178

capturerenesansa

 

(Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА

 

ЛеЗ 0008901      177  (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА   ЛеЗ 0008897   Љубомир СИМОВИЋ. –  О  ДУХОВИМА  ДРВЕЋА

 

1.

Ове дубоке непрегледне шуме,

шуме до Дрине, и шуме преко Дрине,

шуме које се простиру  све до облака,

ове јасике,

девичанске брезе,

храстови као богови и мужеви,

столетне букве, борови, липе и јеле,

претвориће се у  маљеве, у кундаке,

у ступе, мртвачке сандуке  и штаке!

 

2.

Одведи ме, Господе, одавде у неко мало

кинеско село на руској граници!

 

И ако икад до мене икако

о мојој земљи допре икаква вест,

да је не препознам, да је не разумем,

 

покривен до увета, окренут дрвеном зиду,

да заспим, у мору пеленовог мрака,

с миром руских и кинеских сељака!

Август 1992.       https://surbita.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BF-%D0%BA%D0%BA-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0/a/%D0%B1/%D0%B2/%D0%B3/%D0%B4/%D1%92/%D0%B5/%D0%B6/%D0%B7/%D0%B8/99-2/100-2/177-2/

ЛеЗ 0008902   177 | СУРБИТА(р) on WordPress.com  ~ прототип слободне и бескрајне енциклопедије “Заветина”      https://medium.com/@newspapersecumenical/177-%D1%81%D1%83%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%82%D0%B0-%D1%80-on-wordpress-com-85b8841e7d3e#.8zy7yg4vq

ЛеЗ 0008903 Петровић је рођен у Новом Саду, студирао је политехнику у Будимпешти, али је факултет брзо напустио да би постао глумац. Дебитовао је на филму у “Натчовеку” Михаља Кертеса, који му је отворио пут да постане први Србин који се између два светска рата прославио на филмском платну у Европи. Са доласком звучног филма, стекао је и светску славу, а осим глумачким даром публику је освајао и својим мужевним изгледом. Одиграо је око стотину улога у филмовима свих жанрова, у филмским студијима у Будимпешти, Бечу, Берлину, Паризу, а био је ожењен немачком глумицом Фридл Шустер. Петровићев повратак у Нови Сад 1928. била је вест на насловној страни “Политике”, а краљ Александар му је тада уручио Орден Светог Саве првог степена за допринос популаризацији филмске уметности. После Другог светског рата Петровић је кратко боравио у Југославији, снимио је само један филм, “Далматинску свадбу”, и то у Словенији, и брзо је постао један од “заборављених” глумаца. Иако је играо само у љубавним филмовима, они се нису приказивали у нашим биоскопима, зато што су то биле немачке продукције снимане у доба Хитлера. – Петровић је преминуо у Минхену, готово потпуно заборављен од домовине.  https://plus.google.com/+MiroslavLuki%C4%87zavetine/posts/VotY3dBLctM

ЛеЗ 0008904   KARIĆ SE VRATIO U SRBIJU…  http://krugovi.blogspot.rs/2017/01/karic-se-vratio-u-srbiju.html

ЛеЗ 0008905   Витер Бајнер (1881-1968).   + + +

Долазим и одлазим,

не остајем, за сан.

Ја односим и бирам

најпре ноћ, затим дан.

Проналазим и губим,

и усамљен се смешим,

а немам појма да ли

чиним право ил грешим.

 

Милостан сам са оним

ко братски ме пожали,

ја услуге не тражим,

мени слободе фали…

И тако месец глади,

озарује мој кам,

светли и показује

место где лежим сам.  https://principova.wordpress.com/2011/12/06/%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80-%D0%B1%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%B5%D1%80-1881-1968/

ЛеЗ 0008906   Елинор Вајли (1885-1928). -ЛеЗ 0008906   Елинор Вајли (1885-1928). – Атавизам

Одувек мене плаши Соумс Понд,

не мали рибњак, врбак врх барице,

где момци, кроз смех, јуре крчмарице,

шеваром; него тај висећи свод.

Тамо мраз чини изгорелим брезе,

а свод, љиљански жут, ко празна љуска

измеђ борова и смрча се спушта;

покрет нам прати неки створ пун језе.    https://principova.wordpress.com/2011/12/06/%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D1%80-%D0%B2%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%B8-1885-1928/

ЛеЗ 0008907   Дејвид ХЕРБЕРТ ЛОРЕНС (1885-1930).-  Писмо из града: сивим мартовским јутром

Облаци гуркају споро, у сивој упорности, читав север ка теби.

А од свих северније, ободима далеким, куда се тешко допре,

буктећи огњилима, у плими одразивши очуван пламен небни,

за стенама се вране крију по ветру, као хитро пуштено копље.

Негде си, мора бити, у врту, где љиљани мрљају кришом траву,

ил у шумама нашим, где невидни северац шушњима сутон боји;

мисао ми пошаљи, ако си сад над песмом каквом спустила главу,

ил стих што срцу мом ће мач постати за који прави штит не постоји.

Реци ми да су јагњад пришла ти, и да леже ко цветови у лугу;

пиши ми о телади, како над плуговима криоце вивка стрши –

дивно је то. А овде – напори земљокопа ломе бетон и пругу;

пожелим, куд год кренем, ове безводне стене зиђа у прах да скршим.

Али уздахом ветра, хватаног некад грањем, одједном, кроз тај мук,

аутомобил грмне, и ја напрежем душу, сам остао, без даха,

у крадљивом тријумфу мотора да зачујем, опет, ужасни звук –

поругу, и невољну, машине победнице и, потом, ехо страха.  https://principova.wordpress.com/2011/12/06/%D0%B4%D0%B5%D1%98%D0%B2%D0%B8%D0%B4-%D1%85%D0%B5%D1%80%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%82-%D0%BB%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BD%D1%81-1885-1930/

completarium

ЛеЗ 0008909   Езра ПАУНД (1885-1972). –   Мансарда

Време је да пожалимо богатије.

Чуј, пријатељу, памти,

богаташи слуге имају, пријатеље не.

А ми – само пријатеље, без послуге.

Час је да пожалимо ожењене и нежење.

 

Расвит приспева корацима ситним

као Павлова на сцену,

тако сам близак срећи.

За живот лепшег нема

од часа освитне свежине,

трена буђења с тобом.                  https://principova.wordpress.com/2011/12/06/%D0%B5%D0%B7%D1%80%D0%B0-%D0%BF%D0%B0%D1%83%D0%BD%D0%B4-1885-1972/

ЛеЗ 0008910   Езра Паунд. – Врт

En robe da parade.
Samain

Ко клупче слободне свиле, размотано зидом, она пролази крај ограде у вртовима Кенсингтона и, корак по корак, умире

од некакве емотивне амнезије.

А уоколо гомила прљаве јаке неистребљиве деце сиромашака.

Они наслеђују земљу.

У њој рода је крај. Њена досада, фино прекомерна, жели да неко поразговара с њом, а скоро се боји, ја ћу

ту неразумност учинити.    https://medium.com/@newspapersecumenical/%D0%B5%D0%B7%D1%80%D0%B0-%D0%BF%D0%B0%D1%83%D0%BD%D0%B4-1885-1972-%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D1%81%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%B0-on-wordpress-com-54ba4f425108#.qu6e74djy

ЛеЗ 0008911   Данас више немам илузија : када је реч о оснивању и подизању „Комплекса СПАСОВО“.~ Пруга   –  „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац — Мишљеновац — Кучево — прелаз преко Дунава на Ђердапу — Крајова — Одеса…. –   Тај предео, ипак, као да је створен за оно што желим. То је један брежуљак, предиван брежуљак изнад реке. Деобе су уситниле рајски брежуљак. Деобе су уситниле све, и тај ситнеж држе у својим џеповима људи чудних карактера. Ни џак пара не би био довољан да се све то откупи.

Зашто? Да се врати у првобитно стање.

Бог зна моју тајну замисао и можда ми анђели помогну, кад се најмање надам.И можда једнога дана подигнем на врху брежуљка Кулу од каменаи мали храм Спаса, и салаш или бачију. Садашњи власници су тај брежуљак препустили себи — парлогу и небу.

Власници, вероватно последњи.

У тешким дуњовим чакширама. Тај предео призива кнежеве и песнике — правог домаћина, Немогућег Ратара. Ако је толико препрека, које су подигли обични људи и околности, то не би смео бити главни разлог за одустајање……- иванова разгледница, поздрав из мишљеновца, лето 2013

* 17- 20 година доцније, данас: не два, него двеста двадесет и два места постоје где бих основао Комплекс Спасово: од Мироч планине до Књажевца и Радана, правац север-југ!…   

ЛеЗ 0008912   ПРАВИЛА, пријављивање | ФОНД УЗАЈАМНЕ ПОМОЋИ on WordPress.com.  –  Оснивање Новог Друштва СУЗ, удружења грађана, које би, на известан начин наставило путем неправедно заборављеног Друштва „Суз“ (основао га професор универзитетаа Мика Петровић, познатији под надимком Алас; угашено пре више од шест деценија игром судбине), али које би у суштини било ново друштво, ново удружење, вредно је труда. Ту идеју су покренуле Заветине, које већ годинама настоје да институциализују своја плодна искуства сарадње са писцима, уметницима, читаоцима, добротворима. Ново Друштво СУЗ не би окупљало само писце, сликаре, уметнике, музичаре, и друге, већ и обичне људе, пријатеље, све оне који то желе и који би прихватили Правила Друштва. Заветине би, наравно, у свему томе помогле. Колико могу;и више него што могу.  –  Штета да оваква једна иницијатива — није успела, и да није основано Ново Друштво СУЗ.

ЛеЗ 0008913   Руперт БРУК (1887-1915). –  + + +

Кад боја стигне кући путем зене,

и пипци сјаја затворе се опет,

с плесом девојке, с птицама се крене

за умом где се врата пута склопе;

и нигде места где рођење служи

склопљеној дуги и оцвалој ружи:

 

још може Време да загрли свемир

где мирис влада ширним лебдењима

песама, цвећа, неба, лица немих,

броја, додира, окрета за њима,

маштања изнад њих; ко мајка која

посматра децу светлом дневних боја,

тишином длана губи сјаја моћ –

а када деца усну, пада ноћ.   https://principova.wordpress.com/2011/12/07/%D1%80%D1%83%D0%BF%D0%B5%D1%80%D1%82-%D0%B1%D1%80%D1%83%D0%BA-1887-1915/

ЛеЗ 0008914   Робинсон ЏЕФЕРС (1887-1962). – Џон Робинсон Џеферс рођен је 10. јануара 1887. године у Алxенију, америчка држава Пенсилванија (Алxени је данас део Питсбурга), као син презбитеријанског свештеника и школског библиотекара, др Вилијама Хамилтона Џеферса и Еве Робинсон Татл. Његов брат Хамилтон Џеферс постао је познати астроном, запослен у „Лик обсерваторијуму“. Родитељи су подржавали његова интересовања за поезију. Послат је на школовање у Швајцарску, а у шеснаестој години уписао је „Оксидентал колеx“, после чијег је окончања студирао медицину на университету Јужна Калифорнија. Године 1906. упознао је Уну Кол Кастер, три године старију од себе, тада удату жену. После извесног времена кад се та веза скривала, долази до јавног скандала, и Уна неко време проводи у Европи, док се страсти не смире. Њих двоје су се венчали 1913. године и преселили у Кармел, на обали океана, у Калифорнији, где је Џеферс изградио, од гранита, „Кућу Тора и Кулу Јастреба“. Кућа је поклон за његову супругу која је обожавала келтске легенде. „Тор“ је, наиме, келтски назив за стену. Имали су троје деце, кћи која је умрла као одојче, и два сина близанца, рођена 1916. године, од којих је један умро 1950. године од канцера. Између два рата Џеферс је био популаран песник, нарочито двадесетих и тридесетих година, кад је подједнако интересовање изазивала његова поезија, као и начин живота. „Кућа Тора“ је, у Џеферсовом станишту, мања од Куле, у њој се брачни пар најпре населио, док је следећу грађевину, Кулу, по угледу на ирске зиданице, песник дограђивао читавог живота, да би је, напокон, крајем шездесетих година прошлог века, довршио његов син. Џеферс је умро 20. јануара 1962. године…. https://principova.wordpress.com/2011/12/07/%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BE%D0%BD-%D1%9F%D0%B5%D1%84%D0%B5%D1%80%D1%81-1887-1962/

ЛеЗ 0008915 Меријен МУР (1887-1972). –  Године 1910. и 1911. завршила је и Трговачки колеџ у Карлајлу, после чега је, у лето 1911, са мајком, путовала у Енглеску, Шкотску и Француску, обилазећи музеје у Глазгову, Оксфорду, Лондону и Папризу. У Карлајлу је радила као професор у Индустријској школи, до 1915. године.
Године 1916. са мајком се сели у Чатам, држава Њу Џерси, где помаже брату у одржавању куће, пошто је овај дипломирао на Јејлу и постао презбитеријански свештеник. Године 1918. сели се на Менхетен, другујући са песникињом Хилдом Дулитл (која се потписавала као Х. Д. и која је, као уредница имажистичких часописа регуларно објављивала Меријенине песме), Воласом Стивенсом, Вилијамом Карлосом Вилијемсом, дописујући се са Паундом и Елиотом. Ментор и љубавник Хилде Дулитл Винифред Елерман објављује Меријенину прву збирку песама, године 1921, без њеног знања. Друга њена збирка, „Промишљања“, излази 1924. године и за њу добија награду часописа Тхе Диал („Скала“), од 2.000 долара. Од 1925. она је уредник културе у том часопису, до 1929, када он престаје да излази; после тога, она живи као професионални писац, преселивши се са мајком у Бруклин.
Године 1933. добила је награду „Хелен Хејр Левинсон“ за поезију, а године 1935. објавила књигу „Изабраних песама“. Године 1945. добила је Гугенхајмову награду, а годину дана касније грант од 1000 долара америчке академије лепих уметности, после чега се, на предлог Вистана Хју Одна, лаћа превођења Лафонтенових басни. Пише Паунду, заточеном у вашингтонској болници Свете Елизабете и повремено му шаље нешто новаца. Године 1951. објавила је „Сабране песме“, за које добија Пулицерову, Националну и Болингенову награду. Књига је, после таквог успеха, продата у 5000 примерака, а 1954. излази њен превод Лафонтенових басни, за шта добија Орден витеза лепих уметности, од француске владе. Године 1955. сакупила је своје огледе у књизи „Наклоности“, где пише о Лујзи Боган, Коктоу, Камингсу, Паунду, балерини Ани Павловој. У периоду од 1956. до 1965. излазе три збирке поезије, једна књига кратке прозе и књига огледа. Друго издање књиге „Сабраних песама“ појавило се 1967. године; многе песме су у том издању доживеле нове верзије и значајне прераде. …

Ћутање

Отац мој је волео рећи,
„Надмоћни људи не праве дуге посете,
било да одлазе на Лонгфелоуов гроб,
ил носе букет цвећа на Харвард.
Несебично поуздани ко мачка –
грабе приватност,
одрезан мишји реп што виси им ко пертла из уста –
понекад уживају усамљеност,
и могу бити оробљени од разговора
до разговора на привлачну тему.
Најдубље осећање, увек, себе искаже у ћутању;
не у ћутању, колико у ограничењу.“
Нема неискрености у речима, „Начините дом мој својим свратиштем“.
Свратишта нису резиденције.   https://principova.wordpress.com/2011/12/07/%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BD-%D0%BC%D1%83%D1%80-1887-1972/

ЛеЗ 0008916   Александар   СЕКУЛИЋ.  –  АНЂЕО  У ЛАБОРАТОРИЈИ

 Ја прецизно мерим

на малим теразијама

али ја нисам

мерач правде

ја сам мерач

фикције, одраза

параноје, шизофреније

депресије, меланхолије

како кад

а колико може

анђео у лабораторији

палог анђела

да буде срећан  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D1%81%D0%B5%D0%BA%D1%83%D0%BB%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008917   Чарлс СИМИЋ. –   АНЂЕО ЧУВАР

Бака ми је често причала о њему

И како пажљиво

О нама се брине

У ове тамне , паклу нагнуте дане.

 

Била је сигурна да ће ме чувати

Ван дохвата зла.

Осим тога ми је поверила

Да ћу га једном срести.

Заборавио сам да је питам

Хоћу ли га одмах препознати

Или ће он да ми се открије

Лично, у право време.

До дана данашњег пажљиво

Посматрам своје суседе.

Чак завирујем  кратковидо

У огледало док се бријем.    https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%BB%D1%81-%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008918   Доброслав  СМИЉАНИЋ. КАНТА ЗА ЂУБРЕ.   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D1%81%D0%BC%D0%B8%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008919   Мирјана СТЕФАНОВИЋ. –  ШТА САЊАЈУ  А ШТА НАМ СЕ ДОГАЂА

 све нам наши старци прорајташе

док нисмо пазили

на тренутак кобни

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

не знамо али остаротине

наше разуздане уграбише

и искористише шансу своје старости

 

боцу са духом злим стуцали су старци у авану

и аваном поразбијали прозоре

кроз стакла разбита исули перје из јастука

и пекмезом нам намазали слике

а брашном и бибером се испосипали по глави

и зејтином исполивали најбоље перзијанере

и испишкили се с муком у вазу од мајсена

 

и све се дало и могло још спасти

да хунцути не принеше запаљено кандило

својим жутим и злим хартијама

у које замотаваху и одмотаваху снове

као што се јабуке спремају за зиму

 

е тад је плануло

и клавир и завесе

и деца и књиге

 

Вуковар Задар Карловац

Конавле Мостар Горажде

Сарајево Дервента Винковци

Шибеник Брод Модрича

 

и сада на врелом згаришту

онога што било нам је дом

у диму и сумпору и оџацима уздрупченим

скаче не зли дух него душерда

ђипа по угљенисаним укућанима

и кези се и режи

 

а старци од пљувачке граде флашице

марљиво мрављиво нам их нуткају

 

у то нам је духа намамити

уловити

сабит

и зачепит  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%BC%D0%B8%D1%80%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

 

ЛеЗ 0008920   Видосав   СТЕВАНОВИЋ.-  VIII

 Молим ти се  да видим само СВОЈУ ВЛАСТИТУ СМРТ

Молим ти се да не стигнем  до речи и до песме

Молим ти се да ме заборавиш

__________________________________________

Видосав   СТЕВАНОВИЋ  (1942. – ). Прозни писац, песник. Књига поезије : Трубље (1967). –

https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B2-%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008921   Ален СИГЕР (1888-1916). –  Ален Сигер је рођен у Њујорку, а студирао је италијански језик и књижевност на Харвардy. Године 1912. отпутовао је у Париз и живео у Латинском кварту. Почетком Првог светског рата јавио се као добровољац y француску војску и погинуо на Белој-ан-Сантеру. Посмртно је одликован Ратним крстом и Војном медаљом. Године 1923. француски председник Поенкаре је, у Паризу, открио споменик америчким добровољцима погинулим за Француску. Вајар Жан Буше је, радећи лик који представља америчког војника, користио фотографију Алена Сигера. Сигеров „Рандеву са смрћу“ био је омиљена песма америчког председника Џона Кенедија…..

Рандеву са Смрћу

Имаћу рандеву са Смрћу
ко расправу на барикади,
Пролеће сенке кад подмлади
кад се јабуке цваст наметне –
имаћу рандеву са Смрћу
у дане праведне и плаветне.

Можда ће ме за руку неко
кроз тамну земљу, надалеко,
склопити очи, дах у грчу,
можда ћу, још, са њим да ходам.
Имаћу рандеву са Смрћу
на брду битке, с раном вода,
опет Пролеће кад заплави,
ливадско цвеће да пројави.

Сам Бог зна шта је дубље, боље –
јастук свиле ил мирис доље,
где љубав сни у сну блаженом,
пулс на пулс, дах на дах где згрћу,
где је буђење раст тишине…
Имаћу рандеву са Смрћу
у неком граду запаљеном
када Пролеће опет сине,
и сни су моји истинити –
сусрет наш неће срећан бити.   https://principova.wordpress.com/2011/12/07/%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BD-%D1%81%D0%B8%D0%B3%D0%B5%D1%80-1888-1916/

ЛеЗ 0008922   Јуџин О’ Нил (1888-1953)…. –  Објављује поезију, а од 1913. започиње рад на драмама. Тих година је близак Комунистичкој партији и новинару Џону Риду, са чијом супругом Лујзом Брајант има романтичну везу (у Битијевом филму „Црвени“, посвећеном Риду, О’ Нила тумачи Џек Николсон). Његову прву драму изводи позориште у граду Провинстауну, држава Масачусетс. О“ Нил се оженио са Кетлин Џенкинс 2. октобра 1909. године. С њом је добио сина Јуxина млађег (1910-1950). Брак је разведен 1912. године. Године 1917, срео је Агнесу Бултон, успешног комерцијалног писца фантастике и они су се узели 12. априла 1918. године. Имали су два детета, Шејна и Уну која ће 1958. објавити своје мемоаре о оцу. Брак је разведен 1929. године пошто је О’ Нил са децом напустио супругу да би отпочео живот с глумицом Карлотом Монтереј (1888-1970). После званичног развода од Кетлин, он и Карлота су се венчали; године 1929. Јуxин и Карлота су се преселили у Лоару Вејли, у централној Француској. Током 1930. враћају се у Сједињене Државе, у Џорxију, да би се 1937. напокон доселили у Данвил, Калифорнија, где ће живети до 1944. године Данас је та кућа претворена у пишчев музеј.
И са новом супругом писац има неуравнотежене односе. Она је током првих година брака, наводно, организовала његов живот тако да је био онемогућен да пише. Постала је зависна од лекова, док се он стално жалио да једино уме да скува чили с кукурузним кокицама. Међу њима је много кратких растанака, али се никад нису званично развели, јер би се, потом, стално враћали једно другоме.
О’ Нил је 1943. године одбацио своју кћи Уну, кад се она удала за Чарлија Чаплина, због разлике супружника у годинама (Уна је имала осамнаест, а Чаплин педесет четири године). После њене удаје никада је више није видео. Такође, имао је рђаве односе са својим синовима. Јуџин млађи, који је дипломирао на Јејлу, био је алкохоличар и извршио је самоубиство 1950. године; други син Шејн био је зависник од хероина и такође је починио самоубиство.
После вишегодишњих мука због депресије и алкохолизма, О’ Нил је добио Паркинсонову болест. Имао је тремор у шакама који га је током последњих 10 година онемогућавао да пише, па је диктирао своје текстове. Умро је у соби број 401 хотела Шератон у Бостону, 27. новембра 1953. године…..

+ + +

По новинском чланку, децембар 1942.

Пијана?
Да, била сам пијана.
Сад, видите ли, стара сам.
Мени је деведесет друга.
Тако је, стара сам,
знате, јесте, веома сам стара.

Умро је муж мој.
Давно – пре шеснаест година.
Видите, волела сам га.

Дуге, дуге су године то биле.

И зато:
због протока времена,
да испуним празнину усамљености,
почела сам да пијем.

А кад много попијем,
љушкам се у трамвајима,
дању и ноћу,
напред и назад,
никуда,
просто ради убијања времена.
Кад устанем
мраз ме буди –
а јуче сам веома прозебла –
онда се у парку прекријем новинама
и спавам на клупици.
Понекад
веома, веома назебем.
Али се не жалим,
јер свикла сам на мраз,
јер сам дуге, дуге године
чекала,
убијала време
и постала старица.   https://principova.wordpress.com/2011/12/07/%D1%98%D1%83%D1%9F%D0%B8%D0%BD-%D0%BE-%D0%BD%D0%B8%D0%BB-1888-1953/

capturefond

ЛеЗ 0008923   ПИСМО ИЗ БУДУЋНОСТИ, ГРОБА | ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА on WordPress.com. –

Тамо где је Слобода, ко љубав, угушена,
влада мук мртвих, ход празних лета.
Тамо је свака срећа и нада срушена.
Урођенички самоубилачки порив, изван света,

ко бумбар зуји, као рој трутова,
мами не на пир, на свадбу матице,
сам себе једе. Снопићем врбових прутова,
ваљало би га испрашити; згазити као бубе — златице.

Живот и судбина могу бити дивни
ако су љубављу несебичном и разумом испуњени.
Срби немају разлога ни на кога да буду кивни,
до на анхронизме којима су напуњени,

и на подвале, подметачине, као лутке струготином.
Истина је лековита, иако је далеко од многих.
Не умиру толики напречац отровани вином, стрихином,
већ обузети најгором варијантом, замком убогих.

Шта су три деценије , или пет?!
Епоха је већ стрпала у мрачне фургоне
отпатке своје. Какав ће бити свет
2003. — ће? Не питај — куртоне,

корисне песнике, каријеристе, већ бивше!
Култ смрти и пропадања овде има своје жреце,
свештенике, проводаxије, лижисахане.
Биће лов у мутном. Прогласиће за свеце

безбожнике и доушнике….

ЛеЗ 0008924   КО ТО ТАМО ПЕВА? –  Душан Ковачевић: Написаћу књигу о “Ко то тамо пева” . Радмила РАДОСАВЉЕВИЋ | 06. јануар 2017. 20:00 | Писац и сценариста о трагикомедији коју су критичари прогласили најбољим српским филмом, значају сценарија, историји нашег живљења. –  Ковачевић ће, како каже, једног дана написати занимљиву причу о стварању “најбољег српског филма”, “Ко то тамо пева”, јер су до сада о његовом настанку испричане многе приче од којих већина почива на импровизованим анегдотама. – Биће занимљиво испричати како је Шијан снимио филм који је спремао Паскаљевић – захваљујући Божи Николићу, сниматељу овог филма, или, зашто су два позната глумца замењена уочи снимања, или, зашто је Титова смрт задржала италијански циркус са животињама који је требало да учествује у задњој сцени, или, како су се поједини чланови колегијума “Центар филма” борили да се избаце песме као “сувишне”, или, како је посебна комисија оцењивала “идеолошки значај” филма који, како су сумњали, не приказује реално стварну трагедију почетка рата, или… Све до сумње да ли ће такав филм бити гледан, и да ли ће вратити 250.000 марака колико је коштао – истиче Ковачевић.  http://70simbolisz.blogspot.rs/2017/01/blog-post_7.html

ЛеЗ 0008925   ДА ЛИ ИМА ЈОШ КО ДА ЧУЈЕ И ВИДИ? (препоручени чланак) “ЧУВАЈУ НАС КОМШИЈЕ АЛБАНЦИ” Репортери “Блица” у последњој српској кући изнад Медвеђе, 20 метара од административне линије. –  Кућа Станковића је последња пре такозване административне линије која раздваја централну Србију и Косово. Од њиховог дворишта до те замишљене линије — 20 метара. С друге стране, заселак истог имена — Дабишевац. Разлика је, прича усамљена жена, што се оданде преко дана чују гласови. – Тамо су домови пуни, овде празни, ухвати ме туга, велика туга због тога — прича Милијана. Домови су опустели и у другим селима дуж 55 километара административне линије. Срби и Албанци овде су живели у вековној слози, инцидената није било, али сиромаштво је учинило своје. Остале су закатанчене куће и у Маровцу, Браини, Спонцу, а десетковано је и село Туларе са мешовитим српско-албанским становништвом.

Мештани који повремено обилазе своје домове кажу да је највећи проблем то што се изгубила веза са Косовом, односно Приштином, тамо где се углавном трговало.  https://medium.com/@newspapersecumenical/da-li-ima-ko-da-jo%C5%A1-%C4%8Duje-i-vidi-preporu%C4%8Deni-%C4%8Dlanak-90e3bb137426#.5t90kswhp

ЛеЗ 0008926   Поводом једне белешке.  –  Претенциозно назване „ОБЈАШЊЕЊЕ“  (нашао у  у свесци IV, записано средином августа 1971).  Зашто се понекад обраћам себи са Ви? У питању је стара навика. Кад год сам писао песме, у својој соби (соби у којој сам рођен!), седео сам за столом насупрот великог огледала, тако да смо у тој просторији били двојица: ја и он – М.М. Лукић…. http://zavetinealineja.blogspot.rs/2017/01/blog-post.html

 ЛеЗ 0008927   Томас СТЕРНС ЕЛИОТ (1888-1965).-  Елиот је умро од емфизема, у Лондону, 4. јануара 1965. године. Као страсни пушач, годинама је патио од бронхитиса и трахикардије. Његово тело спаљено је у Голден грин крематоријуму, а по песниковој жељи, његов пепео је похрањен у цркви на Ист Куокеру, месту где су се Елиотови преци населили кад су емигрирали у Америку. На једноставном надгробнику уклесани су стихови из песме Ист Куокер: „У мом почетку је мој крај. У мом крају је мој почетак“. На другу годишњицу смрти, подигнута му је плоча у песничком кварту опатије Вестминстер, где стоји натпис из поеме „Литл Гидинг“: „Веза са смрћу језик је ватре изван језика живих“.
Елиотов опус није велики. Он је, по правилу, објављивао обимом мање књижице, у скромним тиражима, које су, касније, стицале репутацију. Прву збирку „Пруфрок и друге опсервације“ објавио је 1917. године, да би до 1925, у Енглеској и Америци, објављивао мање колекције већ штампаних циклуса, допуњаваних новим (од „Пусте земље“ до „Празних људи“). Иначе, славну „Пусту земљу“ је први пут објавио 1922. године. Следиле су поеме „Пепелна среда“ и „Четири квартета“. Осим поезије, Елиот је писао и драме, од којих је најпознатија она о Томасу Бекету, „Смрт у катедрали“. Драма „Коктел“ награђена је 1950. године наградом „Тони“. Елиот је, такође, ванредан есејист, један од утемељивача тзв. „Нове критике“ у Енглеској. Његов есеј „Традиција и индивидуални талент“ (1917) има статус студентске уџбеничке лектире, као и идеја „објективног корелатива“ из огледа „Хамлет и његов проблем“. Као есејист, Елиот је, готово сам, вратио суштинско занимање за метафизичке енглеске песнике.
Елиот је мајстор белог стиха, али и један од ретких таквих песника који су имали потребу да, повремено, задрже риму, чак и тамо где за тиме није било потребе….   https://principova.wordpress.com/2011/12/07/%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D1%81-%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BD%D1%81-%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82-1888-1965/

ЛеЗ 0008928   Една Сент Винсент Милеј (1892-1950). – … Године 1917, после дипломирања, песникиња се преселила у Њујорк. Населила се у уметничком кварту Гринич вилиx, где убрзо стиче песничко име, збирком песама „Ренесанса и друге песме“. Томас Харди ће, ускоро, рећи да Америка има две велике атракције: небодере и поезију Едне Сент Винсент Милеј. Живи боемски, уз бројне, до краја нереализоване, везе (социјалиста Флојд Дел који је, накратко, укључује у рад своје партије, песник Артур Дејвисон Фик, уредник Адолф Робертс који објављује њене приче под псеудонимом Ненси Бојд итд). Године 1920. проси је, безуспешно, критичар Едмунд Вилсон. Године 1921, као сарадница часописа „Ванити фаир“, путује у Париз где упознаје вајарку Телму Вуд, са којом такође има романтичну везу. …

Пепео живота

Љубав нестаде, напусти ме, дани су налик један другом;
јести морам, и спава ми се – и ове ноћи, зар све присних!
Али је сва лаж, ах! – још будна, слуша ударце сата, дуго!
Па ти дани су овде опет! – са сутонима својим блиским!

Љубав нестаде, остави ме и не знам шта да чиним више;
ово ил оно, све што хтеде, постане исто кад се предам;
али сад ствари у зачетку напуштам, пут свој, тај жлеб, бришем –
сва је корист у том колико далеко могу, још, да гледам.

Љубав нестаде, остави ме – суседи зајме, навраћају,
живот се губи навек као шушкање миша у дну суђа –
и сутра-дан, и сутра-дан, и сутра-дан у истом крају
биће улица ова мала, и иста ова мала кућа.  https://principova.wordpress.com/2011/12/07/%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D0%BD%D1%82-%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%B5%D0%BD%D1%82-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D1%98-1892-1950/

ЛеЗ 0008929   Вилфрид ОВЕН (1893-1918).- Одбрана проклете младости

Зар звона за те који мру ко стока?
Само топова монструозни бес.
Само рафали пушака, одока,
и псовка као молитва, за лес.
Нема поруге ту; нису молитве
биле зов јутра, ни хорски глас дана –
већ експлозије бомби градобитне
и позив трубе са тужних пољана.

Каква ту свећа може да почива
у длану? Али у њиним очима
сјај опраштања засветли немило.
Пут девојачка нека их прекрије,
цвет самолисни помена нежнијег,
док спори сутон пада ко слепило. https://principova.wordpress.com/2011/12/07/%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D1%84%D1%80%D0%B8%D0%B4-%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD-1893-1918/

ЛеЗ 0008930   е. е. камингс (1894-1962)-  Едвард Естлин Камингс је рођен 14. октобра 1894. године, у Кембриџу, Масачусетс. Његов отац био је професор социологије и политичких наука на Харварду, а касније и министар. Његова мајка волела је поезију и храбрила сина да пише. Прву збирку објавио је 1922. године, а почео да пише веома рано, са десет година. Завршио је университет Харвард, где се спријатељио са Дос Пасосом. На његове ране песме утицали су Гертруда Стејн, Езра Паунд и Ејми Лоуел коју је, како је сам рекао, обожавао. Боравећи у Паризу с пријатељем Вилијамом Бруаном, ухапшен је, 1917. године, под оптужбом шпијунаже, али је после три месеца утамничења, ослобођен после дипломатских напора свог оца…. –

Ако треба да спавам са дамом званом смрт

ако треба да спавам са дамом званом смрт
да добије још једно биће усана чврстих
нек узме нове усне на зуб, уз осмех шкрт
(и нека бедро с бедром задовољно укрсти).

Видећи какву ниску мекоте ми обећа
са осмехом врх тела у мешкољењу врва,
уз пољупце, донећу свакога јој пролећа
и једну пуну шаку малих обичних црва.

Спретно ће твоје месо уденути у леје,
оружје твоје косе уплести у реч вешто,
да схватим зашто њено око се увек смеје
сваке године, редно, донећу јој понешто

што у целини бива поклон, без сумње, вредан
али се твојој души не ближи ни за педаљ.

https://principova.wordpress.com/2011/12/07/%D0%B5-%D0%B5-%D0%BA%D0%B0%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B3%D1%81-1894-1962/

ЛеЗ 0008931  Роберт ГРЕЈВС (1895-1985). –  … Године 1955. штампао је „Грчке митове“, њихов слободни превод и интерпретације, књигу која је од уxбеничке помоћи студентима светске књижевности. Од 1961. године предаје поезију на Оксфорду. Умро је 7. децембра 1985. године, после дуге болести која се ширила према атрофији менталних фукција. Он и његова супруга Берила (која га је наџивела неколико година) сахрањени су на локалном гробљу у месту Дежа, с погледом на северну обалу Мајорке. Од Бериле, као и од Ненси, имао је четворо деце. Иако је славан пре као прозаист и митограф, Грејвс је себе сматрао песником који прозу пише због новца. У распону од 1923. до краја двадесетог века штампано је преко 60 његових песничких књига на енглеском језику; међу њима и „Сабране песме“ у три тома, између 1995. и 1999. године.

Назовите то добрим браком

Назовите то добрим браком –
јер нико не испита
њену топлину, његову мушкост,
њихове погледе суочене;
сем једног луталице графолога
који се мрштио на спекулације
о њеној ВШ и њеном СС,
његовим ПС и ВС.

Мада мало њих заклело би се
на моногамни завет
тај сукоб испод бедрених кости
не мора срца да одаљи,
назовите то добрим браком:
он више спајао је то двоје,
упркос недостатку деце,
но што их је растављао.

Назовите то добрим браком:
никада се нису спорили јавно,
и глумили су обазриво,
поносити пред светом;
зато ризици креветске љубави
не беху наша проклета ствар –
док ко порота не просудисмо
две смрти самоубиством.
______________
ВШ – висока школа
СС – склоност ка самоубиству
ПС – плаћени секс
ВС – водени спортови, жаргонски назив за сексуалне игре под водом

https://principova.wordpress.com/2011/12/07/%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%82-%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%98%D0%B2%D1%81-1895-1985/

ЛеЗ 0008932   Лујза БОГАН (1897-1970). – Двадесете и тридесете године су најпродуктивније године песникињиног рада, али и године душевних патњи и болести које је принуђују на хоспитализацију 1931. и 1933. године (дијагноза: депресија, стално, и, повремено, параноја). Објављује збирку „Тамно лето“, 1929. године, затим „Заспалу фурију“, 1937. године Њене наредне књиге махом ће чинити већ објављени стихови и, по правилу, само прегршт нових песама. Константна тема стихова су ћутање и немоћ речи да пренесе празнину насталу због неразумевања између људи, а посебно због изостанка љубави. Почиње да пише о поезији за „Њујоркер“, и то је посао којим ће се бавити тачно тридесет осам година. Те критике ће бити сакупљене у књизи „Песнички алфабет“ (1970). Текстови су директни, неакадемски. Омиљени њени песници су Јејтс и Рилке. Један од обожавалаца, Вистан Хју Одн, рекао је да је Лујза Боган најбољи критичар поезије у Америци. „Сабране песме 1923-53“ добиле су 1955. године Болингтонову награду. Последња њена компилација, из 1968. године, садржи само 103 песме. Умрла је сама, у свом њујоршком стану, 4. фебруара 1970, борећи се са наслеђеном депресијом која ју је мучила кроз читав живот. Писма Лујзе Боган објављена су 1973, а изабрани есеји 1984. године. Њени краћи биографски записи скупљени су у књизи „Путовање око моје собе“ (1980), а „Портрет Лујзе Боган“ (1985) донео је њеном аутору, Елизабети Франк, Пулицерову награду. Библиографију Лујзе Боган саставила је Клер Кнокс, 1990. године.

Сузе у сну

Сву ноћ певају петли, и месец дану сличи,
а ја у кавезима сна, врх странчевих груди
сузе лијем – задатак коме се мора прићи:
на лажном светлу јада, у срећном мом кревету,
барица суза, замена радости недешене.
Реч твоја ме не буди, сузе су шта имам рећи.
Уз шипке сна, уз речи све изречене већ, и
презрена рука бола одмор ми стално нуди
од ноћи плам што врца; мрак опет око мене.  https://principova.wordpress.com/2011/12/07/%D0%BB%D1%83%D1%98%D0%B7%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%B0%D0%BD-1897-1970/

ЛеЗ 0008933      … * Извор Светих Архангела. / ИЗОЛОВАНА насеља у брдима налик Момчиловом граду обнављали су на месту старих византијских утврђења и Срби у доба навале Османлија. Зато су археолози очекивали да нађу и српске трагове, али њих није било, иако на постојање српског насеља указују оближња црквица, за коју локално предање наводи да је саграђена у доба Немањића, и извор с капелицом посвећеном Светим арханђелима.

– Светитељи којима су посвећени извор и капела, као и место где се налазе су карактеристични и указују на то да се овде налазила испосница или манастирчић какве су у Србији оснивали монаси избеглице са Свете Горе – каже др Радичевић.

У параћинском музеју кажу да ни име локалитета није јединствено. Део становништва подјухорског села Поточца које је најближе рушевинама утврђења називао их је Јеринин град, што је уобичајено име за све средњовековне тврђаве од Поморавља ка западу српских земаља. Део становника Поточца остатке утврде од које се данас назиру само остаци бедема назива Момчилов град. По њиховој верзији легенде, тврђаву је сазидао легендарни војвода Момчило, ујак Краљевића Марка, на летећем коњу Јабучилу.

СТВАРНИ војвода или севастократор Момчило није живео ни близу Јухора. Овај српски хајдук и властелин је у 14. веку био творац и владар краткотрајне одметничке државе у области Родопа, на граници Византије, Србије и Бугарске. С друге стране, тврђава на Јухору је подигнута на месту где је лако замислити да живи само неко ко има крилатог коња. Вероватно је то асоцирало претке данашњих становника на праву неосвојиву планинску престоницу Момчилове хајдучке државе.

* Археолози испред пећи за опеке

Њихови преци су се доселили с крајњег југостока Србије и донели предање о војводи Момчилу, па је име археолошког локалитета постало и путоказ за праћење српских миграција.

БЕЗДАНИ БУНАР

Археологе је први до скривеног локалитета довео Радован Костић из Поточца као ђак основне школе, раних осамдесетих година прошлог века.

– Све је почело дединим причама о Момчиловом граду и његовом безданом бунару крај кога је као мали чувао стоку – сећа се Костић. – Показао ми је то место на коме није било никаквог града, али био је бунар. Кад је мој наставник ликовног Бранислав Ђокић, велики ентузијаста, чуо причу од мене одмах ју је пренео стручњацима музеја. Сви заједно смо пошли у планину и археолози су открили остатке утврђења скривеног у шуми.  (НА ЛИЦУ МЕСТАНове мистерије Момчиловог града

Борис Субашић | 08. јануар 2017. 13:11 Пљачкаши старина одронили падину на Јухору код Параћина и открили необичну грађевину. „Васкрсао“ византијски град у планинској врлети, а тражи се српски. За скривени локалитет јавност први пут чула осамдесетих година)  …

ЛеЗ 0008934   Симон  СИМОНОВИЋ.  –   МОЛИТВА

 Боже, сачувај ме од оних који су,

Колико до данас, увек и у свему

Били у праву, по чијем су ме

Налогу прекјуче саслушавали,

Увртали, давили. Спаси ме од оних

Што већ деценијама харају земљом,

Не хајући за годишња доба

Ни за скори двадесет и први век.

Не дај да се одрже самозвани

Наследници народа и вође партија,

Наоко пробирљиви, а у ствари

Јалови, неотесани, Осветољубиви.

Избиј им мач, распусти тајну службу,

Склони их макар неко време у страну,

Само да се до миле воље надишем,

А после  ћу умети и сам, бого мој.

  1. 9. 87. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%BD-%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008935   Слободан СТОЈАДИНОВИЋ. –   СМЕТЕНОСТ

 Стене ветрови сунца у риби

што на непцима или на сузи

као громобран дижете цркву

ја вам се клањам

 

Не могу више да се удаљим

од самог себе али пуни сте

младости моје и ја се

на несавршенство заветујем

 

О да није сметеност  врлина

зар би талас милиона година

ударао у исту стену

једне ноћи ником да не сличи   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008936   Ђорђо  СЛАДОЈЕ. –  ИЗВЕШТАЈ О ЦАРСТВУ  НЕБЕСКОМ

 Боже, што је тамно, мемљиво и тесно

ко да нисмо пали у царство небеско

И гинули листом за свијетлог кнеза,

Помрчина иста, знани страх и језа.

Назална мећава, азијатска хука,

Набрекује опет Тука и Манџука.

Са биволском риком дечји плач се меша,

Гавран нем узлеће с откопаног леша. …   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%BE-%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%98%D0%B5/

ЛеЗ 0008937   Владимир  СРЕБРОВ. Обриси депресије   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%80%D0%BE%D0%B2/

ЛеЗ 0008938   Ранко СОКОЛОВИЋ. – ПЕСМА ДЕВЕТА

            Прстен  Станијана Соколовића баба Стојни

 

Да заспим у спокоју

и прибиру

без зноја на прсима

и по челу тешкомислећем,

молитву своју изливам Господу,

и њему ћу изрећи тугу моју,

јер залима душа моја напуни се

и живот мој аду приближи се.

 

Најсрећнији на свету постао бих

да могу да истиснем болове у колену

(наслеђеним од дедова Голготе преко Албаније);

 

да могу да заборавим масакр

осамнаестогодишњака, стрица Станијана,

и  седмине Ивањчана

чијом се крвљу напи

марта деветстотиначетрдесеттреће

у Лебану  Бугарин Вичев,

не хајући за вапаје лекара Митића…. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008939   Радивој  СТАНИВУК. –  РУШИ  СЕ СТАРИ, ТРУЛИ СВЕТ  

ЛеЗ 0008940   Гвидо  ТАРТАЉА. ИСКУШЕЊЕ  

ЛеЗ 0008941 Ристо ТОШОВИЋ. ДВА ПИТАЊА 

ЛеЗ 0008942   Александар ТИШМА.   ЗАБРАЊЕНЕ  ИГРЕ 

ЛеЗ 0008943   Миодраг ТОДОРОВИЋ    

ЛеЗ 0008944   КРИСТОФЕР ОКИГБО (1932 – 1967), ЈАН ОНДРУШ (1932 – 2000),  СРБОЉУБ МИТИЋ (1932 – 1993), БОЖИДАР ТИМОТИЈЕВИЋ (1932 – 2001) ,  ТОМИСЛАВ МИЈОВИЋ (1932),  ВЕСНА КРМПОТИЋ (1932) ,   НИКИТА СТАНЕСКУ (1933 – 1983),  АЛЕКСАНДАР РИСТОВИЋ (1933 – 1994), ЈОВАН ХРИСТИЋ (1933 – 2002) ,  ДУШКО ТРИФУНОВИЋ (1933 – 2006),  ФРАНЦЕ ФОРСТНЕРИЧ (1933 – 2007), ПИТЕР ОРЛОВСКИ (1933 – 2010),  ДОБРОСЛАВ СМИЉАНИЋ (1933),  БРАНКО МИЉКОВИЋ (1934 – 1961), ВИТОМИР НИКОЛИЋ (1934 – 1994) ,  ПЕТРЕ М. АНДРЕЕВСКИ (1934 – 2006),  ГЕНАДИЈ АЈГИ (1934 – 2007), ВЛАДА УРОШЕВИЋ (1934),  МАРК СТРЕНД (1934),  МОТОО АНДО (1934)  … Песмовник, или, ако баш хоћете – цветник садржи песнике из 52 земље света: Србија, Република Српска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Словенија, Хрватска, Македонија, Хелада, Грчка, Рим, Италија, Египат, Индија, Француска, Енглеска, САД, Италија, Шпа-нија, Португалија, Русија, Пољска, Чешка, Словачка, Румунија, Бу-гарска, Ирска, Немачка, Индонезија, Саломонска острва, Месопота-мија, Шведска, Данска, Норвешка, Холандија, Швајцарска, Аустрија, Бразил, Аргентина, Никарагва, Мексико, Перу, Јапан, Чиле, Турска, Мађарска, Сенегал, Финска, Порторико, Канада, Израел, Либан, Ни-герија, Кенија… Бројка је теже одредљива јер није коначна, па ово-ме списку треба придодати усмену и/или првобитну поезију мно-гих народа и племена на великом простору и на великој временској удаљености, као и хебрејску књижевност, песништво Ескима и америчких Индијанаца.

О ширини подухвата најбоље говори чињеница да су састављачи консултовали назначајније антологије из нацио-налних песништва, разне тематске антологије и хрестома-тије из бројних књижевности а које су биле доступне и при-сутне на бившем југословенском простору у преводима, потом поприличан број часописа, чак и сарадњу са појединим преводиоцима. Поменимо овде саме оне који су специјално за ову прилику превели један леп број песама: и Владимиру Јагличићу, и Светиславу Травици, и Бојану Белићу и Закију Шал-тафу састављачи дугују велику захвалност. Иначе, антологија окупља око 140 преводилаца, а у Каталогу преводилаца срешћете њихова драгоцена имена. … (Из поговора Лепа болест и све друге… – стр. 759)   Миљурко Вукадиновић, Душан Стојковић

НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ : антологија песама о болести, болницама, болу….

Београд: Фондација Солидарност Србије, 2014…. – 763 стр.; 25 цм. Тираж 500.

ISBN 978 -86-912429-8-5

COBISS.SR-ID 20588012

Уредник:Милош Јанковић.

https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/kristoferokigbo1932%E2%80%931967janondrus1932%E2%80%932000

ЛеЗ 0008945  ТЕД ХЈУЗ (1930 – 1998), ИВАН СЛАМНИГ (1930 – 2001), БРАНИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ (1930 – 2007),  БОРА МИЛИЋ (1931 – 1990) , ИВАН В. ЛАЛИЋ (1931 – 1996),
ДАРА СЕКУЛИЋ (1931),  ПЕТРЕ СТОЈКА (1931),  КАЗУКО ШИРАИШИ (1931), ТОМАС ТРАНСТРЕМЕР (1931),  АНДЖЕЈ БУРСА (1932 – 1957), СИЛВИЈА ПЛАТ (1932 – 1963), …   –  ТЕД ХЈУЗ (1930 – 1998), Енглеска

ГАВРАН ПОБОЉЕВА

Болест му беше нешто

Што није могао да исповраћа.

Одмотавајући свет

Као клупко вунице откри

Да је крај везан око његовог прста.

Одлучио је да улови смрт

Али све што је падало у његове замке

Увек је било само његово тело.

Где је тај неко

Који нада мном влада? ….  https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/tedhjuz1930%E2%80%931998ivanslamnig1930%E2%80%932001

ЛеЗ 0008946   ВЛАДЕТА ВУКОВИЋ (1928 – 2003), СТЕВАН РАИЧКОВИЋ (1928 – 2007), МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ (1928),  ТИТО ПАТРИКИЈЕ (1928), МИЛОРАД ПАВИЋ (1929 – 2009) ,
ГРЕГОР СТРНИША (1930 – 1987)

ВЛАДЕТА ВУКОВИЋ

ПЕР ЛАШЕЗ

Само бол, жал ваш само,

воштатних суза дах пепелни, гробно

гледам тај мермер бели на ћувику тамо

где земља храни наше знамење кобно.

Само грч, воштана лица свуд.

Песми је пресечено грло, занемео звук.

Кретање у круг, на истој стази је студ

Мртвих лица, где поворка мртвих од костију прави лук.

То је свакидашњи наш пут, тај круг

писан црнилом угља, земљом и гробном травом…

Ал грч прекида све, воштана лица су свуд

И нигде ништа сем мук, кретање за завршен круг.    https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/vladetavukovic1928%E2%80%932003stevanraickovic1928%E2%80%932007

ЛеЗ 0008947   ДЕНИЗ ЛЕВЕРТОВ (1923 – 1997), МИРОСЛАВ ХОЛУБ (1923 – 1998), ВИСЛАВА ШИМБОРСКА (1923 – 2012),  ЈЕХУДА АМИХАЈ (1924 – 2000), АЛЕКСАНДАР ТИШМА (1924 – 2003) , ДОНАЛД ЏАСТИС (1925 – 2004),  МАНОЛИ АГНОСТАКИ (1925 – 2005), ИНГЕБОРГ БАХМАН (1926 – 1973),
РОБЕРТ КРИЛИ (1926 – 2005),  ЏЕМС РАЈТ (1927 – 1980), ХЕРТА КРЕФТНЕР (1928 – 1951),
ЕН СЕКСТОН (1928 – 1974),  СЛОБОДАН МАРКОВИЋ (1928 – 1990)

ДЕНИЗ ЛЕВЕРТОВ (1923 – 1997), САД

ПЕСМА О ЛУДИЛУ

Драго ми је сопствено лудило.

Ја, која сам готово увек била најздравија међу пријатељима,

којој су други долазили ради утехе,

сада у својим грудима (које изгледају стидљиво и неуко,

које не изгледају као да је млеко из њих текло,

а године прођоше),

гајим змију отровницу.

Здраво мала змијо бескорисног трајања

што ме можеш убити,

што ме уједаш својим зубима

узалудности …. https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/denizlevertov1923%E2%80%931997miroslavholub1923%E2%80%931998

ЛеЗ 0008948   ПАУЛ ЦЕЛАН (1920 – 1970), ЧАРЛС БУКОВСКИ (1920 – 1994), ИГОР ХОЉИН (1920 – 1999),  ЖЕРАЛД НЕВЕ (1921 – 1960), МАРГЕРИТА ГВИДАЧИ (1921 – 1992),
БЛАЖЕ КОНЕСКИ (1921 – 1993),  ЕВА – ЛИСА МАНЕР (1921 – 1995),  ТАДЕУШ РУЖЕВИЧ (1921),
ПЈЕР ПАОЛО ПАЗОЛИНИ (1922 – 1975),  ФИЛИП ЛАРКИН (1922 – 1985), ВАСКО ПОПА (1922 – 1991),
АНА ШУМИГАЛСКИ (1922 – 1999),  ШТЕФАН АУГ. ДОЈНАШ (1922 – 2002),

ТАДЕУШ РУЖЕВИЧ (1921), Пољска   ГРИП У КРИЊИЦИ

имао сам 40 степени температуру

на месту где се завршава

Алеја хиљадугодишњице

угледао сам црни облик

који је подрхтавајући као лист

падао полако на пут

изненада отворивши црна крила

на крилима су се пресавијале беле

и наранџасте тачкице као прозорчићи

приметио сам да су из те

„тацнице“

излазила мајушна бића

зелена и врло покретна….  https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/paulcelan1920%E2%80%931970carlsbukovski1920%E2%80%931994

ЛеЗ 0008949   ЏОН БЕРИМЕН (1914 – 1972), РЕЈ ДЈУРЕМ (1915 – 1963), ХИЛДА МОРЛИ (1916 – 1998), ХУЛИЈА ДЕ БУРГОС (1917 – 1953),  ДУШАН КОСТИЋ (1917 – 1997),
ХОЗЕ ЛУИС ХИДАЛГО (1919 – 1947), ЈУРЕ КАШТЕЛАН (1919 – 1990), АЛЕН БОСКЕ (1919 – 1998),
МИХАЕЛ ГУТЕНБРУНЕР (1919 – 2004),

ЏОН БЕРИМЕН (1914 – 1972), САД

ОН СЕ ПРЕДАЈЕ

Године и те смрти и те авети.

Напустила је моје мисли

заувек. Поворке жалости

дођу & нађу ме празног.

Не осећам да ће се ово променити.

Ништа, ништа не желим, ни ствар,

ни лице, блиско ил страно.

Не мислим да ћу

певати одсад, нити

икада више. И надаље морам

са слепом смелошћу да бдим

над празним срцем.  https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/donberimen1914%E2%80%931972rejdjurem1915%E2%80%931963

ЛеЗ 0008950   ОСКАР ДАВИЧО (1909 – 1989), ЉУБИША ЈОЦИЋ (1910 – 1978), НОРМАН МАКЕЈГ (1910 – 1996),  ОДИСЕЈ ЕЛИТИ (1911 – 1996), ЧЕСЛАВ МИЛОШ (1911 – 2004),  САБИН СИКО (1913 – 1928) ЧЕСЛАВ МИЛОШ (1911 – 2004), Пољска НОВО ЖИВОТНО ДОБА

Тело неће да слуша моје наредбе.

Преврће се на равном путу, тешко му је да се

пење степеницама.

Према њему имам сатиричан однос. Исмевам

Млитавост мишића, вучење ногу, слепило,

Све параметре дубоке старости.

На срећу и даље ноћу састављам песме.

Мада, кад их ујутру запишем, касније не могу да прочитам.

Помажу ми повећана слова компјутера.

Који сам дочекао, што је већ добро.

ЛеЗ 0009570   

Advertisements