књиге о Алиси, “Алиса иза огледала” (1871). https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D0%BB%D1%83%D0%B8%D1%81-%D0%BA%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%BB-1832-1898/
ЛеЗ 0008717 Алџернон ЧАРЛС СВИНБЕРН (1837-1909). – Алџернон Чарлс Свинберн (1837-1909) потиче из аристократске војничке породице. Рођен је у Лондону, у Улици Честер, на Тргу Гросвенор, 5. априла 1837. године. Школовао се у Итону и Оксфорду, у знаку сукоба са школским ауторитетима, због чега остаје без дипломе. Летње распусте проводио је на Кафтон Холу у Нормберленду, у кући свог деде, сер Џона Свинберна (1762-1860) који је имао надалеко славну библиотеку и био председник Књижевног и философског друштва.
Сели се у Лондон и одаје боемском животу, пријатељујући са Дантеом Росетијем, сликаром и песником; одушевљавају се уметношћу ренесансе пре Рафаела (ниче кружок „прерафаелитских“ сликара и песника, на чијем је челу управо Росети; Кристина Росети је волела Свинбернове песме, али је, због своје религиозности, богохулне његове стихове прелепљивала хартијом). Поткрај седамдесетих година Свинберн је готово на самрти, због алкохолизма и алголагније (постизање сексуалног ужитка кроз психички и физички бол). Тада га прихвата пријатељ, адвокат Теодор Вотс Дантон, под чијим ће окриљем Свинберн проживети следећих, „трезвених“, тридесет година живота, када је одустао од свог младалачког ребелијанизма и постао социјално уважена личност. Његов декадентизам најавио је долазак Оскара Вајлда. Он и Вајлд су, заправо, теоретичари „чисте уметности“. Умро је 10. априла 1909. године. –
Дикенс
Господар нараштаја са небивалог фронта
ког је овацијама наградила Енглеска:
отвори се твом оку света чудесна фреска
од суза и од смеха; свет си понео онда
кад мисао о деци узнео си над тмином,
ношен љубављу, али и радом пера, планским.
Беше божанска милост презрењима божанским
прожета. А ти си је оживео топлином:
да звездама и није светлост остала верна,
виши од те светлости твој трон је, сјај у ноћи,
да љубав смешком духа без сјаја не зазебе,
са Шекспиром и слатким душом Лоренса Стерна,
с љупкошћу Голдсмитовом и Филдинговом моћи.
И нико вољенији по заслузи, од тебе. https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D0%B0%D0%BB%D1%9F%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%BD-%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%BB%D1%81-%D1%81%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B1%D0%B5%D1%80%D0%BD-1837-1909/
ЛеЗ 0008718 Бранко КУКИЋ. – ОНАЈ https://antologijaol.wordpress.com/2011/07/31/%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D0%BA%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0008719 Васа ПАВКОВИЋ.- [ЛЕПО ПАКОВАН УЖАС]
Песме постају складишта :
змијина кожица, кошава над пустом,
задоцнела сибирска јата, мала брачна лука,
стари журнали на чијим се корицама смеше :
Бардо, Лорен и Гарбо.
: магацини у којима гњије влажно твоје
детињство :
котури бодљикаве жице, златна слова
за бурж. мртвачке сандуке,
хермафродити по полицама књижаре
у Париској бб, краљева изломљена круна
и хелебарда и скиптар и ципелице бр. 32. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B0-%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0008720 Милан РАКИЋ. – ПЕСНИКУ
Господ ти је дао свету искру. Кресни,
И обасјај таму где песници живе,
Мајушности своје нека буду свесни.
Сруши, ко од шале, њихове олтаре
И идоле многе којима се диве!
Разби предрасуде и калупе старе!
О размахни руком крепком, нек се крха
Стара трошна зграда од дна па до врха!
Гони бедну браћу ко бура матрозе!
Нек застрепе, бедни! Нек у смртном страху,
Крстећи се, чују твоју песму плаху
Где грми крај њине сликоване прозе! https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BD-%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0008721 Esma Redzepova – Dzelem dzelem
поломац 11. децембар 2016. 10:49 #4321248 – нека свети бог подари овој великој уметници и племенитој особи мир и спокој заслузила је то својим делима. хттп://мyневадресс.блогспот.рс/2016/12/есма-редзепова-дзелем-дзелем.хтмл
ЛеЗ 0008722 Шта је све Јосип Броз Тито узео од династије Карађорђевић. – СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ.Маршал присвојио штафету краља Петра / Иван МИЛАДИНОВИЋ | 11. децембар 2016. 12:35 | Шта је све Јосип Броз Тито узео од династије Карађорђевић. Краљ Александар, две деценије пре Броза, разарачем „Дубровник“ кренуо је у балканску мисију мира. – ЕВО, на прагу смо календарске зиме. Ваља се огрејати. А одвајкада се знало да овај напаћени српски народ ништа више и ништа боље не загреје од – историје. Некад је то било уз огњиште и гусле. А данас уз радијаторе, компјутере и понеки новински текст. Елем, овако је било… Пре осамдесет и седам година, тачније 5. децембра 1929. године, оснива се Соко Краљевине Југославије. Била је то јединствена витешка организација основана с намером да подиже телесно здраве, морално јаке и национално свесне држављане. Члан Сокола могао је бити сваки „дорастао и непорочан“ држављанин, а постојале су и организације за децу и омладину. Седиште му је било у Београду.
Одмах по оснивању, управа Сокола затражила је благослов краља Александра Карађорђевића да његовог сина првенца учлани у новоосновано друштво. Тако Петар Други постаје најпре најмлађи члан, а потом и старешина Савеза Сокола Краљевине Југославије.
ПЕТ година касније, чланови Сокола из Сарајева, у знак захвалности Петру I Карађорђевићу Ослободиоцу, који је као Петар Мркоњић учествовао у устанку за ослобађање Босне и Херцеговине и допринео њеном припајању Југославији, организују ношење бакље. Соколци из града на Миљацки претрчали су 355 километара до Опленца и тамо запалили кандило.
Савез Сокола Југославије, инспирисан подухватом сарајевских чланова, две године касније покреће велику акцију коју је назвао „Петрова петолетка“. Њихова идеја је била да до 1941, када је престолонаследник Петар II постајао пунолетан, покрену програме описмењавања, отварања библиотека по селима, да обуче пољопривреднике новим методата обраде земље и сађења воћа.
УВОД у годину пунолетства краљевића Петра почео је у лето 1940, када су четири штафете кренуле из четири правца, из Цеља, Марибора, Сплита и Скопља. Штафетним трчањем четири палице ношене су кроз све соколске жупе и њима су се сливале поруке и честитке престолонаследнику. Штафете је носило око 7.000 соколаца. http://zavetineaba.blogspot.rs/2016/12/blog-post.html
ЛеЗ 0008723 Једина нада је љубав према ближњима и земљи којој дугујемо све што имамо…. – Душко Ковачевић о представи „Хипноза једне љубави“: Бићемо мањина у Србији В. СТРУГАР | 10. децембар 2016. 23:23 | Какво је интересовање за представу најбоље сведочи податак да су и три репризе до краја децембра већ распродате. – ПРИ крају рада, као редитељ, тешко да могу да препричам шта је писац хтео да каже. То је прича која не може да се преприча, а приватно ме веома узнемирава. Уосталом, сви моји комади настали су због „неспоразума“ са собом или светом око себе – нашалио се јуче Душко Ковачевић, уочи премијере своје нове драме „Хипноза једне љубави“ (у режији писца), која ће премијерно бити изведена 17. децембра на сцени Звездара театра. – На сцени је глобус, као симбол планете, јер не живимо само у свом дворишту и земљи. Та прича о шумару и његовој жени, првим комшијама, њиховој деци која су у иностранству, говори да ће на крају остати само троје људи да „чувају“ планину – истиче Ковачевић. – Свако од нас има неког ко је негде у свету. Бојим се да ће једног дана моје драме потомци слушати на енглеском: ако овако наставимо да нестајемо, постаћемо национална мањина у сопственој земљи, па можда неки други језик постане први. Земља без народа не постоји, на периферији Србије већ нас више нема… И као све моје драме подигнута је на једну врсту метафоре, испричана кроз елементе комедије. http://suzovci.blogspot.rs/2016/12/blog-post.html
ЛеЗ 0008724 АХТИСАРИ ТРАЖИО ОД КЛИНТОНА ДА БАЦИ АТОМСКУ БОМБУ НА СРБИЈУ! http://cjutanje.blogspot.rs/2016/12/ahtisari-trazio-od-klintona-da-baci.html
ЛеЗ 0008725 Трамп најавио озбиљне сукобе са Кином! НАТО У ПАНИCИ! ПАКТ ТРАМП – ПУТИН! http://sazvezdjez.blogspot.rs/2016/12/tramp-najavio-ozbiljne-sukobe-sa-kinom.html
ЛеЗ 0008726 ИГУМАН САВАТИЈЕ / Белатукадруз. – Постао сам воскар, правим свеће. Како лепо мирише тамијан који ми је поклонио Игумап, данас, када сам га посетио. Напољу хуји снежна стихија. Био сам до продавнице М. С.; јужна ноћна небеса натмурено – облачна; као да су најављивала смак света. Швајин јаблан се љуљао и својим врхом чисто небо као велика метла – градинара. Враћала ми се слика брегова села Преко Пека – Бељевине – поглед испред капије Иве Косиног..
Моја је душа скривена као рана под дебелим завојима… Поразила меје лаж. И ругоба.
http://trecasrbija.blogspot.rs/2016/12/blog-post.html
ЛеЗ 0008727 – Филм је епоха, а Лаза Костић је сигурно најкомплекснији и најизазовнији филмски лик који сам до сада играо. Истовремено и најтежи, а имао сам доста времена да се припремим. Не само ја, него и Шотра, тако да смо од почетка знали шта хоћемо да урадимо с том причом, која нас води кроз живот и унутрашњу борбу великог песника, једног посебног и „друкчијег“ човека. * Шта је лајтмотив филма, ако знамо да је читав живот Лазе Костића узбудљив, чак и за ово наше време? – Акценат је стављен на љубав са Ленком Дунђерски, а филм је жанровски суптилна љубавна мелодрама или љубавна трагедија. Окосница приче је њихов однос, док ће у ТВ серији, која ће се емитовати идуће године, бити представљен цео живот Лазе Костића. Ту се појављују бројне историјске личности, догађаји који су у то време потресали Србију и Војводину, илити тадашње Војводство, како се звала, Црну Гору. Лаза Костић је седам година провео на Цетињу код краља Николе Петровића кад је прогнан одавде, и о томе је снимљена цела једна епизода. * Да ли постоји нешто у односу великог песника и Ленке Дунђерски што је до данас остало скривено и што ће нам можда открити филм? – Има таквих момената, али то је толико опевана и препричавана љубавна прича да мислим да овде нема човека који бар донекле није упућен у детаље њихове љубави. Ми смо чак имали проблем да све те приче и легенде филтрирамо у једну причу, која је много више од свих инсинуација појединих људи. Мислим на оне приче типа – како је било, да ли се Ленка убила, није се убила, да ли се разболела, јесу ли били у правој љубавној вези или је то био платонски однос, да ли је Ленка била оваква, онаква… Све то није било толико велико за сценарио, колико је била велика сама та љубав и та песма Santa Maria della Salute, коју је Лаза Костић написао после Ленкине смрти. https://plus.google.com/+MiroslavLuki%C4%87zavetine/posts/LD198TvLesM
Слике Бранке ВрС
ЛеЗ 0008728 НЕКОЛИКО ВЕОМА МУЧНИХ УТИСАКА СРЕДИНОМ ПОСЛЕДЊЕГ МЕСЕЦА У ГОДИНИ 2016.
Не знам који је мучнији од тих утисака којих никако да се ослободим. Да ли невероватна прича, објављена у новинама ( СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ.Маршал присвојио штафету краља Петра / Иван МИЛАДИНОВИЋ |Вечерње новости, 11. децембар 2016. 12:35 |)? Или је то горка констатација познатог писца писца Душана Ковачевића: „Бићемо мањина у Србији“?²
А може бити то и тзв. „ексклузивна, само његова“ „истина“ , Александра Ђукановића, после тродеценијског ћутања, први пут обелодањена како је контроверзни документ 1986. године објављен на страницама „Вечерњих новости“?ᶟ
Да ли је то скоро невероватан случај Професора Маринковића у његова „два квадрата“ окруженог непрегледним благом књига и најнужнијим намештајем?⁴
Или, рецимо, крај романа, једног савременог српског писца о пропадању стишког села, које може бити парадигма и за многа друга по Србији, Милисава Миленковића: „— Веће би коло било кад би устали момци из гробова! / Није био сигуран да ли је чуо нечији глас или је то помислио. Само је знао да је више мртвих, него данас живих момака, не само своје генерације, поименце и по лику знао. —У целој Србији је исто!….“⁵
Титоизам је читавим генерацијама систематски испирао мозак, титоисти су то радили са убеђењем да чине праву и најбољу ствар. То је оставило неописиве последице на многе људе, тај сплет систематских, лажирања, мистификација, улепшавања и дотеривања историје. То се понекад види и из коментара уз понеке чланке штампане у најтиражнијим издањима. Има таквих коментара који нису на нивоу ни пећинских људи. И ту се понајвише и најдрастичне види «напредак» тзв. југословенске револуције, који је оставио погубне последице. То потврђује и та, коначно, обелодањена прича о томе како је маршал присвојио штафету краља Петра и уз чију помоћ.
За човека који последњих година путује Србијом уздуж и попреко, и не заобилази и најзабаченија села Србије, како би «Заветине» донеле понешто од слика пропадања српских села, како би упозориле, указале, колико је алармантно стање,коме ни једна влада у последњих четврт века никад није искрено пришла и удубила се у тај највећи егзистенцијални и национални проблем државе Србије, разложно упозорење једног писца, не привредника, не народног посланика, не министра пољопривреде, Душана Ковачевића, није само последња опомена, већ је својеврстан крик, оног који осећа тај горући проблем српског села, као со у рани http://70simbolisz.blogspot.rs/
ЛеЗ 0008729 Томас Харди је рођен 2. јуна 1840. године, у Бокхемтону, источни Дорчестер, у енглеској покрајини Дорсет. Његов отац био је каменорезац и локални грађевински предузимач. Будући песник је имао амбициозну мајку која је хтела да њен син буде образован и угледан грађанин. У шеснаестој години завршио је школу за архитекте у Дорчестеру, код локалног архитекте Џона Хикса, да би 1862. уписао Краљевски институт Британске архитектуре у Лондону. Дипломиравши, примљен је у Друштво архитеката, али се вратио у Дорсет, јер се у Лондону никада није осећао добро, одлучивши да постане професионални писац.
Године 1870, на једној од студијских посета цркви Светог Џулиота у Корнволу, срео је Ему Лавинију Гифорд у коју се заљубио и којом се оженио 1874. године Били су нераздвојни тридесетак година; њена смрт је за њега била траума од које се дуго није опорављао, па је предузео пут у Корнвол, тамо где су се први пут срели. Ипак, две године после смрти прве супруге, оженио се дугогодишњом секретарицом Флорансом Дагдејл, која је била млађа од њега 40 година.
Оболео је од плауризме која га је однела 11. јануара 1928. Поводом његове сахране дошло је до полемике. Хардијева породица и пријатељи захтевали су да буде сахрањен у Стинсфорду, у гробу где је лежала његова прва супруга Ема, док је извршилац тестамента, сер Сидни Карлајл Кокрел, инсистирао да је његово место у Опатији Вестминстер, у Кварту песника https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D1%81-%D1%85%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%B8-1840-1928/
ЛеЗ 0008730 Џералд Манли Хопкинс рођен је 28. јула 1844. године у Стратфорду, Есекс, као најстарије од осморо деце Катарине и Менлија Хопкинса, проценитеља поморског осигурања; у породици су на уметничке склоности будућег песника гледали с непријатељством. Похађао је Хајгејт Скyл, а потом Бејлиол колеЏ на Оксфорду, где је студирао класичну уметност и науке. Тамо се спријатељио са песником Робертом БриЏисом, а од већине студената се разликовао сензитивношћу која се у том узрасту међу младићима сматра слабошћу. Дружећи се с будућим теолозима Хенријем Пери Лидоном и Едвардом Пасијем, члановима тзв. „Оскфордског покрета“, подвргава се строгој самоконтроли, тела и духа. https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D1%9F%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%B4-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%BB%D0%B8-%D1%85%D0%BE%D0%BF%D0%BA%D0%B8%D0%BD%D1%81-1844-1889/
ЛеЗ 0008731 Роберт Луис Стивенсон (1850-1894) Огњене армије
Дуж улице се лампе пале:
једва се чују капи пале
и грли сутон разастрт
замишљен дом и тихи врт.
Сад кад је тама пришла добу,
улази сјај у празну собу,
и запути се према пећи,
преко књижнице, треперећи.
Армије две. И свак се бори.
Види се, негде и град гори.
И очи пржи дим с бојишта,
па све угасне: нигде, ништа.
Али одједном сјај се врати:
фантомски град ће прах постати,
док у долини стравној тој
фантомске војске воде бој.
Угљене пећни, реци мени,
ко су војници безимени
и који је то град горући
на ватришту у мојој кући? https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%82-%D0%BB%D1%83%D0%B8%D1%81-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BE%D0%BD-1850-1894/
ЛеЗ 0008732 Велимир РАЈИЋ. – На дан њеног венчања
И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји –
Проста ти била моја љубав жива!
Чести’о сам ти. И ти рече „Вала!“…
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп’о расу? …. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0008733 Марко РИСТИЋ. – Пренуће
Дрво, дрво ветра, без корења и без лишћа
Кроз чије гране тече моја крв, зар сам то ја сам?
На пољу неразумљивог сна, у доњем свету мисли
И међу тамном травом вишом од његовог врха
На путу своје смрти ја чујем глас тишине
Нечујан вапај себе, у отицању реке, у боји свога неба
Свог неба кога нема, јер дана мном су воде
И одблесак без сјаја и вечност протицања … https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE-%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0008734 Ристо РАТКОВИЋ. – Бивши анђели
Богојављенски су хујала небеса, огромна,
Звездана, хладна.
Силазили сте на реку смрзнуту,
Високи, витки, лепи.
Анђели бивши, знам:
Кротили сте мрак у водама.
У моје срце – звоно звонили сте
Крином,
да не свиснем од живота.
Ко вас то отера са извора
Ока мога…
Не видим вас.
Још само у снежном цвећу прозорском
Тражим крила и колена ваша предивна.
Узалуд.
ЛеЗ 0008735 ЗЛАТНИ ПРЕСЕК И МУЗИКА. – Антонио Страдивари (1644 – 1737) користио је златни пресек при изради својих гудачких инструмената, чији се савршени звук и данас проучава.- „Руски композитор Себанев се посебно бавио тим питањем – питањем златног пресека у музици. Анализирао је огроман број композиција разних композитора. По његовом мишљењу, квантитет и учесталост златног пресека зависи од „ранга композитора“. Генијална дела великих композитора разликују се по највишем проценту заступљености златног пресека, како он то каже: „Интуиција форме и распореда, као што се и очекује, је најјача код првокласних генија“. Посматрајући ову појаву у композицијама, схватио је да је то обично неки посебан музички тренутак, квантитивни скок у развоју музичке теме. Од 1770 композиција 42 композитора, златни пресек се јавља 3275 пута, чак се једна иста варијанта златног пресека јавља у 1338 музичких композицијâ! https://sites.google.com/site/sazvezdez/zona-prelivana/zlatnipresekimuzika
ЛеЗ 0008736 Бела ТУКАДРУЗ СЕВЕРЦИ – Bela Tukadruz NORDWINDE. – МОЈА ИСТОРИЈА. – Не пишем роман, ни дневник, мемоар, нека то чине излапели и уображени политичари малих народа, ни анти-роман. Ја ово не пишем за читаоца: не! Ја читавом свемиру поверавам оно што припада једино свемиру. Називам све ово Причом, иако то превазилази причу, све то има своју унутрашњу стварност, разлоге и побуде. Све се то може пренети, али се не може примити. Све је засновано на самом себи, корен има у самоме себи. Све је ово засновано на Истини. На апсолутној истини. Јер она постоји и она је неуништива. „Пошто је неуништива, она је вечна. Будући вечна, она постоји сама собом. Будући да постоји сама собом, она је бескрајна. Будући бескрајна, она је пространа и дубока. Будући пространа и дубока, она је трансцендентална и интелигнетна. Зато што је пространа и дубока, она садржи целокупно постојање. Зато што је бескрајна и вечна, она остварује или усавршава целокупно постојање. По пространству и дубини, она је као Земља. По трансценденталној интелигенцији, она је као Небо. Бескрајна и вечна, она је сам Бескрај“.
MEINE GESCHICHTE – Ich schreibe keinen Roman, kein Tagebuch, keine Memoiren (das sollten altersschwache und eingebildete Politiker kleiner Völker tun), auch keinen Anti-Roman. Ich schreibe dies nicht für den Leser: nein! Ich vertraue dem ganzen Kosmosdas an, was einzig dem Kosmosgehört. Ich nenne dies Erzählung, obwohl dies die Erzählung überschreitet; all das hat seine innere Wirklichkeit, Gründe und Beweggründe. All das kann übertragen, aber nicht empfangen werden. Alles gründet sich auf sich selbst, hat die Wurzel in sich selbst. All das gründet sich auf die Wahrheit. Auf die apsolute Wahrheit. Denn sie ist existent und unzerstörbar. „Seiend unzerstörbar, ist sie ewig. Seiend ewig, ist sie Selbst-existent. Seiend Selbst-existent, ist sie unbegrenzt. Seiend unbegrenzt, ist sie tief und beträchtlich. Seiend beträchtlich und tief, ist sie transzendental und intelligent. Da sie beträchtlich und tief ist, enthält sie alles Bestehen. Da sie unbegrenzt und ewig ist, erfüllt oder vervollkommnet sie alles Bestehen. Nach Beträchtlichkeit und Tiefe ist sie wie die Erde. Nach transzendentaler Intelligenz ist sie wie der Himmel. Unbegrenzt und ewig -ist siedas Unbegrenzte.“ …. https://sites.google.com/site/sazvezdez/zona-prelivana/belatukadruzseverci-belatukadruznordwinde
ЛеЗ 0008737 ПЕСМЕ О БОЛЕСТИ. – ДАНИЈЕЛ ДРАГОЈЕВИЋ (1934), Хрватска
БОЛЕСТИ СЕ БУДЕ
Мируј, не гледај наш пут
а толико туге, није заувијек
загубљен, срх љепоте изгледа
долази – болести се буде.
Болести се буде,
од прага мисао уздише до бунара,
једна жуна нам удара сред гласа,
обзор долази и враћа се.
Бит ће то дивна јесен.
2
Ужаса ватре и несређене граматике
о којима је било ријечи неће бити
Предвечер она улази у собу
не трошећи покрете
прецизним алатом оштрог вида
посред сриједе
просврдлава воду у чаши
Од углова соба вене
портрет незграпне афористичности
такођер
Миљурко Вукадиновић, Душан Стојковић НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ : антологија песама о болести, болницама, болу…. Београд: Фондација Солидарност Србије, 2014…. – 763 стр.; 25 цм. Тираж 500.
http://najboljidrug.blogspot.rs/2014/11/blog-post.html
ЛеЗ 0008738 Европски циркус „БАЛКАН ОРИЕНТ ПРесс+“
Најзанимљивији коментари уз чланак
Хрватска блокирала поглавље 26, Вучић се вратио из Брисела. Премијер Александар Вучић је напустио Брисел и сутра неће присуствовати Међувладиној конференцији
или ДЕДА ТРИФУН И ЦОМП. – Мислим да је крајње време за укидање „традиционалинх“ или повлашћених царина за производе из Хрватске, која је поодавно иступила из ЦЕФТА-е. – Пера Пера пре 8 сати Ја сам против тоталитарне ЕУ . Али , трагицно је то да Србија која је изасла на страни победника из Првог светског рата са губитком висе од 1.200.000 погинулих војника , и из Другог светског рата изасла на страни победника са огромним губитком у људским зивотима и стотинама хиљада масакриранх Срба и српске деце од стране устаса .., и да нас хрватски ГУБИТАСИ УЦЕЊУЈУ и играју се са нама као мацка са мисом. Срби су им дали дрзавност и дали им да продају своју робу у Србији и Фриком им дали… Са нама Србима ДЕФИНИТИВНО НЕСТО НИЈУ У РЕДУ. http://azbukazavetina.blogspot.rs/2016/12/balkan-orient-press.html
ЛеЗ 0008739 Ђорђе Карађорђевић: НАТО ми забранио да будем српски официр.- Ђорђе Карађорђевић: НАТО ми забранио да будем српски официр
Марко Лопушина | 13. јул 2013. 21:30 | Коментара: 34
Принц Ђорђе Карађорђевић први пут говори зашто није завршио студије на Војној академији у Београду: Принц сам, у души сам војник, а у стварном животу обичан човек НАВРШИЛО се тринаест година од када је 12. јула 2000. године, после тешке болести, преминуо принц Томислав Карађорђевић, један од најомиљенијих чланова краљевске породице. Нјегова супруга принцеза Линда и синови, принчеви Ђорђе и Михаило, који живе у Београду, одали су му помен у Саборној цркви.Када је принц Томислав умро, старији син Ђорђе је имао 16, а Михаило петнаест година. Обојица су били ученици британског коледжа. Живели су у породичној кући у западном Сасексу, вароши поред Лондона. Данас су синови принца Томислава у Србији. Старији син Ђорђе се сећа да је очеву смрт доживео са помешаним осећањима:- Био сам тужан јер сам остао без вољене особе, без оца који је са мном правио планове за будућност. Говорио ми је да у Србији покушава да помогне свом народу и да ја треба, када одрастем, да радим за свој народ. Био сам и смирен, јер је тата трпео страшне болове због рака, а смрт му је те муке прекинула – прича принц Ђорђе.
Рођен је 1984. године у Енглеској. Завршио је више школе за компјутерски инжењеринг, за дизајн и за менаджмент, као и школу за пиротехнику. Стасом принц Ђорђе, висок и витак, подсећа на оца Томислава, али је ликом на мајку Линду. Још као малишан спознао је чињеницу да је принц краљевске породице Карађорђевић, али и рођак британске краљице Елизабете. http://zavetinekruna.blogspot.rs/2016/12/blog-post_13.html
знак препознавања
ЛеЗ 0008740 ФЕЉТОН САЗВЕЖЂЕ ЗАВЕТИНА. – ПРАИСТОРИЈСКИ СРБИ ТРОМОРАВЉА (2)
Историјско-језичка и археолошка предочавања
Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ
РАШАНИ – РАЧАНИ НАЈБРОЈНИЈИ НАРОД НА КУГЛИ ЗЕМАЉСКОЈ
Да се подсетимо шта је Херодот рекао за (Т)Рачане или Рашане, у 5. веку пре нове ере. Херодот каже да су Трачани (што је преличено име Рашани) најбројнији народ на свету, у најмању руку долазе одмах после Индуса. “Трачани су једно време поседовали цело Балканско полуострво, од Црног мора до Јадрана“, (Јован Деретић „Античка Србија“ , Темерин, 2000, стр. 10). А ево шта тврди професор др Реља Новаковић за Рашане: „Народи који сада насељавају Балкан су остаци племена – Рашани који су ту од најстаријих дана и никада се нису потпуно исељавали, већ су у основи остали на прадедовским просторима. Једини изузетак су Грци, који су много касније населили антички простор“, сматра др Реља Новаковић. (Др Реља Новаковић, у делу „Карпатски и ликијски Срби“, стр. 25, 83, 148, Београд, 1997). У истом делу др Реља Новаковић даље наводи: „Срби су остали Срби кроз миленијуме. Веровање Срба, њихова садашња православна вера највише се поклапа са рашанским схватањем загробног живота и „царства небескога“, што се код Срба спомиње и у народној песми“. „На основу тога закључујемо да Срби спадају у најстарије народе у историји“, тврди др Реља Новаковић, у поменутом делу. У студији „Загребачка мумија“ Светислав Билбија је, такође, категоричан: „Балканско полуострво је први насељени регион и он представља одскочну даску за даље насељавање Европе… Име Раси и посесивни облик рашански је старо и вероватно се никада није мењало“. (Светислав Билбија „Загребачка мумија и други етрурски, лидијски и ликијски споменици“, ауторово издање, Чикаго, 1989.) http://misljen.blogspot.rs/p/blog-page_9.html
ЛеЗ 0008741 КЊИГА „С Пацифика на скадарско блато“. – КЊИГА „С Пацифика на скадарско блато“, чији наслов умногоме сажима садржај те животопис аутора Чедомира Павића (1882–1914) у то давно (пред)ратно доба, представљена је у понедељак у Дому Војске Србије. О књизи у издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и о самом Павићу, заборављеној а значајној личности српске културе, говорили су Томаш Ћоровић, један од приређивача књиге (уз др Кринку Видаковић Петров и др Ђорђа Н. Лопичића), новинар, публициста и бивши дипломата Милоје Поповић и професор Јован Делић. Павићеви записи први пут су били објављени још 1913. у Сан Франциску, где је овај песник, политички делатник и осведочени родољуб тек кратко поживео у миру, пре него што га је „дозвала“ отаџбина захваћена балканским ратовима. Ипак, Павић је стигао да остави трага и на америчком континенту, дуж ког је уређивао српска гласила, истовремено учећи на престижном Берклију. – Мир за њега није потрајао дуго, на вести о мобилизацији у нашим крајевима Чедомир се са 120 истомишљеника отиснуо на дуг пут од Сан Франциска до луке Бар и даље до саме линије фронта, пут који ће он преточити у текст књиге „С Пацифика на скадарско блато“ – подсетио је Ћоровић. http://dalekoodsunca.blogspot.rs/2016/12/blog-post.html
ЛеЗ 0008742 Као у најгорим временима!!!. – Возови само за гледање Д. НОВКОВИЋ | 13. децембар 2016. 16:30 | Коментара: 3 . – Путници огорчени због новог реда вожње између Браничевског и Подунавског округа . – ПОЖАРЕВАЦ – Нови ред вожње за путнички превоз железницом до Смедерева, који је ступио на снагу 11. децембра, изазвао је огорчење великог броја грађана примораних да због посла путују на овој релацији. Јер, кажу, ред вожње који ће важити наредних 12 месеци није прављен по њиховим потребама – баш као ни претходни, али ранијих година нису имали толико дуга, вишесатна чекања. http://posebnaporodicnazavetina.blogspot.rs/2016/12/blog-post.html
ЛеЗ 0008743 Оскар ВАЈЛД (1854-1900). – Сонет о папи
Под сводом сребрне трубе јече, смеле,
на колена народ паде, занемарен.
На рамену људи носе, јер то желе,
Светог оца што је Богом им подарен.
Хаље су му римске попут пене беле,
у скерлетном руху царује зацарен.
Три тијаре златне главу му оплеле:
папа иде кући, у сјају, озарен.
Кроз пустош векова мисао ми сину
до Оног што, самцит, луташе крај мора,
тражећи, узалуд, лог где би почино:
„Птица гнездо има, звер има јазбину,
ја тек лутам, ногу крвавих, уморан,
и пијем сузама осољено вино.“ https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%B0%D1%80-%D0%B2%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%B4-1854-1900/
ЛеЗ 0008744 Џорџ Сантајана (1863-1952). – Мора да још је хаос у свету васцеломе
Мора да још је хаос у свету васцеломе,
малом свету унутар мојих смишљених лажи;
за моје груди то је некаквог раја спомен
где ме сав живот лепа визија моћно тражи.
Сред природне љуштуре у дремеж сам огрнут,
непажљив за промену друкчијих небосклона,
где новорођен Ерос сад лети кроз ноћ црну,
ил неки стари Кронос збачен је са свог трона.
Необазрив сам; ако ноћ, тајанствена, бледа,
приђе с божанственошћу коју не схватих никад,
мој очни поспан капак застреће мноштво слика
и скрити миријаде лица од мог погледа.
Узалуд претње; вихор заплашити не може
срећне пахуље да се у бури завртложе. https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D1%9F%D0%BE%D1%80%D1%9F-%D1%81%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B0-1863-1952/
ЛеЗ 0008745 Радјард КИПЛИНГ (1865-1936). – Објашњење
Смрт и Љубав отпочеше свађу
кад решише да се са животом нађу.
Позван да попије, живот паде – авај! –
у хропцу, пред крчмом, сред сањивих трава.
Напад беше мучки, ал нађоше, збране,
хитнуте, по земљи, стреле помешане.
Брже-боље зваху тада, да пресуди,
било ког од многих заљубљених људи.
Ал их обмануше зоре судње, беле:
Осташе у снопу помешане стреле.
Смртног страха врело, стишано раније,
из хитнутих стрела сад лину снажније.
Љубавна је светлост почела да дрхти
под отровним јадом из тоболца смрти.
Тако беше, ако гатке не варају.
Ал реци, да л наши господари знају,
слободни слепила нашег, давно пре,
зашто старац воли, а млад човек мре? https://principova.wordpress.com/2011/12/04/%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%98%D0%B0%D1%80%D0%B4-%D0%BA%D0%B8%D0%BF%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B3-1865-1936/
ЛеЗ 0008746 Вилијем Батлер ЈЕЈТС (1865-1939). – Јејтс је велики песник. Почевши као симболиста, он се мењао у правцу продубљења својих лирских корена према старачкој мудрости. Постао је глас не само свог нараштаја, већ и народа. Сасвим неналик на модернисте свог доба који су експериментисали са слободним стихом, он је постао мајстор традиционалног. Од ирских митова, преко окултних тема до сатиричног коментара, од оне врсте када се у два стиха сажме наслеђе векова, постао је песник-мудрац, све бољи што је старио, тако да је неки цинични, али и задивљени, критичар, како наводе његови хрватски преводиоци Сламниг и Шољан, написао да је „као Китс, умро са пола својих стихова ненаписаних“.
Језерско острво Инисфри
Устаћу и отићи, на Инисфри отићи,
тамо ћу саградити колибицу од прућа;
начинићу кошницу и пасуљ ће ми нићи:
само ја, и зуј пчела, и нова мала кућа.
Тамо ћу стећи мира, а мир лагано пада,
од јутра до цврчкових наступа, као свила;
тамо свиткају ноћи, поднева су без хлада,
а свако вече пуно конопљаркиних крила.
Кренућу истог часа, јер даноноћно слушам
пљусак таласа који са обала ме ишту,
док стојим на путима, ил плочницима, рушан,
осећам ту дубину у срцу, у средишту. https://principova.wordpress.com/2011/12/04/%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BC-%D0%B1%D0%B0%D1%82%D0%BB%D0%B5%D1%80-%D1%98%D0%B5%D1%98%D1%82%D1%81-1865-1939/
ЛеЗ 0008747 Ернст ДОУСОН (1867-1900). – Последња реч
Нека нас пусте: ноћ је сад у длану;
Дан је довршен, птица једва има;
срубисмо жито, сејано бозима;
тек смрт и очај; тама земље свану.
Нараштај глуп, ми не схватисмо, уз то
ни смех, ни сузе, ал зато хоћемо
испразност: таквим циљем је вођено
наше перверзно и бесциљно друштво.
Нека нас пусте, ка чуду и студи,
у Земљу Сенки, ван неправде људи,
где одмор чека, за старим животом,
слободу, љубав, похоту и страх.
Спој наше руке молитвом, а потом
јадна нам срца претвори у прах. https://principova.wordpress.com/2011/12/04/%D0%B5%D1%80%D0%BD%D1%81%D1%82-%D0%B4%D0%BE%D1%83%D1%81%D0%BE%D0%BD-1867-1900/
ЛеЗ 0008748 Едгар Ли МАСТЕРС (1868-1950).- Непознати
Жељан, послушај причу о непознатом
ко лежи овде без камена и обележеног места.
Као дечак несмотрен и мушичав
чезнух за пиштољем у длану, лутајући шумом
близу палате Арона Хастфилда;
погодих сокола који паде на ступ
дрвета мртвог.
Паде с криком
а моја нога поломи му крило.
Тада га стрпах у кавез
где проживе многе дане гракћући на мене љуто
кад сам му нудио храну.
Свакодневно тражио сам краљевство Хада
за душу соколову,
тако заслужих нудити пријатељство
ономе кога раних и заточих. https://principova.wordpress.com/2011/12/04/%D0%B5%D0%B4%D0%B3%D0%B0%D1%80-%D0%BB%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%80%D1%81-1868-1950/
ЛеЗ 0008749 Душан РАДОВИЋ. – О ПЛАКАЊУ
дете плаче чим се роди
не зна ништа друго да ради
мала деца плачу
не умеју да мисле
умеју да плачу
деца плачу
кад изгубе оно
што само деца разумеју
не плачите
пред децом
не учите их
плакању
нека плачу сама
деца плачу без разлога
немају због чега другог
плакати
деца плачу
увек
кад су родитељи
у праву
плачемо
не воле нас они
које волимо
тешко је живети
лакше је плакати …. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0008750 Бранко В. РАДИЧЕВИЋ.- Бранко В. РАДИЧЕВИЋ (1925. – 2001. ). Песник, прозни писац. Књиге поезије : Сутонски дани ( 1949), Песме (1949), Лирика (1951), Земља (1954), Вечита пешадија (1956), Војничке песме (1961), Три чокота стихова а о вину ни реч ( са В. Поповићем и Сл. Марковићем, 1961), Божја крчма (1965), Сељачка поема (1965), са Овчара и каблара ( 1970), Изабране песме (1971), Похвалнице и покуднице (1975), Земљосанке (1978), Текла река Лепеница (1979), Вита јела зелен бор ( 1986), Кадионик (1990)….. – Овде је уврштена песма из књ. КАДИОНИК (НИП. УР, Никшић, 1990). – ДРВО
Имам једно дрво,
дивље дрво пред кућом.
Ујутро калемим бело.
У подне калемим црно.
Увече калемим жуто.
Бело кад роди нема.
И црно кад роди нема.
Жуто кад роди нема. …. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D0%B2-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0009566