181

 

Симбол и знак истоимене књижевне награде "Заветина"

Симбол и знак истоимене књижевне награде „Заветина“

(Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА

ЛеЗ 0009051  180 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА  . Кратка историја српске поезије ХХ века. Нацрт. –  УВОД У  БОКСОВЕ ПАКЛА. СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ ХХ ВЕКА

(……)  Да ли су постојеће историје српске књижевности, дуге или кратке, Скерлићева, Деретићева, Петковићева; или есеји који су се бавили представљањем српске поезије ХХ века домаћем или иностраном читаоцу;  када је реч о  свеукупности онога што је створено и обелодањено (или необелодањено по рукописним заоставштинама); евентуалном  писцу Кратке историје српске поезије ХХ века, од користи ?  Не од нарочите и велике користи.   https://surbita.wordpress.com/wp-admin/post.php?post=999&action=edit

ЛеЗ 0009052  Процеси пропасти српског села се и даље мулитиплицирају, а баба се, нажалост, и даље чешља.  –  извор: одломак из разговора са ….    Радош Бајић: Наговарали су ме да се кандидујем за председника Милан АЏИЋ | 15. јануар 2017. 14:05 | Редитељ Радош Бајић о завршници серије „Село гори… „, мукама српског сељака, европском путу наше земље, предстојећим изборима…  http://dalekoodsunca.blogspot.rs/2017/01/blog-post.html

ЛеЗ 0009053  Ален ГИНЗБЕРГ (1926-1997). –  Ми излазимо са сунцем и падамо у ноћ

Сфера заласка, као бресква без кожице, осветљује палисаде,
голе збијене гране стрше из блатишта –
Њу Џерси, мој отац вози аутомобил
путем према Њуарском аеродрому – клин Емпајер Стејта,
оштроугласти врхови здања, узвисује се Менхетн
као у очима В. К. Вилијемса, над линијама електро-предајника –
шестоточкасти камиони одмерено се крећу поред нас,
обилазак око Њу-Јорка – ја сам тамо,
сићушан под Сунцем на бесконачно белом небу,
зурим у костурнице нових зграда
и будим се с оловком у руци…  https://principova.wordpress.com/2011/12/09/%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BD-%D0%B3%D0%B8%D0%BD%D0%B7%D0%B1%D0%B5%D1%80%D0%B3-1926-1997/

ЛеЗ 0009054  В. С. МЕРВИН (1927) Почео је као писац духовних песама за свог оца. Дипломирао је на университету Принстон, 1948. године. Један од професора био му је и Беримен. Потом је отпутовао на Мајорку, код Роберта Грејвса, који је на њега веома утицао својим познавањем митологије. Године 1951. преселио се у Лондон, где је неколико година живео од превођења (са шпанског, француског, италијанског – превео је, рецимо, Дантеово „Чистилиште“). Прву збирку објавио је 1952. године у едицији за младе песнике на Јејлу, под уредништвом Вистана Хју Одна. То је неокласична збирка песама, под именом „Јанусова маска“. Мервин је, ипак, тражио друкчији израз, у индиректној нарацији и ломљеној техници стиха, својеврсној метричкој ирегуларности која одликује његов позни рукопис, мада, повремено, не заборавља ни на своја „класична“ надахнућа. …

Одисеј

Увек је иста са брега тврђава,
исто је море, пловидба рђава,
не мењају се, ни старећи, вали.
На остављеној за нама обали
понижења су иста; он је негде,
у даљинама, размрсив стрпљење,
био ожењен. На тим острвима
свак има жену што га, топла, чека,
и неко каже: „ту је дом довека“.
Свест о његовој превари осване
било да оде или да остане.
Овога пута иде. Зар је чудо
ако понекад можда и не памти
ко је то хтео да он даље оде
иако су му дојадиле воде,
и да ли стварно, невољно крећући,
он беше тај што настави плов кући?    https://principova.wordpress.com/2011/12/09/%D0%B2-%D1%81-%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B2%D0%B8%D0%BD-1927/

ЛеЗ 0009055  Ен СЕКСТОН (1928-1974). – Истина знана мртвима

Хајд, рекох. И гле, већ ка цркви климам,
да не уставим пратњу, не застанем,
смрт оставивши саму у колима.
Јун. Уморна сам храбра да останем.

Вожња до Рта. Гајим се и мерим
где сиромаши сунце свод несмирен,
где мора замах гвоздене су двери.
У државама другим се умире.

Драги, слап ветра пада као кам
из белосрца воде кад љубимо
целост додира. Нико није сам.
Неко би за то, наше, и убио.

Шта је смрт? Они леже без ципела
у палубама каменим. Гробове
море не дира. Одбијају тела,
благослов, грло, око и зглобове. https://principova.wordpress.com/2011/12/09/%D0%B5%D0%BD-%D1%81%D0%B5%D0%BA%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BD-1928-1974/

ЛеЗ 0009056  Занимљивости из  апатинско- сомборског АЛМАНАХА за 2006. и 2007. Годину.   –
УТВРЂЕН ДАТУМ КРАЈА СВЕТА. – ИМА ИХ ТРИДЕСЕТ ТРИ …  http://zavetineplusultra.blogspot.rs/2017/01/2006-2007.html

ЛеЗ 0009057  И ДАДАИЗАМ ПОМАЖЕ РАЗУМЕВАЊУ СВЕТИХ МУЧЕНИКА Мирослава Тодоровића / Миодраг Мркић. –   У оквиру Квантних дубина контекста  у коме ствара Мирослав Тодоровић за разумевање квантности у песништву па и у лирици користи  се и дадистичка лирска пракса. Овде користимо Француска дадаистичка поезија:Сто година дадаизма  1916 – 2016. Приредио и превео с француског Душан Стојковић.*  – За моје разумевање квантности у песништву уоште па и у лирици значајан је и дадаизам. Пре свега значајно је модерно разумевање песништва и језика. Нарочито је значајан руски формализам, математичка поетика, биолингвистика…Значајне су мале форме у народном стваралаштву. Затим посебно место има у нашој књижевности дечје стваралаштво. У свему томе не заборавимо ни горанску народну поезију, нарочито за децу, дечје стваралаштво.  https://sites.google.com/site/izarhivamojihuspomena/biblioteka-svedocanstva/idadaizampomazerazumevanusvetihmucenikamiroslavatodorovicamiodragmrkic

ЛеЗ 0009058  Из мрачних џепова “Архива у оснивању”

Недељни осврт — Библиотека АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА. – Не тако давно, (1992. ) један наш преводилац и песник питао је великог француског филозофа румунског порекла Сиорана или Чорана како објашњава «морални распад и демонију времена у којем живимо?»

Знате шта је одговорио:

– То су природни процеси. Оно што називамо процесом има негативно одвијање. Сваки корак унапред који човек чини окрене се против њега.

То пише у књизи ПРИРУЧНИК О СТРАСТИ Емила Сиорана ( +1995, Париз), стр. 110, објављеној у преводу на српски Петру Крдуа за овогодишњи Сајам књига. Сјајна књига алхемичара парадокса који је имао посебан дар казивања коме је прибегавао како би избегао јалова теоретисања о филозофији. Књига је изашла у само 500 примерака а заслужује да је има свака библиотека, а пре свега јавне и средњошколске библиотеке.

ЛеЗ 0009059  Ступци са насловне стране

…ЋОСИЋ детаљно бележи у дневник необичне сусрете и разговоре првог председничког дана. За историју културе вероватно је, с те странице, релевантан овај детаљ: Шеф савезне Службе безбедности Радивојевић обавестио је новог председника да се у Удбиној архиви, уз остале, налази и обиман Ћосићев досије, резултат вишегодишњег праћења активности, изјава, поште, приватних и кафанских разговора… „Ви имате право да свој досије узмете и њиме располажете по својој вољи“, обавестио је Ћосића шеф савезне Удбе. Према белешци у дневнику, председник је одговорио: „Хвала вам, господине Радивојевићу. Не желим да читам свој полицијски досије. То је испод мог достојанства и дужности коју обављам. Чувајте мој досије у архиви за историју о времену које смо преживели, ако то некога буде интересовало…“  http://arhivuosnivanju.blogspot.rs/p/blog-page_16.html

ЛеЗ 0009060  Белатукадруз.Рукопис „Несебичног музеја“. Пролеће, 2011.  http://arhivuosnivanju.blogspot.rs/2017/01/2011.html

ЛеЗ 0009061  „Лепо си све то смислио, Боже“. – ЗАВЕТИНЕ, ХИМЕРЕ И ФАТАМОРГАНЕ.- Један од поднаслова овог документарног филма о животу и уметности Белатукадруза, песника припадника Друштва Пустињских лисица, гласи: „Лепо си све то смислио, боже…“ Поднаслов је ироничан. Захваљујући овом филму, један београдски мачор, ће постати јунак филма, врло познат…
Прави “ јунаци“ овог документарца су фатаморгане, пепео, Заветине и химере, поетика којој је пут у поезији утро Сандрар… Отпремљено је 08.08.2010  http://arhivuosnivanju.blogspot.rs/2017/01/blog-post.html

ЛеЗ 0009062  Тед ХЈУЗ (1930-1998). – „Људи различитих земаља и различитих убеђења, ми смо се данас сакупили овде да захвалимо Богу за живот и стваралаштво поета лауреатис –а, Теда Хјуза. Нећемо исувише дуго расправљати о песнику, тим пре – не у прози, јер тиме ризикујемо да убијемо дух његове поезије. Данас ћемо читати његове стихове, узносити молитве и молити Свевишњега да буде милостив према Теду и према свим уметницима чији је дар, добијен од Бога, упућен у славу његовог стваралаштва, пред којим поничемо исто као што задивљени уметник пониче пред ‘делом руку мојих’“.
Тако је отпочео полугодишњу мису Теду Хјузу настојник Вестминстерске Опатије Весли Кар, у четвртак, 13. маја 1999. године (песник је умро неколико месеци раније, ујесен 1998. године). Од 11 сати изјутра орила се музика Баха и Бетовена, читали су се Библија, Шекспир и стихови самог Хјуза у извођењу Мајкла Болдвина и Шејмаса Хинија. Уз пријатеље и ближње, било је присутно много писаца, преводилаца, као и Њено Величанство Краљица-Мати, с Принцем од Велса.
Тед Хјуз се родио 17. августа 1930. године у Мајтолмроуду, провинција Јоркшајр, за коју његов руски преводилац Глеб Шулпјаков тврди да представља „најзагонетнији крајолик Енглеске који су песници прошлих векова називали моорланд“. – Теологија

Не, није змија Еву
навела до јабуке.
Све је то једноставна
замена чињеница.

Адам је појео јабуку.
Ева је појела Адама.
Змија је појела Еву.
Чрева тамнина то је.

Змија, међутим, спава
и вари оброк у Рају –
насмеши се кад чује
гунђаве прозивке Божије.   https://principova.wordpress.com/2011/12/09/%D1%82%D0%B5%D0%B4-%D1%85%D1%98%D1%83%D0%B7-1930-1998/

ЛеЗ 0009063  Гери СНАЈДЕР (1930). –  Међу своје претходнике Снајдер у својим интервјуима истиче Блејка, Витмена, Паунда, Лорку, Роберта Данкана, Јејтса, Лоренса, Вилијемса и нарочито Робинсона Џеферса. Од неанглојезичких утицаја издваја Но драму и Зен приче.
Године 1985. постао је професор на калифорнијском университету у Дејвису. После двадесетогодишњег песничког ћутања нову збирку песама објавио је 2004. године; у међувремену је за поезију добио Болингтонову награду (1997), као и награду Америчке академије уметности. Снајдер је песник важног опредељења, не и остварености.

+ + +

У долини – врес.
Киша је стала – врелина пузи по стенама.
Над кичмом горе – јато ждралова.
Смола блеска на кожи древних борова.
Шта том пејсажу да се дода?
(Усамљен сам, пријатељи по кућама седе) –
Гутљај воде из горског потока
и поглед кроз ваздух, прозрачан и тих.  …. https://principova.wordpress.com/2011/12/09/%D0%B3%D0%B5%D1%80%D0%B8-%D1%81%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B4%D0%B5%D1%80-1930/

ЛеЗ 0009064  Дерек ВОЛКОТ (1930). –  Аутопортрет

Усамљеност Ван Гога,
отрованост Ван Гога,
ужас Ван Гогов.

Упиљио се у огледало
и одиже кист.

У огледалу никога,
осим Винсента Ван Гога.
Мало је тога.

Он одсеца уво.
Упиљио се, опет:
У огледалу Винсент Ван Гог
са подвезаним уветом.
То је већ ближе портретy,
покушава да опстане,
ал најпре ваља ишчезнути,

ојавиће се из скраћења
недоступан ужасу више,
на једини начин,

кад огледало одрази
нешто: ни славу ни бол
ни не ни да,

ни можда ни једном, или
никад. На платну никога.
Нема Винсента Ван Гога,

отрованог, преплашеног, усамљенога –
само
умисао. Срж. https://principova.wordpress.com/2011/12/09/%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BA-%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%BA%D0%BE%D1%82-1930/

ЛеЗ 0009065  Силвија ПЛАТ (1932-1963)   Каменит зимски предео

Вода из паприкара, кроз брану над каменом
зарони наглавачке у црни рибњак, куда,
апсурдно, ван сезоне, самоћа тог лабуда
плови ко снег, кроз спомен, подругљивом заменом,
са гладним беличастим одразима крај спруда.

Оштро силази сyнце над мочваром ко слика
рујног киклопског ока, да презре поглед дана
дужи од овог ил оног шагринског крајолика
где ја, замишљеношћу пернатом, црна врана,
луњам кроз зиму ноћи што ври од безоблика.

Последњег лета трстик урезан је у лед,
ко у мом оку твоја слика; и без успеха
мраз застакљује моју рану; каква утеха
зна да скамени срце тако да, у свој ред,
опет не озелени? Ко хода, туда, блед?  https://principova.wordpress.com/2011/12/09/%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%82-1932-1963/

ЛеЗ 0009066  ПРЕТЕК, дословно

СВЕ ЈЕ ИСТО, ИЛИ МОЖДА И МАЛО ГОРЕ, НЕГО ПРЕ ГОДИНУ ДАНА / Бела Тукадруз | РЕНЕСАНСА on WordPress.com. –   Брисан простор. Сви беже јер знају шта их чека на том простору, а ја не могу јер немам избор. Лето 2014. Поред Пека. – УЗ ДИГИТАЛИЗОВАНИ ПЕТОБРОЈ „ТРЕЋЕ СРБИЈЕ“ 16–20/(24. октобар 2005)
 После овог петоброја „Трећа Србија“ се — угасила. Престао сам да штампам овај часопис, поред осталог, и услед недостатка новца за штампање. Евентуална публика којој је овај часопис стремио, треба признати, није ме подржала. Доказ за то су и тридесетак непродатих примерака. Па, ако још увек постоји тих 30-ак непродатих примерака, чему ново издање, дигитално? –   Трећа Србија је престала да излази, угасила се, услед недостатка финансија, а “Савременик” још увек излази, о државном трошку, и још увек разговара сам са собом. Али и многи други српски књижевни часописи бирају сличан пут . Осим можда књ. часописа “Људи говоре”, који издају канадски Срби, и коме прети, пре свега због његове неукалупљивости, да доживи судбину Треће Србије.Нас су у Србији тако перфидно изиграли тзв. опозиционари, све деца бивших Титових приушника, пуковника и генерала, и ини. Изгубили смо више од 20 година надајући се некаквом преокрету; није дошао. И наше синове, на жалост, чека тежак задатак. Зато што смо били наивни, колебљиви и што ствар нисмо узели у своје руке, као и други народи који су прошли кроз тзв. тип источноевропских демократија.Погледајте на шта личе српска удружења писаца,кога примају у књижевно оделење САН (опет стварају неке нове Ћ-иће ). Погледајте кога само штампају у СКЗ!Ша се овде променило?   https://medium.com/@newspapersecumenical/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B5%D0%BA-%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%BE-bf538136e9ba#.px8clot62

ЛеЗ 0009067  Џефри ХИЛ (1932). –   Реквијем за Плантагенете

Уместо море, ил обале обе,
руина руку; добре ватре згаслост,
звуци поретка и место где робе;
људи, њихова умна модна јасност.

Оптерећена, душа у прах пада;
обичај, понос, света кућна врата;
у кући, удно тужне јаме, сада,
оденути у ковнице од злата
леже; и леже; трајност у распаду
крви, ознаке, круне чезнутљиве,
пре распирене ватре кобном стаду,
пре мазних мишки, пре главе рањиве,
а море тек кроз глину што не крене:
евакуише своју смрт над стене.   https://principova.wordpress.com/2011/12/09/%D1%9F%D0%B5%D1%84%D1%80%D0%B8-%D1%85%D0%B8%D0%BB-1932/

ЛеЗ 0009068  Марк СТРЕНД (1934). Аветни брод .   – https://principova.wordpress.com/2011/12/09/%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%BA-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B4-1934/

ЛеЗ 0009069  Шејмас ХИНИ (1939) –   Гленморски сонети

1

Ури се, друкче: да распори плот.
Фебруар мек је – магле височије
над браздама су; звук, јасан, у свод
подиже рику трактора–кочије.
Пут. Пара. Уздах оживљене сржи.
Леп живот: сам низ пољане поћи ћу.
И нов свет, лепши од тог што нас држи
под плугом рођен видети моћи ћу.
Рало ми бразду осећања пружа
и духом тла је раздражено месо
ко нека тамна нерасцвала ружа.
Али, причекај… Та магла, та пена,
моја су авет под пролећним плесом
док пасхе снежне вије се пелена.

2

Душице с тамних прозорчића капљу;
јата се речи упише у кору,
себе из јаме истиснув пред зору –
„То је таинство, а не тајна“ – шапну,
одавно, Ојсин Кели у Белфасту:
на наковањ је подсетити хтела;
једва да је и чекић знао страшну
истину коју зрна нису смела.
Хеџ-скул ми беше, с ветровима, дом,
док сних из јаме глас да никне сам:
неима тамо молитва ил том
што зазивају у неки свој храм.
Плот да распори, друкчије се ури:
И стих, ко рало с њиве, кући жури.

9

Уцрнеломе жмирају за окном
увредљиво је на гране да слеће:
„Он ме гледао укоченим оком.
Не, не полудех – иди и видећеш!“
Првосазданост, да л се враћа више?
Крај врата ловор, напет као струне,
ко силоси на фармама мирише –
горком кривицом у лиснику круне.
На вилама је – крв – на сену, врећи –
у млаћевини мишји брабоњ, уз то.
Где поезији оправдање стећи
у срцу, уму? У крошњи је пусто.
Прилазим – нема миша, где је миш?
Твоје је лице – бледи лунин плиш. https://principova.wordpress.com/2011/12/09/%D1%88%D0%B5%D1%98%D0%BC%D0%B0%D1%81-%D1%85%D0%B8%D0%BD%D0%B8-1939/

ЛеЗ 0009070  Ден Шнајдер (1965). –  … Шнајдер је одговорио да жели управо то. Основао је песничку групу „Уптаун“, у Твин ситију, и оженио се песникињом Џесиком Шнајдер, године 2000. Група у Твин ситију међу својим члановима има прозаиста, научника, глyмаца, редитеља, музичара итд. Шнајдеров ангажман донео му је репутацију „Ден Шнајдер против остатка света“, како је о њему писало у једном часопису, још 1999. године.
Последњих година, Шнајдер своје напоре управља на интернетска издања својих песама. Од 2007. прави интервјуе у серији „Космоетика“, разговарајући са палеонтолозима, психолозима, филмским критичарима, новинарима итд). Штампао је вишетомне своје мемоаре под називом „Прави живот“. Такође, активно пише филмску критику.
Од америчких песника двадесетога века, како ми је у преписци рекао, посебно цени Харта Крејна, Воласа Стивенса и Робинсона Џеферса. Сам каже да је своје „Америчке сонете“ испевао према Шекспировим – има их онолико колико их је написао Шекспир (154), и сваки је својеврсна реплика на одговарајући Шекспиров – „само што су моји мало бољи“.

Амерички сонет 1

Ништа не побољшава човека ко завичај,
крв цвашћу обогати. Ова се љубав не да,
не престаје. Сазрева и временом храни се,
не да се притисцима што траже, преиспитај
своју властиту ролу која, гле, недостаје
схеми живота, свему што хтеде свет да гледа
очима младим. Преко недосежне границе
будућности, суштина док целина постаје,
гласник ће окрутности тек сјати у даљини,
захваћеношћу росе влат кренути врхунцу,
и сласт драж оформити, док шири очи иња.
Сунце ће, чак, помоћи, магленијом да чини
жалост у оку сина и синовљевог сина.
И повлачи се тамни ужас на таквом сунцу.

Амерички сонет 2

Нема Руса који би одреко снагу зими
врх Јукона и Стена – погону што се вари
у мишићима хаскија. Ко оне да превари
које природа примора? Снег своје изборе чини,

гледа лепоту у плавом зурењу што је свеза
да преломи наносе надљудске, да их дели
човеку горском. Скрити све речено жели
да утоне дубоко у сржи себе, језа

броји порције, и дом се ваља низ бусију
онима који траже награду за тешкоће
опстанка у ноћима, и јунаштво се хоће
да оцрташ северац. Нешто, да смени Русију

с кејова Старог света, за откривење следеће,
својим телом и крвљу Американац покреће.   https://principova.wordpress.com/2011/12/09/%D0%B4%D0%B5%D0%BD-%D1%88%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B4%D0%B5%D1%80-1965/

ЛеЗ 0009071  Уредник “БРАНИЧЕВА” и “ЗАВЕТИНА”

ТИШИНА, ИПАК ТИШИНА / Александар Лукић | РЕНЕСАНСА on WordPress.com. –

Слутиш ли макар, како ми је било у паузама бомбардовања?
Та, тишина, око мене док је владала, тишина долазећа издалека;
читао сам Паунда узалуд. Његови есеји о стиховима простирућим
кроз векове не беху лековити, утеха, не никако;
ти есеји деловали су страшније од распрскавања Нато бомби.

Живот. Како је изгледао живот проведен под бомбама?
Можда је то био живот неке уплашене птице изненада
истеране из гнезда старих јабланова.

Ни за чим нисам имао да жалим –
ја детлић – плен изложен као мета на стрељани.

На губилиште подсећала је моја отаџбина,
срушене зграде, мостови, авалски телевизијски торањ,
супрасну крмачу у свињцу очевом погодила је касетна бомба
за њом је плакао мој отац – дугогодишњи свињски трговац. …

ЛеЗ 0009072  prica jednog dana Beograd 1941.  http://arhivuosnivanju.blogspot.rs/2017/01/prica-jednog-dana-beograd-1941.html

ЛеЗ 0009073  BEOGRAD – VEČITI GRAD (24. deo) Otpisani grad   http://arhivuosnivanju.blogspot.rs/2017/01/beograd-veciti-grad-24-deo-otpisani-grad.html

ЛеЗ 0009074  VELIKI RAT NA PROLECE – MASONI VRACAJU KOSOVO SRBIJI!!!   http://zavetinekruna.blogspot.rs/2017/01/veliki-rat-na-prolece-masoni-vracaju.html

ЛеЗ 0009075  Deda sa Kosova poslao poruku Dacicu i Vucicu!   http://zavetinekruna.blogspot.rs/2017/01/deda-sa-kosova-poslao-poruku-dacicu-i.html

ЛеЗ 0009076  Захар Прилепин. / ЧЕСТО сам у Србији. На Београдском сајму књига људи су у редовима чекали да им потпишем књиге, а сада сам први пут у прилици да у Мокрој Гори узвратим поздраве свом домаћину Емиру Кустурици, јер он филмовима милује душе милиона мојих сународника, а без душе се, да знате, на свету не може опстати – каже руски писац Захар Прилепин, гост десетог „Кустендорфа“.
Овај ветаран рата у Чеченији, аутор „Патологија“, „Греха“, „Сањке“, „Ципела пуних вруће вотке“, „Обитељи“, романа и збирки приповедака, који су обележили последње две деценије руске књижевности, брише границе између уметности и живота, „способан да освести и покрене чак и највеће духовне ленчуге“.
– Браћа смо по духу, али и по делима. Чак и о рату слично мислимо, а то није мала ствар. Када је НАТО бомбардовао Србију, ја сам био момак. Сада жалим што нисам обукао униформу, што нисам дошао да се са својом браћом борим. Русија је тада била слаба. Није било сагласја између политичара и народа, а да је оно постојало, моја земља би бранила Србе. Сада свет поново страхује од Руса, а када страхује, више је правде за многе од нас. И ја сам, као што је Кустурица дошао на Дрину, отишао с породицом из града на обалу, у једно село у Донбасу. Моја деца су тамо срећнија него на асфалту – говори Прилепин.
Уверен је писац да светска политичка елита, англосаксонски и европски свет, верује да је слобода само за њих резервисана:
– Они су планету приватизовали за себе. Они су секта, уништавају појединце, државе, нације, многима не дозвољавају право на самоопредељење. Ко воли правду, осећа се усамљеним у таквом поретку ствари. Зато се догађа да људи попут Џонија Депа, који имају наизглед све, долазе у Мокру Гору и у Србију, да у стварности употпуне своја схватања. Права је срећа за овај свет што постоје људи попут Оливера Стоуна, Ноама Чомског, Никите Михалкова, Кустурице… То је попут окупљања људи који се не слажу са успостављеним глобалним нормама.  https://plus.google.com/+MiroslavLuki%C4%87zavetine/posts/UV2zm2YbwfK

ЛеЗ 0009077  СА салаша Нестора Слепчева, недалеко од Ченеја. –   ПРАВИ АВИОНЕ И ФИЈАКЕРЕ: Свака млада на свадбу као краљица / Н. СУБОТИЋ | 17. јануар 2017. 18:04 | Нестор Слепчев, градитељ авиона и фијакера из Ченеја, направио прелепу, уникатну кочију и чека прве путнике. У израду уложио профит од продаје две летелице. –  СА салаша Нестора Слепчева, недалеко од Ченеја поред Новог Сада, ускоро ће на друм изаћи кочија достојна британске краљице Елизабете. На њој је овај необични градитељ фијакера, али и авиона, радио тачно две године, а у израду је уложио сав новац који је добио од продаје две летелице, које је, такође, сам изградио.А све је, како прича Слепчев, док на кочију у златној и боји тамне труле вишње поставља последње завршне детаље, почело пре пет година, када су му „досадили“ класични фијакери. Направио их је педесетак, најразличитијих модела. Онда је, за промену, урадио и Пепељугину кочију – бундеву. – Кочија која је брзо нашла купца, пошто може да буде туристичка атракција, подстакла ме је да уђем у овај, много озбиљнији пројекат – објашњава Слепчев, док припрема златном бојом премазане лајсне од буковине, које је кувао, како би добиле облик прозора. – Као узор користио сам кочију краљице Елизабете, али унео сам и неке своје измене… –  http://pismoizkarantina.blogspot.rs/2017/01/blog-post_17.html

ЛеЗ 0009078  НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ : антологија песама о болести, болницама, болу….

Београд: Фондација Солидарност Србије, 2014-  ХОРХЕ ЛУИС БОРХЕС (1899 – 1986), ДУШАН ВАСИЉЕВ (1900 – 1924), АЛЕКСАНДЕР ВАТ (1900 – 1967),  ЖАК ПРЕВЕР (1900 – 1977), АНТОН ВОДНИК (1901 – 1956),  СЕСИЛИЈА МЕЈРЕЛЕС (1901 – 1964) , САЛВАТОРЕ КВАЗИМОДО (1901 – 1968) ,  МИЛИЦА КОСТИЋ – СЕЛЕМ (1901 – 1983).-

СЕСИЛИЈА МЕЈРЕЛЕС (1901 – 1964), Бразил  ПОРТРЕТ

Нисам имала ово данашње лице,

Овако мирно, тужно, мршаво,

Ни ове очи тако празне, ни горка уста.

Нисам имала ове руке малаксале,

Тако непомичне и хладне и мртве;

Нисам имала ово срце које се живо не чује.

Нисам ни запазила ту промену,

Тако просту, лаку, извесну:

У ком је огледалу остало изгубљено моје лице?  https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/horheluisborhes1899%E2%80%931986dusanvasilev1900%E2%80%931924

ЛеЗ 0009079  ЈАРОСЛАВ САЈФЕРТ (1901 – 1986), НАЗИМ ХИКМЕТ (1902 – 1963), МИЛАН ДЕДИНАЦ (1902 – 1966) ,  ХАИМЕ ТОРЕС БОДЕТ (1902 – 1974), ДОБРИША ЦЕСАРИЋ (1902 – 1980),
ЂУЛА ИЉЕШ (1902 – 1983),  РАФАЕЛ АЛБЕРТИ (1902 – 1999), ЂУРО СУДЕТА (1903 – 1927).

НАЗИМ ХИКМЕТ (1902 – 1963), Турска  МОЈЕ СРЦЕ

У мојим грудима је петнаест рана!

У груди ми се зарило петнаест ножева са црним дршкама!

Опет ми срце куца,

Опет ће куцати!!!

У мојим грудима је петнаест рана!

Тамне воде попут црних глатких змија

Савиле су се око мојих петнаест рана!

Црно море хоће да ме удави,

Крваве тамне воде

Хоће да ме удаве!!!

У груди ми се зарило петнаест ножева.

Опет ми срце куца,

Опет ће куцати!!!

У мојим грудима је петнаест рана!

Груди су ми пробијене на петнаест мјеста,

Мислили су да ми срце од јада више неће закуцати!!!

Моје срце опет куца, опет ће куцати!!!

Из петнаест рана распламсало се петнаест пламенова,

Сломило се у мојим грудима петнаест ножева са црним дршкама…

Моје срце

Као крвав барјак куца,

КУ –  ЦА – ЋЕ!              Превела с турског Ламија Хаџиосмановић

https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/jaroslavsajfert1901%E2%80%931986nazimhikmet1902%E2%80%931963

ЛеЗ 0009080  ФЕДЕРИКО ГАРСИЈА ЛОРКА (1899 – 1936), РАДЕ ДРАИНАЦ (1899 – 1943), АНА АХМАТОВА (1899 – 1966),  АНРИ МИШО (1899 – 1984).

АНРИ МИШО (1899 – 1984), Француска

РОЂЕН САМ ПРОБУШЕН

Неки страшан ветар дува.

То је само мала рупа у мојим грудима,

Али тамо дува страшан један ветар.

Мало село Кито, ниси ти за мене.

Мржње ми требам и зависти, то је моје здравље.

Треба ми велики град.

Велика потрошња зависти.

То је само мала рупа у мојим грудима,

Али тамо дува страшан један ветар.

У рупи је мржња (увек), и ужас и немоћ,

Тамо је немоћ а ветар је тако густ,

Снажан као вихори,

Сломио би иглу од челика,

А то је само ветар, празнина. … https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/federikogarsijalorka1899%E2%80%931936radedrainac1899%E2%80%931943

ЛеЗ 0009081  РАСТКО ПЕТРОВИЋ (1898 – 1949) , БЕРТОЛТ БРЕХТ (1898 – 1956), ЈАЛМАР ГУЛБЕРГ (1898 – 1961) , ДУШАН МАТИЋ (1898 – 1980), ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ (1898 – 1993)./

БЕРТОЛТ БРЕХТ (1898 – 1956), Немачка

Кад сам се у белој соби

Кад сам се у белој соби у болници Шарите

Пред јутро пробудио

И чуо коса, схватио сам то

Боље. Већ поодавно

Нисам се више плашио смрти. Јер ништа ми

Не може недостајати, под претпоставком

Да сам недостајем.

Па могох да се порадујем

И свој песми косова после мене.

Превео с немачког Слободан Глумац   https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/rastkopetrovic1898%E2%80%931949bertoltbreht1898%E2%80%931956 

ЛеЗ 0009082  АНТОНЕН АРТО (1896 – 1948), ЕДМОН – АНРИ КРИЗЕНЕЛ (1897 – 1948), ЕМИЛ БОЈСОН (1897 – 1979),  АНТУН БРАНКО ШИМИЋ (1898 – 1925). –

ЕДМОН – АНРИ КРИЗЕНЕЛ (1897 – 1948), Швајцарска

ЛУДА

Коса јој је бела, све беља. И иде,

још лепа, у хаљи просењене боје,

поред грана што је не памте, ал виде:

врти су одсутни, на самрти бол је.

Има очи дечје да одразе дане,

ко проточна вода: ту је, а одбеже.

Њена мудрост неће речи да повеже

да говор божански у ветру нестане.

Превео с француског Владимир Јагличић   https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/antonenarto1896%E2%80%931948edmon%E2%80%93anrikrizenel1897%E2%80%931948

ЛеЗ 0009083  СЕРГЕЈ ЈЕСЕЊИН (1895 – 1925), ЛУЋИЈАН БЛАГА (1895 – 1961), РОБЕРТ ГРЕЈВС (1895 – 1985), НЕНАД МИТРОВ (1896 – 1941)

ЛУЋИЈАН БЛАГА (1895 – 1961), Румунија

БОЛЕСТ

То нека болест људе изједа,

без имена и без свог изгледа.

Биће ли је? Или ветар само?

Нема нам речи да јој чарамо.

Болује човек, болује камен,

гаси се се дрво и огња знамен.

Сребро црно, прах тежак и сетан

злато сам опало – и болестан.

На земљу сузе искапљује век.

Знаком призивам заборав и лек.

Превео с румунског Адам Пуслојић    https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/sergejjesenin1895%E2%80%931925lucijanblaga1895%E2%80%931961

ЛеЗ 0009084  МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА (1892 – 1941), ИВО АНДРИЋ (1892 – 1975),  МИЛОШ ЦРЊАНСКИ (1893 – 1977),  МИРОСЛАВ КРЛЕЖА (1893 – 1981), МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ (1894 – 1938)

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ (1894 – 1938), ПЕСМА НЕЗНАНЦА (I)

Међулужјем зову, а дрвета нигде ни жбуна за лек.

Кочијашу друже, који ли пут нас ово домами сета

У голет овде?

Скитницама се назвасмо, друмска нас попала сета,

Путка и Ждрала сатре нам пут, и кола, кочијашу,

Где проминемо клоне се и занеме.

На конаку нам као злој вести неради, друже.

Широки друм далеки, одбегла тајна,

Болан сам преболан, друже.

Не пристај за мном улудо,

Но за времена, друже, врћи се док имаш камо,

А мене остави сама, сам да очајам овде:

Годи ми голет ова,

Из травки мирис је овде на моју сету,

Болују моју бољку.

Земља ме тамно вуче да починем,

Пусти ме, друже, сама.

Што нечишћу зовеш мени годи тамно,

Пусти ме сама!     https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/marinacvetajeva1892%E2%80%931941ivoandric1892%E2%80%931975

ЛеЗ 0009085  НЕЛИ ЗАКС (1891 – 1970), ПЕР ЛАГЕРКВИСТ (1891 – 1974), ЕДИТ СЕДЕРГРАН (1892 – 1923)

НЕЛИ ЗАКС (1891 – 1970), Немачка ,

БОЛЕСНИЦИ ПОКУШАВАЈУ

Болесници покушавају да ухвате

дивљач побеглу из њихове крви –

Ходећи очима усмереним на лов

онамо где дан

лежи у смрћу препаднутој боји

и дубина Месеца

продире у њихов разјапљен зимски сан

сурово их дижући

док се земљина нит не прекине

док се не нађу

обешени о снежну јабуку

а руке и ноге им се копрцају –

Превео с немачког Бранимир Живојиновић   https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/nelizaks1891%E2%80%931970perlagerkvist1891%E2%80%931974

ЛеЗ 0009086  ЂУЗЕПЕ УНГАРЕТИ (1888 – 1970), ГАБРИЈЕЛА МИСТРАЛ (1889 – 1957), ЕРНСТ БЛАС (1890 – 1939) , ЂУЗЕПЕ УНГАРЕТИ (1888 – 1970), Италија,

АГОНИЈА

Мријети као шеве ожедњеле

на фатаморгани

Или као препелица

прешавши море

на првом жбуњу

јер јој се

више не лети

Само да се не живи тугујући

попут ослијепљена чешљугара

(1914 – 1915)

Превео с италијанског Младен Machiedo   https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/dhuzepeungareti1888%E2%80%931970gabrijelamistral1889%E2%80%931957

ЛеЗ 0009087 ГЕОРГ ХАЈМ (1887 – 1912), ГЕОРГ ТРАКЛ (1887 – 1914)

ФЕРНАНДО ПЕСОА (1888 – 1935), ЈУЏИН О`НИЛ (1888 – 1953), ТОМАС СТЕРНС ЕЛИОТ (1888 – 1965)

ФЕРНАНДО ПЕСОА (1888 – 1935), Португалија

Навукао сам јаку прехладу

Навукао сам јаку прехладу,

А цео свет зна да такве прехладе

Мењају целокупан систем свемира.

Изазивају бес према животу

И терају нас да кијамо до метафизике.

Изгубио сам у зноју читав дан.

Неодређено ме боли глава.

Жалосно стање за једног осредњег песника!

Данас сам заиста само осредњи песник.

А оно што сам некад био,

Ишчилело је, као пусти сан.

Збогом, заувек збогом, вилинска краљице!

Твоја су крила била од сунца, а ја ћу овде да ископним.

Неће ми бити боље док не легнем у кревет.

Никад ми и није било добро сем док сам лежао у васиони.

Éxcusez un peu… како сам страшно физички назебао!

Треба ми истина и аспирин.               Превела с португалског Јасмина Нешковић

ТОМАС СТЕРНС ЕЛИОТ (1888 – 1965), Енглеска  ,

ХИСТЕРИЈА

Док се кикотала, био сам свестан да ме обухвата

њен кикот и да постајем његов део, док њени зуби беху само слу-

чајне звезде обдарене за групно вежбање. Утапао сам се

кратким дахтањем, усисавала ме је при сваком тренутном

предаху, док се коначно не изгубих

у тамним шупљинама њенога ждрела, згњечен грчењем

невидљивих мишића. Постарији келнер дрхтавих руку

журно је простирао шарен љубичасто-бели чаршав

преко зарђалог зеленог гвозденог стола, говорећи: „Ако би

дама и господин желели да попију чај у башти, ако би

дама и господин желели да попију чај у башти…“

Закључих: ако би се подрхтавање њених груди могло зауставити, неки

делићи поднева могли би се сабрати, те опрезно

и лукаво усмерих сву моју бригу том циљу.

Превео с енглеског Мирко Магарашевић  https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/georghajm1887%E2%80%931912georgtrakl1887%E2%80%931914

ЛеЗ 0009088  НИКОЛАЈ ГУМИЉОВ (1886 – 1921), САКУТАРО ХАГИВАРА (1886 – 1942), ГОТФРИД БЕН (1886 – 1956), Немачка,  МАНУЕЛ БАНДЕИРА (1886 – 1968), Бразил,  ВЕЛИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ MASSUKA (1886 – 1974)

ВЕЛИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ MASSUKA (1886 – 1974)

ГРУДОБОЉА

Обручила ми се једне студене ноћи

на пустој пољани, док је шибао ветар;

и загрлила ме својом кошчатом руком;

и притисла ме уз груди и уз усне;

и десет оргијских дана и десет оргијских ноћи,

с клицањем од којег обамиру чула,

пекла ме пољупцима од пламена,

гризла ми зубима усне, и ломила рукама кости,

у страсном грљењу. И певала ми песме

џенетске. И путевима од пламена

водила ме у непознате земље

сјаја и чуда и језовитих лепота.  https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/nikolajgumilov1886%E2%80%931921sakutarohagivara1886%E2%80%931942

ЛеЗ 0009089  Нина КАРТАШОВА (1953).  из новије руске поезије, избор, препев и напомене – владимир јагличић. – Нина Васиљевна Карташова родила се 1. јануара 1953. године у граду Верхотурју, Свердловска област. Њен отац води порекло од кнезова Оболенских, а мати је сељанка. Мајка је рано умрла и Карташова је васпитавана код својих баба, у православнои духу. Године 1967. преселила се у Лењинград, где је завршила музичко-педагошки институт, радећи као професор музике у Подмосковљу, потом и као пијанисткиња у Московском камерном оркестру. Живи у граду Мендељејев, Московска област.

Стихове пише од своје шесте године. То је песникиња тврде православно-патриотске позиције и руске националне идеје. Аутор је неколико песничких збирки. С. Расадин о њеној поезији пише као о црносотњенској, али су је подржали Лобанов, Куњајев, Солоухин, Крупин.

* * *

На црној свили крст се сја
а очи – туга погребна
Православна је Сербија
горда, ал болу вернија.

Хорду дивљина наведе!
Како јој газде нареде,
а велика је Русија
свезаних руку уснила.

Смрт пада с неба поново
на православно Косово
Молим се светом Сергију:
„Шаљи децу у Сербију!”    https://sites.google.com/site/vlaskamagija/kompas/ninakartasova1953

ЛеЗ 0009090  Нина КАРТАШОВА (1953) — (У огледалу) Библиотека “Мадоне Одјека”  https://medium.com/@newspapersecumenical/%D0%BD%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B0%D1%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0-1953-%D1%83-%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D1%83-%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B5-%D0%BE%D0%B4%D1%98%D0%B5%D0%BA%D0%B0-8ff268a6bdbf#.jou4oy3ag

ЛеЗ 0009091  ВАША ПОСЕТА, Снови моји / Белатукадруз. – из једног обимнијег рукописа.  Наталијин сан животни

украдоше блиски, својта

Не и Врт

Путањицу преко брежуљка

према Главичици

Благо под прагом

Презрели патлиџани

Књижевници и садукеји из Јудеје

саблазнитељи

не просвећују не заслепљују

откуд они овде

у овој шумовитој малој земљи?

Харају по Наталијином врту

за себе и за пријатеље своје

јер знају да неће дуго

Чупају цвеће, бостан

ломе гране оскоруша

због неколико плодова

газе бокоре нарциса

хризантема.

сујетни, изроди  https://sites.google.com/site/vlaskamagija/kompas/vasaposetasnovimoji

ЛеЗ 0009092  Newspapers Ecumenical  Васељенске новине. ВАША ПОСЕТА, Снови моји / Белатукадруз — (У огледалу) Библиотека “Мадоне Одјека”

Наталијин сан животни

украдоше блиски, својта

Не и Врт

Путањицу преко брежуљка

према Главичици

Благо под прагом

Презрели патлиџани

Књижевници и садукеји из Јудеје

саблазнитељи

не просвећују не заслепљују

откуд они овде

у овој шумовитој малој земљи?…..

ЛеЗ 0009093  (Лето 2013) Поезија Б. Тукадруза . – Из Дневника члана КОГИТО КЛУБА одломак из обимнијег рукописа. – (…)

Да ли ћу икада видети древни Јемен? Питао сам се то често у  21 години. Исто се питам и  са педесет и неколико. Да ли ћу икад пловити Амазоном?  Средоземним морем? Индијским океаном? Тихим?

Некад сам мислио да је Мајаковски значајан песник (јер нисам имао прилике да читам друге руске песнике).

Радије сам ишао у Кинотеку да погледам  Буњуелове филмове него да читам Х. Хесеа. Кажу да има и занимљивих песама?

Некад сам мислио да је ** велики прозни писац…

Рушим мостове за собом.  Нисам написао песму  о Љермонтову.

Бацио сам песме, које сам написао о Блоку. Размишљао сам о самоубиству врло млад и знао сам да сваки човек за то има барем два разлога. Али постоје и противразлози…   https://sites.google.com/site/vlaskamagija/neprocenivo-blago/maglenacereteru/izdnevnikaclanakogitokluba

ЛеЗ 0009094  Из једног обимнијег рукописа

Кад умре човек, не остаје ништа друго иза њега,

само дела која је урадио.

На Наталијин гроб

носили смо нарцисе и руже и друго свеже цвеће,

које је она засадила за живота.

Иако је Наталија умрла, дела њена се памте,

и ми живи познајемо умрлу по делима…

Доказивати да Бог постоји није занимање

за умне и верујуће. Бог се не појављује у овом

свету, али дејствује преко добрих људи.

Бог помаже!  …

ЛеЗ 0009095  Владимир ПУЧКОВ (1950). Живи у Николајеву. За себе каже: „Пишем мало, али неколико књига сам ипак успео да објавим: три још у СССР-у, а две већ у новој земљи, где сам се, одједанпут, једног дана, пробудио. Последња збрика „Казнена честа“ објављена је у Николајеву 2005. године, и овенчана књижевном наградом Николаја Ушакова. За руског песника у Украјини, то је највиша професионална награда.“  Његове песме превођене су, осим на украјински, на енглески, кинески и српски језик.

Плићак

Изјутра лежиш. Од сна златом блескаш,

сва, свежа, нежна, зраком…

Ти си ми јасна скроз – до зрнца песка,

обало над плићаком.

Прхнулим блатом бубри траг. У ходу

јато те шкакља, док се креће.

Сутра ћу дубљу досегнути воду,

сад ми се – неће.

Узнемири тек нагост површину…

Да ми не отму бар њу:

заслепљујући мир, ту пустош фину,

обалу предјутарњу!… https://sites.google.com/site/vlaskamagija/kompas/vladimirpuckov1950

ЛеЗ 0009096   Влашка магија је у 21 веку најјача магија у свету. Познато је да остаје у кругу породице и да се преноси са колена на колено. Преноси се са женске стране    https://sites.google.com/site/vlaskamagija/home/madone-odjeka/nenaslovlenpost

ЛеЗ 0009097  ФРАГМЕНТ ОТЕТ ОД ВЕТРА / Белатукадруз.-… Свако може за једну ноћ и бог постати, сматрао је Проперције, и

бесмртан постати, ако му драгана, Цинтија поклони више њих.

Ко је упознао бесну љубав, истинску љубав која не зна ни за какву

меру и ограничење, ко се ко Амор родио на селу између говеда и

неукротљивих кобила, ко је пио на гозбама из чаша од буковог дрвета,

ко је уживао у тишини, и живео задовољно у усамљеним шумама, коме

се у тами у игри драгана отимала, да би му затим груди обнажила и

пољупцем отварала сањиве очи – тај није измислио страшан мач, нити

је суров и грозан човек. Више је налик на ратара који је упрегао волове

у плуг, и у миру лозу однеговао и вино сачувао у бурадима. Он, ма шта

га снашло, вози кући из шуме на колима жену и децу. И његов алат,

мотика и раоник, блистају и на киши, док оружје сурових најамника у

мраку рђа.

Нећу се бојати старости, ако остарим као сељак … ФРАГМЕНТ ОТЕТ ОД ВЕТРА / Белатукадруз. 

 

ЛеЗ 0009098  Вече уз Радио – СЛАВА. Старе и ране песме  БЕЛАТУКАДРУЗА  (псеудоним Мирослава Лукића, 1950 – ).-

НАЈБОЉИ део младости је – тамница, дуги гимназијски дани без наде, суморан теткин дом у који сам се враћао после часова, касно увече, када су укућани већ били у постељама. Године су биле дуже од деценија и чинило се да ће анонимност потрајати читав живот. Када је нечији живот неначет, онда се може догодити да младић покуша да пробије љуспу, као што пиле кљунићем пробија јаје изнутра. Пиштећи. Да неколико својих песама препише и пошаље на адресу Првог програма државног радија.

И да рукописи стигну на сто непознатог уредника најслушаније емисије која иде уживо.

Све остало није било лако предвидиво.

Такав уистину беше почетак.

Николај Први, читајући Бакуњинову Исповест схватио је поразну истину и подвукао следеће редове: У Западној  Европи, куда се год окренеш, свуда се види оронулост, слабост, безверје и разврат, разврат који проистиче из безверја. Почињући од самог врха друштвене лествице, ни један човек, ни једна привилегована класа нема вере у своју мисију и право – сви лакрдијају једни пред другима и нити један другоме, осим самоме себи не верују : привилегије, класе и власт држе се егоизмом и навиком – али је на крају Бакуњинове исповести написао с в о ј е р у ч н о : ДРУГИ ИЗЛАЗ НЕ ВИДИМ ЗА ЊЕГА НЕГО ДЕПОРТИРАЊЕ У СИБИР.  …. https://sites.google.com/site/vlaskamagija/home/madone-odjeka/veceuzradio%E2%80%93slava

ЛеЗ 0009099  Рождество Христово 2016. http://edicijazavetine.blogspot.rs/2017/01/2016.html

ЛеЗ 0009100  Појац Нектарије Буразерски ( Светогорски ) – Иже Херувими и Достојно Јес…  http://pismoizkarantina.blogspot.rs/2017/01/blog-post_19.html

ЛеЗ 0009573