Архиве категорија: историја

“Izgubljena plemena Ognjene zemlje”

GENOCID ZA KOJI NIKO NE ZNA Izgubljena plemena Ognjene zemlje (FOTO)

Kada je Martin Gusinde postavljen za sveštenika u Nemačkoj 1911, bio je uveren da će otputovati u Novu Gvineju kako bi radio kao misionar među egzotičnim plemenima.

Sve fotografije ističu se kao intezivno intimne i lične

Pa ipak, umesto toga, njegovi nadređeni poslali su ga u Čile da predaje u nemačkoj školi u Santjagu. Kroz nekoliko godina, Gusinde je ipak životni poziv pronašao u čileanskom Etnološkom i antropološkom muzeju, predvodeći ekspedicije u Ognjenu zemlju (Tijera del Fuego), region na krajnjem jugu Čilea i Argentine.

Njegove fotografije Selk’nam, Jamana i Kaveskar ljudi – sada prikupljene i objavljene u “Izgubljenim plemenima Ognjene zemlje” – prikazivale su način života plemena koja su bila na ivici izumiranja kada ih je on posećivao u periodu između 1918. i 1924. godine, nakon čega su i prestala da postoje.

Gusinde je prvo obišao ova mesta u decembru 1918. godine sa, kako je sam rekao, “neiscrpnim entuzijazmom” i “mladalačkim poletom” zbog susreta sa arhaičnim plemenima. Mladi Čarls Darvin, na svom čuvenom putovanju do Južne Amerike 1832. godine, bio je šokiran primitivnim načinim života domorodaca. “Čovek teško može da poveruje da su ova bića jednaka njima i stanovnici istog sveta”, napisao je Darvin.

Obred postajanja muškarca

Pa ipak, čim je stigao u svoju misiju u mesto La Sandelarija, njegove iluzije u momentu su razbijene i srušene.

Do tog trenutka, nekada brojno pleme Selk’nam (koje je imalo oko 4.000 pripadnika 1880-ih) svedeno je na jedva nekoliko stotina duša koje su živele u siromaštvu.

Pored fatalne pošasti boginja koje su desetkovale i ostale južnoameričke domoroce (a koje su im doneli evropski doseljenici), Selk’nam su devedesetih godina 19. veka bili i žrtve genocida: rimski inženjer Julijus Poper organizovao je lov na ove ljude plaćajući za njihove glave i uši kako bi oslobodio teritoriju koju su nastanjivali za rudare i farmere.

Fotografije Gasinde važan su aspekat njegovog naučnog i humanog nastojanja, a knjiga “Izgubljena plemena Ognjene zemlje” prvi je dokaz takvog napora da prikaže svoj rad sa plemenima iz sopstvenog ugla.

Upoređujući njegove zabeleške sa više od 1.200 fotografija koje je napravio tokom misije, a koje su kasnije digitalizovane od strane urednika, postalo je jasno da većina njih ne prikazuje svakodnevni život i rituale, već pre obnovu tradicije koja je već tada bila napuštena.

– Dok ovi ljudi nestaju, nestaje i njihova jedinstvenost. Najhitnija stvar sada jeste da spasemo ono što je ostalo – napisao je sveštenik.

Postoji nešto vražje nadrealno u njegovim fotografijama ceremonija inicijacije u kojima mladi muškarci iz Selk’nam plemena okruženi izmaglicom prihvataju svoje otrkivene duhove maskirajući se (zabranjeno za žene).

I Gusinde prošao inicijacije muškosti u plemena Selk’nam i Jamana

Nekoliko fotografije prikazuje gole muškarce kako bosi stoje u snegu dok su mi tela oslikana crno-belim prugama noseći pomalo jezive maske na glavama.

Slika snežnog polja sa formacijama nalik sklupčanim leševima u stvari predstavlja prolaz kroz podzemni svet i aludira na pretrpljeni genocid.

Još jedna serija fotografija prikazuje njihovo tradicionalno odevanje, streljaštvo, kolibe i rvanje. Sve fotografije ističu se kao intezivno intimne i lične i svaki pojedinac prepoznaje se imenom i prezimenom i srodstvom sa ostatkom plemena, što je Gusinde navodio u svojim opisima.

Njegovi portreti posebno otkrivaju tenziju između etnografske obuke i humanih (i umetničkih) instinkata.

Gusinde je bio jedan od prvih etnografa 20. veka koji je prekinuo praksu posmatranja sa strane, već se lično identifikovao sa društvima koja je izučavao: on je takođe prošao inicijacije muškosti u plemena Selk’nam i Jamana. Godine 1923. fotografisao je poslednji ovakav obred pre nego što je pleme desetkovano snažnim talasom malih boginja i prisiljeno na asimilaciju.

Jezik se ugasio osamdesetih godina

Poslednja osoba koja je govorila jezik Selk’nam zajednice umrla je osamdesetih godina 20. veka. Uz nju, i Herminia Vera je kao dete naučila jezik i živela je 91 godinu. Umrla je 2014. Ona je rođena iste godine kada je Gusinde fotografisao poslednji ritual.

Pa ipak, Jubert Janten, neizmerno talentovani melez lingvista nastoji da ohrabri kulturni preporod. Kada je kao tinejdžer otkrio da potiče iz ovog plemena, odlučio je da nauči jezik.

Usvajajući svoje plemensko ime Kejuk, Janten je učio jezik iz leksikona iz 1915. godine i slušajući audio-zapise antropološkinje Ane Čepman iz sedamdesetih godina. Kejuk je danas medijska zvezda u Čileu, koji piše pesme na izvornom Selk’nam jeziku i izvodi iz uz “etno-elektrilni” bend.

U skorijem intrevjuu za “Njujorker”, Kejuk objašnjava etimologiju imena svoje grupe: Reč “Selk’nam” može da znači “Svi smo isti”, ali i “mi smo odvojeni”.

Advertisements

„Историја дубровачке књижевности”

Део хрватске јавности књигу професорке Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности” протумачио као „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”

У Хрватском сабору жучно се расправљало о књизи проф. др Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности”, у издању „Српске књижевне задруге”, у којој се, како је речено, дубровачка књижевност и њени писци Држић, Гундулић и остали, проглашавају српским.

Прошле недеље, посланик Франо Матушић затражио је од премијера Зорана Милановића да се изјасни да ли је прочитао ово дело, и да ли је на седници владе реаговао поводом „империјалистичких тежњи српске научнице”. Снимци из Хрватског сабора, уз изјаве хрватских научника, емитовани су у емисији „Пола уре културе”, прексиноћ на Првом програму Хрватске радио-телевизије.

Историчар књижевности, новинар, дугогодишњи председник Хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак етикетирао је ову књигу као смешну и врло опасну, зато што се, како је рекао, „појављује као иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”.

У поменутој емисији ХРТ-а је , такође, истакнуто да је ова књига професорке Бојовић „у Србији добила прворазредни не само културни, већ и политички третман, с обзиром да је представљена у централном Дневнику”.

Међутим, издавач „Српска књижевна задруга”, у оквиру својих редовних сусрета са новинарима још није представила ово дело.

Иначе, Новак је крајем прошле године на Сајму књига „Интерлибер” у Загребу, поводом изабраних дела Ива Андрића, у издању „Школске књиге” и у вези са „Лексиконом светске књижевности”, истог издавача, изјавио да се Иво Андрић третира као српски, хрватски и као босански писац.

– То може бити занимљиво за неког странца, али у Хрватској није потребна канонизација тог писца, јер за некога ко овде живи он може бити само хрватски писац и доказ тога да је могуће да један хрватски писац пише на српском – објаснио је Новак.

Хрватски премијер Зоран Милановић одговорио је у Сабору да национална свест подразумева и свест о себи. Милановић је затим додао:

– Ако ће ме свака безвезарија, коју је објавио некакав полуписмени провокатор терати да у Влади Републике Хрватске о томе говорим, онда смо ми слаби у својој вери о томе ко смо и шта смо. Џоре Држић и Шишко Менчетић у 15. веку писали су на чакавштини, е па то је само хрватско!

Хрватски историчар Иво Банац је у емисији „Пола уре културе”, рекао да Злати Бојовић не приличе овакве квалификације.

– Она је цењена ауторка, а што се тиче дубровачке књижевности, о тој области написала је више од шест књига. Није добро тако уважену особу третирати као шибицара – прокоментарисао је Банац. Он је оспорио премијеру Милановићу разумевање проблема чакавштине, јер како је казао, тако пада у замку исте идеологије коју представља професорка Бојовић.

– У Београду тврде да је само чакавштина хрватска. Према томе Хрватској припада део Истре, један део приобаља и део јадранских острва. Што је јасна територијална претензија. На делу је нешто изузетно опасно у постјугословенском облику, настојање да се штокавско наречје, као што је био случај код неких теоретичара у 19. веку, прикаже као искључиво српско. Десетог децембра у Новом Саду одржан је округли сто поводом шездесет година Новосадског договора. Један од закључака, важан за ову расправу, говори о томе да се српска филологија и политика морају држати начела српског филолошког програма – српски језички и културни простор јесте недељив, из чега проистиче да сва штокавска књижевност припада српском језику. По теоријама које долазе из Београда ми сада разговарамо на српском језику – рекао је Иво Банац.

Подсећамо да је хрватска јавност, такође, у дневно-политичке сврхе жестоко реаговала поводом књиге Злате Бојовић „Антологија поезије Дубровника и Боке Которске”, из едиције „Десет векова српске књижевности” Издавачког центра Матице српске из Новог Сада, у којем су поменути дубровачки писци наводно, такође, уврштени у српску књижевност.

Академик Миро Вуксановић нам је јуче рекао да само жели да подсети на то да су дубровачки и бококоторски писци у ову едицију уврштени на основу њихове двојне припадности – српској и хрватској књижевности.

М. Вулићевић

———————————-

Дубровачко није и српско

Не желећи да коментарише дневно-политичку реторику хрватских медија, професор др Злата Бојовић истакла је да је њена књига „Историја дубровачке књижевности” резултат озбиљног научног рада, и да без читања никако не може да се пресликава на садашњу ситуацију. Такође, нагласила је да се у овом делу ни на једном месту не спомиње реч „српски”, нити да је дубровачка књижевност српска, јер када би то био случај, онда би и књига имала наслов „Историја српске књижевности”, а не „Историја дубровачке књижевности”.

———————————-

Затворен стогодишњи круг

Рецензент професор др Бранко Летић пише да је „Историја дубровачке књижевности” др Злате Бојовић, сва на темељима српске науке о старом Дубровнику

Преовладавањем словенског живља и словенског језика на дубровачкој територији, у средњем веку, истиче професор др Злата Бојовић у књизи „Историја дубровачке књижевности”, коју је у „Колу” објавила „Српска књижевна задруга”, спонтано су се стварали услови за настанак и развој књижевности. У средњем веку, на територији Дубровника, поред службе на латинском, обављана је и служба на словенском језику, већ у 14. веку. Најстарије средњовековне штампане књиге, намењене дубровачким читаоцима, објављиване су ћирилицом.

Злата Бојовић (1939) је историчар књижевности, редовни професор Филолошког факултета у Београду, на Катедри за српску књижевност. Средишњи део њених научних интересовања је дубровачка књижевност. Књига „Историја дубровачке књижевности” садржи четири тематске целине: „Путеви хуманизма”, „Век ренесансе”, „Епоха барока” и „Дубровачко просветитељство”.

Од почетка 16. века, подсећа Злата Бојовић, било је настојања да се у Дубровнику отвори ћирилична штампарија, када је (1502. године), католички свештеник Лука Радовановић већ поседовао „машину за штампање и потребне калупе за ћирилична слова”, коју је поклонио свештенику Павлу Вукашиновићу. Неуспелих покушаја било је и касније. Године 1511. пропала је слична намера Петра Ђорђевог Сушића и Франа Ратковог Мацаловића, да заснују штампање књига у Дубровнику. Мацаловић је већ 1510. уговарао са Чироламом Сончином, издавачем из Пезара, да штампа „Официј Богородичин”, јеванђеља и „Разговоре са самим собом” о односу душе према Богу Светог Августина. Све је требало да буде штампано „српским словима и језиком” (ин литера ет идиомате сервијано), уз напомену да ће се књига продавати у Дубровнику и по Србији.

У време када су, у првим деценијама 16. века, настајали најважнији дубровачки средњовековни зборници и штампане прве књиге, наглашава Злата Бојовић, дубровачка књижевност је увелико ишла путем великог развоја у хуманизам и ренесансу. Био је то сасвим нови пут, који је за собом остављао једну епоху која је постајала део књижевне историје.

„Историја дубровачке књижевности” др Злате Бојовић, наглашава професор др Бранко Летић, рецензент књиге, затвара стогодишњи круг српске рагузеологије (дубровачких студија), некада најзначајније гране српске науке о књижевности, коју је засновао Павле Поповић, а развијали потоњи његови следбеници, професори Београдског универзитета Петар Колендић, Драгољуб Павловић, Мирослав Пантић и Злата Бојовић. По свему, то је српска историја дубровачке књижевности, јер је сва на темељима српске науке о старом Дубровнику: српских историчара, истраживача архивске грађе, пре свих Михаила Динића, Јорја Тадића, Радована Самарџића, али и њихових савременика и следбеника.

Злата Бојовић је њихов следбеник и у науци, и у универзитетској настави, ексклузивни стручњак за дубровачку књижевност, изграђен на изворним изучавањима архивске и библиотечке грађе у Дубровнику, Задру и Котору, и италијанским архивима и библиотекама у великим центрима са којима је Дубровачка република вековима имала јаке културне везе. Резултат тих њених вишедеценијских истраживања јесу бројни радови, мањи научни медаљони и велике монографије о појединим писцима и делима, с увидима у њихове поетичке и жанровске одлике.

„Историја дубровачке књижевности” Злате Бојовић, закључује Бранко Летић, велика је синтеза магистралних токова њеног развоја, драгоцена и као целовит, до сада дефицитаран уџбеник на српским универзитетима, писан лепим стилом у традицији чувене београдске школе. По ритму казивања, кондензованој рефлексији и емоцији у свакој реченици, класично јасној, приближава се ово научно дело уметничкој литератури.

З. Радисављевић   објављено: у Политици  01.02.2015.