179

z

(Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА

 

ЛеЗ 0008951      178 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА . … ОСКАР ДАВИЧО (1909 – 1989), ЉУБИША ЈОЦИЋ (1910 – 1978), НОРМАН МАКЕЈГ (1910 – 1996),  ОДИСЕЈ ЕЛИТИ (1911 – 1996), ЧЕСЛАВ МИЛОШ (1911 – 2004),  САБИН СИКО (1913 – 1928)…  –

ЧЕСЛАВ МИЛОШ  НОВО ЖИВОТНО ДОБА

 

Тело неће да слуша моје наредбе.

Преврће се на равном путу, тешко му је да се

пење степеницама.

Према њему имам сатиричан однос. Исмевам

Млитавост мишића, вучење ногу, слепило,

Све параметре дубоке старости.

На срећу и даље ноћу састављам песме.

Мада, кад их ујутру запишем, касније не могу да прочитам.

Помажу ми повећана слова компјутера.

Који сам дочекао, што је већ добро.                                                                                                                                                                                                                                                                          https://surbita.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BF-%D0%BA%D0%BA-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0/a/%D0%B1/%D0%B2/%D0%B3/%D0%B4/%D1%92/%D0%B5/%D0%B6/%D0%B7/%D0%B8/99-2/100-2/178-2/

ЛеЗ 0008952  Бадњи дан на Краљевском двору 1940. Године.  http://zavetinekruna.blogspot.rs/2017/01/1940.html

ЛеЗ 0008953   Никола Самарџија и ној. –  Цело село у потери за нојем. М. ИВЕТИЋ | 09. јануар 2017. 08:19 | Птица тркачица враћена у село Лунга у Румунији, газди са чије фарме је и одбегла. У први мах био сам убеђен да сам помахнитао, каже становник Накова. – У Накову, крај Кикинде, још су под утиском несвакидашњег прошлонедељног сусрета са пернатим илегалцем из Румуније. Овом пограничном селу у походе је ненадано дошла највећа птица на свету – афрички ној, а доконим мештанима разбила, ионако, монотону зимску свакодневицу, пошто су пернатог горостаса подуже вијали наковским сокацима, све док га нису коначно ухватили и одмах вратили преко међе у Румунију. Тако је већина Наковчана први пут уживо видела ноја и сви су у чуду и неверици пратили дугоногу птичурину како лута селом  http://odavde.blogspot.rs/2017/01/blog-post.html

ЛеЗ 0008954   Психолошки портрети Александра Карађорђевића и Слободана Милошевића, и не само њих, довољно нам говоре колико Црногорци умеју вешто Србији да потуре крваве рачуне за своје мегаломанске лудости. У томе су им помагали режими прве, друге и треће Југославије. — Рат Српске академије против Србије. Dragana Matović | 07. децембар 2016. 18:48 | У првој, а нарочито другој и трећој Југославији, грађани Србије су постали жртвени јарчеви надлежни за све кривице. Академија по деловању никако не сме да буде антисрбијанска. – КЊИЖЕВНИК Драгослав Михаиловић ушао је у Српску академију наука и уметности 1981. и крајем те године први пут је говорио да језичка политика Србије није добра. И од тада то мисли и говори. Али његова борба за српски језик, углавном, не наилази на разумевање колега у САНУ. – Академија ме је под свој кишобран примила само годину дана после смрти једног злог вукодлака из цртаног филма, који је стотине хиљада људи завио у црно и на чијим сам се злокобним листама налазио три деценије. Тиме ми је учинила велику част – објашњава академик Михаиловић. – Али, од када сам постао члан САНУ, молим моје колеге да посвете већу пажњу језику народа Србије    http://httpvrg.blogspot.rs/2017/01/blog-post.html

ЛеЗ 0008955   СВЕ ПО СПИСКУ. – Куну сваког и све редом Софија БАБОВИЋ | 09. јануар 2017. 08:01 | Писац Милош Милошевић Шика сакупио 2.888 клетви из трстеничког краја и објавио их у књизи. Проклињемо и даље са жаром, оца и мајку, и Мурту и Курту…  “ДАБОДА и на Божић јео клот пасуљ”, гласи једна од 2.888 клетви, које је неуморни драмски писац Милош Милошевић, из Трстеника, успео да сакупи и објави у најновијој књизи. На прикупљању грађе за необично штиво “Дабода – клетве трстеничког краја”, овај популарни дечји писац и сатиричар предано је радио годинама http://zavetineplusultra.blogspot.rs/2017/01/blog-post.html

ЛеЗ 0008956   „Геопоетика” је 70 година после настанка премијерно објавила ратни дневник из затвора, заједно са причом „Свети Антун”, Миодрага Миће Поповића, у едицији „Ретро премијере”.
– Човек се налази у затвору и сећа се управо завршеног рата. У паузама саслушања и затворских послова, он води дневник. Био је војник и учествовао је у борбама. Да ли се борио на губитничкој страни? Не, он је ратовао на страни победника. Који је његов преступ? На ово питање затвореник не може тачно да одговори. Као ни на оно да ли му следује казна или ће можда бити помилован…, уводна је реч ауторовог сина Јована Поповића у књизи „Свети Антун, Ратни дневник из затвора”. Књига је обогаћена и цртежима Миодрага Миће Поповића, насталим у исто време када и рукопис. Поред књижевне вредности, ово дело има и историографски значај за период краја Другог светског рата и првих година после рата.  „Синоћ сам покушао да цртам. На крају, у очајању, побацах папире у ватру (у каљеву пећ, коју другови, српски сељаци, врло духовито зову „споменик”). Нису ти моји синоћни покушаји били оно што ја зовем цртеж, и што ми се, кад сам између атељеа и породице, тако често, и често тако гласно одазива. Уметност је за мене, на неки начин, као кафа за Турчина. Никад без ње не остати! Ако нема праве, узимати макар и сурогате. Мени је писање сурогат за цртање и сликање. И… нисам никога увредио. Књижевност је такође сурогат за уметност. Не Цицо, не сабирам ја бабе и жабе, него, нека се скупе сви писци од Езопа до Хакслија (и Достојевског), па не могу наћи речи за оно што говоре Рембрантови `Вереници`”, одломак је из дневника Миће Поповића.    https://plus.google.com/+MiroslavLuki%C4%87zavetine/posts/hvr9xk6czJT

ЛеЗ 0008957 НОВИБУСУР  00420 –  00422 /   2017.. 10. јануар 2017. – 00421 / 20. јануар 2017 – 00422  / 1. фебруар 2017. – УМЕСТО УВОДА,

 на дан Светог првомученика и архиђакона Стефана

http://bibliotekez.blogspot.rs/2017/01/00420-00422-2017.html

ЛеЗ 0008958   НОВИ ТРОБРОЈ НОВИБУСУРА, СВЕ ПОПУЛАРНИЈИХ тзв. “новина будућности”

НОВИБУСУР 00420–00422 / 2017. јануар 2017. — 00421 / 20. јануар 2017– 00422 / 1. фебруар 2017

ЛеЗ 0008959 – „Лажни пиринач“?. – Свет поново потреса афера „лажни пиринач”. После вести да је у Нигерији откривено неколико тона ове намирнице спремне за тржиште, и контроле у Европској унији су појачане, а купци упозорени на проблем који већ неколико година забрињава. Реч је вештачком пиринчу који се углавном у азијским земљама, пре свега Кини, производи од мешавине кромпировог брашна и пластичне масе. По изгледу готово је идентичан природном пиринчу, али када се скува, остаје тврд. Још пре годину дана светски медији су објавили да је кинески пиринач сорте вучанг, назван по истоименом граду, популаран због свог јединственог укуса, те стога и троструко скупљи од других врста. Због тога су поједине компаније нашле могућност за још већом зарадом и почеле да праве лажни, а спекулише се да је та опасна намирница на тржишту Кине већ четири године. У међувремену, према писању медија, покренуте су и истраге против фабрика које су се баве овим нелегалним послом, међутим, то очигледно није било довољно.
Годишње се у Кини произведе око 800.000 тона правог вучанг пиринча, а прода десет пута више, што је био један од разлога да се посумња да постоје и илегалне фабрике. Ипак, то је заташкавано, све док се проблематична намирница није нашла и на другим тржиштима – у Индији, Вијетнаму… Убрзо су се појавили и снимци илегалних фабрика у Вијетнаму, где се чак приказује и цео процес производње. На снимку се види како радници у специјалне машине убацују нешто налик провидним пластичним кесама, а касније се види како млевењем настаје смеса коју затим, због њене структуре, лако развлаче у нити и „обогаћују” састојцима који им дају изглед и укус пиринча. На крају процеса, џакове пуне „пиринчем” који је готово идентичан правом. (Политика). – https://plus.google.com/+MiroslavLuki%C4%87zavetine/posts/BA1AvAAJoEb

ЛеЗ 0008960 . ПЛАН ”ДАЛАС” (Фрагмент)

”Словене ратом не можеш да победиш. Ми ћемо им дати лажне идеале и они ће сами себе да униште” – А. Далас.

…И мали број, веома мали број људи ће схватити о чему се ради. Али, такве ћемо људе ставити у беспомоћан положај, исмевати се са њима, оклеветати их и прогласити их отпадницима друштва.

Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности.

На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем, ловићемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главну ставку да бацамо на омладину, деморалисати, развраћати и обешчаћивати је.

Направићемо од њих цинике, вулгарне људе, космополите. Ето, тако ћемо ми то да урадимо…

Ален Далас (1893-1969), од 1942-1945 године, водио је политичку обавештајну службу у Европи, директор ЦИА од: 1953-1961, године.

Један је од организатора обавештајне шпијунаже и саботаже против Совјетског Савеза, а после рушења СССР-а, против Русије, Србије и других источних земаља и идеолог је „хладног рата“.

„И само мало њих ће разумети и схватити …“

„Рат је завршен, полако ћемо све изградити, и ми ћемо дати све што имамо, сво злато, сву материјалну моћ на магарчење и залуђивање људи.

Човечији мозак, свест људи склони су променама. Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вредности и приморати их да те вредности и прихвате. Како?

Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини.

Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму трагедију погибије свих православних Словена, и коначно, неповратно ћемо угасити њихову националну свест.

Књижевност, биоскоп и позориште ће прослављати најнижа људска осећања. Ми ћемо на сваки начин подржавати оне који буду усађивали у човеков разум култ секса, насиља, садизма и издаје – једном речју сваке неморалности.

У управљању државом, ми ћемо изазивати хаос и неред. Неприметно, но активно и постојано, помагати деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости.

Грубости и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи.

И мали број, веома мали број људи ће шватити о чему се ради. Али, такве ћемо људе ставити у беспомоћан положај, исмевати се са њима, оклеветати их и прогласити их отпадницима друштва.

Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности. На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем, ловићемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главну ставку да бацамо на омладину, деморалисати, развраћати и обешчаћивати је.

Направићемо од њих цинике, вулгарне људе, космополите. Ето, тако ћемо ми то да урадимо“.

https://plus.google.com/+MiroslavLuki%C4%87zavetine/posts/3cRm2kvVst5

ЛеЗ 0008961   Божидар  ТИМОТИЈЕВИЋ. –  АЖДАЈИНО ЧЕДО ЗВАНО АЛЧЕ

 А кад се дете родило, онако слепо, љигаво,

тек што се испод мајчице ождајкило,

намах је хтело да ждере и, мада још балаво,

хитро је сису нашло и око ње се припило.

Халапљиво чедо гризло је мајчицу змајски

док се хранљиви отров сливао низ секутиће ;

мала усрана ала уживала је рајски,

забивши у тело мајке своје оштре ноктиће.

Јао радости њене! Јој ледног материнства!

Ко сам Аждајкин да се стара о њеном чеду :

надимало се алче и расло од детињства

у изобиљу калском, у блату, муљу и леду.  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

предео

ЛеЗ 0008962   Душко ТРИФУНОВИЋ. –  ЦАРСКА  БАРА

 

Моје  чудовиште

 

Не могу рећи да је свет једна велика

Царска Бара.

Не знам толико о свету, а још мање о

царевима.

Али ја знам царску нарав  и Његов однос

према Бари. Цар воли Бару : Она има

довољно дубина, довољно плићака,

мутног за лов ; има неговане дивљине и

спонтане питомости. То Цар воли : кад

има за  свакога, а све је Његово ;  има

непознатог у шта се одмах пуца, готових

чека, чамаца, мамаца… То Цар воли. То су

све царске потрепштине.

Усудио сам се нешто од тога поменути у

својој песми с намером  да помињући

Царску Бару и ја бар мало живим царски.

Ова бара стварно постоји. У Банату, на

Старом Бегеју, поред Тисе. Овде сам

стигао на позив пријатеља. Искрао сам се

из Босне, ишао заобилазним путевима –

преко Мачве, Срема и Бачке… Такво је

време…Заобилазно…

Рат је. Рат је царски посао. Цар је у

великим обавезама, зато смо ми сами у

Царској Бари.

Сликари сликају ћутке – искрећући

главу као млада ждребад.

Паметни писци не говоре гласно.

То рату  омогућава да доминира на

радију. Спикери говоре своје

непроверене вести. Рат је захватио

маштовите. Свако има право на своје

виђење и предвиђање, слободне процене

и позивање на мртве очевице…

Сликари у Колонији Ечка после тих

вести гасе своје транзисторе, а укључују

сензоре своје душе, узимају папире и

одлазе у пределе да слика свако своје

чудовиште.

Крај септембра 1991.   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%BA%D0%BE-%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%84%D1%83%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008963 Мирољуб Тодоровић   СЕСТРИН ГРОБ
            Надежда (Надица) Тодоровић 1942 – 1961
(…)
Прах тела
у земљи жедан
за извором жуди
У срцу немуште
таме може ли светлост
да затрепери?
(…)
Престала је песма.
Румени крин
никао је из грла.
И травка и цвет
имају нешто од њене
крви и душе.
И цврчак под
груменом и мрав што
гробну плочу претрчава
Баршунаст сестрин
глас дозива
из тамнила . (…)
Узалуд је будим!
Узалуд узалуд
узалуд!
У хладан мермер
претворене су
девојачке тајне.
Господе који јеси
за мене више никад
бити нећеш..   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%99%D1%83%D0%B1-%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008964   Мирослав  ТОДОРОВИЋ. –  Епилог

ПОНОВО  сам на родном прагу

ал авај

кад ми је земља на трагу

1999.

*

Са комшијама које нисам видео тридесет љета

Беше нас живот развејао Прибраше године и невоља

Седим Пијемо ракију У хладу јабуке сећамо се

(……..)  Из магле израњају

Сенке лица која су била којих више нема

 

То што је иза нас јошт остало

Светлуца у варљивој светлости облака

(…)

Назире се смисао живота изван наших стихова

Избистриле су се приче у речи

Изоштрила тишина у стих У време У камен

 

Казујем о мојим тумарањима по свету

Илинка у сећању девојчурак прича о унуцима

Јулско је поподне 1997. у тишини пуној  мириса

Крили се топлина земље и неба Зује слике зрења

 

Све што нам је остало за слово о животу

Неколико убогих реченица сатканих из мутних слика

Ал прича је знана за причу остало ништа није

Земља казује да ничега није ни било

 

Идући размишљам о овом пејзажу од пре иљаду година

И филозофији брда која су унаоколо пландовала

О слици која ће бити после исто толико година

А ми

гола искрица у свему невидна…. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008965  Милосав ТЕШИЋ. –  ПОНЕДЕЉАК

 I

Гомила мрак се, расте колач тмине.

О стакло срца груни, света харфо,

уз блесак духа, с воде, и висине,

у облик склопи безобличја царство.

По хаос-пољу квасац гони тесто,

што букће, кипи, куља урнебесно.

Гомила мрак се, расте колач тмине.

А светлост где је? Пупи ли јој лоза

док време ствара творбена нервоза?

Светворац руши – кућо од ведрине! –

полигон зала – где би да заблиста,

кад пропаст клоне, бели лабуд смисла,

Гомила мрак се, расте колач тмине. …. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B2-%D1%82%D0%B5%D1%88%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008966   Стеван ТОНТИЋ. –   НОВИЦА ТАДИЋ, СКИЦА У ПОМРЧИНИ 

          У свет сам кријумчарио нешто страшно и првобитно.

(Н. Тадић )

Сваки мир је покољ, свака тишина је зверска.

Душо у Лудници, зазидана, тврђава је тверска.

Гле : идемо  Тадић и ја Београдом

за нама кокошке и мишеви – парадом

И скичимо, ја и Новица – бритва у помрчини

о, Господе Језе

о, Господе грозе

како ти се, о, Мрачни, момак чини?   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D1%82%D0%BE%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008967   Харт Крејн (1899-1932). –  Заборав

Заборав је песма
та која, слободна од удараца и мерљивости, лута.
Заборав је птица чија крила су мирно
раширена, ал непокретна –
птица с обале ветра неуморног.

Заборав кишна је ноћ,
ил стара кућа у шуми – или дете.
Заборав је белина – разнето стабло,
зна да премами сибилу усред пророчанства,
ил богове покопа.

Сећам се одвећ заборављенога.  https://principova.wordpress.com/2011/12/08/%D1%85%D0%B0%D1%80%D1%82-%D0%BA%D1%80%D0%B5%D1%98%D0%BD-1899-1932/

ЛеЗ 0008968   Ернест ХЕМИНГВЕЈ (1899-1961) –  Доба је тражило

Доба је тражило да не презамо
па нам је језик одрезало.

Доба је тражило пев да тече
али забрана низ изрече.

И да плешемо под звуцима
ал у гвозденим унтруцима.

Јер доба тражи, доба ствара
говно какво му одговара.  https://principova.wordpress.com/2011/12/08/%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82-%D1%85%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B3%D0%B2%D0%B5%D1%98-1899-1961/

ЛеЗ 0008969   Ленгстон ХЈУЗ (1902-1967).-  Црнац говори над рекама

Познајем те реке:
знам реке старе као свет и старије од цвета крви у венама.
Моја душа се разрасла дубоко као реке.
Купао сам се у Еуфратy кад је зора била млада.
Градио сам колибу крај Конгоа, тамо су ме љушкали пред сан.
Гледао сам Нил и дизао пирамиде.
Слушао сам певање на Мисисипију кад је Ејб Линколн стигао до Њу Орлиенса – видех да блато у златни сутон претвара.
Знао сам све те реке:
старе, тамне реке.
Моја душа се разрасла дубоко као реке.  https://principova.wordpress.com/2011/12/08/%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B3%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BD-%D1%85%D1%98%D1%83%D0%B7-1902-1967/

ЛеЗ 0008970   Сесил Деј ЛУИС (1904-1972) Где су ратни песници

У лудилу и похлепи пукој
поробише право, пијац, веру,
позајмише језик нам, одлуком
да слободи пронађемо меру.

Логичност је то у време ово,
за бесмртни стих се сам избори –
у сну медном живимо поново,
у одбрани лоших против горих.  https://principova.wordpress.com/2011/12/08/%D1%81%D0%B5%D1%81%D0%B8%D0%BB-%D0%B4%D0%B5%D1%98-%D0%BB%D1%83%D0%B8%D1%81-1904-1972/

ЛеЗ 0008971   ТАМИКИ  ХАРА (1905 – 1951),ВЛАДАН ДЕСНИЦА (1905 – 1967), ВЛАДИМИР ХОЛАН (1905 – 1980), ДЕСИМИР БЛАГОЈЕВИЋ (1905 – 1983), ВОРИНГ КЈУНИ (1906 – 1976).  – ТАМИКИ  ХАРА (1905 – 1951), Јапан

ОВО ЈЕ ЉУДСКО БИЋЕ

ово је људско биће

погледај што је од њега учинила А-бомба

месо отиче тако стравично

а људи су и жене сведени на један облик

“Помозите“ вели слабашни крик

што се циједи из отеклих усана, ужасно

спаљене збрке загнојеног лица

ово, ово је људско биће

то је лице човјека

Превео с јапанског Владимир Девиде https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/tamikihara1905%E2%80%931951vladandesnica1905%E2%80%931967

ЛеЗ 0008972   НИКОЛАЈ ЗАБОЛОЦКИ (1903 – 1958), РЕЈМОН КЕНО (1903 – 1976)

СРЕЧКО КОСОВЕЛ (1904 – 1926), ПАБЛО НЕРУДА (1904 – 1973), ЕДВАРД КОЦБЕК (1904 – 1981), КАРЛОС ОКЕНДО ДЕ АМАТ (1905 – 1936), АТИЛА ЈОЖЕФ (1905 – 1937),

АТИЛА ЈОЖЕФ (1905 – 1937), Мађарска

Древни пацов све ће да нас зарази

Древни пацов све ће да нас зарази,

недомишљена нам се мисао грчи,

прождире све што смо скували, плази

од човека до човека, трчи.

Због њега не зна пијанац без даха

кад дерт свој шампањцем хоће да убија,

да тада празну супу малих сиромаха,

оних најбеднијих, троши и испија.

 

А дух из народа не може

да исцеди свежа права за се,

стога се новом срамотом гложе

међу собом народи и расе.

Тиранство гракће ко вране у ноћи,

пада, ко на стрвину, на срца јака,

а светом се беда цеди и точи

као бала на лицу лудака.

 

Међу крилима лета она

на чиоду беде набодена, груба.

По души нам миле машине, ко на

грудима заспалог јата буба.

Скрила се у утроба наших дупље

верност, а суза у пламену врца,

нижу се воља за осветом, шупље

савести и пуста срца.

 

И као шакал кад ка звездама

диже главу да крикне очајно,

тако узалуд песник урла међ` нама

на ово небо од беде сјајно…

О, звезде! Окрутне, зарђале,

ви оштре каме таме, горе тамо!

Колико сте пута у душу ми пале –

(овде се може умрети само).

А ипак се надам. Плачем од среће,

будућност лепа, све ће бити боље! …

Надам се, јер нас ипак неће

као наше претке набити на коље.

Доћи ће најзад мир слободе плаве,

патња ће да се оплемени –

а нас ће најзад сви да забораве

у сеница тихој сени.

Превео с мађарског  Данило Киш   https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/nikolajzabolocki1903%E2%80%931958rejmonkeno1903%E2%80%931976

ЛеЗ 0008973  Шекспиров „Сонет 66“. – РЕДИТЕЉ Кокан Младеновић у среду у Румунији поставља своју трећу темишварску представу: Шекспиров „Сонет 66“ премијерно ће бити изведен у Мађарском националном театру „Чики Гергељ“.

– Од четрнаест стихова урадили смо целу представу! Шекспиров сонет говори о распаду пишчевог света, али је потпуно примењив и на наш, данашњи – објашњава Кокан Младеновић. – Јер, у сонету је реч о социјалним разликама, слому морала, профанизацији љубави, новцу, моћи и сили које управљају светом… Дакле, реч је о правој слици садашњег времена.

На стиховима славног класика настала је драмска представа, у којој се конструишу сцене, будући да текста готово и нема:

– Пред гледаоцима ће се наћи драмско-играчка представа, слична онима које је својевремено Јохан Кресник радио у Немачкој, кроз покрет и глумачко деловање невезано за текст. Иначе, и овог пута радим у мађарском театру „Чики Гергељ“ у коме сам пре две године поставио на сцену „Просјачку оперу“, а на тему Џона Геја који ју је и створио

http://dalekoodsunca.blogspot.rs/2017/01/66.html

ЛеЗ 0008974   Newspapers Ecumenical  Васељенске новине. – ПОЕЗИЈА ОД ОВОГ СВЕТА / Мирољуб Милановић | Сазвежђе З on WordPress.com. Александар Лукић : „ Јаспис“ , Нар. књига/Алфа, Бгд., 2007.

Већ самим насловом једне од песама збирке „Јаспис“ Александра Лукића, одређен је њен мотивски слој као и оштра супротстављеност поезији истрошених тема, површног родољубља, вечних питања,општих места и помодне духовности, а наглашено опредељење за савремени живот и истину о њему. Стварност савременог живота биће тематска осовина ове збирке , често пресна и огољена, каткад полемичка, али увек у тежњи за праведношћу и истином. Етичност је њена мисао водиља.

ЛеЗ 0008975  – НИШ ВОЈНА ПРЕСТОНИЦА. http://fakti.org/srpski-duh/nis-mora-postati-vojna-prestonica-srbije-sa-mo-generalstabom-i-vojnom-akademijom  –   Због језичке блискости и далеких крвних веза, и поред свежег сећања на ратне страхоте са почетка деведесетих година, убеђен сам да је то у Босни и Херцеговини могуће. Насупрот атлантистичкој парадигми, која је већ учинила пуно да нас са муслиманима трајно посвађа и од Балкана створи извориште сталног конфликта – ми треба да тежимо другачијем расплету.

Крај једнополарног света и декаденција неолиберализма већ су изазвали политичке земљотресе по целом свету. Ратови бесне свуда око нас. Не смемо дозволити да се и нама десе.

Будуће промене морамо дочекати спремни, са јасним геополитичким усмерењем. Уместо утапања у Југосферу, што нам нуди атлантизам, а чији циљ и јесте геополитичка изолација српског фактора у времену слабљења америчког утицаја, ми треба да тежимо стварању новог савеза. Новог савеза, који ће имати велику геополитичку важност и респектабилне војне и привредне потенцијале.

Што се Ниша тиче, у новом савезу којем би Србија тежила, он постаје кључни, централни град, на чијој територији се укрштају комуникациони правци хоризонталног повезивања – од Јадранског до Црног мора, и вертикалног повезивања вардарско-моравским правцем од Дунава до Егејског мора.

Што се новог савеза тиче, он ће се сам по себи наметнути нарастајућој евроазијској интеграцији као њен природни наставак и проводник њених интереса у југоисточној Европи. За балканске православне народе то би, у одређеном смислу, био и својеврсан повратак сопственом цивилизацијском огњишту.

После распада Византије ми смо једно време били чувари тих цивилизацијских вредности, али смо их онда предали православној империји која их и у будућности може бранити и развијати. На таквим темељима, у оквиру развијене и просперитетне империје, могу се изградити нови идеолошки оквири и реафирмисати традиционални обрасци. Тада ћемо имати и снаге и знања за тако нешто.

У том контексту, јачање сарадње са Русијом видим као средство, које нам у новом геополитичком позиционирању може помоћи. За почетак, тако што ћемо ширењем сарадње амортизовати притисак NATO и омогућити Србији да суштински сачува положај војно неутралне земље. Јер, оно што данас имамо, није неутралност, већ процес пузајућег уласка у NATO, што је важан елеменат стварања Југосфере као геополитичке целине.

Знам да ће многима ово што причам бити чудно. Јавни простор у нашој земљи је окупиран, зато се и вероватне ствари чине невероватним.

Окупација убија дух народа. Зато, желим да вас подсетим на једну ствар: 1989. године није постојао ниједан истраживач у САД који је прогнозирао да ће се СССР распасти. Драматичне промене се спремају дуго, а дешавају брзо.

Ми се налазимо у фази поодмакле припреме. Западна доминација је историјска категорија.

За Србију, решења, дакле, постоје. Само, треба их тражити. И за њихово остварење се треба борити.

Србија је у тешкој позицији, али она није и безизлазна. Чак шта више, текућа трансформација светског политичког система и геополитичка померења ће нам отворити нове шансе, које треба искористити.

С вером у Бога, Христос Воскресе.

(уводно обраћање Душана Пророковића на скупу у Нишу 09.04. 2015. који су организовали Институт ОДКБ, Центар за геостратешке студије из Москве и Фонд Слободан Јовановић из Београда)    https://plus.google.com/+MiroslavLuki%C4%87zavetine/posts/Hg2XxbJDYKw

ЛеЗ 0008976  Мој нови кум — Г. Батуран / (Белатукадруз) | РЕНЕСАНСА on WordPress.com

Добио сам новог кума, Батурана!
Недавно смо писали о томе да је одштампан нови двоброј књижевног часописа ЉУДИ ГОВОРЕ 15/16, 2012 на основу извора редакцијског писма, видети РЕНЕСАНСА….
ЛеЗ 0008977   Роберт ПЕН ВОРЕН (1905-1989). –  Истинска љубав

У ћутању срце бунца. Тачним речима
бесмисленим, никад
у значењу. Имао сам десет, кожа, црвена коса,

пеге. У великом сам црном бјуику
који вози крупан старији момак, с краватом; она стоји
испред драгстора, пијyцка неко пиће

на сламчицу. Ништа као
лепота. То зауставља ти срце. То
тикће ти у крви. То дах ти прекида. То

чини да се осетиш прљавим. Мораш под топли туш.
Нагињао сам се преко телефонског стуба, и гледао је, кришом.
Мислим да бих умро, да ме видела.

Како са светлошћу у истом свету постојати?
Две године касније насмешила ми се. Изустила
моје име. Помислих да сам пробуђен из смрти.

Њена одрасла браћа колају подвијених панталона
шепурећи се, као коњаници. Глатких лица.
Подбрцкују се у бријачници. Беспосличари.

Њихов отац древни је пијанац.
Ма ко да дође, он остаје на трећем спрату
велике беле куће испод јавора, четврт века већ.

Никад не силази. Све што зготове за јело доносе му горе.
Нисам схватао како издржи.
Његова жена, добра хришћанка, молила се.

Кад се његова кћи венчавала, старац је сишао доле, заморен,
у ресастом капуту, с плисираном кошуљом жутом.
Синови га окружише његови. Гледао сам венчање.

Гравиране позивнице беху у моди. Мислим
да сам плакао. Лежао сам у кревету те ноћи
и сањарио да плаче и она због оног што јој се зби.

Залоге су исцрпљене. Последња реч прошаптана.
Никад се вратила није. Породица
сорте луталачке. Нико на себи није имао сјајније чизме, отад.

Ал знам ја, лепа заувек остала је, и живи
у дивној кући, далеко.
Једном изусти моје име. Никад не дознах откуд га је знала.  https://principova.wordpress.com/2011/12/08/%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%82-%D0%BF%D0%B5%D0%BD-%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BD-1905-1989/

ЛеЗ 0008978   Теодор Ретке (1907-1963). –  … Теодор Ретке је рођен у Сеџиноу (америчка држава Мичиген), као син Ота Реткеа и Хелене Хибнер. Његов отац био је власник једне од најцењенијих цвећарских фирми у Мичигену, и држао је низ стакленика које је будући песник волео и који ће играти важну улогу у сликама из његове поезије. Студирао је на Мичигенском универзитету и на Харварду, где се упознао са песником Робертом Хилајером који га је охрабрио у настојањима да пише. За време Велике депресије предавао је на Лафајет КолеЏу (1931-1935). У том периоду пише своју прву књигу, “Отворена кућа”, која ће изаћи из штампе 1941. године. Упознаје песника Стенлија Куница који ће му постати близак пријатељ. Године 1936. прешао је на Државни универзитет Пенсилваније, где ће провести седам година. У то време већ објављује у најпрестижнијим часописима свог доба, а његову прву збирку песама Вистан Хју Одн назива “комплетним успехом”. Године 1948. објављује књигу “Изгубљени син и друге песме”. Књига “Песме 1933-1953”. доноси му Пулицерову награду. Године 1953. оженио се Беатрисом О’ Конел: супружници проводе медени месец у вили Вистана Хју Одна у Италији. Ређају се награда за наградом: Болингенова, Национална награда, Награда Едне Сент Винсент Милеј, Награда Лонгвју фондације, Фулбрајтова стипендија, Пацифичка Севернозападна књижевна награда итд. Умро је од последица срчаног удара, у Вошингтону, 1963. године. Његове сабране песме објављене су 1966. године. Ретке је песник посебне осећајности која га, понекад, заведе у сентименталност…. Елегија за Џејн

Мојој студенткињи која је пала с коња

Сећам се увојака на врату, облина као вајаних,
хитрог погледа њеног, у загонети јетког смеха,
и како се, једном, кад је проговорила, светли гласови разлише по њој.
Она је полако саопштавала ведре светле мисли
а онда, с репом ветра
њена песма затресе крошњу и мале гране,
и сенка запева над њом,
и лишће шапутањем као да је љубило,
и весела песма одјекиваше долином ружа.

О, тужна је она била, сасече себе глувилом чистим,
да ни отац није могао да је нађе.
Наслањајући образ спрам сламки
замутила је најчистију воду.
Врапчићу мој, ти ниси овде;
чекам у изгубљености да мрешне се таласна сенка:
линије камења влажног не могу да ме теше,
нити тело може да прими последњу светлост.

Када бих само могао да пренем те кроз сан,
мила, прхнули мој голубе,
у влажни гроб говорим речима љубави ове;
волео бих да не знам:
ни љубавник, ни отац.     https://principova.wordpress.com/2011/12/08/%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80-%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%B5-1907-1963/

ЛеЗ 0008979   Луис МАКНИС (1907-1963). –  Године 1932. објављује полуаутобиографски роман под псеудонимом Луис Малоун, а 1933. Елиот му објављује циклус песама у свом часопису „Критерион“. Наредне године, он и Мери добијају сина Данијела, а 1936. напушта Бирмингем да би преузео лекторско место у Бедфорд колџу, који је саставни део Лондонског университета. Разводи се и ступа у везу са Ненси Колдстрим, супругом Била Колдстрима, сликара. Године 1939. путује у Америку, сина остављајући у Ирској, због њујоршке списатељице Елинор Кларк, али та веза не успева (она ће се удати за Роберта Пен Ворена) и он се враћа у Лондон крајем 1940, радећи као слободни новинар (јер је изгубио место на Бедфорду због пута у Америку). Почетком 1941. запослио се на ББЦ-ју, као продуцент на радио-програму. Године 1942. венчао се с певачицом и глумицом Хедли Андерсон, са којом је добио кћи Бриџиту Корону. После рата, неко време живи у Грчкој, као гост тамошњег британског дипломате, а 1951. се враћа у Енглеску. Радећи за ББЦ путује у Америку, Египат, Гану, Јужну Африку. У Јужној Африци ступа у везу с глумицом Мери Вимбуш; по повратку, Хедли захтева да напyсти њихов породични дом. У то време он већ дословце живи на алкохолу, једе врло мало, готово ништа….. –   Самоубиство

А овде, даме и господо, мада нисам ваш
водич, била је канцеларија, до пре извесног времена,
човека који вас никад не би до краја саслушао. Ту су рачуни,
пепео у пепељари, сива бележница коју је
спаковао, серија уложака у картотеци, сређена
документација недовршене преписке,
тамо листове разлистава ветрић који
пирка кроз прозор, слева; тамо је онај напукли
апарат који никад није прорадио и
оне његове пилуле за бољу пробаву
чираша. Доле је моћни цветни лавиринт
кроз који се шеткао, горд, док се не спотаче,
изненада поставши свестан свих тих улизица,
на улазу, под баштенским слезом. Оловка је,
очито, сломљена кад је напустио собу
мачјом вештином хода у једноставном чину нестанка;
ко зна је ли неко препознао, у метежу улица љутих,
тог човека неповерљивог осмеха, што иза себе
понешто остави нетакнутим.  https://principova.wordpress.com/2011/12/08/%D0%BB%D1%83%D0%B8%D1%81-%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D0%BD%D0%B8%D1%81-1907-1963/

ЛеЗ 0008980  Вистан ХЈУ ОДН (1907-1973). –  … Тамо је упознао Стивена Спендера, Луиса Макниса, Сесила Деј Луиса. Заљубљен је у прозаисту Кристофера Ишервуда који је његов књижевни ментор. Године 1928. и 1929. живи у Берлину, где влада либералнија атмосфера и сексуална слобода која му, као хомосексуалцу, одговара. По повратку у Лондон, године 1930, објављује прву књигу, „Песме“, коју уреднички потписује Т. С. Елиот у издавачкој кући „Фабер анд Фабер“. Сарађује с БенЏамином Бритном (у документарном филмy „Ноћна пошта“, 1935, за који Бритн пише музику), укључује се у левичарски покрет, са Луисом Макнисом путује на Исланд. Резултат тог путовања је заједничка њихова књига „Писма са Исланда“ (1937). Тридесетих година у вези је са Кристофером Ишервудом са којим пише неколико драма, и са којим, 1938. године, путује у Кину. Године 1935. оженио се кћерком Томаса Мана Ериком, лезбијском глумицом и новинарком, да би јој, при њеном бекству од нациста, омогућио добијање енглеског пасоша. Први пут ју је видео на „венчању“. Године 1937. активно помаже шпанске комунисте у грађанском рату, поставши, чак, члан Комунистичке партије….

Успомени Вилијема Батлера Јејтса

1

Чилео је док зима умираше;
Потоци слеђени беху, аеродроми празни,
и снег скулптурама мењао је лик;
Отицаху пипци живе у слив умирућег дана.
О, термометри сви исто измерише:
да дан смрти његове хладан и мрачан беше.

Безбедни од његове бољке
кроз вечну зелен шуме промицаху вуци,
сеоска речица не упозна манекенске луке;
јецаји пуни жала
смрт песникову скрише од песама његових.

Ал за њега то беше задње поподне самоће,
то обично поподне брбљивих болничарки;
побунише се делови му тела,
тргови свести његове опустеше,
у предграђа му тишина тад хрупи,
чувства му беху лед: једнак с читаоцима поста.

Међу стотине градова расејан је сада,
препуштен страстима необичним;
све да би срећу своју у друкчијој нашао шуми,
по другим законима да одговоран постане.
Речи мртвачеве
у утроби живих премећу се.

Али у нехају и буци сутрашњице
кад заурлају на Берзи чиновници ко звери,
и нишчи кад отрпе патњу свакидашњу
и све у сопственој кули поверује у слободу,
хиљаде њих мислиће на овај дан,
на дан кад се необично нешто деси.
О, термометри сви исто измериће:
да дан смрти његове хладан и мрачан беше.

2

Луд си ко сви ми био. Наџиве дар твој све:
наслеђе богатунки, физичко распадање,
самог себе; побеснела Ирска отера те у песму.
И сада Ирска бесни, и чува климу своју,
а поезије нигде; тече она ка југу
из фарми осамљених, са јада обилнога,
у сурове градове где верујући мремо.
Наџивљава пут збивања, на уснама.

3

Земљо, свог часног прими госта,
Вилијем Јејтс је чеко доста.
О, нека Ирски брод пристигне,
Земљо, свог часног прими госта. … https://principova.wordpress.com/2011/12/08/%D0%B2%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD-%D1%85%D1%98%D1%83-%D0%BE%D0%B4%D0%BD-1907-1973/

ЛеЗ 0008981  Новица  ТАДИЋ. –   ГЛАВНИ  ЧОВЕК

 Труди се да је изнад мене по свему, надева ми подругљиве надимке, части деминутивима, намигује и кеси се. Све чини да он буде светачки махнит, а ја смушен, никакав. Кад штогод кажем, поруши моје речи као чуњеве. Права штета! Јер, некад је било другачије, док није почео са суревњивим надметањем. Нешто помислим, да имам  крила, он би ми их замрзнуо. Претворио у санте леда.

                      КЊИШКА ПРАШИНА

 У одељењу за часописе неки библиотекар тврди да је књишка прашина најфинија прашина. Једном је његова познаница отишла у Дом за улепшавање, на третман. Погледали су је и одмах јој рекли да ради у архиви. Одиста, наставља он, тако је та прашина ситна да улази у све поре лица, у кожу, у косу, у кости. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D1%82%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%9B/

 

ЛеЗ 0008982       Милан ЋУРЧИН ( 1880 – 1960) . –             Карневал у шуми

Пружиле мрке гране голе руке

Да маглу безбојну скину,

Па од страсти дркћућ’ чекају звуке

Ветра, и помрчину.

 

А ветар по шуми зимске инструменте купи

И крчи стазе и путе,

Па ће тад силно први акорд да рупи,

И сви ће да заћуте;

Загрлиће се гране,

И на све стране

У разблудној игри ће да се креће

Дрвеће.

Шум – шум – шум, један – два : –

Ноћне оргије славиће шума сва.   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BD-%D1%9B%D1%83%D1%80%D1%87%D0%B8%D0%BD/

ЛеЗ 0008983 Гордана  ЋИРЈАНИЋ. – ПРЕД ВРАТИМА ВОДЕНИЈЕМ   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%9B%D0%B8%D1%80%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008984  Павле  УГРИНОВ (право име Василије Поповић)  (1926. -2007 ). – АГОНИЈА

 КАО ДА ЈЕ НА ТАБАНИМА ветра долутала прашина

са чичкова и буника,

разбила си окна изненада…

Кад помислим да си можда исекла руке о стакло

желим да ти приђем и спасем твоју преосталу крв.

Осећам да је то узалудно,

далеко си са пуним устима жутог и зеленог корова.

Ипак желим да те својим дугачким рукама обавијем

и да се стегнемо у знак опроштајног загрљаја

и угушимо.

Помислим, можда си већ  мртва!  …. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B5-%D1%83%D0%B3%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2/

ЛеЗ 0008985  Влада  УРОШЕВИЋ. –   ГЕРОНТОКРАТИЈА

 Вашљиви, млитави, љигави,

старци се тетурају

по задњим двориштима палате,

шашорећи са собом. Синоћ су

читали звезде и све

знају унапред. Жмиркају јер их пролеће

заслепљује сјајем ; бране се

успоменама, старудијом, детињаријама.

Баре коприву и –

ушавши с брадвом у кокошарник –

трапаво газе

по јајима

из којих би сутра могао да се излеже

ратоборни млади петао. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D1%83%D1%80%D0%BE%D1%88%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008986  Драгиња УРОШЕВИЋ. –     ЛУЦИФЕР

 о Луциферу остаје да се прича и прича

иако песници и филозофи, а и  обични људи

тврде да се он одселио у подручје мита, уображења

и отиснуо низ звук и маглу

он се и данас шета по улицама и живи  по кућама

смишљен, равнодушан, хладнокрван

и наводи одвећ савремене људе

који су изгубили веру  у демонску моћ

и верују у чар и чуда света

у добронамерност временских мена

у исправност олуја и хујева колико и сунца

колико и ораница, колико и жарева лета

у израз племенитости сваке боре на људском лицу

он их наводи за густе шуме

у чијим се предњим редовима

зелено блистају и злате јасенови, граб, храстови

или још усправније секвоје и кедрови

чијим се врховима шета сунчев сјај

и на којима се сваког дана зауставља вечерња руј

он наводи свим тим обиљем нудећи га машти и очима

за путеве иза шума, у рупе сатанске и у маглуштине ума

не колебајући се ни колико лист на ветру

Луцифер лично зна да узме лик драгости и поузданости

обећавајући нове континенте и праведније планете

оснивање нових светова, успостављање нових звезданих система

а изнад свега потпуну превласт ума

и кад неког доведу у баруштине

он седа у шевар и суди и проглашава машту и заносе

музику и страсти, људске осећаје и мере

свако вансвакодневље за лудило ума

свако обиље за прекомерност

и тад се открије штура његова природа

дрвена његова подлога и утроба

и кад неко уз помоћ грча, бола и овосветског ума

докопа се хоризонта његовог знања

он и даље покушава да настави игру

као да је он  надлежан да простире истину …. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9A%D0%B0-%D1%83%D1%80%D0%BE%D1%88%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008987 Јован ХРИСТИЋ  .   ТРАГЕДИЈА ЈЕ ЗАВРШЕНА

 Трагедија  је завршена. Ослепљени Едип одлази

у свој  мрак, у наш мрак.

На тргу остаје хор да промрља још неколико стихова

и разиђе се кућама где већ мирише вечера.

То је наш час.

Завеса још  није спуштена, и  ми излазимо :

стубови палате одједном се претварају у картон,

крв што је будила сажаљење и страх пролива се

из боца са обојеном водом,

и с мачевима од дрвета ми започињемо своју игру.

Све што се збило, приказаћемо још једном :

Едип ће  одговорити на питање и ископати себи очи,

Јокаста ће крикнути иза сцене,

доћи ће Гласник да саопшти последње ужасе ,

и  крв ће потећи.

А у некој паузи, између два стиха,

или док се у мраку и тишини мењају костими и декор,

можда на крају, док се кулисе односе и светло гаси,

одјекнуће опет крик ослепелог Едипа

чија је дуга сенка већ замакла за посвећени брег.

Али само за час. Ми ћемо наставити своју игру,

срећни што су нас ипак  позвали да изађемо на позорницу,

и прикажемо своју вештину пре него што светла  утрну.

https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008988  Ибрахим ХАЏИЋ. /    Нa  стаклу  записано   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D0%B8%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%85%D0%B8%D0%BC-%D1%85%D0%B0%D1%9F%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008989  Ото  ХОРВАТ. – СНЕГ СНЕГ  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D0%BE%D1%82%D0%BE-%D1%85%D0%BE%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82/

ЛеЗ 0008990  Милош  ЦРЊАНСКИ. –  Суматра

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.

Помислимо : како су  тихи снежни

врхови Урала.

 

Растужи ли нас какав бледи лик,

што га изгубисмо једно вече,

знамо, да, негде, неки поточић,

место њега, румено тече.

 

По једна љубав, јутро, у туђини,

душу нам увија, све тешње,

бескрајним миром плавих мора;

из којих црвене зрна корала,

као из завичаја трешње.

 

Пробудимо се ноћу и  смешимо драго

на Месец за запетим луком.

И милујемо далека  брда

и ледене горе, благо, руком.    https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%88-%D1%86%D1%80%D1%9A%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8/

ЛеЗ 0008991  Петар ЦВЕТКОВИЋ.   OPUS INCERTUM

 Од хексаметра бисмо, кажеш, могли

и даље учити. Одмарати се на његовом

степеништу, гледати таласе и слушати море.

Али на овој окуци иза реке,

као на десној страни епског стиха,

где је багер откинуо неки прастари зид,

уместо величанствене слике

клопка : једна од римских провинција

и , како кажеш, неважна ископина.

Колико их има на овим теренима?…. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80-%D1%86%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008992  Татјана ЦВЕЈИН  .-  Исус и неверница  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D1%82%D0%B0%D1%82%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%86%D0%B2%D0%B5%D1%98%D0%B8%D0%BD/

ЛеЗ 0008993  Исак  ЦРНОГОРСКИ. –  ЋУТАЊЕ

             ( Из циклуса завештаног  др Миодрагу Јуришевићу)

Постоји земља ћутања од свих речи већа

Једна крава ту пасе небо

и непојмљиво је како успева да се засити

Ми напустисмо улице и сишемо млеко

у земљи  ћутања која постоји

Два- три дрска се гаде

и затекне их поновна смрт притом

Ствари су сагласне и звук јасан

Зато је то бесконачна земља ћутања

Једна крава ту испија ћутање

и њену тајну нико не успева да схвати

Виме јој набрекне као млад месец

и цели свет сише млеко

а потом захвално ћути занешен јасноћом…   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BA-%D1%86%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8/

ЛеЗ 0008994  Богдан Чиплић. – Ветрењача  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D1%87%D0%B8%D0%BF%D0%BB%D0%B8%D1%9B/

 

ЛеЗ 0008995  Марија ЧУДИНА. –      ЛЕОНИДОВА ЦИБЕТКА

 Он је Цибеткину њежну, загонетну утвару

ловио у паучини једног сна, једне неусавршене библиотеке,

једне неосвојиве пустиње, за врућих дана

када тијело попут биљке сахне,

за хладних ноћи кад се срце у лед претвара.

Па се сада чини, ономе тко гледа, да цибетка има израз

измучених. А заиста, Он је морао доста мука поднијети

да би стигао у замрзнуто средиште њезине судбине.

И може ли се уопће замислити колико је ојађен био

откривши да се удес те мале животиње

претјерано замршеним учинио за дух њезин нејак.

Па је чак и пронашао, иако нитко не зна како,

да је за Цибетку  вријеме пролазило другачије

него за остала створења. А у костима се њезиним

ипак није могло наћи ништа  што би указивало

на посебност те животиње. Значи, само је Он могао,

пажљиво обликујући сјенку њезину блиједу

наслутити честице тајанствених елемената

који припадаху некада животу тог бића.

Па се досјетио, а и како не би, да ће ти исти

елементи још слободније се и загонетније

понашати кад почну утјецати на његову судбину.

Да ли се Он одмах досјетио облика тијела Цибеткиног?

Или се у његовој души најприје, уз велике напоре,

почела помаљати скица њезине душе? Па је тек затим

могао Он, с невидљивим се борећи, издвајати полако

облике потребне за изградњу њезиног лика? Тко

уопће може  знати  како је стварано то краткотрајно тијело

у тешком крзну осутом тамним пјегама!

Сигурно је једно : морао је Он јако измучити своје

људско срце док је премишљао о тајнама унутрашњег

плана Цибеткиног срца. И разне је визије, неподношљиве

понекад, морао гледати у својем духу, само да би повјеровао

како је цибетка, између свих бића ишчезлих из свијета,

баш биће онаквих својстава каква се њему допадаху.

Па је чак одлучио замислити да у њој бијаше некада

и становитих особина вулкана. Ипак, још је пуно тога

морао провјерити прије него што је у основу те природе

поставио стожац замишљене  вулканске ерупције.

Јер Цибетка, ма колико безазлена бијаше, некако је

и одвећ лукаво постављена у идеално средиште пустиње.

С тога мјеста могла је несметано пратити трагове

који вас могу одвести у једну добро заклоњену сферу,

у којој ће тек правилност каоса посвједочити о

њезиној намјери да се јасно прикаже у загонетном људском сну…. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%87%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0/

ЛеЗ 0008996 Бранислав ЧЕГАЊАЦ. – Мистерија   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D1%87%D0%B5%D0%B3%D0%B0%D1%9A%D0%B0%D1%86/

ЛеЗ 0008997  Алекса ШАНТИЋ. – СРЦЕ  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0-%D1%88%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008998  Леонид ШЕЈКА.-   [ Од фебруара до априла 1957 ]

 Једнога дана сам добио поруку. Поруку-наређење, молбу, предлог? Ни до данас нисам сазнао…Укратко, морао сам да отпутујем.

      Али куда?  Изгледа да је то било свеједно. Могао сам да идем у ма ком правцу и да не погрешим, да то буде прави. Они који су послали поруку можда су све већ  предвидели. Ићи напред, само је привид, касније се види пређени пут – као да је био унапред утврђен у виду неког нацрта, затвореног у коверти, која се може отворити да би се све то видело, проверило. У ствари, онда кад је већ непотребно, дакле, на крају, кад се путовање заврши.

И сада, после дугог лутања, чини ми се да сам стигао, уколико то није превара. Могу само да реконструишем , шематски, мој пут. Ево га :

(Следи скица пута од Града, преко Зоне преливања и Провалије, до Замка ; скица носи наслов Нацрт опште диспозиције. Напом. приређивача.)

Као што се види Град  има исту површину као и Ђубриште ;између Града и Ђубришта постоји Зона преливања .Не зна се где престаје Град , а где почиње  Ђубриште.

Ако је циљ био Замак, преко Ђубришта је било најкраће до њега. Али све то није било тако једноставно. Ми живимо у свету привида, илузорности, и никад се не зна ни почетак, ни да ли је достигнут врхунац, ни то да је осећај кретања једна заблуда, да се  можда стоји у месту или окреће у круг или се иде по земљишту толико познатом, да је већ постало досадно. И тако, десило се, на пример, уместо да пођем најкраћим путем, пођох заобилазним или, чак, дуго покушавах да прођем са оне стране где пролаза уопште није било. А сад ми је јасан разлог да из Града допрем до Замка. Јер, прво, све је то захтевало корените метаморфозе и жртве ; друго, Град је био од Замка одвојен Провалијом, тако да нико у Граду није знао за Замак, па и ја сам могао само да наслуђујем његово постојање.

Улазећи, дакле, у Ђубриште, могао сам без задржавања да пођем у правцу Замка, али, као што рекох, ја сам једва знао за његово постојање и, с друге стране, хтео сам да испитам све могућности, све пролазе, а још више, све ћорсокаке око великог пространства, које зовем Ђубриште. Оно је преда мном у целој непрекидности и у димензији која не може да се сагледа, да се премери, тако да од целе површине испитујем један мали део, мој део.

Што се тиче Града, њега сам могао да реконструишем на основу свега овога разбацаног по Ђубришту, што је, у ствари, била одбачена неупотребљивост, а за мене много више од тога – један космос, независан од Града, иако се Ђубриште преливало у Град или чак поклапало са њим, што је вероватно и условило да сам, лутајући по Ђубришту, зашао у Зону преливања и с тешким напором свести успео да схватим да је то што имам пред собом у ствари Град.   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D0%BB%D0%B5%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B4-%D1%88%D0%B5%D1%98%D0%BA%D0%B0/

ЛеЗ 0008999 Ђуро  ШУШЊИЋ. – О МОЈА ТИХА МОЛИТВО

Ја сам као струна, напета и разапета, која задрхти на најтиши јецај душе : зато морам да се  приберем  и саберем у себи. Повукао сам се у самоћу, али не да бих ћутао : ове речи упућене Теби, сведоче да су нада и љубав у мени нашле своје склониште.

Хоћу да говорим с Тобом, јер бих без тога био ужасно усамљен : моја душа отвара се на сваку Твоју реч. Ти боље разумеш мене него ја себе. Срећан сам што постојиш, посебно у тренуцима када ми се стужи све око мене, а то није тако ретко. Помало страдам од свакога, па не желим да сретнем никога, осим Тебе јединога.

Када се Ти појавиш у моме будном оку, сване у мени неки нови дан, и ја се опет данам : не дам да сумња краде моје наде. Кад у себи мислим о Теби, онда ми навиру сузе и чиста питања. Највећу славу одајем Ти тиме што мислим на Тебе када све губим. Све што је нада у мом животу, везано је за тренутке када разговарам с Тобом : тога часа заборављам све што ниси Ти. Као да скидам бреме с тела и окове с душе, па постајем већи од себе : очишћен за молитву.

Ништа не треба да ми кажеш, мени је довољно да Ти постојиш, па да осетим да нисам сам у овој пустињи, где дувају ветрови зла. Како су дуги моји дани када Тебе нема близу. Јуче као да је било лани, сви облачни у једном низу. Довољно је да се малчице удаљиш, па да осетим сву празнину око себе и у себи : у мом срцу тад избије поноћ. Чујеш ли моје речи како јече? Ниједна није успут уловљена, свака говори моју тишину, памти моју самоћу, сведочи моју наду.  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/04/%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE-%D1%88%D1%83%D1%88%D1%9A%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0009000  Две песме / Ристо Ратковић*.  –  НЕ СЕЋАМ СЕ ВИШЕ ЗБОГ ЧЕГА…

Не сећам се више због чега – посвадисмо се ја и мој отац и почупасмо се. Где год смо један другог ударали, тај је део тела отпадао. Најзад се распарчасмо. И кад нисмо више где имали један другог да ударамо, ја викнух: оче, ко то влада над нама,  – треба да му вратимо натраг све што нам је дао. И, у знак протеста, ми сакуписмо сваки самог себе, спаковасмо сваки самог себе, да тако спаковане понесемо себе, више се не сећам где.   http://osnivaczavetina.blogspot.rs/2017/01/blog-post.html

ЛеЗ 0009571