182

 

preporuka

(Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА

ЛеЗ 0009101       181 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА   Шејмас ХИНИ (1939) –   Гленморски сонети

1

Ури се, друкче: да распори плот.
Фебруар мек је – магле височије
над браздама су; звук, јасан, у свод
подиже рику трактора–кочије.
Пут. Пара. Уздах оживљене сржи.
Леп живот: сам низ пољане поћи ћу.
И нов свет, лепши од тог што нас држи
под плугом рођен видети моћи ћу.
Рало ми бразду осећања пружа
и духом тла је раздражено месо
ко нека тамна нерасцвала ружа.
Али, причекај… Та магла, та пена,
моја су авет под пролећним плесом
док пасхе снежне вије се пелена.   https://surbita.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BF-%D0%BA%D0%BA-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0/a/%D0%B1/%D0%B2/%D0%B3/%D0%B4/%D1%92/%D0%B5/%D0%B6/%D0%B7/%D0%B8/99-2/100-2/181-2/

ЛеЗ 0009102  Терор речи / Светислав Стефановић. –  Република, 21. 01. 1921.

Уколико догађаји налажу, дужност је не само посланицима Уставотворне Скупштине него и сваком озбиљнијем политичару наше земље, да што свестраније проуче питање нашег државног уређења, утолико се све више осећа колики су грех учинили властодршци и према народу и пред историјом што су влашћу, силом, утицајем, демагогијом и разним другим средствима, осујећивали проучавање и јавно расправљање најглавнијих питања која се државног уређења тичу. Поред грубог терора власти они су завели и један, рекли бисмо, терор речи, поред страха од власти завели су и страх од речи. Иако су послератни догађаји и код нас, као и у другом свету, сасвим природно и логично уздрмали многе старе укорењене појмове, нарочито у погледу државног уређења, и намећали озбиљно и савесно проучавање не само старих но и нових државотворних идеја, наше су две највеће странке сматрале да ће најбоље учинити ако онемогуће озбиљну расправу основних државотворних принципа, и ако унесу што више збрке у основне појмове како би лакше спровеле вољу једне властодржачке камариле, док би народу биле затворене очи, или прашина у очи бачена, и неугодни политичари дискредитовани разним клеветничким инсинуацијама, и свуда унет терор власти и терор речи.

Једна од речи, са којом је вршен најбруталнији и при том најконфузнији и најнеправеднији терор за ове две последње године, јесте централизација, идентификована са јединством државним и народним. Од првих почетака нашег покрета, и у небројеним чланцима ми смо, слободни од централистичке опсесије, имали храбрости да заступамо такво уређење наше државе које се, ево, по свему што се у Конституанти и ван ње догађа, показује као најправилније: најупорније централисте морају данас увидети да се централизам не да спровести, ако нећемо да нашу још несређену земљу уведемо у тешке унутрашње кризе, и доведемо је до хаоса и расула  http://mynevadress.blogspot.rs/2017/01/blog-post.html

ЛеЗ 0009103  Мртви путују као таласи у бесконачне еоне /  Белатукадруз. – У друштву пустињских лисица.- Мртви путују као таласи у бесконачне еоне, додуше не баш сви.

Неки се врте четрдесет дана, па четрдесет година око куће и око места на којима су згрешиле њихове душе, верније од паса и дуже од неизлечиве болести.

Ко не верује, не мора да верује.

Комр нису пили крв, вероватно никада неће.

Ко их никада није видео, нека уђе у башту пуну зрелих крупних патлиџана.

Тамо су преко дана поднадули од крви.

Мртви који никад не одлазе и који никад неће стићи тамо где треба напаст су за околину и живе.

За куће на које су се навадили.

Зато је свет морао наћи начина да се ослободи напрати, крвопија. — https://sites.google.com/site/vlaskamagija/uspon-u-empirej/mrtviputujukaotalasiubeskonacneeone

ЛеЗ 0009104  КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ/ Белатукадруз.- БРУНО БАРИЛИ (Фано, 1880 – Рим, 1952)

Живот Рихарда Вагнера (1813-1883) личи на роман пустолова.

Он је видео све пауке свога века и доба.

Сањао је о уметничком делу будућности и веровао

је да ће ново музичко-сценско дело бити засновано

на синтези и јединству музике, поезије, драме,

сликарства и игре.

Имао је и ваљан узор: античку драму.

Саградио је музичку дворану,

у којој ће се једном годишње, изводити његова дела,

у градићу Бајројту.

Ту ће , у Бајројту, коју годину доцније, један млад Италијан слуђен

од музике, литературе и сликарства, разбарушен и страствен, упознати

лепу Српкињу из домаћинске куће из Пожаревца

(у чијим је венама струјала крв Карађорђевића)

и говорити јој :

Наша ће љубав трајати и после смрти,

што се показало као истина, кад се има у виду судбина љубави.

Њен бескрај и бесмртност.

„Дрвеће огледа своју крхку крошњу у води,

обојеној црвенилом предвечерја, кокоши спавају по дрвећу,… https://sites.google.com/site/vlaskamagija/home/madone-odjeka/kralevskeinsignije
ЛеЗ 0009105  Bilja i Aca ples http://arhivuosnivanju.blogspot.rs/2017/01/bilja-i-aca-ples.html

ЛеЗ 0009106  КАПИЈА ПРЕКОПУТА / Белатукадруз. – (Капија Заборава)

(…)

Тај мирис је отварао ново поље.

Дувари нису били бели, већ као гриз.

Мишљеновац-Српце-Звижд-Хомоље

капија прекопута-тараба поцрнелих низ –

трбушаст дуд-клупа крај тарабе-трава.

И ништа више?Титрај листова, сени.

Како отворити капију заборава?

Јасноћу јаснију од зрачних снова?

Оно чега одавно нема?Пустоловни

свет вртова иза брава гвоздених?

Помаже ли зумбул, мирис зумбула,

шебој, калауз сећања, расковник?

Троделна, као олтар, капија прекопута

(под пазухом старог трбушастог дуда),

имала је црну гвоздену браву.

Кроз њу је водио пут ко зна куда!

У подрум?У понор вилајета тамног?

У добро чувану задружну тврђаву?

У искуства неизрецива?…. https://sites.google.com/site/vlaskamagija/home/madoneodjeka/kapijaprekoputa

ЛеЗ 0009107   Newspapaer Ecumenical. Необјављене песме / Александар Лукић | Мајмунска завера on WordPress.com….Успомена на боравак крајем 2012. године у Требињу. У правом друштву

ЛеЗ 0009108  Из књиге Свеска САХАРА АМАЗОН*. [ Ажурирао/ла 09.10.2011. 11:01 БЕЛА ТУКАДРУЗ ]. књига је ових дана изашла из штампе као двојезично коатурско издање.  – Веровали или не.   https://sites.google.com/site/vlaskamagija/neprocenivo-blago/izknigesveskasaharaamazon#

ЛеЗ 0009109  ПЕТ ПЕСНИКА. Од петнаест одабраних. Слободанка Луковић, Александар Марић, Саша Мићковић, Балша Рајчевић, Јевросима Ристовић. –   = извор: Зборник ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ, 2014   https://sites.google.com/site/vlaskamagija/neprocenivo-blago/petpesnika

ЛеЗ 0009110  ФАТАМОРГАНЕ. Бела ТУКАДРУЗ :Из једне књиге у настајању.  https://sites.google.com/site/vlaskamagija/neprocenivo-blago/maglenacereteru

ЛеЗ 0009111  Предговор тами и нестајању/ Белатукадруз https://sites.google.com/site/vlaskamagija/home/madone-odjeka/predgovortamiinestajanu

ЛеЗ 0009112   ТРАМП ПОЛОЖИО ЗАКЛЕТВУ ….

Нови амерички председник је рекао да САД више неће наметати свој стил живота другима, већ ће га показати у његовом сјају, и навести друге да га следе. „Следићемо два једноставна правила. Купујмо америчко и запошљавајмо Американце“, рекао је Трамп.

http://najboljidrug.blogspot.rs/2017/01/blog-post.html

ЛеЗ 0009113  Влашка гозба Дневници I . – Белатукадруз: БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I (1969 – 2019). Сада, када сам пошао том стазом, намера ми је да кренем оданде, где сам добио прву своју бележницу (од девојке која је писала песме потајно и можда била заљубљена у мене, у најпогрешнијега). Тада сам носио препознатљив бели џемпер и маску неке туге, можда туге младића заљубљеног у нешто неодређено и далеко, а понајвише у будућност, можда баш ову која ми се приближава тек после четрдесет и више година…Појма немам шта је било са том девојком, али бележницу сам сачувао, испунио, и она је прва у низу, који је подугачак. Хтео бих да кренем оданде, и знам, мораћу да се сетим толиких ствари које сам заборавио, да бих стигао довде. То је нека врста робије на коју се унапред пристаје, зар не? Јер ако и када будем стигао дотле, то довде више неће бити довде, него пребачај…зар не?   https://sites.google.com/site/odandedovde/miroslav-lukic-beleznice-dnevnici-i-1969—2009

ЛеЗ 0009114  «Друга Србија» и «Све тајне бивше државе».  Наставак: Зашто нема промаје? – Све ређе читам, тј. прелиставам дневне новине. Из више разлога. Све су горе…

Овде, све, стиже, са закашњењем. Па и откривање тајни, истина о рехабилитацијама. Истина о лустрацији. У тзв. «Политикином»  КД  на првом месту је тзв. «Јубилеј Београдског круга». На другом – рехабилитација кнеза Павла у лондонском «Тајмсу» пре 35 година (скоро 30 година пре него у Србији!). Чиме «Политика» замлаћује своје евентуалне читаоце? Бајатим причама… Контраверзним. Према писању П., а у поводу годишњице тзв. Друге Србије, штрче фотографије Давида, Угринова, Ковача и наслов: ОТПОР УСАМЉЕНИКА, ПОТРЕБАН И ОПАСАН. И поднаслови: Толико смо били усамљени да нас режим  није доживљавао као директну опасност; Борка ПАВИЋЕВИЋ: Устројство Дубровачке републике; Све почело у Сарајеву…  [ ажурирано 25.12.2011. 16:10 https://sites.google.com/site/odandedovde/miroslavlukicbeleznicednevnicii-1969—2009/%C2%ABdrugasrbija%C2%BBi%C2%ABsvetajnebivsedrzave%C2%BBuntitledpost#

ЛеЗ 0009115  ЗАШТО НЕМА ПРОМАЈЕ?.  – Новогодишњи поклон: причице са Фејсбука? Или прилика да се исприча једна тешка прича о нама самима?. – https://sites.google.com/site/odandedovde/miroslav-lukic-beleznice-dnevnici-i-1969—2009/zastonemapromaje#

ЛеЗ 0009116  26. август 2011. Фрагменти. Преписано из једне уништене бележнице https://sites.google.com/site/odandedovde/miroslav-lukic-beleznice-dnevnici-i-1969—2009/26avgust2011#

ЛеЗ 0009117  Цитат. – D. H. Lawrence:Ljubavnik Lady Chatterley. – Izdavač OTOKAR KERŠOVANI, Rijeka, 1956. – Prvo poglavlje,  str. 5. )Preveo s engleskog prof. Milivoj Mezzorana)- Паралеле. – Овај роман, наших баба, имао је великог успеха. Наше бабе су живеле у трагично доба, као што је и ово доба стотинак година доцније – трагично. Али књиге о томе код нас, рецимо, романи – ћуте.То је лепо показао гимназијски професор књижевности (однедавна у пензији Мирољуб Милановић;Петровац на Млави; Пола века ћутања), али – српска јавност, посебно она књижевна то није чула, није желела да чује, јер је навикла на неке друге књиге и шећерлеме. Шта да се ради.  https://sites.google.com/site/odandedovde/miroslav-lukic-beleznice-dnevnici-i-1969—2009/citat#

ЛеЗ 0009118  Болесник / Десанка Максимовић. – Читао сам у градском аутобусу са неверицом фразерску рецензију пок. Ивана В. Лалића. Песник, сушта супротност Д. Максимовић, атеиста, човек свога времена и система, покушавао је да разуме стару и искусну песникињу, верницу, у мисију, поезију, која је „памтила све“ , молећи „ватру“ да је „сможди“ „ако заборави“. Лалићева рецензија је пример – официјелне, званичне, најзваничније, бирократске књижевности, тј. официјелне критике, а не оне критике коју пишу, или би требало да пишу, песници-критичари…Та лалићевска критика је од оне која баца прашину у очи, укрива. У читавој овој књизи Десанке Максимовић, од преко стотинак страница, ипак, нема 5-6 песама, које су на висини песме „Болесник“…  https://sites.google.com/site/odandedovde/miroslav-lukic-beleznice-dnevnici-i-1969—2009/bolesnikdesankamaksimovic#

ЛеЗ 0009119  Дневник (2). – Генерација која је платила тежак данак. –  Видети, у вези са овим текстом, недавно публикован Обављен а необјављен разговор са М. Лукићем: https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/  –  https://sites.google.com/site/odandedovde/miroslav-lukic-beleznice-dnevnici-i-1969—2009/dnevnik2#

ЛеЗ 0009120  ДНЕВНИК ПИСЦА. (Концепт одговора на питања Б Ц.. За један интервју)  – Среда је, 3. новембар 1999. године. Долазећи јутрос на посао, видео сам испред Народног музеја у Београду како једна млада непозната жена онижег раста претрчава улицу на недозвољеном месту и како је удара такси: хвала Богу, преживела је. Видео сам како у журби јури у несрећу и хтео сам да јој довикнем да се заустави, али такси је већ ударио! Прошле ноћи је било ведро небо и на њему је било

много више сателита него за време бомбардовања пролетос – шта чека Србију предстојећих недеља и месеци? Волео бих да одговорим само на то једно једино питање, тачно, што је могуће тачније. …  https://sites.google.com/site/odandedovde/miroslav-lukic-beleznice-dnevnici-i-1969—2009/dnevnikpisca#

ЛеЗ 0009121  Увод.  ФРАГМЕНТИ ГОДОВА, КОРЕНА, АМБИСА. – БелатукадрузБЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I (1969 – 2009)   https://sites.google.com/site/odandedovde/home

ЛеЗ 0009122  Намера. И  Судбина.  Нисам имао среће са многим рукописима својих књига. Понеки од њих беху заточени код београдских издавача (доминантних монопослких комунистичких издавача, да им не наводим имена, јер би им учинио услугу!), као на робији. Као да је те рукописе неко „уврачао“. Ако мислите да ја сада, много година касније, све ово пишем, како бих покушао да скинем „враџбину“ са читавог низа мојих наслова који су штампани окаснело, и опет у незгодно време, грдно се варате. Не пушем ни мемоаре, ни меморандум.. – Изводи из бележница и дневника    https://sites.google.com/site/odandedovde/home/namera

ЛеЗ 0009123     Изводи из бележница и дневника…. Понори, подсећања ТИТОНИК… …Увек ме је прогањала потреба писања, писања без краја, не због славе; не баш сваког јутра и сваког дана, али врло често сам испитивао своју савест и понекад читаве сате проводио медитирајући, мислећи о ономе што би се могло поправити,исправити…Патио сам наравно дубоко; много сам више препатио него другови писци и уредници, академици и ини; научио сам добро све облике патње, слутећи да ће то бити моја судбина и мој живот. А прилике и живот су се потрудили да не упознам баш све, него само оне најсрамније облике патње: јер то је мој живот…

…Спокојно је и мртав владао, а то је изгледа било могуће само код једног народа на свету, код онога код кога је толико дубоко укорењен култ мртвих…

…Титоизам је Лавиринт; да би се у њему нашао прави пут, треба видети мало даље од сопственог носа. Треба ући у мрак, у катакомбе, у боксове пакла, у редакције књижевних листова и часописа, у разноразна удружења, у академије. Најбоља метафора феномена титоизма је Титоник: аветињски брод.

Јосип Броз Тито, о коме су написане књиге и књиге, у Југославији и у свету, за мене никада није био друго, до лажицар или симбол Ништавила.

Што је засејао, што је никло и што ће ницати – стравично је… https://sites.google.com/site/odandedovde/home/ponoripodsecana#

ЛеЗ 0009124  Ноћ – тамна летња ноћ. Признање. https://sites.google.com/site/odandedovde/home/noc-tamnaletnanoc#

ЛеЗ 0009125  Дневник публиковања једног мог романa /  Белатукадруз. –  9.09.2012.. –  Ова се свеска не сме цепати, удаљавати, уништавати. – То  је било написано у једној свесци, коју сам поцепао, уништио, удаљио за сва времена.Остале су само ове 4 странице.
Мало пре дошао из центра града. Све је компликовано. Саобраћај… Синоћ сам публиковао наставак  бр. 8.Враћајући се на Лабудово брдо, запазио сам, да у градском аутобусу има 17 путника плус шофер. Док смо пролазили крај цркве на Чукаричкој падини, видео сам да су се прекрстили само три путника. 1/6. То је факат. (Више од сто година је трајало обезбожавање!)  ….- Одустао сам од публиковања романа после неких тридесетак наставака. Са извесном горчином.
Бисери се не износе пред свиње?Не износе!!…  https://sites.google.com/site/odandedovde/2012-2013/dnevnikpublikovanajednogmogromana

ЛеЗ 0009126  ДРУГА.ДРУКЧИЈА СРБИЈА. – Одабрана места
Књига Прва. – Дошло је време да се ова књига, оваква, коначно и одштампа!
Макар као најава једне  библиотеке какву су српска књижевност и култура одавно заслужиле!   https://sites.google.com/site/odandedovde/prtlag/drugadrukcijasrbija

ЛеЗ 0009127  ОДАБРАНА МЕСТА. -ДРУГА.ДРУКЧИЈА СРБИЈА — Библиотека ВЛАШКА ГОЗБА. – Напомена уз овај избор

Покренуо сам Библиотеку ЗАВЕТИНЕ My Opera: Канал Филтра.

Крајем 2012.
Као прва књига Првог кола : тзв. Канала ФИЛТРА изашла је осма књига Миодрага Мркића ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ.
Неизвесно је, схватам, када ће изаћи оних преосталих седам књига које сам ја написао. Друштво у коме живим и стварам, како изгледа, неће ми помоћи да се објаве тих седам критичких књига, јер — смем ли да прећутим? — није наклоњено критичком духу. Помислио сам да би, можда, вредело да се сам помучим и да окупим на једном месту неке од критичких текстова које сам последњих неколико година штампао у пожаревачком књижевном часопису “Браничево“.. Ти текстови би чинили Прву књигу „ДРУГЕ.ДРУКЧИЈЕ СРБИЈЕ: Одабрана места“.

ЛеЗ 0009128  Куфер савремене уметности. –  Да. У том куферу књижевних легионара, поред свега осталог, има и Рукописа. Непознатих. Нових. Старих. Откривених. Много рукописа. Различитих. Изгубљених…. https://sites.google.com/site/odandedovde/prtlag/kufersavremeneumetnosti#

ЛеЗ 0009129  Нађено :између страница  2. свезка  романа М. Пруста «У трагању за изгубљеним временом». – Пожури, чекам те отворена срца. –  Београд, 11. април 1994.

 Драга М.,

 Јуче су у Београду биле Благовести и ја сам у  «Политици» прочитао Вашу понуду под Вашим пуним именом и презименом, што овде није обичај. Ви сте врло храбра и можда очајна жена, кад сте се усудили да на овај начин пронађете животног сапутника? А ако га и не нађете, добићете на стотине писама, јер кандидата који сањају да напусте нашу несрећну земљу има на хиљаде!

            Није баш лако написати писмо неком непознатом!Није лако зато што дуго нисам писао слично писмо. Друго, када треба да пишете неком кога никада нисте видели и о коме не знате ништа, коме сте странац, то изгледа немогуће.

Хајде, да се упустим у то немогуће! https://sites.google.com/site/odandedovde/fragmenti-slucajno-nadeni/utraganuzaizgublenimvremenom

ЛеЗ 0009130  САЗВЕЖЂЕ З. на мети. – 12. април 2009. У близини Железничке станице Београд. – Од 7. – 12. априла 2009. лежао у Ургентном центру (Друга хируршка клиника). Оперисао ме је проф. др Ж. Л.  Украли су ми торбу са личним стварима, вероватно док сам се будио из… Из апартмана у коме сам лежао. Пријавили су обезбеђењу, полицији. Украли су ми Бележницу, са шифарником свих блогова и сајтова.   Срећом, те сам имао копије шифри најважнијих блогова у стану. Ко су лопови? Молио сам бога да су лопови информатички неписмени.* Ако тако могу да кажем. Покушавам да се присетим шифри многих блогова, који су били запуштени. Ваљада ћу се присетити. Баш сам неопрезан. Нису ми украли новчаник… У исто време, у апартману до мене, некога су болесника ојадили новчано. Однели су му све што је имао у новчанику….  Неколико дана, након изласка из болнице,  телефонирали су ми пријатељи да дођем на Другу хируршку клинику. Нашли су моју украдену торбу, документа, бележнице. Нашли су у неком од WCa. Сигурно је лопов одмах бацио торбу, не нашавши новац…Не знам… Променио сам шифре, помоћу којих се управља читава једна галаксија… https://sites.google.com/site/odandedovde/fragmenti-slucajno-nadeni/sazvezdheznameti

ЛеЗ 0009131  Липа Блок IV. – Из Бележница. Препис. Са (кучевског) Новог гробља. – Предлажем да се овде зауставимо.Нисам некрофил, о не. На гробље ме је водила, поподне – током пролећа и лета, крајем шесдесетих Клаудија Кардинале. Откуд она у овој малој вароши на Пеку? Пала са неба – лепотица, двојница КК. Изгледа да је тај, мени непознати покојник, С. Ф.  Био више него пријатељ, то јест несуђена љубав КК. Када сам то све преписивао, тј. уписивао у мало блокче, које сам сачувао? Током пролећа, лета 1969. године? Или, коју годину касније, након што је Клаудија Кардинале отишла у Европу, неповратно? Липа Блок IV, који има педесетак листова, већином неисписаних. Нема, нема ни један датум који би потврдио када сам све то писао… Факсимил прве странице блокчета, тј. нека врста плана, можда индиректно наводи на помисао, да је све то писано почетком седамесетих минулог века, у некој фази – грубо речено – Ex ponta, тј. Упорних враћања на  места неизбрисивих успомена, каква су гробља, вароши или места наше младости. … –   https://sites.google.com/site/odandedovde/fragmenti-slucajno-nadeni/lipablokiv

ЛеЗ 0009132  Прокопиевдан 2015… –  Ш. је још увек у болници. – 21. јул 15. – „Свети Прокопије родом је из Јерусалима од оца хришћанина и мајке незнабошке. Световно име било му је Неаније. Као војник Неаније, служио је цара Диоклецијана и у вријеме једног војног похода Христос му се јавио указавши велики крст на небу. Послије овог догађаја Неаније се крстио и добио име Прокопије. Од тог тренутка читав његов живот постао је борба за крст и хришћанство,“ казао је Радишковић. Према опису страдања, Радишковић објашњава, Прокопије је страдао заједно са дванаест дјевојака и мајком коју је сам крстио и учио док су у тамници чекали смрт. …. – Неописане врућине, тропске; али било је таквих деана када сам био дечак, када би и трава на обалама уз Пек пожутела и изгорела. Срећом, имали смо вир испод Српачког јаза, титраве спрудове са финим песком, хладове дудова, брестова, јова и врба и – били смо здрави и увек гладни…Понегде сам, узгред, дотакао те успомене; никад довољно, јер је увек било, можда, неких пречих ствари о којима је требало писати. Имали смо своје острво, усред реке, са бујном ракитом, хмељом и купином, љубавним гнездима; свој вир, свој салаш, свој свет, којим је доминирала природа, рибе и девичанска чистота пешчаног дна, које светлуца – опиљци пирита и злата, јата рибица, понека спрудњајка, или модри водомор…Стабло лешника јер било иза салаша, а наслон, кров од сламе која се временом претворила у црну масу натопљену кишама, из које су расла стабла ситних патлиџана које су ту расејале птице, а не наша мајка. Она је сејала старе сорте патлиџана, с оне друге странед Пека, где је комад земљишта био плоднији, и где је био озидан бунар…   https://sites.google.com/site/odandedovde/fragmenti-slucajno-nadeni/prokopievdan2015

ЛеЗ 0009133  ШТА ЈЕ СИГНАЛИЗАМ ДОНЕО  СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ?/  Тодоровић Мирољуб НЕМО ПРОПХÉТА ИН ПАТРИА  (Певци са Бајлон-сквера и моја фрка /  са њима)  – Подсећање. – Текст Сигнализам и српско песништво седамдесетих година објављен је у часопису Књижевност, 1986. године у четири наставка, бројеви: 5, 6-7, 8-9 и 10. Исте године објављен је и у књизи Певци са Бајлон-сквера и моја фрка са њима, Ново дело, Београд, 1986. https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/assignments/stajesignalizamdoneosrpskojpoezijimiroljubtodorovic#

ЛеЗ 0009134  Одабрана места из ДНЕВНИКА I  Небојше Васовића. – Како да издате себе као песника-критичара? – Од свих песника српског порекла, најпризнатији је у свету онај који је две године служио у америчкој војсци ─ Чарлс Симић.

*

Ево како се велики српски дисидент, Б. М. Михиз, мучио као новинар у комунистичкој Југославији.

Мислим да смо Васа курир и ја били једини људи који нисмо били чланови партије.

Али, они су се према мени односили лепо. Ја бих доносио свој чланак и ако бих изјавио свом уреднику Зири Адамовићу, који је био сигурно један од најбољих послератних новинара, да је мој чланак у реду, њега нико није читао. Ја бих сам сигнализирао ако у њему има нешто  проблематично, па бисмо се онда погађали шта може шта не може. Ако није могло, онда тај чланак нисам објављивао.

(Из интервјуа са Михизом, Књижевност 1-2, 1998, с. 314-315, подвукао Н. В.)   https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/sjaj-i-beda-velikana-birokratske-knizevnosti/odabranamestaizdnevnikainebojsevasovica

ЛеЗ 0009135   Представљање књига све агилнијег алтернативног издавача из Младеновца ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ у Удружењу књижевника Србије у уторак 28. септембра 2010 у 12 часова.  У оквиру 47. београдског међународног сусрета писаца у уторак 28. септембра у 12 ч у Удружењу књижевника Србије представиће се, алтернативни издавач Шумадијске метафоре из Младеновца.Ове године представља се пет књига у издању Шумадијских метафора, Културног центра Младеновац и  Библиотеке „Деспот Стефан Лазаревић“ из Младеновца.

О њима ће говорити Никола Костадиновић директор и Душан Стојковић уредник Шумадијских метафора. – Не треба држати у неизвесности читаоце. Аутор збирке која је пред вама (ЛАС ВИЛАЈЕТ)  није никакав странац забасао у драгу нам Србију. Белатукадруз је један од псеудонима познатог српског песника, прозног писца, есејисте, антологичара, уредника многобројних часописа, издавача Мирослава Лукића (1950).  https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/arhipelag-iluzija/knizevniprogramsumadijskemetaforeuokviru47medunarodnogbeogradskogsusretapisaca

ЛеЗ 0009136  Дивљанско језеро – ТВ репортажа   http://novastanicaupustinji.blogspot.rs/2017/01/divljansko-jezero-tv-reportaza.html

ЛеЗ 0009137   Vrmdžansko jezero – SOKOBANJA SRBIJA  http://odavde.blogspot.rs/2017/01/vrmdzansko-jezero-sokobanja-srbija.html

ЛеЗ 0009138  Како им је „жаба улетела у уста“? / Corpus delicti, 1 – даље. –  Докле ћемо у овом друштву и књижевности бити престрављени? Докле жртве агресије будућности? Све дотле док се не усудимо да разоткријемо епоху страве и језив динамизам жртава! –  „Дечје новине“ и „Јединство“ су 1988. године објавиле „ДЕЦУ
АРБАТА“ Анатолија Рибакова (није реч о роману, иако то јесте, већ
више о аутобиографској прози). Главни јунак Саша Панкратов, студент
Саобраћајног факултета. Осуђен (због шале у зидним новинама) на
прогонство у Сибир, 1934. Рибаков се временски ограничио на
историјско раздобље у СССР – у 1934. године, закључно са 1.
децембром – убиством Кирова, догађајем који ће наговестити долазак
страшне 1937. године – када и Тито долази на чело КПЈ – и других
„црних времена“. Рибаков је приказујући совјетско друштво ишао „по
хоризонтали…од Москве до Сибира, и до Кавказа, где је рођен
Стаљин. А по вертикали – од студента до самог вође“. Стаљинова
личност ИЗНУТРА, „његова филозофија власти – дата је (према
речима Рибакова) по логици докажите да није тако размишљао…јер,
ако је тако радио, значи да је тако и размишљао…“ „Не, није Стаљин
победио у рату, победио је народ, оних двадесет милиона које смо
покопали у земљу, они милиони гладних мушкараца и жена који су
радили у позадини. Да њега није било, можда Немци и не би дошли до
Москве и не би било Стаљинграда“ каже Рибаков.
Енигму да ли је Стаљин крив или није крив за убиство Кирова,
Рибаков разјашњава овако:
„Да би се доказало да је Стаљин ликвидирао Кирова, потребне
су три чињенице. Прво, да је он то сам лично урадио. Ми знамо добро
да је Кирова убио Николајев. Друго, да је Стаљин дао писмено
упутство да се Киров убије, што, такође, није тачно. Таква се упутства
не стављају на папир. Треће, да постоје сведоци о умешаности Стаљина.
Али тих сведока нема. После Кировљеве смрти убијени су сви који су
на било који начин дошли у додир са читавим случајем.
Шта од свега остаје? Остаје само логика. Коме је то било
потребно? Располажем стенограмом са суђења Јагоди, тадашњем шефу
НКВД- а. На питање тужиоца Вишинског ко му је наредио да убије
Кирова, он је одговорио – Јанукидзе. А то је био секретар Врховног
совјета којег је Стаљин још раније стрељао… Стаљину је био потребан
ДЕТОНАТОР ЗА МАСОВНЕ ЧИСТКЕ, а тај детонато било је
убиство Кирова…“   Елем, ни један српски писац, ни Селић ни Савић, па ни Срба
Игњатовић – ова последња тројица су скоро вршњаци – Деца страве,
нису написали, на жалост, књигу која би раскринкала „Мајстора
историје“ и његову Хокус – покус Мајсторију – југословенску верзију!
Није то пошло за руком ни драмском писцу Д. Ковачевићу, ни
Вилијаму Абрамчику.
Немам никакве илузије у том смислу…
Нико није од њих био на висини праве истине. Нико од њих
није кренуо дугим и заборављеним стазама православног реализма.
Већина писаца, афирмисаних у титоизму, осим неколико часних
изузетака, није имала једноставно чему да ме научи.
(…….)

Писци које сам познавао, претходна генерација, деца рођена
одмах после рата – Деца страве, као уредници књижевних листова и
часописа, нису се нешто претргли у објављивању мојих прилога. Хвала
им!
Имали су пречих посла: трговали су са утицајним уредницима
генерације испред њих (Павловић, Раичковић, Исаковић, итд.), тако
да сам, на известан начин, био осуђен на самиздат и пишчева издања.

Ко овде види похвале приповедачу Срби Игњатовићу, или читавој генерацији јексераша?Оне се привиђају неком ко је навикао да некажњено лаже и мештери, да манипулише, јер смо ми у српској књижевности све до Данила Киша имали најчешће писце врло зависне од још зависније књижевне критике.Књижевна критика у титоизму, а још више у посттитоизму, била је моћна полуга диригована од стране моћи у тами.Уредници књижевних часописа, директно условљени партијским меценатом и једноумљем, користили су свој положај нечасно, али то је тема коју тек треба отворити, и то што пре, имајући у виду, да су многи писци као сведоци непочинстава и манипулација уредника остарели и умиру, да је последњи час да се то учини и сачува сведочанство за будућност… https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/knizevna-olos/kakoimjezabauletelauustacorpusdelicti1-dale#

ЛеЗ 0009139   Како им је “жаба улетела у уста”? / Corpus delicti, 1 — даље — Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

ЛеЗ 0009140  Портрети Белатукадруза. –  Полумитско биће у вртлогу – Белатукадруз (слика из младости, пикасовска мат(р)ица  https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/portreti-bele-tukadruza

ЛеЗ 0009141  Песници бездане књижевности испаравају на звезде. –  Наставак, 1. –  ….. «Постоји ли уметничко мерило изван приближавања небу? Кад ничега не би било осим жара и највише напетости, ниво једне душе не би могао бити одређен без позивања на апсолутну страст. Међутим, овај нас критерјум осуђује на немилост…»

Сматра Сиоран. Уверен да време садржи извесну утеху. И да једино – савест – побеђује време.

Колико је тога било овде и тамо, савести, јуче и прекјуче?  https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/neobjavleni-rukopisi/pesnicibezdaneknizevnostiisparavajunazvezde

ЛеЗ 0009142  МИСЛИ  КОЈЕ МИ СЕ ВРАЋАЈУ, ОПЕТ.- (аксиоми бездане књижевности) – …. Амбијент бездане књижевност, како у Бодлерово време тако и данас скоро да је исти – заблуда, грех, глупост, тврдичлук, себичност. Свет се тобож променио, у ствари диоптрије су се промениле, замаглиле. Од мртвих песника може да се научи много више него од тзв.  живих великана данашњице, припадника Демонове странке.Ретки, усамљени песници, нагнути над бездане бездане књижевности, понављају као молитву и Вјерују, речи којима се Бодлер обратио свом стварном и имагинарном Читаоцу (читаоцима кроз време):

Тврдоглава у греху, душа нам млако жали;

Наплаћујемо скупо кад било шта признамо,

И опет блатним путем весело корачамо

Као да смо сваку мрљу јефтином сузом спрали,

 

Захваљујући оном вичном алхемичару,

Сатани Трисмегисту, што дух нам опчињени

На јастуку зла дуго уљуљкује и плени,

Чврст метал наше воље плине у прах и пару. https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/neobjavleni-rukopisi/mislikojemisevracajuopetiopet

ЛеЗ 0009143  Бездана књижевност. – …. Постоји ли директна веза између Бога и бездане књижевности? Сиоран се у младости, када је био Чоран, и када се повећавало његово очајање – са сваким додиром са земљом, присећао Матилде из Мадебурга и њених речи упућених Богу:»Доносим Ти своја певања: она су узвишенија од планина, дубља од мора, виша од облака, пространија од ваздуха. Како се зове ова песма? – Жеља мога срца. Отела сам је свету…»  Да ли су ове Матилдине речи опис, приближан опис бездане уметности?  https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/neobjavleni-rukopisi/bezdanaknizevnost

ЛеЗ 0009144    Виц-критичар. –  Одахните мало, евентуални читаоци и посетиоци овог Веб сајта!Одахните од виц-критике, виц-критичара: магистра трчомрчологије!Вицкастост одаје дубину сумњивог укуса, без стварне воље за побуном… . – Сачувај ме, Боже, таквих похвала!
Или, рецимо, ово:”Створено у потаји./(…)Нови роман
Мирослава Лукића “Трговци светлошћу” јуче представљен у
“Верзалпресу”./Мирослав Лукић (1950), аутор књига “Земља
Недођија”, “Литургија”, “Ујкин дом”, чуло се јуче, ствара далеко од
медијске халабуке, готово у потаји. Припада оној групи писаца која је
предана и самозаљубљена у сопствени рад. У роману “Трговци
светлошћу” нема историјске горчине, наноса смутних времена, обрачуна
са идеолошким табуима и заблудама. Аутор се обраћа бајколиком и
легендарном наслеђу и ствара ванвремену причу, повест “за сва
времена” “… (део чланка из “Политике”, извештаја са конференције за
штампу)
Какве везе имају “Трговци светлошћу” и Коељо, то само С.
И. и ђаво, знају! Срећом, књижевни критичар Миодраг Мркић објавио
је прошле године дужи компаративни оглед “Сремац, Коељо и Лукић”,
и “појаснио” тзв. сличности и разлике између познатог писца
бестселера, Сремца и мене. Не само да је С. И. манипулисао писцима
које је објављивао као уредник, него је и читаоце, оне неупућене
манипулисао. Ускоро ће на овим страницама бити објављени ексклузивно  и други занимљиви пасажи из књиге М. Лукића, коју последњих година нису хтели да објаве ни пријатељи, у исто време трукујући разноразно савремено смеће под видом некакве критике и науке, ни непријатељи, чији је главни програм – спречити, онемогућити, омаловажити, дезавуисати, довести у забуну, причати вицеве, наметати сурогате и залутале, мешетарење и ширење забуна и лажи свих врста.. –     https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/knizevna-olos/vic-kriticar#

ЛеЗ 0009145   Дипломатија стењања, лукавство деликатних, подвала интроспекције. –  „Забашурити патњу, деградирати је у насладу – подвала интроспекције, лукавство деликатних, дипломатија стењања“ – Сиоран, Силогизми горчине, поглавље Циркус усамљености, стр. 67  –    22
“Истина није једна, али се свеједно пробија и кристализује
кроз Време, одређујући свакоме место. Најчешће различито од идеала
и идеалног, али утолико тачније”, тим речима закључује С. И. свој
чланак “Све је било “колико јуче” “(БЕЗ ОБЛАНДЕ, стр. 147).
Повод је античка Грчка, једна европска цивилизација “распета
између атрибута моћи и унутарње опседнутости човековим бескрајем”;
Протагора (који је тврдио да је човек мера свих ствари, насупрот
Платона за кога је мера био Бог); спаљивање Протагориних књига…
“А послушни и осредњи су у свим тим ситуацијама брали
плодове својих заслуга…Код нас у време “црног филма”, потом 1968,
и у читавом низу других ситуација. Одабир послушних и осредњих
изгледа да је прадреван изум. (….) / Када је о еснафској,
професионалној зависти и суревњивости реч (истицање – М. Л.),
ваљало би се још подсетити (Де Крешенцо) и Платоновог жустрог
труда против Демокритових књига. Платонов упорно понављани
предлог био је веома једноставан: све Демокритове књиге ваља да се по
кратком поступку спале. / Међутим Демокрит је имао пуно присталица
и књиге су му биле веома распрострањене. Захваљујући томе је његово
учење избегло пламен и опстало. Можда и та чињеница представља
антиципацију. Прогоњена књига кроз векове се брани расејавањем,
умножавањем…”
Да ли то значи да је С. И. поверовао у моћ истине кроз време?
Да ли причица о “послушнима и осредњима” значи дистанцу од
споменутих? Да ли се С. И. бави истином зато што као и многи други
брине о хигијени своје душе, уверен да је његов разум здрав?Ако је
почео доиста од разума, зашто умишља, измишља и лаже поводом
романа “Доктор Смрт”?
Ако С. И. заиста полази од разума, онда би морао да
прихвати на себе – како вели Л. Шестов “читав низ завета. И први
би завет био: уздржавање од прешироких претензија” (Л. Шестов,
исто, стр. 404)
С. И. није испунио ни први завет, ни остале; није успео да се
уздржи од широких претензија…Његова “истина” је очевидна лаж.  https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/knizevna-olos/diplomatijastenanalukavstvodelikatnihpodvalaintrospekcije#edit

ЛеЗ 0009146  Магистар телепатије и Трчомочологије ухваћен у властитој замци? Да. –   Наставак 1: О исповести као методу. –  ..Нештампани рукописи су понекад опаснији од штампаних. Никако да им уђеш у траг, а они врте, буше, поткопавају темеље друштва. Зато је, можда, најбоље ухватити писца онда када се спрема да дело почини. Само, за то треба имати и телепатију; ништа без телепатије…. Ђорђије Вуковић : ДРУГА СТРАНА, Филип Вишњић, Београд, 1985, 112 стр; проза Поетика и криминалистика, стр. 61 –   5
Али, да се ми вратимо на главну ствар овог поглавља: на
исповест као метод.
Пишући, од почетка до краја своју БЕЛЕЖНИЦУ, 12,
уредник се држи поетике коју је најбоље дефинисао Борислав
Пекић… Мото на почетку указује у чему је смисао те поетике. “(Чему,
најзад, служи бити дрипац у потаји?) То ће вам створити нове пријатеље
којима ћете надокнадити оног изгубљеног.” Баш тако!
БЕЛЕЖНИЦА, 12 започиње ТЕРАПИЈОМ, па следи
ЕДУКАЦИЈА – У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ, и на крају – ДР.
СМР.
Роман “ДОКТОР СМРТ” је само повод.Уредник је – љут на
аутора романа – смислио виц. Тај виц је и најоригиналнији, у том
памфлетчићу…
Тим текстом уредник – ситни манипулатор и бивши књ.
критичар – једним потезом – “убија” неколико мува.
6
Дакле, да ли се тако прави добар часопис, или један паланачки
ћепенак?
Козе постају необорив аргумент, њихови рогови феномен;
уредник се потврдио, још једном, као добар познавалац балканских
правила, књижевне едукације – у теорији пракси, завичаја, дијалекта,
магистар Трчомочологије!
Легитимишући се, као добар познавалац латиноамеричких
трач – серија, после година и година критичке апстиненције,
критичар открива – сурутку! Да ли је то сурутка исцурела из младог
сира добијеног од млека од јарца Срлета (с обзиром на близину
Бољевца и родног места магистра Трчомочологије), или млеко можда
потиче од оне Братићеве херцеговачке надкозе?

7
Престао сам да сарађујем у његовом часопису, јер сам
покренуо своје часописе. О свом руву и круву.  https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/knizevna-olos/nastavak1oispovestikaometodu

ЛеЗ 0009147  Одмотавање клупка.- Било је неизбежно одмотавање клупка, тог клупка које је намотао споменути уредник и „критик“. Ово је тек почетак, за којим следи и остало… –   О ИСПОВЕСТИ КАО МЕТОДУ. – … Због чега писац, познатији по жаби која му је улетела у
уста лаже, од почетка да краја? Зато што жели да остави посебан
утисак на евентуалне читаоце свога часописа, да им причини
задовољство? Или лаже, зато што и сви други лажу? Или можда лаже
јер је повређен? Код других народа, у већини случајева, лажу само
ниткови – како вели Достојевски. Ниткови “лажу због практичне
користи, што ће рећи директно с поквареним намерама…” А у Русији
лажу – вели даље велики писац – “из чиста мира, људи уважени и с
поштовања достојним циљевима”. Достојевском је 1873. године
“изненадно постало јасно да је у нас у Русији међу образованим
људима немогућно наћи човека који не лаже. То је зато што у нас могу
да лажу и веома поштени људи”.
Руско “лагање” подсећало је Достојевског “на чињеницу” да се
Руси стиде “себе самих. Заиста, сваки од нас носи у себи неко урођено
осећање стида због себе и свог сопственог лица, и чим се нађе у
друштву, Рус се труди да буде неко други а не он сам, и свакојако
настоји да добије и неко друго лице – а да оно своје у том моменту
сакрије”.
Српско лагање је слично руском. Нарочито међу књижевним
олошем постоји природна склоност ка извртању, лагању и
надлагивању, потреба да се сакрије оно своје од Бога дато лице и да се
начини неко друго, туђе, несвоје. А све је то због комплекса – дубоко
усађеног убеђења да су лице и важност коју, у датом случају, дати
индивидуум има, ништавни, чак комични, па је изгледа потребно узети
неко друго лице, арлекина, пеливана, или ликвидатора по кратком
поступку; тако да га свет не препозна. Достојевски је уочио једну веома
карактеристичну црту свог тог рђавог стида због себе, и свог тог подлог
негирања себе, који у већини случајева представља нешто несвесно,
конвулзивно, несавладиво; приметио је да се у својој свести Руси – чак
и највећи негатори међу њима – “никако не мире лако са својом
ништавношћу, и обавезно захтевају поштовање према себи: “Та ја сам
у свему као Енглез”, расуђује Рус, “па, према томе, и мене би требало
поштовати, јер све Енглезе поштују”. …. https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/knizevna-olos/oispovestikaometodu#

ЛеЗ 0009148  Имагинарни интервју као индиректан повод и окидач?. – Овде су подвргнути критици Флоберови папагаји, синтагма преузета од једног страног писца.У том имагинарном интервју објављеном у роману „Доктор смрт“, написана је црно на бело „истина“ о  условној књижевно-критичкој подршци делу С. И. То је истина. Одувек је та критика, са разлогом, била условна.Да ли се због те истине уредник и „критик“ наљутио, распаметио, разбеснео? Зашто Игњатовићу, као писцу икритичару, гледате кроз прсте? Критичару који је омогућио толике књижевне мутанте? Да ли Вас је Игњатовић купио тиме као уредник:чиме, како? Не морате одговорити, ако не желите… https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/knizevna-olos/imaginarniintervjukaoindirektanpovodiokidac#

ЛеЗ 0009149  CORPUS DELICTI, 2. – ДОКТОР СМРТ / Есмер Белатукадруз  (Пожаревац, Едиција Браничево: Центар за културу, 2003.194 стр.; 21 цм. – Библиотека Кула; књ. 2). – ...Немци имају свог ДОКТОРА ФАУСТУСА, Руси ДОКТОРА
ЖИВАГА, ево и српска књижевност доби ДОКТОРА СМРТИ. Ова књига
се не може препричавати. Све оно о чему је већина српских писаца ћутала
деценијама, проговара из овог узбудљивог романа – есеја. Аутор је већ у
часописној верзији, упозорио на рак – рану српског друштва и културе. Тај
број УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА је био објављен непуна два месеца пре
трагедије покојног премијера српске владе…“ – полеђина корица књиге;
препорука уредника
…Чиме ће се завршити моје писање? Чиме се може завршити
ако не Богом и бескрајношћу? Прикован за земљу, сваки човек криком
шаље своја болна питања у космичке сфере, поноре и пећине, рупе у
облацима, и – ниоткуда еха, одјека. Одасвуд навире и нагрће на човека
ћутање, мукло и готово подмукло. Видео сам трагедију српске
књижевности 19. и 20. века, а посебно трагедију писаца припадника
тзв. демократске линије, овејаних богобораца. У делима и
најдаровитијих, таквих, видео сам, стигло се, донде докле је стигао
човек прикован за земљу, за једно раздобље. Мало је међу њима
Христових људи. Оних који су у Божјем ћутању налазили речите
одговоре на своје муке и болове.. Ја од таквих немам шта да учим, нити
сам икада и покушавао. Ето, то сматрам најважнијом чињеницом своје
биографије.
(стр. 184)

…Доктор Смрти, фаустовско копиле, дочепао ме се, коначно.
Он је практичар научник уверен да је одговор на страшни проблем
смрти, неопходност. Ако је заиста тако, људски живот нема никаквог
смисла и прави прогрес је немогућ…
(стр. 181)  –   Контрааргументација.- Овде се даје, и даље, извесна контрааргументација, део одломака из романа „Доктор смрт“, који су „иритирали“ „критика“ и подстакли га да објави у свом часопису нешто што је требало да буде негативна и сасвим омаловажавајућа, жестока критика споменутога романа. То што је тај „критик“ објавио у свом часопису, било је понајвише налик, покушају, али неуспелом, књижевне ликвидације песника Б. Алексића пре низа деценија!То је понеком од корумпираних сарадника или читаоца његовог сасвим приватизованог и анахроног часописа-ћепенка можда могло и деловати као некаква критика. То је била „победа“ кратког даха, која се ево сада враћа као својеврсни бумеранг. Исти критик је своју „дневничку критику“, врло брзо прештампао у једној од својих нових књига… Понављајући, по други пут, на другом месту своју лаж; али овом приликом, у тој новој књизи тзв. „критика“ тај текстић је требало да буде нека врста „доказа“ критичарске храбрости?   https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/knizevna-olos/corpusdelicti2#

ЛеЗ 0009150  Задах српске књижевности, а пре свега књижевне критике, друге половине 20. века доводи нас изнова на траг неког смрдљивог божанства. Сви који су још увек живи и покушавају да живе прошли су обуку за жртве. Прошли су темељну обуку књижевних јаничара. –  СРПСКОГ ДАНТЕА СУ ЕЛИМИНИСАЛИ СРПСКИ САДУКЕЈИ И КЊИЖЕВНИЦИ. –  Још увек: Corpus delicti, 1 – детаљи. –  Зашто на крају ХХ века у српској књижевности није створено
уверљиво поетско сведочанство о круговима пакла српске душе?
Објављено је, додуше, много књига, публицистичких,
историографских, књижевних, које нису дорасле „мајстору историје“:
ниједна га није раскринкала, расветлила…
И после свега о Вођи Јосипу Брозу Титу, ни до дана
данашњег, ни у Југославији, што је било толико очекивано, ни у свету,
није се појавио ваљанији књижевно – социолошко – психолошко –
антрополошки есеј – зашто?
Да ли зато што су фарисеји, садукеји и књижевници на време
онемогућили и кастрирали српског Дантеа?
Фарисеји, садукеји и књижевници – бринули су се за живот
свој, шта ће да једу или шта ће да пију; за тело своје, у шта ће га обући,
и у том смислу налик су на незнабошце. У ствари, тип савремених
српских књижевника које сам лично упознао, био је ближи типу
незнабожаца, атеиста, образованих. Они су стремили и тежили
додатку Царству Божјем, чему је тежила и култура Запада. Тај
додатак је: храна, одело, обиталиште. Стан. Нису били људи
светосавске културе, који најпре вапе за Царством Божјим и његовом
правдом, јер би им се онда и све остало додало.
Да се иједан од писаца друге половине ХХ века чија сам дела
читао, или их лично упознао, светосавски озбиљно замислио над тајном
свога живота и света око себе, барем неколико њих бих морали доћи до
закључка, да је једино потребно – одрећи се свих потреба и одлучно
поћи за Исусом Христом. https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/knizevna-olos/srpskogdanteasueliminisalisrpskisadukejiiknizevnici#

ЛеЗ 0009574  

Advertisements