Ознаке

I
УВОД
Двадесетог децембра сазнао сам да је већ одлучено да ја будем уредник Грађанина. Тај необични догађај, то јест необичан за мене (нећу никога да увредим) збио се, међутим, необично једноставно. Двадесетог децембра управо сам читао текст Московских службених новина о венчању кинеског императора: он је на мене оставио снажан утисак. Овај дивни и очито веома компликовани догађај збио се, такође, на зачуђујуће једноставан начин: све, до најситнијих појединости, било је предвиђено још пре хиљаду година у готово двеста томова о церемонијама. Упоредивши велелепност кинеског догађаја с мојим именовањем за уредника, одједном сам осетио незахвалност према домаћим обичајима, без обзира на то што су ме тако лако именовали, и помислио сам како би нама, то јест мени и кнезу Мешчерском, било неупоредиво лакше да штампамо Грађанина у Кини него овде. Тамо је све тако јасно … Обојица бисмо се појавили, у назначено време, у тамошње главно одељење за штампу. Додирнули бисмо челом под, и лизнули бисмо тај под језиком, и онда бисмо устали с два прста пред собом, клањајући се понизно. Главни опуномоћеник за штампу, наравно, не би обраћао на нас ни најмање пажње, као на муве које су улетеле. Али, устао би трећи помоћник његовог трећег секретара и, држећи у руци указ о мом именовању за уредника, одржао би нам, импозантним и пријатним гласом, придику коју церемонија налаже. Она би била тако јасна и пријатна да би нама обојици било веома пријатно да је слушамо. У случају ако бих ја, у Кини, био тако глуп и наиван па показао неки страх и неверицу у своје способности уређивања листа, или неку грижу савести — одмах би ми било стављено на знање да сам ја двоструко глуп ако дозвољавам таква осећања. Јер, управо од тог момента мени ум, ако га чак и имам, уопште није потребан; напротив, неупоредиво је боље ако га уопште немам. Без сумње, то би било веома пријатно слушати. Завршавајући дивним речима: »Пођи, уредниче, од данас ти можеш јести пиринач и пити чај с новим миром у души«, трећи помоћник трећег секретара би ми уручио прекрасну диплому исписану на дивном атласу, златним словима, а кнез Мешчерски би дао добар мито, и ми бисмо обојица пошли кући и одмах штампали велелепни број Грађанина, какав овде никад нећемо штампати. У Кини бисмо ми одлично штампали.

   Извор: Ф.М. Достојевски: ДНЕВНИК ПИСЦА 1873. – „Партизанска књига“ , Љубљана-Београд, 1981. стр.7-10

Извор: Ф.М. Достојевски: ДНЕВНИК ПИСЦА 1873. – „Партизанска књига“ , Љубљана-Београд, 1981. стр.7-10

Слутим већ, међутим, да би мене у Кини кнез насамарио и одређивао би ме за уредника искључиво зато да га замењујем лично у главном уреду за штампу сваки пут када би га тамо позвали да добије батине бамбусовим штаповима по петама. Али, ја бих му доскочио: одмах бих престао да штампам Бизмарка и сам бих, напротив, почео одлично да пишем текстове тако да би ме на батинање бамбусом позивали само после изласка броја. Зато бих се научио да пишем.
У Кини бих одлично писао, овде је то много теже. Тамо је све предвиђено и одмерено за хиљаду година; овде пак све је наглавачке за хиљаду година. Ја бих тамо, хтео-не хтео, писао разумљиво, тако да не знам ко би ме и читао. Овде, ако хоћеш да натераш некога да те чита, много је корисније да пишеш неразумљиво. Само у Московским службеним новинама уводници су писани на ступцу и по и што је зачуђујуће јасно, па и то само ако су из познатог пера. У Гласу, уводници износе осам, десет, па и дванаест и тринаест стубаца. Ето колико би требало овде потрошити стубаца ако хоћеш да те цене.
У нас је разговор с другим — наука, то јест, на први поглед, онако као и у Кини, као и тамо постоји само неколико веома упрошћених и научених начина. Раније су, на пример, речи »ја ништа не разумем« биле само знак глупости онога који их изговара; данас, пак, оне доносе велико уважавање. Довољно је само да кажете, отворено и с неким поносом: »Ја не разумем религију, ја у Русији ништа не разумем, ја се апсолутно нимало не разумем у уметност«, и ви ћете одмах ставити себе на неку отмену висину. И то је веома корисно ако ви доиста ништа не разумете.
Али, тај упрошћени начин ништа не доказује. У суштини, у нас свак сумњичи другога за глупост без икаквог размишљања и без оног обрнутог питања постављеног себи: »Та нисам ли, доиста, ја глуп?« Ситуација је задовољавајућа, али нико није, ето, задовољан, него се сви љуте. А и размишљање о себи је, у наше време, готово немогућно: скупо стаје. Истина, купују се готове идеје. Оне се продају.свуда, и чак бесплатно, али баш тако бивају још скупље, и то већ почињу сви да осећају. Нема на крају никакве користи и, као и до сада, траје неред.
Ако хоћете, ми смо, такође, Кина, али без оног њенога реда. Ми тек једва почињемо тиме што се у Кини завршава. Нема сумње, стићи ћемо до истог краја али — када? Да бисмо прихватили оних хиљаду томова церемонијала, и да бисмо коначно стекли право да ни о чему не размишљамо — требало би нам, у крајњем случају, још хиљаду година размишљања. И шта — нико неће да скраћује тај рок, јер нико неће да размишља.
Истина је и ово: ако нико неће да размишља, онда је, како изгледа, утолико лакше руском књижевнику.Да, заиста је лакше, и тешко сваком оном књижевнику и издавачу који у наше време хоће да размишља! А још теже ће бити ономе ко буде хтео да и сам учи и да схвата — а двоструко теже, пак, ономе ко о томе буде јавно рекао, и искрено; када буде признао да је макар мало разумео и да хоће да искаже неку сопствену мисао, њега ће сви напустити. Њему не остаје ништа друго него да нађе некаквог одговарајућег човека, можда и да га најми, па да с њим разговара, можда чак да за њега самог штампа и часопис. Ситуација је одвратна, јер то је исто што и разговарати сам са собом, или штампати часопис за лично задовољство. Ја лично слутим да ће Грађанин дуго још разговарати сам са соборн, због сопственог задовољства. А имајмо на уму да је, медицински гледано, разговор са самим собом почетак поремећености. Грађанин би обавезно требало да говори с грађанима, и у томе је и сва његова невоља.
И тако, ето за какво штампање сам се ја ухватио. Мој положај је у највећој могућној мери неодређен. И ја ћу говорити сам са собом, и због личног задовољства, у овом дневнику, па нека буде како буде. О чему ћу говорити? О свему што ме узбуди и што ме буде нагонило на размишљање. Ако будем нашао читаоца и, сачувај ме Боже, опонента, ја ћу знати и умети да разговарам, и шта, и с ким. Потрудићу се да то научим, јер у нас је у књижевности то најтеже. Уз остало, и опонената има различитих: не може се тек с бита ким почети разговор. Испричаћу вам једну басну коју сам чуо ових дана. Кажу да је та басна стара, ако чак није и ндијског порекла, што је веома утешно.
Посвађала се једном свиња с лавом, и позвала га на двобој. Вратила се кући и, поразмисливши о свему, уплашила се. Скупио се сав чопор, поразмислили су и овако одлучили:
— Видиш, свињо, има у нас, ту недалеко, једна каљуга; пођи тамо, проваљај се добро, и пођи на место двобоја. Видећеш шта ће бити.
Свиња тако и учини. Дође лав, оњуши, намршти се и пође даље. Дуго се још после тога свиња хвалила како се лав уплашио и побегао с бојног поља. То је басна. Наравно, у нас нема лавова, не због климе — одвећ би то било лепо. Али, ставите на место лава поштеног човека, онаквог какви би требало да буду сви људи, и наравоученије ће доћи само од себе.
Узгред, испричаћу још једну причицу.
Једном, у разговору с покојним Херценом, похвалио сам једно његово дело, С оне обале. Према тој књизи се, на моје велико задовољство, похвално односио и М. П. Погодин у свом дивном и занимљивом напису о својим сусретима с Херценом у иностранству. Та је књига написана у облику дијалога између Херцена и његовог опонента.
— Веома ми се свиђа, — рекао сам између осталог, — што је ваш опонент такође веома паметан. Сложићете се са мном, он вас често притера уза зид.
— Та у томе је цела ствар — насмеја се Херцен. — Ја ћу вам испричати анегдоту. Једном, када сам био у Петрограду, довуче ме Бјелински себи, и натера ме да слушам његов текст који је с одушевљењем писао: »Разговор између господина А и господина Б« (тај је текст ушао у његова дела). У том тексту, господин А, што ће рећи сам Бјелински, приказан је као веома паметан човек, а господин Б, његов опонент, као много слабији. Када је завршио, упитао ме је с нестрпљивим очекивањем:
— Но, шта мислиш?
— Да, лепо је, веома лепо, види се како си ти паметан, али како те само није мрзело да с таквом будалом губиш време.
Бјелински се баци на диван, зари лице у јастук и повиче кроз смех, колико је јаче могао:
— Заклао си ме! Заклао си ме!

Advertisements