172

(Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА

 

Слике из Шведске.

Слике из Шведске. Album „Dragan“ – Branka Vedder

ЛеЗ 0008601      171  (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА –  Џорџ ХЕРБЕРТ (1593-1633). –  Џорџ Херберт рођен је 3. априла 1593. године у велшком градићу Монтгомери, у интелектуално настројеној уметничкој породици. Песников отац умро је кад је Џорџ имао три године оставивши иза себе удовицу с десеторо деце. Његова мајка Магдалена била је заштитник и пријатељ Џона Дона (који јој је посветио своје библијске сонете) и других песника; његов старији брат Едвард био је песник и философ, познат као „отац енглеског деизма“.   По завршетку Вестминстер школе и Тринити колеџа у Кембриџу, изабран је за најбољег студента колеџа. Привукао је пажњу краља Џејмса првог и две године, потом, радио у парламенту. Од 1624. године, у парламенту представља Монтгомеришајр. Пред њим је била изгледна политичка каријера, али је краљ Џејмс умро 1625, а са њим и песникова политичка подршка   https://surbita.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BF-%D0%BA%D0%BA-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0/a/%D0%B1/%D0%B2/%D0%B3/%D0%B4/%D1%92/%D0%B5/%D0%B6/%D0%B7/%D0%B8/99-2/100-2/171-2/

ЛеЗ 0008602    НИШТА БЕЗ ФИЛМА.  –  Емир Кустурица: Демократију воде фараони М. МИРКОВИЋ | 16. новембар 2016. 21:01 | Славни редитељ одржао предавање као гост САНУ. Политичари у Европи нису очекивали Трампа. –  СВОЈЕВРСНА увертира у прославу 175. годишњице САНУ, која ће бити одржана у петак, било је гостовање Емира Кустурице. У оквиру циклуса „Гост САНУ“ он је у среду требало је да одржи предавање на тему „Бог је култура“, али је у свом маниру – променио тему. –  На питање „где смо ми у светској причи“, редитељ је одговорио: – Ми не знамо шта нам тачно фали, али се прислањамо уз народ јер немамо ништа боље. Говорећи о америчким богаташима, Кустурица је рекао: – Демократију данас уређују фараони. Требало је убити краљеве да би фараони владали. –  http://avatarplusultra.blogspot.rs/2016/11/blog-post.html

ЛеЗ 0008603   Аудио-визуелни архив САНУ и Центар за дигитализацију. –   КУЛТУРНА, уметничка и научна баштина Србије која се налази у музејима, архивима, приватним збиркама и на другим местима, ускоро ће у свом интегралном облику постати доступна широј јавности и научним круговима у земљи и свету преко интернет-платформи. Ово је циљ новог пројекта у оквиру Српске академије наука и уметности (САНУ), за који је формиран одбор чији је задатак да установи Аудио-визуелни архив САНУ и Центар за дигитализацију. Како за „Новости“ истиче Радослав Рале Зеленовић, који је уз академика Александра Костића копредседник овог одбора, идеја је да се све што се налази у САНУ, а тамо постоји огромна заоставштина, путем дигиталне карте пласира свету   http://olovkamihailapterovica.blogspot.rs/2016/11/blog-post.html

ЛеЗ 0008604   Велики инквизитор изашао из романа Достојевског и ушао у Хашки трибунал и друге судове….. – Срби 1.646 година иза браве В. Н. | 17. новембар 2016. 18:38 | Према анализи Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина досад осуђена тек 32 Бошњака и 22 Хрвата. – ПРЕД Судом БиХ досада је правоснажно осуђено 111 Срба на 1.646,5 година затвора, подаци су Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих. Исто истраживање потврђује да су пред овом правосудном установом до сада правоснажно осуђена тек 32 Бошњака на 257 и 22 Хрвата на 208 година затвора!

Кад jе реч о злочинима над Србима, Суд БиХ је правоснажно осудио 22 особе (15 Бошњака и седам Хрвата), а за злочине над Бошњацима 80 особа, од којих 64 Срба.

За злочине над Србима Суд БиХ је изрекао само 183,5 година казне, што је тек 8,7 одсто свих изречених казни. С друге стране, за злочине над Бошњацима изречена је казна од 1.071 годину затвора, а за злочине над несрпским становништвом 709,5 година.   http://zivotjesenisan.blogspot.rs/2016/11/blog-post.html

ЛеЗ 0008605  ПЕСМА ПОСЛЕ СА ШЕСТ ТАЧАКА /   ЗОРАН М. МАНДИЋ. – Прво цртеж:

Шест тачака

Одвојених у парове

Свуда:

Сводови, апсиде, ходници

Графички прикази

Мноштво фигура

Велики број знакова

Јаме

Песма има своје разлоге

Када се развија и

Када срља

Она није сподоба на

Улицама језика

Нежна је од:

Васпитања, образовања, учења

Не ступа у брак с господарима

Туђих слобода и права   http://pismoizkarantina.blogspot.rs/2016/11/blog-post.html

ЛеЗ 0008606   Ко је Генадиј Лопирјев? / Руски генерал задужен за Путинову безбедност ухапшен због мита! ФоНет | 25. новембар 2016. 18:42 | Генадиј Лопирев из руске Федералне службе за заштиту (ФСО) примио мито од неколико компанија којима је нудио заштиту приликом конкурисања за државне уговоре о ремонту и изградњи – Према речима Светлане Петренко, истрагом је утврђено да је Лопирев примио мито од неколико компанија којима је нудио заштиту приликом конкурисања за државне уговоре о ремонту и изградњи, преноси Спутњик    http://novastanicaupustinji.blogspot.rs/2016/11/blog-post.html#more

ЛеЗ 0008607   „Вавилон ће горети..“ 26. новембар 2016. 10:20 #4303691

Свремeни Руси су свесни шта би их чекало када би САДе успеле да их баци на колена и оно што се догодило СФРЈ, Ираку, Либији, Сирији и Авганистанубила би дечија игра. Растурању Русије и понижавање њеног становништва (које „до јуче“ није знало за дрогу, коцкарнице, параде противприродногблуда и све у спрези са политичарима) било би бескрајно. Ова земаља, по величини континент за себе, има наш пример и све шансе да спасе свет ако само буде будна и на време спречи 5. колону иза својих леђа!    (Коментар на чланак  Путина не заустављају ракетни системи. -Бранко ВЛАХОВИЋ | 26. новембар 2016. 09:09)

ЛеЗ 0008608   СВЕЖИНА КИШЕ КОЈА ЈЕ ПРОБИЛА ЗОРУ, НА КРИШКУ ЛУБЕНИЦЕ МИРИШЕ…. /   Белатукадруз. – СВЕЖИНА КИШЕ КОЈА ЈЕ ПРОБИЛА ЗОРУ, НА КРИШКУ ЛУБЕНИЦЕ МИРИШЕ.

ЗАКОПАНО БЛАГО’*

Нек’  се укрчка у уљу

И соку поврћа

Ребро вепра.

 

Пиште пилићи.

 

Брегунице ткају,

Модар ко шајак, ћилим,

Негде у близини.

 

Крушка је медена,

Црвљива и слатка.

Миришу  коњски босиљак

И пелен.

Паун  у раму

Прозора…. http://akademijaalhemije.blogspot.rs/2016/11/blog-post.html

ЛеЗ 0008609   СЛИКА ПЕСМА. Белатукадруз. – Иако јелето спарно и чудно, у мени је и около мене, као зимус на оном залеђеном горском језерцету… http://suzovci.blogspot.rs/2016/11/blog-post.html

Labudovi sa švedskih jezera. Branka Vedder

Labudovi sa švedskih jezera. Branka Vedder

ЛеЗ 0008610   Џонатан СВИФТ (1667-1745). – Џонатан Свифт рођен је у Даблину, као друго дете и једини син Ебигејл Ерик и Џонатана Свифта старијег, рођака песника Џона Драјдена. Отац је био Ирац, а мајка Енглескиња, племкиња из познате породице. Рођен је седам месеци после очеве изненадне смрти. Свифтово детињство и ране године нису довољно испитане. Изгледа да се његова мајка вратила у Енглеску, да би растао ближе њеној породици. Васпитање је на себе преузео његов ујак Годвин који га је послао на Килкејн колеџ, где је упознао будућег философа Џорџа Берклија. Године 1682. он прелази на Тринити колеџ у Даблину. После немира у Ирској 1688. године враћа се у Енглеску где му је мајка помогла да постане лични секретар дипломате сера Вилијема Темпла који је у то време иступио из активне службе да би се посветио писању мемоара и узгајању врта. Свифт се истакао у служби и стекао газдино поверење, али је за књижевност важније што је у његовом двору у Мур парку, срео Естер Џонсон, ћерку једне служавке, осам година старију од себе. Свифт јој је постао тутор и ментор. У писмима и песмама назива је Стелом; њих двоје ће остати блиски пријатељи до краја Естериног живота. Неки истраживачи тврде да су он и Стела закључили тајни брак 1716. године. Свифт је напустио Темпла 1690. године, због здравствених проблема, али се годину дана касније опет вратио натраг. Боловао је од вртоглавице и наступа неразборитости (данас се та болест зове „Менијеров синдром“), који ће га пратити до краја живота. Напокон, 1692. напушта Мур парк, да би постао свештеник Ирске цркве; од 1694. године он службује у Килруту. Живи сиромашки, у малој парохији. Тамо упознаје Џејн Воринг. Кад је одбила његову брачну понуду, одлази у Енглеску и опет се ставља у Темплову службу, где ће остати до његове смрти 1699. године. Остаје у Енглеској да доврши Темплове мемоаре, али и да би себи пронашао оно што се данас назива радним местом. Темплова породица га не воли јер је из Темплових мемоара сазнао доста породичних тајни, и он се, преко разних посредника, обраћа краљу Вилијаму да би га замолио за неко место у краљевској администрацији. Те тежње пропадају и он поново долази у Ирску; живи у Ларакору, на тридесетак километара од Даблина, на челу заједнице од педесетак душа, где се бави уређивањем врта, прокопавањем канала (у холандском стилу, какве је видео код Темпла), насађује ластавичја гнезда и обавља свој викарски посао. Повремено путује, пословима, у Даблин и Лондон. Године 1702. постао је доктор теологије на Тринити колеџу у Даблину. То пролеће проводи у Енглеској, а у Ирску се враћа у октобру заједно са Стелом и њеном пријатељицом Ребеком Дрингли – још једном домаћицом Темпловог дома. Те године објављује своју чувену „Причу о бурету“ и стиче репутацију писца. Пријатељује са Поупом, Гејом и Арбатнотом са којима формира Клуб „Мартинус Скриблерус“  …  https://principova.wordpress.com/2011/11/12/%D1%9F%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D0%B2%D0%B8%D1%84%D1%82-1667-1745/

ЛеЗ 0008611  Вилијем КОНГРИВ (1670-1729)  Вилијем Конгрив је рођен 24. јануара 1670. године у селу Бардси Грејнџ, недалеко од Лидса. Четири године по песниковом рођењу, породица Конгрив прелази у Ирску, где он похађа основну школу, у Килкејну, да би петог априла 1685. уписао Тринити колеџ у Даблину. Две године касније, прелази у Енглеску, пролеће и лето 1689. провевши у родном селу свог деде, Стрејтон Холу, грофовство Стафордшајр. Тамо почиње да ради над својом првом комедијом, “Стари усамљеник”. Седамнаестог марта 1691. године постао је члан Мидл темпла, једног од четири ексклузивна удружења судија и правника у Енглеској (остали су Инер Темпл, Грејс ин и Линколнс ин). Године 1692. појављује се из штампе његов роман „Инкогнита“, као и превод једанаесте Јувеналове сатире. У марту 1693. у театру „Друри Лејн“ изводи се премијера „Старог усамљеника“, а у децембру премијера комедије „Двострука игра“. Он је у то време већ цењена личност у уметничким круговима – пише прологе и епилоге за драме Драјдена, Саутерна и Џорџа Пауела. Преводи „Илијаду“, пише комедију „Љубав за љубав“, постављену 1695. у позоришту „Линколн ин филдс“, а 1697, у истом театру, изводи се његова трагедија „Невеста у црнини“. Наредне године, напада га Џереми Колијер у тексту „Кратки оглед о неприродности и нечасности енглеске сцене“, на који одговора памфлетом „Исправке уз лажни и искварен цитат мистер Колијера“. Петог марта 1700. изводи се премијера последње комедије Вилијема Конгрива, „Тако свет ради“, у театру „Линколн ин филдс“. Наредне године је премијера „маскараде“ „Парисов суд“, у театру „Дорсет-Гарден“. У децембру 1704. постао је један од управника краљичиног позоришта у Хајмаректу; заједно са Џоном Ванбруом и Вилијамом Волшем преводи Молијеровог „Господина де Пурсоњака“. Године 1706. населио се у Сури стриту, где ће остати до смрти; објављује трактат о пиндарској оди  … https://principova.wordpress.com/2011/11/14/%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BC-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B3%D1%80%D0%B8%D0%B2-1670-1729/

ЛеЗ 0008612   NOVO JUGOSLAV PETRUSIC – MUSLIMANI CE OKUPIRATI CEO BALKAN !  http://olovkamihailapterovica.blogspot.rs/2016/11/novo-jugoslav-petrusic-muslimani-ce.html

ЛеЗ 0008613  ЛеЗ 0008613 – „Службени гласник” једна је од малобројних издавачких кућа које имају стално запослене лекторе и лекторски сектор? / Сектор издаваштва у „Службеном гласнику” има око педесет запослених, и махом сви су непосредно укључени у процес настанка књига, од позиција уредника, преко лектора и коректора, до дизајнера и техничких уредника. У креативној симбиози свих тих људи, њихових замисли и енергија, добијамо издања високих графичких и језичких стандарда. Пре пет година, у време када је директор био Слободан Гавриловић, учествовао сам са својим сарадницима у креирању „Упутства за језичкостилско и техничко обликовање текста“. То упутство има близу седамдесет страница. Не постоји ни један језички, графички или стилски стандард који није садржан у том упутству, а сваки је обавезујући за књиге „Службеног гласника”. Следили смо искуства великих светских издавача прилагођавајући их нашем језичком и културолошком окружењу и научним стандардима. Та врста императива није само каприц једног великог издавача него обавеза свакога ко је схватио да га властити језик умногоме обавезује.

Однос према језику може се посматрати и кроз разноликост ваших издања, од класика до савремених аутора. Да ли се у сваком од ових случајева тежи прилагођавању књижевних текстова стандардима савременог српског језика? / Језик има свој општи и појединачни идентитет. Општи идентитет је правопис, договор о стандардима које морамо да очувамо, а појединачни је свакако везан за посебности различитих књижевних текстова; чување пишчевог стила и духа његовог времена, језичке посебности и прецизног исказа. Дакле, није суштина у томе да све књиге буду сличне, па чак и у језичким стандардима, али недопустиво је да оне буду прилагођене „новом говору” данашњег времена. Такозвана легализација праксе, која је само синоним за наш језички конформизам и опортунизам, није нешто што је стандард „Службеног гласника”. Уколико направимо компромис у вези са колоквијализмима и са језиком који све поједностављује, комерцијализује и прелази на баналан ниво комуникације, губимо идентитет и варамо и потцењујемо своје читаоце, а то је оно што најмање желимо.   (Писац постоји само у језику /Арбутина ) https://plus.google.com/+MiroslavLuki%C4%87zavetine/posts/SuVXQC5B9uf

ЛеЗ 0008614 – Дејан, Звездана и Гаргамел – неки од коментара уз овај чланак. Подстицајно. – Дејан пре 7 сати – Просто ме срамота, на шта смо спали када уместо актуелног председника да мењамо бољим кандидатом – човеком, ми се утапамо у свеопште лудило ниже вредности, које нам намећу стране агентуре од утицаја. Нит је Николић кадар за председника, нит је то Јанковић. Ако би да бирам, ја би да бирам не бољег већ много бољег председника – човека – државника моје Србије. И срамота ме ових глумаца – идола мојег детињства који учествују у овом понижавању моје Србије. Упропаштени смо као друштво, нема нам помоћи изгледа. … https://plus.google.com/+MiroslavLuki%C4%87zavetine/posts/LJWiHdQGWPc

ЛеЗ 0008615  Bésame Mucho  …. Историја настанка, стихови… цео текст    http://intervjuzavetine.blogspot.rs/2016/11/besame-mucho.html

ЛеЗ 0008616   RUSI PRIPREMAJU SRBIJU ZA HAOS NA BALKANU…   http://zavetinekruna.blogspot.rs/2016/11/rusi-pripremaju-srbiju-za-haos-na.html

ЛеЗ 0008617   SESELJ – NA BALKANU CE TEK BITI HAOSA…

http://zavetinekruna.blogspot.rs/2016/11/seselj-na-balkanu-ce-tek-biti-haosa.html

ЛеЗ 0008618   Џозеф АДИСОН (1672-1719) Џозеф Адисон родио се 1. маја 1672. године у енглеском граду Милстону, округ Вилтшајер. Његов отац добио је место капелана у Личфилду, па се породица преселила крај тамошње катедрале. Школовао се на Оксфорду. Године 1693. послао је једну своју песму Џону Драјдену који је тада био поета лауреатис, а прву књигу објавио је 1694. године, превод Вергилијевих „Георгика“. Успех те књиге свратио је на њега пажњу дворских кругова, обезбедивши му место у дипломатији уз лепе приходе. Боравио је у Швајцарској 1702. године, где га је стигла вест о смрти краља Вилијема трећег и губитку свих принадлежности. У Енглеску се вратио крајем 1703. године, но после битке код Бленхајма 1704. његов положај се поправља и наредне године он је опет у Европи, овог пута у Италији, а потом у Хановеру, где је секретар британског посланства. Између 1709. и 1713 он је члан Парламента. Године 1713. написао је своје најпознатије дело, драму „Катон“ која је постигла велики успех. Године 1716. оженио се Грофицом од Ворвика. Умро је 17. јуна 1719. године и сахрањен у Вестминстер опатији.  https://principova.wordpress.com/2011/11/14/%D1%9F%D0%BE%D0%B7%D0%B5%D1%84-%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%81%D0%BE%D0%BD-1672-1719/

ЛеЗ 0008619   Александар ПОУП (1688-1744)  … За једно од главних Поупових дела, “Оглед о човеку”, тврди се да је преузео извесне Болингброкове философске идеје. Кад је објављен (1733-4), “Оглед о човеку” постигао је неподељен успех, па и код песникових непријатеља. Уследила су дела “Опонашајући Хорација” (1733-38), где је дао низ сатиричних опаски на рачун владавине краља Џорџа Другог, посебно на корупцију и рђав дворски укус у уметности. Уследила је “Епистола доктору Арбатноту”, а 1738. написао је “Универзалну молитву”.

После 1738, Поуп је писао мало. Године 1742. објавио је допуњено, друго издање свог сатиричног епа “Дансијада”, у три књиге, о измишљеном краљевству у којем влада глупост. Његово здравље се нагло урушавало и он је умро у својој вили, окружен пријатељима, 30. маја 1744. године. Дан раније позвао је католичког свештеника да би примио последњу причест. Сахрањен је у Цркви Свете Марије Девице у Твикенхајму. Заоставштина Поупова у енглеској култури огромна је. Сматра се да су само Шекспир и Тенисон на енглески језик и читаоце утицали више од њега. Неки његови стихови одавно су енглеске пословице (“Мало учити, опасна је ствар”, или “грешити је људски, давати божански”, итд). Мушичави др Џонсон пише: “Ако Поуп није песник, где да тражимо поезију?” Почетак неприхватања Поупа везује се за романтичаре. Метју Арнолд за њега и Драјдена, злурадо, каже да су “класици наше прозе”, док Бајрон пише да је он “највећи песник-моралиста свих времена”. Разуме се, то за Бајрона није богзна каква похвала. Поуп је аутор епитафа на Њутновом гробу:

Природни закони ту лежаху у ноћи столетној.

Бог рече: “Нек буде Њутн” – и би светлост.

Иако дидактичне и, како се често говори, “превазиђене”, Поупове поеме су, кроз време, шириле један тајни утицај. Понајпре на европски класицизам (злобници би рекли “масонског типа” – Поуп је био истакнути масон). Његов утицај на српски барок и, нарочито, на Доситејево просветитељство „здраваго разума“, више је него очит. Али, то није све. Свак ко се загледа, рецимо, у поезију позног Лалића, поготово у његове песме о “тајним намерама” Творца, јасније увиђа да су то исписи из Поупа, заслађени скептичном идејом Божијег “умора”. Код Руса, Поупове идеје су још шире примљене, почев од Ломоносова до данашњих дана. Кад Самојлов каже да је “циљ васељене – тачка, и та је тачка Бог” – то је, заправо, стих из Поупове прве епистоле о човеку.

Поуп је неразумљиве догматске идеје песнички поједноставио; он о необјашњивости Бога говори рационално, постижући у тој немогућности могућност певања. Остало је техника. Преузимање догме здраво за готово, поготово у алегоријским сликама о јагњету и ножу, вероватно изведеним из приче о Аврамовој жртви, није нам данас привлачно, ако се сложимо да божанска непогрешивост подразумева и извесну одговорност – ако не према човеку, оно према свему живоме. На тој тачки се модерни свет разликује од Поуповог виђења, али без те врсте апсолутног продора у фатум, вероватно не би ни било стихова који тумаче неизбежност, а у чему је Поуп песнички најјачи. Философски гледано, Поуп није песник објашњивог, већ непорецивог   https://principova.wordpress.com/2011/11/14/%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%BF%D0%BE%D1%83%D0%BF-1688-1744/

ЛеЗ 0008620   Томас ГРЕЈ (1716-1771). – омас Греј родио се 26. децембра 1716. године у Корнхилу, предграђу Лондона, у породици брокера, као пето од дванаесторо деце и једино дете у породици које је преживело детињство. Живео је са мајком која је напустила оца због злостављања. Школовао се на Итон колеџу где је радио његов ујак. Дане школовања је називао срећним, посвећујући им једну оду. Тамо се спријатељио са Хорасом Волполом (сином британског премијера Роберта, будућим писцем готских новела), Томасом Аштоном и Ричардом Вестом (будућим ирским канцеларом). Године 1738. са Волполом путује по Италији.

Озбиљније је почео да пише 1742. године, после смрти свог пријатеља Ричарда Веста. Године 1750. објавио је песму „Елегија са сеоског гробља“ (за коју се верује да ју је написао у цркви Стоук Поџис, округ Бакингемшајр), која је одјекнула као сензација и до данас је једна од најпознатијих песама енглеског језика. (На руски језик ју је превео Василиј Жуковски и она је, у том преводу, примљена као саставни део руске културе, између осталог и зато што је превод Жуковскога одвећ слободан – додао је песми неколико својих строфа). Томас Греј је убрзо постао једна од доминантних фигура тадашњег песничког сазвежђа   … https://principova.wordpress.com/2011/11/23/%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D1%81-%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%98-1716-1771/

ЛеЗ 0008621   Тобајас СМОЛЕТ (1721-1771). – Тобајас Смолет родио се 19. марта 1721. године у Далгуму (који је сад део шкотског града Рентона). Био је син судије а образовао се на глазговском университету где је студирао медицину. Но, литерарне амбиције су превагнуле и он се 1739. године преселио у Лондон, да потражи срећу као драмски писац. Успех је изостао и он се одао поморству, преселивши се на Јамајку и путујући, неколико година, морима света. По повратку, неко време је радио за владу, оженивши се богатом наследницом са Јамајке. Његови први објављени покушаји падају у 1748. годину (поема „Битка за Калден“), по узору на Ле Сажовог „Жила Блаза“. Године 1750. прелази у Абердин, одакле путује у Француску где налази материјал за свој други роман, „Авантуре Перегрина Пикла“, који постиже велики успех. Потом неко време живи у Бату, па се враћа у Лондон, где објављује роман „Авантуре Фердинанда Грофа Фатама“ 1753, постајући чувен и признат писац. Године 1755. превео је Сервантесовог „Дон Кихота“ на енглески (превод је имао још једно издање, 1761. године) и постао уредник „Критичке ревије“…. https://principova.wordpress.com/2011/11/25/%D1%82%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D1%98%D0%B0%D1%81-%D1%81%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%82-1721-1771/

ЛеЗ 0008622  Вилијем КОЛИНС (1721-1759). –  Вилијем Колинс родио се 25. децембра 1721. године у енглеском граду Чичестеру, у породици шеширџије. Школовао се у Винчестерy и на Оксфорду. Четрдесетих година покушао је да живи у Лондону, али се вратио у родни град, где је остао до краја живота. Његове песме нису биле прихваћене са успехом и то је условило пишчеву меланхолију као трајну црту његова карактера и, даље, психичке сметње које су га испратиле и у смрт. У сјајном роману Чарлса Дикенса „Велика ишчекивања“ један од ликова рецитује Колинсову „Оду страстима“. Умро је 12. јуна 1759. Године  https://principova.wordpress.com/2011/11/25/%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BC-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D1%81-1721-1759/

ЛеЗ 0008623   Вилијем КУПЕР (1731-1800). –  Вилијем Купер рођен је 26. новембра 1731. године у Беркхам стејду, Хертфордшајр. Био је нећак песникиње Џудит Мејден. После свршетка Вестминстер школе припремао се за каријеру правника. У кући свог ујака Елија Купера заљубио се у његову кузину Теодору са којом је желео да се ожени, но њен отац то није дозволио, сматрајући да су исувише близак род. То је Купера сломило, он је запао у депресију која ће га испратити кроз читав живот. Три пута је покушавао самоубиство и напокон су га, 1763. године, послали на лечење у душевну болницу. После потоњег покушаја самоубиства написао је своју чувену песму „Стихови писани у безумљу“. После опоравка населио се у Хантингтону где је живео са пензионисаним свештеником Морлијем Унвином и његовом супругом Мери. Потом су прешли у Олни, где је живео и радио песник и свештеник Џон Њутон. Убрзо потом, Морли Унвин умире због последица пада с коња, и он наставља да живи у његовој кући. У Онлију он и Њутон су саставили једну књигу химни. Но, то га не спасава напада болести – њему се јављају визије да Бог, наводно, жели да се песник жртвује за њега, и само га приврженост Мери Унвин спасава самоубиства  …. https://principova.wordpress.com/2011/11/25/%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BC-%D0%BA%D1%83%D0%BF%D0%B5%D1%80-1731-1800/

ЛеЗ 0008624   Томас ЧАТЕРТОН (1752-1770). –  Томас Чатертон рођен је 20. новембра 1752. године у Бристолу. Отац песников Томас, кога су називали музичким генијем и који је и сам био песник, умро је четири месеца пре синовљевог рођења и мати је сина васпитавала сама. Већ у дванаестој години писао је поеме за које је говорио да су средњевековни записи извесног Томаса Роулија, имагинарног монаха из петнаестог века, чије је рукописе пронашао у Бристолској цркви…. С временом, писао је све више и боље, па се и глас о измишљеном Роулију ширио. То је једна од првих великих мистификација у енглеској књижевности – наредна ће припасти Џејмсу Макферсону (1736-1796) који је своја дела, настала на основу старих митова, објављивао као рукописе легендарног келтског песника Осијана, из трећег века. Чатертон је уверио неке тадашње издаваче и антикваре да је реч о оригиналима, јер је сопственом руком брижно исписао стихове у маниру петнаестовековног песништва, заједно с насловницом и именом Томаса Роулија на свесци „његових“ песама. Послао је неке такве ствари чувеном прозаисти Хорасу Волполу и овај се ласкаво изразио о њима. Потом је, охрабрен, априла 1770, предузео пут у Лондон, где је намеравао да пише за престоничне новине. Но, за стихове, а поготово стихове младог провинцијалца, и тада су плаћали мало, готово ништа. Мајчин и сестрин новац који је понео са собом брзо је потрошио. Његова сусетка, г-ђа Крос, која га је повремено хранила, касније је сведочила да и по три дана не би ништа јео. Чатертонове песме нико није хтео да штампа и он је испио арсеник, 24. августа 1770, с непуних осамнаест година. Сахрањен је у лондонском кварту Холборн, али је то место, касније, прекопано. Постоји непотврђена верзија да га је, у међувремену, тајно сахранио његов ујак Ричард Филипс   https://principova.wordpress.com/2011/11/26/%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D1%81-%D1%87%D0%B0%D1%82%D0%B5%D1%80%D1%82%D0%BE%D0%BD-1752-1770/

ЛеЗ 0008625   Miroslav Lazanski – Nismo ni svesni šta se sprema? – Dugačko izlaganje n… http://zavetinekruna.blogspot.rs/2016/11/miroslav-lazanski-nismo-ni-svesni-sta.html

ЛеЗ 0008626 Зашто је Његош данас живљи и актуелнији него икада?. / Матија Бећковић: Надам се да се нећемо извињавати Билу и Хилари . Марина Мирковић | 27. новембар 2016. 21:03 | Коментара: 9. / Академик Матија Бећковић за „Новости“ о књизи сонета посвећеној Његошу, духовним стожерима, нашем месту између истока и запада. – – Мигел де Унамуно је пре сто година писао о унутрашњој дешпањолизацији Шпаније. После двеста година од Његошевог рођења могли бисмо говорити о дугој унутрашњој десрбизацији Србије и Срба. Једна од препрека том пројекту је Пустињак цетињски и Ловћенски тајновидац, који је учинио „да имамо себе у свом језику и спасотворца у своме песнику“. Зато битка с њим и његовим делом траје и не престаје. Његов аманет да се копа на врху Ловћена је био наум без преседана. То се може разумети не само као жеља да се векује на највећем врху свог завичаја него и на најдубљој тачки сопственог дела. Она скупштина уочи Тројичина дне којом почиње „Горски вијенац“ одржана је на Ловћену. Као да је и мртав хтео да продужи бојеве које је водио за живота и доврши своје дело. А какво је дело био замислио и због чега се на земљи и међу нама појавио, можемо само претпостављати. Опраштајући се од Љубе Ненадовића, рекао је: „Поздрави све тамо и нека потомство дозна бар за моје намјере, кад му дела не могах оставити!“.  http://nesebicanmuzej.blogspot.rs/2016/11/blog-post.html

ЛеЗ 0008627   Филип ФРЕНО (1752-1832)  –  Филип Френо родио се у Њујорку, 2. јануара 1752. године, као најстарије од петоро деце трговца вином, Хугенота, Пјера Френоа. Његова мајка била је пореклом из Шкотске. После очеве смрти, 1767, уписао је Принстонски университет, где се спријатељио са Џејмсом Медисоном (касније ће га то пријатељство довести на место уредника једног унионистичког часописа). Дипломирао је 1771. године, када већ увелико пише. Покушавао је да ради као учитељ, затим да упише студије теологије, али се убрзо оставио тих покушаја, понесен револуционарним догађајима – од 1775. године он је учесник бројних антибританских протеста, и у његовој ангажованој поезији преовлађује републикански, антимонархистички дух. Године 1776. напушта Америку и две године проводи у Западној Индији, да би се 1778. вратио као убеђени амерички националист. Шест недеља проводи заробљен на једном британском броду, што ће описати у једном свом анти-британском памфлету.

Године 1790. се оженио и постао помоћник уредника у „Њујорк Дејли Адвертисеру“. Медисон и Томас Џеферсон га пребацују у Филаделфију, за уредника унионистичког листа „Новости Сједињених Држава“….   https://principova.wordpress.com/2011/11/26/%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BF-%D1%84%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%BE-1752-1832/

ЛеЗ 0008628  Вилијем БЛЕЈК (1757-1827).-   Вилијем Блејк рођен је 28. новембра 1757. године у Лондону, у породици средњег имовног стања. Био је треће од седморо деце, од којих је двоје умрло као одојчад. Његов отац био је трговац платном. Будући песник није похађао школу, његово образовање на себе је преузела мајка. Блејкови нису припадали званичним хришћанским црквама и претпоставља се да су припадали Моравској браћи, једној од протестанских секти чији је оснивач Јан Хус. Везаност Блејка за библијска надахнућа тумачи се тиме да је та књига, практично, била основни извор његових првих сазнања о свету. Врло рано почео је да копира класична дела античких и ренесансних мајстора. Од енглеских писаца посебно је волео Бена Џонсона и Едмунда Спенсера, а касније Милтона. Четвртог августа 1772. Блејк је почео да помаже у граверској радњи Џејмса Безајра, где ће остати седам година. На крају тог периода постаће професионални мајстор гравер. Започео је и студије сликарства на Краљевској академији, 1778. године, али је морао да одустане због беспарице. На академији је посебно заволео сликарство Рубенса и Рафаела, као и вајарско дело Микеланђелово. Године 1782. упознао је Џона Флаксмана који ће, дуго година, бити његов патрон, и Катарину Бушер, млађу од себе пет година, којом ће се оженити. Наводно је питао Катарину, „Да ли ме сажаљеваш“. Кад је она одговорила потврдно, он је рекао: „Онда те волим“.  https://principova.wordpress.com/2011/11/26/%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BC-%D0%B1%D0%BB%D0%B5%D1%98%D0%BA-1757-1827/

ЛeЗ 0008629   Роберт БЕРНС (1759-1796). –   Роберт Бернс рођен је 5. јануара 1759. на три километра од Ејра, у Аловеју, Јужни Ејршајр, у Шкотској, у сеоској породици, као најстарије од седморо деце Вилијама и Агнесе Бернс. Његов отац био је принуђен да прода породичну кућу 1766. и пресели се на фарму Моунт Олифант, јужно од Аловеја. Тамо је будући песник одрастао у сиромаштву, од малена радећи тешке физичке послове. Похађао је нешто мало редовне школе у Аловеју, образујући се самостално, читајући књиге до којих је могао доћи. У лето 1775. године срео је Меги Томсон којој је посветио две песме, што се сматра почетком његовог књижевног рада. Године 1777. породица се сели на фарму код Лохлија, близу Таболтона, где је песников отац 1784. године умро. Наставља да пише и, напоредо, да ради сеоске послове. Заљубљиве је природе. Алисон Бегби, с којом се дописује, одбија његову брачну понуду. Неко време живи у Ирвину, где покушава да изучи занат штавиоца, али је штавионица током новогодишњег славља захваћена пожаром и он се поново враћа кући, у Лохли. Власништво над фармом доспева пред суд, суђење је трајало још за живота песниковог оца. Он и његов брат Гилберт безуспешно покушавају да одбране фарму и принуђени су да се иселе на фарму у Мосгилу, код Мохлина.

У то време он већ има ванбрачну кћи Елизабету (1785-1817), са служавком Елизабетом Патон. Он и његов брат упознају групу девојака које су, у ту време, надалеко познате као „лепотице из Мохлина“. Међу њима је и Џејн Армоур, кћи зидара из Мохлина, са којом се, изгледа, оженио и која ће му родити деветоро деце, од којих ће само троје преживети узраст одојчади. Но истовремено, он има љубавну аферу са Мери Кембел којој су посвећене неколике његове песме и са којом је, неко време, планирао да се пресели на Јамајку. Мери је, током тих припрема, изненада умрла, од грознице, у Гриноку.

Од 1781. Бернс је члан масонске ложе у Тарболтону. С временом ће постати истакнута личност шкотске масонерије; многа књижевничка путовања готово увек ће укључивати и масонску активност. Године 1786. он штампа прву збирку својих песама, на шкотском дијалекту енглеског. Збирка је одјекнула као сензација и начинила песниково име познатим широм земље. Он одлази у Единбург да склопи посао са тамошњим издавачем. С пажњом га примају у аристократским круговима, а шеснаестогодишњи Валтер Скот описује свој сусрет с Бернсом као један од битних догађаја свог списатељског живота. „Био је јак и робустан; његови манири су сеоски, али он није кловн, већ бира свој начин понашања са једноставношћу која увек оставља утисак и која, можда, потиче из познања сопственог ванредног талента“, пише Скот.  https://principova.wordpress.com/2011/11/26/%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%82-%D0%B1%D0%B5%D1%80%D0%BD%D1%81-1759-1796/

ЛеЗ 0008630  Вилијам ВОРДСВОРТ (1770-1850). –  Године 1795. упознао је Колриџа, у Сомерсету, и њих двојица су се одмах спријатељили. Године 1797. Вордсворт и Дороти се селе у Сомерсет, на неколико миља од Колриџове куће. Њих двојица заједно 1798. објављују књигу „Лирске баладе“, полазиште романтичарског покрета. Касније, Вордсворт допуњује и мења своје песничке књиге, под истим називом; четврта, последња, објављена је 1805. године.

Године 1798. Вордсворт, Дороти и Колриџ отпутовали су у Немачку. Он и Дороти се враћају у Енглеску, сада у Доув Котеџ код Грејсмера, заједно с песником Робертом Саудијем, у Лејк Дистрикту (у преводу: Округ Језера). Вордсворт, Колриџ и Сауди остаће познати као песници „Језерске школе“.

По повратку из Француске, после посете Анети и Каролини, Вордсворт се жени својом другарицом из детињства Мери Хачинсон, са којом је имао петоро деце. Дороти је живела заједно с братовљевом породицом. Он напорно пише и његово име постаје познато. Пријатељство с Колриџом запада у кризу, због Колриџове зависности од опијума. Двоје од петоро његове деце умиру 1812. године и он се, следеће године, с породицом и Дороти, сели у Рајдел Моунт, у Амблесајду (између Грејсмера и Рајдел Вотера), где ће остати до краја живота. Средином двадесетих поправља односе са Колриџом, након смрти заједничког пријатеља, сликара Вилијема Грина. Напоредо с невољама (Доротина болест), стижу и почасти. Он постаје почасни доктор университета Дурхам и Оксфордског, а од 1842. додељује му се државна пензија. После смрти Роберта Саудија, 1843. године, проглашен је за Поета лауреатис-а. После смрти кћери Доре, 1847, престао је да пише. Умро је од пнеумоније, 23. априла 1850. године, и сахрањен у цркви Светог Освалда у Грејсмеру.  https://principova.wordpress.com/2011/11/28/%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BC-%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B4%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%80%D1%82-1770-1850/

ЛеЗ 0008631   Семјуел ТЕЈЛОР КОЛРИЏ (1772-1834). –  Колриџ је рођен 21. октобра 1772. године у градићу Отери Сент Мери, у Девоншајру, као најмлађе од десеторо деце. Његов отац био је угледни викар. Био је љубимац родитеља и рано се окренуо књижевности. У једном писму каже да је у шестој години читао Робинсона Крусоа и арапске бајке. После очеве смрти, 1781. године, послали су га, мимо његове жеље, у школу „Христова убожница“, основану у шеснаестом веку, и познату по ригидности, нарочито према новоприспелим ученицима. Колриџ је једва издржавао дрил. Све то је искомпликовало однос према мајци (која га је тамо послала), док је умрлог оца песник обожавао до идеализације. Од 1791. до 1794. он је студент Исусовог колеџа у Кембриџу. Тамо упознаје извесне радикалне идеје, преко песника Роберта Саудија. Носе се мишљу да оснују утопијску комуну у дивљинама Пенсилваније. Жене се са две сестре, Саром и Едитом Фрикер, али је Колриџов брак несрећан. Исте године упознаје Вилијама Вордсворта и његову сестру Дороти. Око 1796. године почиње да узима лек лауданум, због хроничних болова који укључују и фацијалну неуралгију. Наредних година све више користи опијум и та употреба се, лагано, претвара у зависност. Вордсворту, који га посећује, говори како је песма „Кублај-Кан“ настала као резултат опијатских сновиђења…..

Поноћни мраз

Мраз тајну једну представља управу,

непомогнуту ветром. Совин хук

допире, гласно! Гласније но пре.

Станари моје колибе, сви, ћуте,

остављају ме у самоћи која

зна да помрси машту; испред мене

у љуљци моје дете мирно спи.

И смирује ме! Мир чак и засмета

размишљањима, тим чудним, екстремним

ћутањем. Море, и брдо, и дрво,

као темељи безбројних живота

у сну су тихи! Танки плави пламен

у изгореној ватри, дубок, тиња;

тај плам, једино, с обода камина

још се ту јарца, твар немирна, сама.

Ставља у покрет тишину природе

у симпатији према мени који

живим ко форма неке друштвености,

једног маленог и непуног Духа

с јединим циљем да тумачим, увек,

огледало, што од самога себе

тражи да Мисли играчка не буде.

 

Ипак, о како често,

често, у школи, уз побожне мисли,

као предосет да расте, ја бејах

опрезан према странцу! Како често

с незатвореним књигама сањарих

о родном месту и црквеној кули,

кад јекну звона, једина музика

сиромаха, по сав вашарски дан,

кад одјекују као да ме лове

с дивљим заносом парајући уши

као наговест ствари што долазе!

Тако док гледам умируће ствари

успављује ме мир и сан ми дужи!

И мешкољим се до следећег јутра,

све док фар мога лица, моје око

не простудира умрљану књигу:

са отшкринутих врата хватам један

ужурбан блесак, и срце се буди,

у нади да ћу видети лик странца,

из града, или ујне, или сестре

с којом се некад, с оделима, играх!

О, драго дете, уснуло крај мене,

док нежно дишеш дубоко, смирено,

ти испуњаваш празнину расуту

и у мислима тренутну паузу!…   https://principova.wordpress.com/2011/11/28/%D1%81%D0%B5%D0%BC%D1%98%D1%83%D0%B5%D0%BB-%D1%82%D0%B5%D1%98%D0%BB%D0%BE%D1%80-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D1%80%D0%B8%D1%9F-1772-1834/

ЛеЗ 0008632   НОВИБУСУР – Новине будућности „Сурбита“ (00414 – 00415)   http://bibliotekez.blogspot.rs/2016/11/00414-00415.html

Zapisi iz Švedske.Branka Vedder

Zapisi iz Švedske.Branka Vedder

ЛеЗ 0008633  (М. Саичић* – М. Лукићу)  09.09.2016, 22: 29. –  (Ранко Соколовић* – М. Лукићу)   09.09.2016, 22: 25   http://bibliotekez.blogspot.rs/p/blog-page_10.html

ЛеЗ 0008634   УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, петнаест година доцније. –  Одломци из Дневника

Недеља, 28. VII 2002. 5:40. (Библиотека у Мишљеновцу.)

Грозница.Треба се вратити у кревет.Што ти трезан мисли, то ти пијан каже. Млађи син заспао згрчен, у трпезарији. Јутро. Петлови. Сенице.

Везане су ми руке. За шта да се ухватим?

Сеница. Шљива испред балкона. Ено, сеница скакуће испред врата. Стигла чак на праг.

Покушавам да разумем.

Зеленило шимшира, ко јед. Пролазност и трагичност живота. Сав тај шимшир је засадила покојна мајка. Надживео је. Надживљава читаве генерације.

Хорови. Петлова. Али ће доћи дан кад више неће кукурикати.

Нико ме није разумео – у то сам уверен.

Завршио сам… До октобра ће бити одштампани моји Сабрани радови (Уметност махагонија).  https://arhivsazvezdjaz.wordpress.com/2016/11/29/%D1%83%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%BC%D0%B0%D1%85%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B0%D0%B5%D1%81%D1%82-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0/

ЛеЗ 0008635   СТАРАЦ КОЈИ СЕ ПОДМЛАДИО / Властимир Станисављевић Шаркаменац

Мислим да сам се пресељавао из најмлађег узраста у следећи. И баш на самој међи од сна и јаве, у лажигаћама, док сам несигурно селио равнотежу стајања, час са једне, па на другу ногу, саже ми се старац и дохвати ме једном шаком за оба обрашчића, прозборивши нешто што ми није било знано као реч. Потом, кад виде да сам се учврстио, помилова ме по коси, и неста као што нестају слике из сна у тренутку кад се отворе очи  јаве.

Почео сам у том новијем узрасту већ разликовати дедину кућу од лубенице, девојку од старице и виноград од теразија. Памтим то, јер баш са таквим једним теразијама поново сам видео истог старчића док сам у лојзуузбирао гроздове кербомета и ћибрика и стављао их на овећи лист са гиже да се не упрљају на земљи. Старчић је покупио све гроздове, ставио их на један тас теразија и видео сам како је та страна отежала. Осмехнуо се и тад их вратио, један по један, на винов лист, благо ме гледајући, као да је хтео да зна шта ћу онда урадити. Ја сам их узимао исто тако, једног по једног, одувавао са њих, ако је било, оно мало земље и „зобао“ их, али не зрно по зрно, већ „два по два“. Памтим те очи на мојим очима, и те руке на мојим раменима, кад су ме стегле и ставиле да седнем на руб неке чудне свиласте му хаљине, као скут неке предивне девојачке спаваћице од кринолина, што ју је имала једна моја даља сестра, чија је баба, а сестра мога деде, отишла далеко, удвши се, у Америку, па је спаваћица отуда и стигла. Кад сам се добро најео некалемљенога грожђа, добри старац ме је поново усправио, благо погледао и нестао као и први пут, без речи, као из сна. У том посебном погледу прочитао сам неком дечјом памећу да старчић није мерио тежину мог набраног грожђа, то је могао да процени, угледавши гомилицу, него као да је кантаром мерио душу којом сам узбирао гроздове, јер док је одлазио онај тас на теразијама у његовој руци још је остао нижи.

А једном смо опет чували стада оваца под планином. https://arhivsazvezdjaz.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0/

ЛеЗ 0008636   Џорџ ГОРДОН БАЈРОН (1788-1824). – Џорџ Гордон Бајрон рођен је у Лондону, у једној од најстаријих енглеских племићких породица, као син капетана Џона Бајрона (званог „Луди Џек“) и његове друге жене, Катарине Гордон, пореклом из Шкотске. Изгубивши прву жену након рођења њихове кћери, капетан Џон се, како се говоркало, оженио Катарином због новца; одиста, био је распикућа; пошто је спискао женин огромни иметак, напустио је породицу, враћајући се само онда када му је био потребан новац, и грезнући све дубље у коцкарске и женскарске дугове. Мада је песник ширио легенду да је његов отац себи пререзао грло, умро је, највероватније од туберкулозе или предозирања наркотицима, у Француској, где је имао рођаке, без пребијана марјаша. Катарина је сина одвела у Абердин. После смрти свог деде, 1798, на десетогодишњег дечака прешла је титула лорда. Завршио је школу у Абердину 1805, после чега је ступио на Тринити колеџ у Кембриџу. У школским паузама, Бајрон је живео са својом мајком у Бургејз Манору, Саутвел, Нотингејмшајр, у сталном антагонизму, што због њене напрасите ћуди, што због својих хирова који су такође, зарана, показивали склоност ка расипништву. Пријатељује са сестром свог друга, Елизабетом Пиго која га, одушевљена његовим првим стиховима, охрабрује да пише. Бајрон је прве песме објавио у својој четрнаестој години; прво издање његове збирке песама је распродато, али песник, ипак, наилази на веома оштру негативну критику једног од тадашњих дежурних државних моралиста (у чијем тексту стоји и опште место свих потоњих опадача лирике да „није поезија све што се мало римује с пребројеним слоговима“) – и тек ће појава првих поглавља поеме „Чајлд Харолд“, 1812. године, бити примљена са општим признањем. Успеси на књижевном пољу више неће престајати и он ће постати једна од најславнијих личности Европе тог времена, њен најтиражнији писац, песник за кога ће Гете рећи да је његов наследник….

Џон Китс

Ко уби Џона Китса?

По мени, четворица,

мада дивљак ког знам

хвали се да је сам.

Ал ко је стреле пропео?

Милнам, поп што је пропево,

(рад људима да науди);

и Бероу, и Сауди.  https://principova.wordpress.com/2011/11/29/%D1%9F%D0%BE%D1%80%D1%9F-%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B4%D0%BE%D0%BD-%D0%B1%D0%B0%D1%98%D1%80%D0%BE%D0%BD-1788-1824/

ЛеЗ 0008637   Перси БИШ ШЕЛИ (1792-1822). – Перси Биш Шели рођен је 4. августа 1792. године, као син сер Тимоти Шелија, посланика партије виговаца у Парламенту, земљопоседника из Сасекса, чији се преци воде у књигама од раног четрнаестог века. Шели је одрастао у Хоршаму, Сасекс, под туторством Ивена Едвардса од Вронхама. Године 1802. уписан је на Сионску академију у Брентфордсу, а 1804. прешао на колеџ Итон. У априлу 1810. уписао се на Оксфордски университет. Легенда о њему каже да је читао шеснаест часова дневно, због чега је код колега био непопуларан. Исте године објавио је своје прво дело, готску новелу „Застроци“, која се одликовала атеистичким погледом на свет. Наредне године објавио је памфлет „Потреба атеизма“. Есеј је скренуо пажњу университетских власти и песник је позван на одговорност. Одбивши да се одрекне свог дела искључен је са Оксфорда, 25. марта 1811. године. Могао је да се врати после интервенције утицајног оца, уз услов да коригује своје идеје. Он је и то одбио, после чега је уследио раскид и са оцем.

Четири месеца касније Шели путује у Шкотску да би се оженио шеснаестогодишњом Харијетом Вестбрук. Венчали су се 28. августа 1811. Пише у то време политичке ствари, као песме-посланице Ирцима, које се не допадају британској управи. Брак са Хенријетом се није показао срећним и, после три године, Шели показује намеру да напусти породицу. Најпре у Лондону посећује писца Вилијема Годвина, политичког мислиоца и прозаисту, и заљубљује се у његову кћи Мери. Затим, 28. јула 1814. напушта кћи и трудну супругу; са Мери и њеном полусестром Џејн Клермонт (касније ће она променити име у Клер) одлази у Европу. Њих троје шпартају Европом, надајући се да могу живети од Шелијевих дела, јер је он већ песник на гласу. Но, после шест месеци тумарања и беспарице, враћају се у Енглеску, где се говорка да њих троје живе у љубавној вези („Шели и његове две женице“, вели, шеретски, један познаник; биографи Клер Клермонт тврде да за ово нема чврстих доказа). У јесен 1815, њих троје живе на периферији Лондона, избегавајући повериоце. У лето 1816. поново се утроје отискују у Европу, овог пута у Швајцарску, за Бајроном, у кога је Клер заљубљена. Они се у Женеви настањују у резиденцији одмах до Бајронове. Затим путују у Шамони, на француске Алпе, што Шелија надахњује на многе поклоничке песме. По повратку у Енглеску, почињу трагедије: најпре се убила Мерина полусестра Фани Имлеј (за коју се такође говоркало да је заљубљена у песника); нешто касније, почетком децембра, са моста Серпентајн у Хајд парку бацила се Шелијева законита супруга Хенријета. Њено тело пронађено је 30. децембра 1816. Две недеље касније, Шели и Мери Годвин су се венчали. Намеравали су да се старају о два Шелијева детета, сину и кћери, али их је енглески суд, који се зачудо показао разуман, доделио хранитељској породици. Шелијеви су узели вилу у Марлогу, Бакингемшајр, где је живео Персијев пријатељ Томас Лав Пикок. У то време Шели се дружи с песницима Ли Хантом и Џоном Китсом. Пише једну поему у којој напада религију и прославља инцестуозну љубав. Касније ће она постати део дуже поеме, „Побуна ислама“.

Године 1818. Шелијеви и Клер напуштају Енглеску да би Клерину кћи Алегру одвели њеном оцу, Бајрону, који је тада живео у Венецији. То је сада сусрет два етаблирана песника. Њихови разговори су плодан терен за настајање нових стихова…  https://principova.wordpress.com/2011/11/30/%D0%BF%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%B8-%D0%B1%D0%B8%D1%88-%D1%88%D0%B5%D0%BB%D0%B8-1792-1822/

ЛеЗ 0008638  Џон КИТС (1795-1821). –  Џон Китс рођен је у Лондону, где је његов отац, Томас Китс, био власник стаје за изнајмљивање коња. На том месту се данас налази паб који носи Китсово име. Најмлађе песникове године (првих седам) протекле су у обезбеђености, али године 1804. његов отац је умро после фрактуре лобање – последице пада с коња. Наредне године умро је Китсов деда, па је песникова мајка, Франсис, морала да се преуда. Нови брак није био срећан и она је, напустивши новог мужа, одвела децу код своје мајке, Алисе Џенингс. Тамо је Китс почео да се припрема за полазак у школу, дошавши у додир с књигама. Његова мајка умрла је 1810. године од туберкулозе, коју ће наследити и песников млађи брат Том. Песникова баба је песника дала на фармацеутски занат и он је постао  помоћник у једној апотекарској радњи. Године 1816. стећи ће и диплому апотекара. Но, после једне свађе са газдом, оставио се тог посла да би се посветио литератури, у економском погледу сасвим неизвесној будућности, тим пре јер је после смрти бабе морао да се стара и о млађем брату. Првог децембра 1818, Том је умро и Китс се преселио у Хампстед, да би живео у суседству Фани Браун. С њом се верио, али на женидбу није могао да рачуна. Опште је мишљење да је ова немогућа љубав додатно оптеретила песника који је и сам оболео од туберкулозе, вероватно негујући на смрт болесног брата. Седамнаест месеци живи у кући свог друга Чарлса Ермитаџа Брауна који ће се, колико може, старати о њему и сачувати многе његове необјављене поесме. На савет лекара напушта хладни Лондон и путује у Италију са својим пријатељем Џозефом Северном. Живи у Риму, на Шпанском тргу, у кући која је данас претворена у његов музеј. О њему се стара лекар Џон Кларк, али песниково здравље се нагло урушава, тако да не може да прихвати Шелијев позив да му дође у госте. Умро је 1821. године и сахрањен на протестанском гробљу у Риму. Касније му је подигнут надгробни камен на којем пише: „Овде лежи онај чије име је писано на води“, без имена и презимена. Северн и Браун су том натпису додали: „Овај Гроб чува све што беше смртно од младог енглеског песника коме је зла смрт, уз горчину његова срца, и уз малициозну моћ његових непријатеља, пожелела да, за овај свет, под овим каменим гробом, буде неименован“. Уз тај натпис, урезана је и слика лире без (потрганих) струна. Бајрон и Шели су, са романтичарским патосом, сматрали да су Китса, колико и туберкулоза, убили напади критичара. Бајрон, који је умео да буде ироничан спрам Китсове лиричности, посветио му је осветнички епиграм који је скоро смртна осуда Китсових опадача, а Шели је за Китсову преурањену смрт окривљавао нападе на његову поему „Ендимион“, у „Квотерли ревији“, верујући да иза њих стоји сатиричар Вилијем Гифорд (касније је утврђено да је текст против Китса написао критичар Џон Крокер који није волео нову песничку школу и потцењивао је за рачун песништва осамнаестог столећа). Шели је, на Китсову смрт, написао антологијску поему „Адонис“.   https://principova.wordpress.com/2011/12/02/%D1%9F%D0%BE%D0%BD-%D0%BA%D0%B8%D1%82%D1%81-1795-1821/

ЛеЗ 0008639   Ралф ВАЛДО ЕМЕРСОН (1803-1882). – Амерички философ и песник Ралф Валдо Емерсон родио се 25. маја 1803. године у Бостону, као син министра у унитаристичкој влади. Отац му је рано умро од стомачног канцера, 1811. године. Песник је растао уз интелектуално настројену мајку и уз ујну Мери Муди Емерсон која је на њега вршила знатан утицај, и с којом ће се Емерсон дописивати све до њене смрти, 1863. године. Песник се после Бостонске латинске школе уписао на Харвард, 1817. године. Студирао је, успут радећи  разне послове, од конобара до учитеља, да би дипломирао 29. августа 1821. године. Наредних година ради углавном као професор. Примио је, на позив бостонске цркве, чин свештеника, 11. марта 1829. године. Тада је упознао Елену Лујзу Такер, у Конкорду, Њу Хемпшајр, и оженио се њоме. Прешли су да живе у Бостон, али се убрзо открило да Елена болује до туберкулозе. Умрла је за мање од две године. После тога, он је почео да сумња у свој позив и наредне године се распопио. Године 1833. допутовао је у Енглеску, да се упозна са Колриџом, Вордсвортом, Џоном Стјуартом Милом и Карлајлом, који на њега оставља снажан утисак и са којим је остао у преписци до Карлајлове смрти, 1881. године. Емерсон је, фактички, био неслужбени Карлајлов агент промотер у Америци. По повратку у Америку држао је предавања иступивши са својом оригиналном философском концепцијом „трансцендентализма“ (први пут поменутом у есеју „Природа“, из 1836). Са групом интелектуалаца основао је Трансцедентални клуб. Године 1835. оженио се Лидијом Џексон и прешао да живи у њену кућу, у Плимуту, Масачусетс. Имали су четворо деце. У својим говорима позивао је Америку на интелектуалну и литерарну независност од Европе. Године 1837. спријатељио се са песником Хенријем Дејвидом Тороом. У свом говору на Харварду Емерсон је рекао да је Христ велик човек, али да није бог, упоређујући га са Озирисом и Аполоном. Амерички протестанти су на то узвратили оптужбама да квари младеж и да је атеист. Прошло је тридесет година док није добио следећи позив на Харвард. Трансценденталисти су 1840. године основали часопис „Диал“. Године 1842. од скерлетне грознице умро је његов први син Валдо. Исте године кумује тек рођеном будућем славном философу Вилијему Џејмсу. Трансценденталисти су покушали да направе своју утопијску фарму Фруитландс у Масачусетсу која није успела да опстане. Године 1847. и 1848. он је опет у Енглеској, а посећује и Шкотску и Ирскy. Држи успешна предавања за које наплаћује улазнице. Бави се источном философијом, посебан утицај на њега врше Бхагавад Гита и Веде

https://principova.wordpress.com/2011/12/02/%D1%80%D0%B0%D0%BB%D1%84-%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B4%D0%BE-%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%BE%D0%BD-1803-1882/

ЛеЗ 0008640   Елизабет БЕРЕТ БРАУНИНГ (1806-1861). – Елизабет Берет рођена је 6. марта 1806. године у Дурхаму, као најстарије од дванаесторо деце Едварда Берета и Мери Грејем Кларк. Њен отац је 1809. године успео да заради на увозу шећера са плантажа на Јамајци и купио је доста земље у Ледберију, округ Хирфордшајр. Елизабета је добила одлично кућно образовање, какво је следовало имућним госпођицама њеног времена. Прве песме написала је између своје шесте и осме године. У четрнаестој години објавила је дугу песму „Битка на Маратону“, чије је објављивање платио њен отац. У то време већ је читала латинске и грчке класике на оригиналу, као и Дантеа на италијанском. Знала је и хебрејски језик.

Године 1826. објавила је своју прву књигу „Оглед о Уму и друге песме“. На ту књигу су пажњу обратили студенти грчког језика, Бојд и Прајс, који су с њом започели преписку. На Бојдов предлог превела је Есхиловог „Прометеја“ (објављен је 1833. године; она је превод прерадила 1850. године).

Укидање ропства раних тридесетих година осетно је смањило приходе песникињиног оца и породица се, због тога, током тридесетих година, три пута сели, напокон се доселивши у Лондон. Тамо Елизабета наставља да пише, песме и драме, дописујући се са литерарним личностима свог доба. Године 1838. објављује збирку „Серафим и друге песме“. Исте године стање њеног здравља је присиљује да отпутује у Торвејк, округ Девоншајр. Са њом је њен брат Едвард. Едвард ће се, ускоро, утопити у бродолому. Елизабет тешко преживљава овај ударац;  и сама скоро да постаје инвалид – пада у постељу, и више од пет следећих година виђа само неколико најближих људи из породице. Но, и даље пише. Године 1843. и 1844. објављује књиге које ће је учинити једном од најпопуларнијих песникиња свог доба – „Дечји плач“, „Драма изгнанства“, „Песникове визије“ и, поготово, „Песме“ из 1844. године које надахњују песника Роберта Браунинга да јој напише колико воли њене песме. Џон Кењон, породични пријатељ, уређује сусрет Роберта и Елизабет у мају 1845. године и тако започиње једна од најславнијих „књижевних“ љубави енглеске литературе. Без обзира на њено крхко здравље, које је разлог устезања да уђе у тај брак (те бојазни исказане су у „Сонетима Португалке“), они су се венчали у августу 1846. године. Потом су отпутовали у Италију где је Елизабет осетно ојачала и 1849. године, у својој четрдесет трећој години, родила сина Роберта, кога су звали Пен. На инсистирање супруга, у друго издање својих „Песама“ укључила је и љубавне сонете. Та књига постигла је ванредан успех код критичара и читалаца, тако да је у том тренутку била један од најцењенијих енглеских песника; сматрало се  да, по вредности свог песничког умећа, увелико надилази свог супруга. Штавише, по Вордсвортовој смрти, она је озбиљни кандидат за титулу Поета лауреатис; то признање „за длаку“ добија Тенисон.

Браунингови, трагом италијанских путовања својих омиљених романтичара, живе у Фиренци, где, бајроновски, симпатишу тоскански покрет отпора. Тамо се друже са енглеским песникињама Изабелом Благден и Теодосијом Тролоп. Елизабет пише роман у стиховима „Аурора Ли“, а 1850. године објављује своје најпознатије дело, „Сонети Португалке“….

Сонети Португалке

3

Ми смо неналик, срце непрозирно!
Несличне наше коби су и сила.
Анђела наша два, раширив крила,
у сусретљивом лету се немирно
одмеравају. Јер ти си – раскошни
царски гост неки с балова без краја,
где на стотине погледа освајаш
светлијих него моје сузе; још би
и музиком да владаш. Како твој
поглед да прође ко длан мојом косом,
кад сам уморна, јадна, ко певачи
што под дрвећем поју мрачни пој?
Ти си помазан миром, а ја росом,
и само смрт ће да нас изједначи.  https://principova.wordpress.com/2011/12/03/269/

ЛеЗ 0008641   Хенри ВОДСВОРТ ЛОНГФЕЛОУ (1807-1882). –  Хенри Водсворт Лонгфелоу рођен је 21. фебруара 1807. године у Портланду, држава Мејн. Његов отац био је адвокат, а деда по мајци генерал из америчких ослободилачких ратова и члан америчког конгреса. Добио је име по ујаку који је као поручник морнарице погинуо у бици код Триполија. Био је друго од осморо деце у породици. Похађао је приватну школу, а 1822. са петнаест година уписао Бодојн колеџ у Брунсвику (његов деда био је један од оснивача тог колеџа). Тамо је упознао Натанијела Хоторна, с којим ће га повезати дугогодишње пријатељство. Дипломирао је 1825, кад већ увелико пише поезију; студије је окончао као убеђени униониста. Исте године објављује књижицу од четрдесетак песама. Његови преводи Хорација донели су му студијско путовање у Француску, Шпанију и Италију. У Мадриду се срео са Вашингтоном Ирвингом који га је охрабрио да пише и даље. По повратку у Америку, 1829. године, понуђено му је место професора на Бодојну. Дуго година предаје на университету, преводећи и пишући своје ствари.

Четрнаестог септембра 1831. оженио се с Мери Потер, другарицом из детињства. На професионалном плану ређају се успеси, и на катедри, и у књижевности, али 1835. године његова супруга умире у шестом месецу трудноће, од последица побачаја, у својој двадесет другој години. Песник је умрлој супрузи посветио најпре песму „Кораци анђела“, а неколико година касније и песму „Средокраћа“.

Од 1836. године он је професор на Харварду. Упознаје Фани Еплтон, кћи бостонског индустријалца, која ће се 10. маја 1843, седам година по познанству, удати за њега. Имали су шесторо деце. Фани је умрла 9. јула 1861, када је ватра са свећа захватила њене хаљине. Песник је покушао да је спаси, али је стигао касно и она је сутрадан умрла, од опекотина. Од тада, Лонгфелоу више није бријао браду.

У марту 1882. разболео се, осећајући јаке стомачне болове које опијум није могао да ублажи. Умро је, окружен породицом, 24. марта 1882. године, од стомачне инфекције која се завршила сепсом –  перитонитисом. Сахрањен је крај обе своје жене, на Моунт Оберн гробљу у Кембриџу, држава Масачусетс   https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D1%85%D0%B5%D0%BD%D1%80%D0%B8-%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%80%D1%82-%D0%BB%D0%BE%D0%BD%D0%B3%D1%84%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D1%83-1807-1882/

ЛеЗ 0008642   Едгар АЛАН ПО (1809-1849). –   Едгар Алан По рођен је 19. јануара 1809. године као друго дете глумице Елизабете Арнолд Хопкинс По и глумца Дејвида Поа млађег. Имао је старијег брата Вилијема Хенрија Леонарда и сестру Розали. Сматра се да је добио име по лику из Шекспировог Краља Лира којег су његови родитељи играли те, 1809. године. Отац је 1810. године напустио породицу, а мајка је, годину дана касније, умрла од туберкулозе.<a href=“http://principova.files.wordpress.com/2011/12/image0014.jpg“><img src=“http://principova.files.wordpress.com/2011/12/image0014.jpg&#8220; alt=““ title=“Едгар Алан По “ width=“124″ height=“123″ class=“alignright size-full wp-image-284″ /></a> Поа је у своју кућу узео Џон Алан, успешни шкотски трговац из Ричмонда, који је трговао дуваном, мермером и – робовима. Аланови су одгајали Едгара, али га нису усвојили. Похађао је основну школу у шкотском граду Ирвину (родном граду његовог поочима), а потом учио у Челзију, па у предграђу Лондона, Стоук Њуингтону. У Ричмонд се вратио 1820. године. Године 1826. уписао се на Университет Вирџинија, где је студирао језике. Тамо долази до озбиљних несугласица са поочимом, јер је университет имао строга правила о понашању студената, у погледу младићких порока, које песник, изгледа, није поштовао, јер је био склон коцки. Поочим му ускраћује финансијска средства, он се враћа у Бостон, где се осећа неугодно – јер се налази у породици у којој је поглед на свет једноставан: или студираш и полажеш испите, или зарађујеш, у зноју лица свог.<a href=“http://principova.files.wordpress.com/2011/12/image0052.jpg“><img src=“http://principova.files.wordpress.com/2011/12/image0052.jpg&#8220; alt=““ title=“Едгар Алан По “ width=“85″ height=“121″ class=“alignright size-full wp-image-285″ /></a> Неко време ради као продавац новина, а онда се у мају 1827. пријављује у армију као војник, узевши име Едгар А. Пери, слагавши да има 22 године, иако је имао осамнаест.  Исте те године довршава своју прву песничку збирку, „Тамерлан и друге песме“, коју штампа у 50 примерака под псеудонимом „Бостонац“. Године 1829. отпуштен је из армије, да би се уписао на војну академију Вест Поинт. Исте године објављује другу књигу, „Ал Арааф, Тамерлан и мале песме“, у Балтимору. Поочим расињује посинка и он је принуђен да напусти Вест Поинт. Олази за Њујорк где штампа трећу збирку – поново објављује „Тамерлана“, али додаје и прве верзије песама „Хелени“, „Израфел“, „Град у мору“. Првог августа 1831. умро је, после безуспешне борбе са алкохолизмом, његов брат Хенри. Песник остаје сам: он је један од првих писаца на свету који су покушали да живе искључиво од свог пера. То, између осталог, значи да ће га беспарица, лажна обећања издавача, сељакања, на које је придодао и неизлечив алкохолизам, пратити до краја живота. Поставши професионални писац, принуђен је да се лати писања прозе, јер за поезију, наравно, плаћају мало. Објављује неколико прича у Филаделфијским новинама  https://principova.wordpress.com/2011/12/03/%D0%B5%D0%B4%D0%B3%D0%B0%D1%80-%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BD-%D0%BF%D0%BE-1809-1849/

 

ЛеЗ 0008643   Из „Португалски Сонети“ – Елизабет Барет Браунинг-  Објављено је 23.08.2011.

Как Те обичам? Чуй изповедта.

Обичам Те с онези висоти,

на своя Дух, когато полети

в безкрайния простор на Вечността,

Обичам Те и тъй – със нежността

към простите неща – към Слънцето и

светлината на свещта.

Обичам Те като човек, жадуващ Свобода

и искрено отричащ гордостта.

Обичам те със страст, родена в мен

от стари рани, и със детски плам,

Обичам Те с любов на минал ден,

и паднали светци – и още, знам,

с дъха, смеха, сълзите.

В смъртен плен щом падна,

ще те любя и оттам.

 

Елизабет Барет Браунинг

(1806-1861)  http://httpvrg.blogspot.rs/2016/11/blog-post.html

ЛеЗ 0008644   ОЛТАР МЕЂУ БОГИШИМА И БОЖИЦАМА НЕБЕСКИ / ЗОРАН М. МАНДИЋ. –  (Недељко Богдановић: ОЛТАР У ПЛАНИНИ, Хаемимонтана Галаксианис, Библиотека Самовило, књ.4. Ниш, 2016.) –  Збирка песама Олтар у планини Недељка Богдановића (Бучум, 1938), доктора филолошких наука (предавао старословенски језик, историју језика и дијалектологију) и аутора више песничких и других приређених књига нарочито у пољу лексичких истраживања, је чудесно опојна књига о сазнању, о надама и намерама, које „кваре“ и најдивније редове опозитних појава: свануће-смркнуће, цветање-зрење, облачење-разведравање… И њихове најексклузивније тетиве и синапсе на спојевима складова и ритмова послова природе на непрестаној обнови света, при чему се и сам песник приказује као незаобилазни део језика те фасцинације. Читајући са посебном пажњом овај рукопис осетио сам дубоко унутрашњи говор радости у напетости да  што брже пређем пут који у структури његовог трајања раздваја почетак од краја. И још више од интезитета те радости испунило ме је задовољство са остварењем „блиског сусрета“ са књигом која плени не само филозофским истицањем фигуре олтара, као места на коме се обавља жртвени обред, него и њеног метафоричког коментара поређења са ликом и естетиком „часне трпезе“ како се иначе олтар ословљава и препознаје у верској култури хришћанства. Отуда и признање о посебности пажње с којом сам прочитао ово политиптично уздигнуто лирско здање трагајући у њему за за симболичким сличностима са остварењима, какве су се стекле у „Генетском олтару“ ….. http://bermetiardelija.blogspot.rs/2016/11/blog-post.html

Švedske šume.Branka Vedder

Švedske šume.Branka Vedder

ЛеЗ 0008645   ФАНТАЗМАГОРИЧНА ИСТОРИЈА /  Бела Тукадруз. –  МИРОСЛАВ ЛУКИЋ – БЕЛАТУКАДРУЗ
МИРОСЛАВ ЛУКИЌ – БЕЛАТУКАДРУЗ
 
LAS VILAJET

ИЗАБРАНЕ И НОВЕ ПЕСМЕ
ОДБРАНИ И НОВИ ПЕСНИ

ИЗАБРАО И СА СРПСКОГ НА МАКЕДОНСКИ ПРЕВЕО
ОДБРАЛ И ОД СРПСКИ НА МАКЕДОНСКИ ПРЕВЕЛ
РИСТО ВАСИЛЕВСКИ

 

ХИМЕРИТЕ https://antologijaol.wordpress.com/2014/03/19/%D1%84%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B0%D0%B7%D0%BC%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4/

 

ЛеЗ 0008646   “Мудрост ноћне сенке” / Радомир Батуран. – ОД РАСТКА ДО РАСТКА: антологија српског метафизичког песништва / Радомир Батуран, Београд, 2006.347. стр.
ISBN 86-7346-544-3
CANADIAN CATALOGUING IN PUBLICATION DATA
ISBN 0-9686549-1-6
САДРЖАЈ
УВОД
„Мудрост ноћне сенке“
ПРВИ ДЕО
СТАРО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНIШТВО
Растко Немањић (Свети Сава)
(1175 – 1235) Слово о мукама
Немањина последња жеља
Слово о уму
Стефан Немањић Првовенчани
(око 1165 – 1227)
Молитва Светом Симеону
Певање похвали твојој
Доментијан (око 1210 – после 1264) Отачаство претворише у пустош
Теодосије
(средина XIII в. – почетак XIV в.) Слово утехе Светог Саве
упућено Стефану Немањи
Архиепископ Данило Пећки
(око 1270 – 1337) Молитва пред анђелима љутим
Молитва у маловременој красоти
Силуан (XIV век) Слави одбегнув
Јаков Серски (XIV век) О Синају
Монах из Раванице
(средина XIV в. – после 1398) Похвале његове венац

https://antologijaol.wordpress.com/2014/11/03/%D0%BC%D1%83%D0%B4%D1%80%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%BD%D0%BE%D1%9B%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%BA%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%B1%D0%B0%D1%82%D1%83%D1%80/

 

ЛеЗ 0008647   Пастернак, МИЛОШ ВИДАКОВИЋ, Ујевић, Винавер. –   Извор: Миљурко Вукадиновић & Душан Стојковић НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ(Антологија песама о болести, болницама, болу…), Београд, 2014 (Фонд солидарности) . –   БОРИС ПАСТЕРНАК (1890 – 1960), Русија

БОНИКОВ ЏЕМПЕР

Живот дужи, и одвојен од тела
Води, к`о с груди пингвин што се диже,
Бескрили џемпер боников – од фланела:
Бар кап топлоте да је, бар лампу ближе.

Он памти скије. Лук, и тела у строју,
Што нестају у мраку, и амове, и свод,
Све сипа! Чинило се – бадњак у зноју!
Шкрипали, дисали и вожња и ход.

Имање и ужас, пуст уосталом:
Ормар с кристалом, тепих, сва кућа.
Споља се чинило – дом је под упалом.
Лустери да су под упалом плућа.

Поједена небом, у оку са зимом,
Отечена, к`о страх беше живица.
Из кујне, крај санки, куља оџак димом
И слаже на снег огромне шаке куварицā.

Превео с руског Радојица Нешовић  https://antologijaol.wordpress.com/2014/05/09/%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B0%D0%BA-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%88-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%83%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B2%D0%B8%D0%BD/

 

 

ЛеЗ 0008648   Две песме Александра Лукића, из књиге „Кукавичлук“. –  АЛФА И ОМЕГА ХХ ВЕК

Кад човек дочека дубоку старост, детињство
у сећањима добија изглед трулих мушмула.

Томе се надај млади човече.

Штала за гојне краве у очевом дворишту
наличила је каквом турском хану. Са тремом
изграђеним дуж читаве зграде, доксатима са којих висе
обешене саксије, каткад са засађеним петунијама,
каткад са патуљастим мушкатлима.

Доксат је оцу, пред вратима ковачнице,
која се налазила такође под истим кровом
неком приликом послужио за вешање домаћих кучића.
Равно десет недужних животиња обесио је…
Преживео је само један млади куцов кога сам
пригрлио у наручје и за којим сам тако силно плакао
да се отац сажалио.

Гледао сам тад и једног од пастува у штали
кад се из обести ритнуо задњим копитима
и њима ударио о плафон штале, остављајући печате
потковица на плафону.

Раних шесдесетих година, у току лета
кад се ниси умео одбранити од напасти мува
у штали и кад се краве празне сипајући
крављу балегу под себе на под штале,
тај измет округао налик цветовима сунцокрета
отац би босоног подбочивши се о тело краве
које су узгред буди речено крстили именима женске чељади
из куће, као да притиска гас на папучици
наизменично притискао и попуштао стопало;
шљапкајући по крављем измету.
Та слика се у мом сећању заглавила  https://antologijaol.wordpress.com/2014/02/14/%D0%B4%D0%B2%D0%B5-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B0-%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B7-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B5/

 

ЛеЗ 0008649    Бела Тукадруз на руском. – Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. – Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)

Ових дана објављен је препев сонета Беле Тукадруза (алиас Мирослав Лукић – 1950 )   на руском сајту  http://www.poezia.ru/под насловом   Мирослав Лукич Хомольские мотивы и др. „Хомољски мотиви и др“. Препев је начинио  песник и преводилац Владимир Корман (1932 – ).
Бела Тукадрузови сонети су објављени у рубрици споменутога сајта Наследници Лозинског* . Каква је то рубрика и шта досноси руским читаоцима? Примере светске поезије. “ Поштовани аутори и читаоци ! – пише уредник ове рубрике –  Нама је запало у део највеће духовно богатство – одабрани и сачувани временом драгоцени узорци светске поезије . Нека му је  близу – невероватно тежак и истовремено радосне задатак оних који су своје животе повезали са препевима. Понекад превод не може да пренесе лепоту оригинала . Али зар не светли душа преводиоца из контакта са заиста дивним ? Нисте пронашли одговор у срцима приницљивих читаоца препева, створен у срцу ?“
Међу песницима чије је песме  Господин Владимиру  Корман препевао у последње време  су и  Борхес, Владимир Јагличић, Франце Прешерн, Блејк, Рикардо Реиш, Џон Китс, Виктор Иго,  и др.    https://antologijaol.wordpress.com/2013/12/07/%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7-%D0%BD%D0%B0-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC/

 

ЛеЗ 0008649 „И запамтите: ниједан човек који је постојао, није умро. Претворили су се у Светлост и као такви постоје и даље.“ Никола Тесла / Бисерка Вуцетиц
Јуче у 10:36

С времена на време, у ретким тренуцима, велики дух открића силази на земљу, да саопшти неку тајну која треба да унапреди човечанство. Бира најбоље припремљеног, најзаслужнијег
и шапуће му тајну на ухо. Драгоцено сазнање долази као бљесак светлости.
Кад схвати скривено значење,
срећни изабраник види
чудесну промену:
пред његовим усхићеним очима
је један нови свет,
једва да наслућује сличност са старим.
То није пролазна илузија,
пука игра његове разигране маште
или фантом од измаглице
која ће се разићи.

https://plus.google.com/+MiroslavLuki%C4%87zavetine/posts/C2XpgTCCYih

 

ЛеЗ 0008650   У Србији се није појавила АЛТЕРНАТИВА,

политичка, културна, истинска, свеобухватна…  – одломак из романа  Мирослава Лукића МЕСЕЧЕВА СВАДБА – Мобаров институт:ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2002, стр. 99- 105.. – (…)

У Србији се није појавила АЛТЕРНАТИВА, политичка, културна, истинска, свеобухватна, коју би чинила велика заједница некомпромитованих и млађих компетентних људи. Дај Боже, да се појави коиначио, да се избори и да ПОЛИТИЧКИМ средствима уклони све оне који су се годинама служили, и у позицији и у тзв. опозицији, речииком слаткоречивих обећања!

Дај Боже да се не понови историја, још једном, и да пружену прилику не искорисге ИСТИ, најгори, најспорнија могућност, стара и жилава као пиревина!

Историја обилује примерима регресије; њено кретање је често било праволинијско!

 

Моје родно место је, као и већина других места по Србији, било у шоку и мраку: у неизрецивом стравичном муку и често обасјано сабласно лепом пролећном месечином. Чинила ми се језивом, месечина, јер су онда бомбардовања била чешћа, разорнија, масовнија. Колико сам само ноћи пробдео будан: нисам могао да заспим, ништа нисам могао да учиним. Гледао сам у небо и слушао ту стравичну тишину.

Прекинуо  ју је први добровољац који се вратио са Косова, мошуљ Фок, пуштајући музику из своје куће и преко дана и преко ноћи. Па и онда када је грмело и када су брујали авиони…

 

Око два по поноћи. Слушао сам Радио Слободна Европа до малопре. Чуо сам реакције политичких странака на одлуку скупштине Србије – СПС, Јула, СПО, Нове демократије, Демократске странке и других..

Било је директно укључење.

Запамтио сам речи Драгана Веселинова, Ненада Чанка, генерала Вука Обрадовића, које су непрестано етикетирали у српским провладиним медијима као издајнике и отпаднике.

Говорио је и један полигички првак Албанаца; рекао је да Срби треба да дају Вилија Бранта, који ће тражити опрост и добити га.

Одједном сам заплакао.

Та иста скупштина која је 23. марта гласала за рат, сада гласа за мир!

Какви су то људи? Ако имају имало части, зашто се не повуку?

Србија је због своје политике дотакла дно пакла и економског и биолошког уништења.

У целини узев Срби су награбусили и напатили се, и у овом бесмисленом рату и у претходних десетак година, горе него после Косовског боја! … http://bibliotekez.blogspot.rs/p/1.html

Putevima Švedske. Brnka Vedder

Putevima Švedske. Branka Vedder

ЛеЗ 0009564   

Advertisements