Ознаке

Постоје две Србије – Србија виших кругова, иестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом и која још није показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности, она већ има своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере све због оног помањкања искуства какве не можемо срести у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније но што је Србија. Али, упоредо с том „горњом“ Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом, а руског цара гледа као своје сунце, она воли Русе и верује им.

Срби из кнежевине – то је народ ратара, миран народ који је у току  дуготрајног мира заборавио своје ратничке традиције, и који је успео да, у замену за то, формира чврсту националну свест која је кохезиони чинилац сваке историјске нације. Најзад, Срби из кнежевнне се не могу ни називати народом – то је само један део народа, фрагмент који нема органског значења. Али, ми не можемо да заборавимо да су Срби одушевљено и једнодушно кренули у помоћ својој браћи ио крви, коју су злотвори мучили… Руски народ ће оставити Србе у овом тешком часу по њих, крв Руса која је тамо проливена је показала како је искрено било руско учешће, колико је била јуначка и некористољубива руска жртва, и колико су бесмислене  непријатељске инсинуације о томе да Русија жели да извуче некакву   корист из садашњег иоложаја Србије. Нека успомена на храбре Русе који су пали за Србију буде карика у оној братској љубави међу овим народима који су толико блиски по крви и вери.

= преузето из књ. ДОСТОЈЕВСКИ : Књига о Исусу Христу (приредио Љубомир Ранковић). – Шабац: Глас Цркве, 2012. – стр.:341

Advertisements