171

(Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА crta-950

ЛеЗ 0008551    170   (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА  -….. – Рајко ПЕТРОВ НОГО. –  НА КАПИЈАМА РАЈА

 Из шуме улазимо право у комунизам

На вратима магацина ко на капије раја

За голе и гладне За башибозук и низам

Енглески хубертуси и труманова јаја

 

Сиротиња се слила у јавна купатила

Спирамо трулу прошлост  И новоговор блиста

Неписмена се руља поштено напатила

Да међ  апостолима препозна свога христа https://surbita.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BF-%D0%BA%D0%BA-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0/a/%D0%B1/%D0%B2/%D0%B3/%D0%B4/%D1%92/%D0%B5/%D0%B6/%D0%B7/%D0%B8/99-2/100-2/170-2/

ЛеЗ 0008552   Najčudnija Tajna (Replika na Tajnu i Zakon Privlačenja)    http://httpvrg.blogspot.rs/2016/11/najcudnija-tajna-replika-na-tajnu-i.html

ЛеЗ 0008553   Две белешке из „Цвикера“ (свеска без броја)  –
12.јул 2002.

Четрдесети дан како смосахранили нашу мајчицу.

управо сам је видео како се вози градским аутобусом

који је пролетео Принциповом уицом…

Како је то могуће?

* *

Понедељак,29.јил 2002. Око 20 ч.

Будућност.

Новац.

Немање.

новац може променити Будућност.

Где је ватра горела?

Пардон – пламен?

физички рад. Сутрашњи дан.

Зрикавци. … http://mynevadress.blogspot.rs/2016/11/blogpost_13.html

ЛеЗ 0008554   „UTVARA“ iz Zitnog Potoka, decembar 2015. http://zavetinekruna.blogspot.rs/2016/11/utvara-iz-zitnog-potoka-decembar-2015.html

ЛеЗ 0008555     … ЛеЗ 0008555 / 20. априла 1955. године, Маријан Џон Маркул је ушао у лосанђелеску канцеларију ФБИ-а и испричао шокантну причу. Човек који се тада представљао као маршал Јосип Броз Тито заправо није прави Тито, него руски агент који је преузео Титов идентитет пошто је прави Јосип Броз нестао у Русији 1937. године. То стоји у ФБИ-јевој забелешци с почетка маја 1955. године. Тајне ФБИ-јеве белешке из педесетих су недавно отворене за јавност и јавно објављене. Маријан Маркул је рођен је у Ливну 1909. године, у САД се доселио 1936., а држављанство је добио 1944. пошто је две године за време Другог светског рата служио у америчкој војсци. У извештају пише да није сигурно колико су информације које он даје тачне, али се наводи и његова тврдња да је он “социјалиста и да жели да пружи информације које би могле бити важне за безбедност Сједињених Држава”. У забелешци са састанка агената ФБИ-а и Маркула стоји да је Маркул посетио Југославију 1953. године и да се у два наврата сусрео с Титом. Први састанак је трајао око сат времена, а он је том приликом приметио да маршал Тито има по пет прстију на свакој руци. Маркул тврди да је прави Тито изгубио средњи прст и кажипрст леве руке. Додао је да је Тито с којим је разговарао ’53. био образован и одлично свирао клавир. С друге стране, прави Тито је био необразован, и колико је Маркул знао, није знао да свира клавир. Између осталога, Маркул је тврдио да је Јосип Броз био висок око 180 центиметара, док је овај „лажни“ био висок тек 160 цм. Маркул је такође рекао да је човек који се у педесетима њему представљао као Тито говорио с благим руским нагласком и да је доста благо говорио. Прави Тито је говорио је одрешито и оштро. Маркул је тврдио да је прави Тито био доста болешљив и да је имао туберкулозу, и да је нестао у Русији 1937. године. Такође је изјавио да је крајем двадесетих година разговарао с правим Титом у Југославији, а видео се са њим у Паризу 1935. или 1936. године и додао да је чврсто убеђен у то да је тај човек прави Јосип Броз. Маркулова сестра и отац су имали исто мишљење После пријема код Маршала 1953. године, Маријан је посетио удату сестру у Загребу. Повели су разговор о томе да ли Тито онај прави, и сложили су се да није, барем је тако говорио Маркул. Сестра је рекла да и она и муж живе у уверењу да је Тито у Ужичкој 15 био обични преварант. Њен супруг, извесни Борис Горић је потврдио да и он није сигуран у Титов идентитет, као и да је то ствар о којој се шушка широм Југославије. У извештају се наводи како му је сестра тада рекла да ни она ни њен супруг не верују у то да је на челу Југославије прави Јосип Броз Тито и да су први пут почели да сумњају у то још 1937. године, када су чули његов глас на радију и приметили промену нагласка. Маркул још тврди како је његов отац Иван познавао правог Тита, пошто су радили у истом граду, и да се и он слаже да је реч о две различите особе. Иван Маркул и Јосип Броз су радили у истом граду, а Иван је био уверен да маршал у Београду није био исти као друг Тито – секретар комунистичке партије у Југославији. Други састанак с Титом 1953. године Маркул је имао у Загребу. Овог пута је Маријана и његову супругу Ингрид маршал готово у потпуности игнорисао. Након тог пријема код маршала, Маркул је сатима разговарао с Александром Ранковићем, за кога је тврдио да је заправо најмоћнији човек у Југославији…. https://plus.google.com/+MiroslavLuki%C4%87zavetine/posts/eYAZyxjbUmT

ЛеЗ 0008556   Душко НОВАКОВИЋ. – НАЧИН

 Тешко је то разумети

Стихови су лоши

Лоши, а говоре о нечем истинском.

Лоши, а говоре о нечем истинском.  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/02/%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%BA%D0%BE-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008557   Желидраг НИКЧЕВИЋ.- РОДИТЕЉ. ОГЛЕДАЛО  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/02/%D0%B6%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008558   Иван НЕГРИШОРАЦ. – МУЦАЈУ, ДАМАРИ

                           Помен Растку : пренос костију https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/02/534/

ЛеЗ 0008559   Станиша НЕШИЋ. – ТАВОРСКА СВЕТЛОСТ  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/02/%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%B0-%D0%BD%D0%B5%D1%88%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008560   ЖИВКО НИКОЛИЋ. – ВАЈАЊЕ ПЕНЕ

шта радиш ту

на тој пустој обали

при толикој помрчини

 

вајам пену

од воде и ваздуха

од прашине и уздаха

имам унутрашњу

мистрију

под трбух  сам

длето сакрио

од срца чекић начинио  …. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/02/%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BA%D0%BE-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008561   Сима ПАНДУРОВИЋ. Траг времена

Саранио сам своју добру драгу

У дане што су ишчезли к’о пара,

У мрком, муклом, црном саркофагу,

Без љубави и пролећа што вара;

Саранио сам своју добру драгу…. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/02/%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BF%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008562   Вељко ПЕТРОВИЋ. – НАШИ  ТРАГОВИ

 Свуд, свуд се бришу наши трагови

што прашина, што буђ, што пепео,

Времена рђа, злих, прождрљива,

што агресора, силеxије бес,

вешала, пљачка, под кров угарак,

проклета кама брата изрода ;

што наследника блудних неразум,

дивљачки плес над свежим ракама

где унук претка жива закопа,

што грубе грабље незахвалности,

отровна пера, лажни језици,

збегова гладних  узверен заборав,

што изобиља пјана небрига ;

… усалу сузу, сасушену крв,

равнодушности ветар развеје…

– Свуд, свуд се бришу наши трагови

 

Куд нас одмами и распуди сев

велможа тучен, избезумљен сој?

Умукла наша  песма, кукњава,

оружја звек и наковња бат,

у  Јаноку, Будиму, Сибињу.

Другима сада бујају, рађају

калеми, сетве древних сараора.

Где су вам кости, ускоци, мартолози

морлаци грешни, пусти граничари? ….  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/02/%D0%B2%D0%B5%D1%99%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008563   Јустин  ПОПОВИЋ. –  [НЕПОГРЕШИВО МЕРИЛО  ИСТИНЕ  И  ЛАЖИ]  

 – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –   Црквом и само у Цркви људи постижу циљ, смисао и свесмисао људског бића у свима световима.

Растући растом Христовим “ у човека савршена“, човек слабићства, јача, сазрева душом, сазрева умом, сазрева срцем. Живећи Христом, он сав урасте у Христа, у Истину Христову, сроди се са њом, и она постане вечном  Истином и ума његовог, и срца његовог, и душе његове. За таквог се човека са сигурношћу може рећи : он зна Истину, јер има истину. Та жива божанска истина у њему, служи му као непогрешиво божанско мерило за разликовање истине и лажи, добра и зла у човечанском свету. Зато њега никаква наука људска не може ни занети ни завести. Он одмах осети каквога је духа ма која људска наука која му се предлаже…. https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/02/%D1%98%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD-%D0%BF%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008564   Растко  ПЕТРОВИЋ. – ГДЕ ПАДЕ БУРМА ЗЛАТНА… – *

Где паде бурма златна

И невестинска румен

И снежност деверског платна

Све прође кроз ноћ и пламен

А све то беше тамо

Рођено наше село

Још одсев који само

Расветли мртво чело

Где поред плавих вода

Ко стаза до самог свода

Даровско платно бело

Сад сенке преубаве

Отаца наших венца

Не скрију жар дубраве

Јер златна бурма страве

Заблиста с дна студенца

Сватовска рука вене

У крилу пусте жене

Кроз цело јарко вече

Крај ногу врело тече

Под главом студен камен,

Амен, Амен.

_____________________________________

РАСТКО ПЕТРОВИЋ  (1898 – 1949) . Песник, приповедач, есејист, путописац.  „КАД ПАДНЕ БУРМА ЗЛАТНА“ друга је варијанта наслова коју је Растко наменио за своју посмртну књигу стихова. Сачинио ју је пред смрт у Вашингтону, а уредник београдске „Просвете“ Светлана Велмар – Јанковић приредила за штампу (….)  Приређивач се ипак одлучио за прву варијанту наслова јер је, како каже у напоменама уз ово издање, сматрао “ да више одговара карактеру целе збирке.“ Из ове напомене видимо да приређивач ову Расткову књигу – зборник песама и поема назива збирком, иако то она, по свим правилима и позитивним искуствима о компоновању збирке песама, не може бити. То је зборник зато што је у књизи заиста сабрано све што од своје поезије Растко није био објавио. Чак је испоштована и песникова жеља да се „збирци“ прикључе, као део целине „Вук“, раније објављена поема „Час обнове“ и, у две засебне целине, на крају књиге, поеме „Азија путује“ и „Битински пастир“, које су, такође већ биле објављене. Тако је приређивач до краја отпоштовао ауторов рукопис и његовом руком сачињен распоред целина…“ ( В. књигу  Радомир Батуран : ОТКРОВЕЊЕ РАСТКА ПЕТРОВИЋА, Научна књига, Београд, 1993,  453   стр  ;  стр. 74. и даље ) . –   В. мој  есеј  : МУЗЕЈ ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ, стр. 11 – 29, у књ.  МУЗЕЈ НЕМОГУЋЕГ РАТАРА, Београд, Заветине, 1996.  –  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/02/555/

ЛеЗ 0008565   Бошко ПЕТРОВИЋ. –  БЛАГОСЛОВ

 Нека буде тихо у теби мириса ђачке књиге

пре сна : нека буде у теби његов провидни мирни океан.

Нека буде тихо у теби свежега горког лишћа.

И нека тихо сипи киша у теби,

по равницама. Блага црном и тешком.

А та земља, нека те

сигурно држи на тлу.

И нека гори светлост у теби, тихо, иста

која ти се жари над малдом косом.

(Она ће – нека и то буде у теби – згаснути.)

И нека буде у теби, ако хоћеш,

велике туге меланхоличних дугих сутона,

зоре када мирише мраз,

куће кад миришу на ватру.

И пса што јури да ти радосно лизне руку.

Нека буду у теби ствари….  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/02/%D0%B1%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008566   Радомир  ПРОДАНОВИЋ. – ЗЕМЉА  (одломци) –  „Хајде, хајде са мном у дубоко

у дубље да извор пронађемо свој.

Ја га осећам у себи јер сам жена

али и земљу хоћу да примим у себе дубље

јер ме луда жеља нагони и њу да родим

да будем мати свега“.

Да. тако си говорила ти

најдубљом жељом што је жена има.

И у том тренутку ја ти бејах сина. Ти као жена, мати моја.

Оца не видесмо ни ти ни ја

али он беше са нама

јер је дух његов струјао кроз нас

и најављивао још једно рођење сина.

И устали смо.

Кроз протрнуло тело моје

разливао се бљесак

а кроз твоје –

ја видех опет себе.

И пошли смо кроз капију

и мало дубље зашли смо у земљу

и дубље разгрну она недра своја

а нико нас водио није

а нико нас гурао није.

Али све дубље ја осећах прах земни

да лепљиво на усне нам пада :

и би нам тако горко

и би нам најслађе животом

јер бесмо на граници тога двога.

још дубље пођосмо

капија оста као чувар онога што је говорено

а делом ми одосмо доле

да завршимо складност разговора.

И тада тешка ми била твоја рука

тежа него смртни покров

а ја иако бих прејак

ипак је не могах сломити.

 

И корак по корак

ишли смо дубље до на извор.

И би нам топло, крваво топло

земља се ширила

и тонули смо дубоко;

на челу блисташе ти бисер живота од бола сковитлан

и печатом оста за навек

јер тек поче да живиш

када трећем осигура живот.

 

Ишли смо столећима дубином

и зелено наше спајање

вриштало је кроз земљу све дубље

а трења наша остављаху речи

док звуци од њих

певаху зелену литургију у доле.

 

„О жено“ – певали су гласови,

а усне мицаху нам се боно.

„О жено“ – ми руке не осећасмо своје

„О жено“ – куцала нам величанственост у грудима

што трећег кроз земљу добивасмо.

 

И све се сливало  у једно.

Била си мирна као мајка

била си бог

јер је отац то хтео.

 

И сливање свега поче да  бљешти

кроз изненађења наших душа :

јер над змељом тражисмо светлости

а оно дубина даде нам је сјајну

и све потече кроз црвену реку

у дубину доле.

 

Ти ниси причала ништа

јер беше храм збивања ломног

а ја певач –

исконски певах песму вечног живота

по утроби твојој.

 

Дрхтало је све

јер потресом пламтео је живот

тресло се све

и ронило у дубоко.

А хор оних што раније пређоше пут

звучао је кроз крваве пламове.

Све јаче и јаче бивала си мајком

све јаче и јаче праскале ти груди :

од ватре да заситиш и гладна умреш

а ја испивах себе

и замирах полако.

 

Још песме и звуци нису престали

још не пресахли сасвим

а наша тела у земљи  се растапаху

и сатирање наше видело рођење своје.

Земљу и дубоко лепотом открисмо

и у њој дубоко нађосмо себе

а њена песма тад поче да слави.

 

Ми јој рукама загрлисмо руке

и бедрима попрскасмо образ

а тада утиша се и он запева

и много хиљада гласова запева

и много хиљада гласова би један

би само њен

и чу се он кроз велику сласт.

 

„Дошли сте, дошли.

Знам откуда и како.

И сви долазе овако.

И сви кроз горко најслађем се враћају

и сви се ломно сломе

алÄ само мени цели долазе.“

 

„Дошли сте, дошли мени.

Не мени, него себи.

Дошли крвави с почетком у мисли

алÄ нама почетка нема.“

 

Ах, драга,

ово тешко ударање речи кроз ухо

видех да удове ти све уздрхта.

Ах драга,

ове тешке речи кроз нас

спојише нам вреле руке

и болно загрлисмо себе –

загрлисмо земљу.

_________________________________________

Радомир  ПРОДАНОВИЋ (1915 – 1944).  Овај песник је погинуо, са женом и сином, у априлском бомбардовању Београда 1944. године.  „Није стигао да наврши двадесет девет година; имао је иза себе десетак година живота са поезијом и једну по обиму невелику прегршт  дефинитивних текстова. Његове су  песме сачуване, сређене и објављене, пуштене да живе међу читаоцима захваљујући песниковим пријатељима. Тако је једна поезија, прекинута на узлазној линији, непозната изван врло уског круга, нашла први пут одјек скоро две деценије после песникове смрти“ ( И. В. Лалић). Књига : ГЛАС , 1962.   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/02/%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008567    * Рећићу само ово: ове стихове (ако су то уопште некакви стихови!) нашао сам на крају једне свеске – бележнице од стотинак листова испуњене свакојаким стварима, исећцима, фотографијама, записима  младића који је напунио двадесету годину живота, и ушао у прве месеце двадесет и прве године. То је написано на претпоследњим листовима те бележнице. Не, нисам помишљао да то штампам, публикујем,учиним јавним, јер ми се чинило доста невешто.

Али сам на страници испред тих стихова,пронашао и једну своју фотографију,снимљену на заветини о Тројичину дне, у суседниом влашком селу на Пеку, Љешници, где сам одлазио  са мојом сестром, рођаком Љубом (будућом учитељицом). И заборавио сам да нас је те вечери, тамо на заветини, фотографисао пок. Бранко Стевић, поштар и фотограф. И да то нисам прелиставао, тако би и остало. Такав сам био на крају своје двадесете године. Моја сестра је говорила да сам леп, а ја сам у себи мислио … мушка лепота? Шта је то? Жене су лепе (ако су заиста лепе). А што се тиче стихова – много су патетични, датовани су – тај број се многима не допада, заобилазе га, избегавају… можда ми се крај те „песме“ допао: „Али сачекајмо да се испилим из љуспе!…“  Јесам ли се „испилио“ после четрдесет и пет година? Боље да неко други на то питање одговори… (13. 11. 2016, око 21:46) Ови стихови би могли да буду „посвећени“ мојој сестри Љ. Свим мојим сестрама – живим и упокојеним. А фотографија, ко фотографија. Документ (или екслузивност за ловце на заборављене ствари?)  ….  http://trecasrbija.blogspot.rs/2016/11/blog-post_14.html

ЛеЗ 0008568   Приповетка о три необична сусрета /  Бела Тукадруз. –  Одломци из Бележница Филипа Сенковића, из првих месеци 2000.-те године

… ФАТУМ ЉУБАВИ. – Завидели су ми јер нису знали да је заручена за странца.
Даровала ми је један диван период – у очекивању дана када ће заувек напустити Хомоље и Југославију. Била је једноставна, лепа и икрена.Сасвим је успела да зацели бразготине на души, које су ми направиле претходнице. Не својом лепотом, него душевношћу. Ово увек заборављам да напоменем: нисам лако прелазио у нову веру, нисам у новој љубави скривао главу у песак. Не, ипак је био један период када су дани пролазили и када сам ја све више волео у себи ону бубуљичаву песникињу. Све више сам био поноснији на њу, због њених стихова. Највише сам је волео онда када сам најдубље патио, када сам је неочекивано на игранци угледао у загрљају једног од својих старих пријатеља и када сам осетио – све је готово. Никакав је карактер, на жалост, зато јој име ни не спомињем.  https://mezijainfo.wordpress.com/kolo-v/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%B0-%D0%BE-%D1%82%D1%80%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%83%D1%81%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D0%BB/

П - као пшеница

П – као пшеница

ЛеЗ 0008569   Томас ОКЛИВ (око 1368-око 1450). –  Сматра се да је Томас Оклив рођен око 1368. године, јер у једном свом тексту (“Дијалози”) из 1421/2. пише да тада има педесет три године.

О његовом животу не зна се много. У осамнаестој или деветнаестој години примљен је у службу канцеларије чувара краљевског печата, где је провео тридесет пет година, надајући се већим бенефицијама које није добио и живећи од малог прихода који му је, како се из његових писаних притужби види, исплаћиван нередовно. Године 1424, после службе у дворској канцеларији, живео је у опатији Саутворк, у Хемпширу.   https://principova.wordpress.com/2011/11/03/%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D1%81-%D0%BE%D0%BA%D0%BB%D0%B8%D0%B2-%D0%BE%D0%BA%D0%BE-1368-%D0%BE%D0%BA%D0%BE-1450/

 

ЛеЗ 0008570   Џон Лајдгејт (1370-1450). – Рођен је у Сурфолку; у Опатији Сент Едмундс заредио се као бенедиктински свештеник, 1397. године. Био је опат у Хатфилд Броуд Оуку (Есекс), од 1421. до 1432. године. Уживајући заштиту Војводе од Глочестера, био је учитељ млађих синова краља Хенрија шестог. Осим што је писао своју поезију, у духу моралних алегорија, басни и црквених житија, преводио је са француског, латинског и италијанског.   https://principova.wordpress.com/2011/11/03/%D1%9F%D0%BE%D0%BD-%D0%BB%D0%B0%D1%98%D0%B4%D0%B3%D0%B5%D1%98%D1%82-1370-1450/

ЛеЗ 0008571   Краљ ЏЕЈМС ПРВИ ОД ШКОТСКЕ (1394-1437). – Џејмс први, рођен је 10 децембра 1394, као син Роберта трећег и Анабеле Драмонд; његов старији брат Дејвид уморен је, исцрпљен од глади, у затвору-тврђави Фокланд, у шкотској провинцији Фајф. Из безбедоносних разлога, упућен је у Француску, али су га Енглези на путу заробили и предали краљу Хенрију четвртом који је за његово ослобођење затражио високу откупнину; хронике кажу да је Роберт трећи умро од туге за синовима. Џејмсов ујак, Роберт Стјуарт, војвода од Олбенија, постао је после смрти Роберта трећег шкотски регент, али није се трудио да сакупи откупнину за заточеног принца, јер је хтео да осигура престо за свог сина Мердока (који је, потом, погинуо у бици код Хомилдон Хила). Тако је будући песник и краљ провео заробљен у Енглеској деветнаест година. Боравио је углавном у Виндзору, где је имао принчевски третман, па га је Хенри четврти и школовао.

У заробљеништву се заљубио у Џоану Бофор, кузину будућег краља Хенрија шестог, којој је посвећено његово најпознатије дело, “Краљевска књига”, аутобиографска поема од 200 станци.

После смрти његовог ујака, 1420. године, Шкотска је, напокон, платила откупнину од 40.000 фунти и 1424. Џејмс се вратио у Шкотску, затекавши земљу у хаосу. У Лондону се, претходно, 2. фебруара 1423. оженио Џоаном Бофор, с којом ће имати осморо деце.  За шкотског краља крунисан је у Опатији Скоун, Пертшајер, 2. маја 1424. Одмах је предузео низ потеза ради консолидације краљевине и успоставе своје власти. Погубио је опозициону породицу Олбени – Војводу од Олбенија и његова два сина, јавно, на Кастл Хилу, у Стирлингу, 24. маја 1425. године. Владао је чврстом руком и спровео низ финансијских и правних реформи. Покушао је да шкотски парламент устроји по угледу на енглески. Године 1428. закључио је савез са Француском…. https://principova.wordpress.com/2011/11/03/%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99-%D1%9F%D0%B5%D1%98%D0%BC%D1%81-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B8-%D0%BE%D0%B4-%D1%88%D0%BA%D0%BE%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B5-1394-1437/

ЛеЗ 0008572   Вилијем ДАНБАР (1460-1520). – Име шкотског песника Вилијема Данбара први пут се спомиње у списку полазника единбуршког Факултета уметности, на университету Сент Ендрјус, 1477. године. Две године касније, он је дипломирао. Отишао је на специјализацију у Француску, где се, углавном у Пикардији, задржао неколико година. Године 1491. његово име спомиње се у вези тражења невесте на француском двору за шкотског краља Џејмса четвртог. Нема поузданих доказа, али се сматра да је био у пратњи Глазговског бискупа 1495. кад је овај ишао у дипломатску мисију у Шпанију. Око 1500. године вратио се у Шкотску, где је био дворски свештеник и краљевски пензионер.Датум његове смрти је непоуздан. У књизи шкотског песника Дејвида Линдзија помиње се, без осталих потврда, да је умро 1522. године. Савремена наука сматра да је најпоузданије рећи да је завршио живот око 1520. године. Осим основног стваралаштва, Данбару се приписује још око стотину песама, за које није доказано да је он њихов аутор. Писао је сатиричну, алегоричну, као и примењену дворску поезију. Припада му слава првог опсценог писца на енглеском језику. Први је, наиме, у енглеској поезији, употребио речи “фуцк” и “цунт”, којих се Чосер устезао. … https://principova.wordpress.com/2011/11/03/%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BC-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B1%D0%B0%D1%80-1460-1520/

ЛеЗ 0008573   Томас ВАЈАТ (1503-1542). – Томас Вајат је рођен у Олингтон Кастлу, близу Мејдстона, округ Кент, мада његова породица води порекло из Јоркшајра. Његов отац Хенри Вајат био је лични секретар краља Хенрија седмог и главни саветник Хенрија осмог, приликом његовог доласка на трон, 1509. године. Томас Вајат је дошао, за оцем, на двор, после завршетка Сент Џон Колеџа у Кембриџу. Оженио се Елизабетом Брук, сестром барона Џорџа Брука с којом је имао сина. Године 1524. Хенри осми је песника произвео у амбасадора и он је неко време живео одвојено од породице. Средином двадесетих заљубио се у младу Ану Болен којој је посветио много песама, поставши један од њених многобројних удварача. Рећи да је био заљубљен, мало је. Изгубио је главу за Аном Болен, пишући, између осталог, да је на енглески двор донела “нову француску лепоту”. Трачеви су говоркали да су љубавници, но за то не постоје докази. Уосталом, она је била амбициознија и ускоро је привукла краља Хенрија, док је Вајат упућен у дипломатску мисију, код папе римскога. Тамо је за Хенрија осмог издејствовао развод од његове прве жене, Катарине Арагонске, како би се овај оженио Аном Болен. Кад је шпански краљ Чарлс пети, Катаринин рођак, освојио Рим, утамничио га је, али је песник успео да побегне и врати се у Енглеску. Године 1533. постао је витез, а 1536. је ухапшен, заједно са Војводом од Сафолка, због сумње да су били љубавници погубљене краљице (оптужене и осуђене за прељубу, инцест и издају). Провео је у Тауеру годину дана, али је ослобођен захваљујући пријатељству са прајм-министром Томасом Кромвелом, после чега је враћен на своје дужности. О погубљењу Ане Болен у затвору је написао песму, верујући, као и многи савременици, да је криво оптужена и на правдипогубљена    https://principova.wordpress.com/2011/11/03/%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D1%81-%D0%B2%D0%B0%D1%98%D0%B0%D1%82-1503-1542/

ЛеЗ 0008574  Хенри ХАУАРД (1517-1547). –  Хенри Хауард је рођен у Хансдону, округ Херфордшајер, као старији син Томаса Хауарда, војводе од Норфолка и његове друге жене, леди Елизабет Стафорд (кћери војводе од Бакингема). Краљевске је крви са обе стране породичне лозе. Године 1524. постао је ерл од Сурија, после смрти свог деде. Био је ожењен Францисом де Вер, кћерком ерла од Оксфорда, са којом је имао петоро деце.Године 1532. пратио је енглеску краљицу, иначе своју блиску рођаку, Ану Болен, Краља Хенрија осмог и Војводу од Ричмонда на путу за Француску, где су остали више од годину дана, као гости француског краља Франсоа првог. После смрти војводе од Бакингема и погубљења Ане Болен, Хенри осми се жени са Џејн Сејмор. Сејморови су супротстављена фракција Хауардових: нова краљица песника оптужује за симпатије према религиозној побуни која потреса енглеску краљевину и он по први пут пада у тамницу, где пише песму „Виндзорски затвореник“. Оптужбе су се испоставиле лажним и Хауардови поново задобијају важна места у краљевини, но опет је, потом, два пута хапшен: најпре 1542, због кавге с једним конкурентским удварачем, а други пут због пијанке која се завршила уништавањем приватне имовине на улицама Лондона. Тада пише „Сатиру против грађана Лондона“ („Лондоне, докле ћеш ме оптуживати“). Године 1542, као краљев витез, служи у рату против Шкотске, а 1543. је у саставу енглеске армије у Фландрији на страни Чарлса петог, шпанског краља који покушава да заузме Холандију … https://principova.wordpress.com/2011/11/03/%D1%85%D0%B5%D0%BD%D1%80%D0%B8-%D1%85%D0%B0%D1%83%D0%B0%D1%80%D0%B4-1517-1547/

ЛеЗ 0008575 Едмунд СПЕНСЕР (1552-1599). – Едмунд Спенсер родио се у породици кројача, у Лондону. После трговачке школе, студирао је на Кембриџу. Године 1570. отпутовао је у Ирску, као секретар нове енглеске управе. Године 1579. и 1580. учествовао је у борби против ирских побуњеника, за шта је, после гушења побуне, награђен поседима у Кантри Корку. Био је један од миљеника краљице Елизабете (као писац спева „Дивна краљица“ који му је донео пензију), припадник високих кругова, иако је краљичин лични секретар, лорд Бергли, био његов љути непријатељ. У Ирској га и данас сматрају песником са „геноцидним идејама“ кад је ирски народ у питању (написао је памфлет о томе како управљати Ирцима, где препоручује најсуровије методе, рецимо тактику „спаљене земље“ итд). Пријатељевао је са песницима Сиднијем и Гревилом, са којима је основао књижевни клуб „Аеропаг“. Године 1591. постао је поета лауреатис. Почетком Деветогодишњег рата, 1598, његов дворац Донерајл у Норт Корку је спаљен, а у пламену је изгорело песниково најмлађе дете. Легенда каже да је у нападу настрадала и Спенсерова супруга Елизабета Бојл. Рушевине дворца стоје и данас. Спенсер се вратио у Лондон, где је умро, 13. јануара 1599. године. Спенсерову поезију волели су Вордсворт, Китс, Бајрон и Тенисон, а он сам обожавао је Чосера.   https://principova.wordpress.com/2011/11/04/%D0%B5%D0%B4%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B4-%D1%81%D0%BF%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%B5%D1%80-1552-1599/

ЛеЗ 0008576   Филип СИДНИ (1554-1586). –  Сер Филип Сидни рођен је 30. новембра 1554. године у Пенсхарсту, војводство Кент, као старији син Сер Хенри Сиднија, намесника краљевске круне у Ирској, кога је енглески краљ Едвард шести 1550. године прогласио витезом, и Лејди Мери Дадли, која је била кћи војводе од Нортемберланда и сестра ерла од Лестера. Његов крштени кум био је шпански краљ Филип. Млађа сестра Мери Сидни, удата за ерла од Пемброука, такође је била писац, преводилац и заштитник књижевника. Сидни је своје најдуже дело, “Аркадију” (објављена посмртно, 1590), посветио сестри. Будући песник похађао је основну школу у Шросберију, а затим студирао на Оксфорду, али је студије прекинуо због епидемије куге 1571. године. У мају 1572, по краљичиној дозволи, путује у Европу, где ће провести пуне три године. У Француској је постао очевидац Бартоломејске ноћи (покоља протестаната који су извршили католици), после чега је постао ватрени протестант. Путујући Немачком, Италијом, Пољском и Аустријом, сусретао се са значајним европским интелектуалцима и политичарима (са немачким песником Мелисом; са Торкватом Тасом; велик утицај на њега извршио је француски правник, протестант Хјуберт Лангет).

Вративши се у Енглеску 1575. године, упознао је Пенелопу Деверо, која је била основно надахнуће за његов циклус сонета, написан осамдесетих година шеснаестог века, “Астрофел и Стела”. То је роман у стиховима о љубави младог племића према удатој жени. Име Астрофел значи – заљубљен у звезду. Пенелопин отац, ерл од Есекса, умро је 1576. године, а четири дана пред смрт дао је благослов својој тринаестогодишњој кћери да се уда за Сиднија. Но, у међувремену, лорд од Лестера тајно се оженио Пенелопином матером, удовицом ерла од Есекса, тиме пао у краљичину немилост и могућност брака Сиднијевог са Пенелопом је аутоматски отпала.

У фебруару 1577. краљица га шаље као свог личног изасланика да изрази саучешће императору Рудолфу другом због смрти његовог оца. За време те мисије покушава да успостави европску протестанстку лигу уперену против Шпаније (сматрајући рат са Шпанијом неизбежним), али краљица ускраћује подршку том науму и читавих осам година не добија никаква званична задужења, жалећи се, у писмима, на беспослицу. Тај период се не може назвати немилошћу, јер он и краљица и даље размењују новогодишње поклоне, он учествује на витешким турнирима, у раду Парламента и у друштвеном животу (угошћује, рецимо, шпанске дисиденте) – али изостају званични дипломатски послови на које је био навикао  … https://principova.wordpress.com/2011/11/04/%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BF-%D1%81%D0%B8%D0%B4%D0%BD%D0%B8-1554-1586/

ЛеЗ 0008577   Васко ПОПА.- Васко ПОПА ( 1922 – 1991). Песник. Есејист.   Књиге поезије : Кора ( 1953), Непочин  поље (1956), Споредно небо (1968), Зев над зевовима (1968),  Усправна земља (1972), Кућа насред друма (1975), Вучја со (1975),  Живо месо (1975), Рез (1980) , THE LITLE BOX (Мала кутија, на енглеском 1970),  САБРАНЕ ПЕСМЕ (1998)…  –     Почев од збирке РЕЗ (1980), која је тотални пад, мерен мером песника, па до краја свога живота, овај одличан песник је пропустио прилику да заокружи свој песнички опус – 11 година није објавио ништа релевантније…   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/02/%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D0%BF%D0%B0/

Н као неолит

Н као неолит

ЛеЗ 0008578  Миодраг ПАВЛОВИЋ. – РТАЊ

                         Прво виђење

 

Нису у планини становали бози

планина је за њих била сто

трпеза нешто већа

од софре смртних

широки простор врха

раван за језеро

да се див напије

да му се дода и сјајан ћуп меда

на пладњу га чека месо

скинуто са сазвежђа

не зна се кога

 

наук планина :

богови једу са њих у пролазу

понекад се налакте

одрже савет

поједу неки батак

и оду у просторе нама потпуно стране

па их ми тражимо

као преполовљени патуљци

у сну

 

Нису у планини становали бози

ал и данас над обронком се

окрепе и ослушну :

да ли се јавља  божански јатак   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/02/%D0%BC%D0%B8%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3-%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

 

ЛеЗ 0008579  Милорад ПАВИЋ. У сну ручак   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/02/%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B4-%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

 

ЛеЗ 0008580   Борислав ПЕКИЋ. – [ ТАМО ГДЕ ЛОЗЕ ПЛАЧУ ]  

  ( ИЗБОР ИЗ ДНЕВНИКА  1948 – 1982)   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/02/%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%BF%D0%B5%D0%BA%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008581   Владимир  В.  ПРЕДИЋ. –   ПОВРАТАК У ВИТЛЕЈЕМ

 

Радету Предићу

* * *

Чујем јек мачева, чекају у тмини,

жедни твојих рана и под земљом црном.

Не силази њима, људском ногом мини,

чело ће ти снова оросити трном….  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%B2-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008582   Петар ПАЈИЋ. – СРБИЈА

 1

Ја сам био у Србији,

Србија је на робији :

 

Срби седе у кафани,

што пијани, што поклани.

 

Срби леже покрај друма,

из глава им ниче шума.

 

А из сваке српске главе

теку мутне три Мораве.  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80-%D0%BF%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008583   Бранислав ПЕТРОВИЋ.-   СТИХОВИ О СМЕЋУ

 

1.

Дуго се веровало да је прва

Снага на свету снага  Црва.

Ал кад превлада силно смеће

Ни Црва на свету бити неће.

Ни црва ни стрва ни љуте гује,

Ни ува које слуша славује.

Ни мачке ни пса, никојег звера,

Ни ока које гледа језера.

Ни октопода, ни крабе ни раже,

Ни језика да све то каже.

Европска уметност, афричко цвеће,

Све ће да буде једно смеће.

Свему ће, свему да доака

Већ на скок спремна светска клоака… https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008584   Милутин ПЕТРОВИЋ. Стихија  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008585   Александар ПЕТРОВ   [ ЧАС  ИЗ   СЛОВЕНСКЕ ПОДСВЕСТИ ]  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2/

ЛеЗ 0008586   Адам ПУСЛОЈИЋ.-  [НОВИ ГВОЗДЕНИ САД] 

За Ненада, трагом Васковог

наслова за књигу   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BC-%D0%BF%D1%83%D1%81%D0%BB%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008587   Миодраг  ПЕРИШИЋ. ВОЈСКОВОЂА  https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%BC%D0%B8%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3-%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%88%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008588   Јован ПЕЈЧИЋ. КРСТ   https://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/596/

ЛеЗ 0008589   Сасвим другачије са власником фарме магаради Дарком Савељић

Објављено је 01.09.2015.  http://zavetinekruna.blogspot.rs/2016/11/sasvim-drugacije-sa-vlasnikom-farme.html

ЛеЗ 0008590 Dejan Lučić – Priprema Se HAOS u EVROPI (Emisija O Svemu Pomalo Sa)  http://zavetinekruna.blogspot.rs/2016/11/dejan-lucic-priprema-se-haos-u-evropi.html

ЛеЗ 0008591   Џорџ ЧЕПМЕН (1559-1634). – Џорџ Чепмен се родио у Хичину, Хертфоршајр. Студирао је на Оскфорду, али се, према расположивим документима, сматра да није довршио студије. О његовом животу се зна мало, више се зна за неке компликације које су га кроз живот пратиле. Наиме, 1585. године он се спријатељио са извесним Џоном Волфолом који га је, изгледа, уочивши песникове нереалне амбиције да се пробије у друштву, навео да потпише неке менице у замену за племићку титулу.  Од племства није било ништа, али је остао писани дуг кога се песник дуго није могао ослободити. Читавих двадесет година се морао избављати меничних дугова који су, после Волфолове смрти, прешли на његовог сина, па је извесно време провео чак и у дужничком затвору. Изгледа да су се ови финансијски захтеви, на основу апстрактног меничног дуга, појачавали у сразмери с којом је он успевао да постигне име и славу драмског писца.

Почев од 1590. године, па све до 1613. године, наиме, Чепмен је један од најигранијих драмских писаца свог времена, као и аутор неколико знаменитих спевова. У Шекспировим сонетима постоји појам „песници ривали“; у енглеској култури до данас се разматра на кога је писац „Хамлета“ мислио. Многи сматрају да је један из групе „ривалских“ песника, уз Семјуела Данијела и Кристофера Марлоуа – Чепмен, чије су се комедије и трагедије тих година на енглеским сценама играле с једнаким успехом колико и Шекспирове. Уз то, он је дао своје преводе Илијаде и Одисеје. Такође, превео је Хесиодове „Дела и дане“, Вергилијеве „Георгике“ и Јувеналову „Пету сатиру“. Чепменове преводе волео је Китс који им је посветио једну песму  https://principova.wordpress.com/2011/11/04/%D1%9F%D0%BE%D1%80%D1%9F-%D1%87%D0%B5%D0%BF%D0%BC%D0%B5%D0%BD-1559-1634/

ЛеЗ 0008592   Семјуел ДАНИЈЕЛ (1562-1619) рођен је 1562. године у Таунтону, код Сомересета, као син учитеља музике. Имао је брата Џона и сестру Роуз. Године 1579. примљен је на Оксфорд где је провео три године студирајући поезију и философију. Године 1586. записано је да је ступио у службу барона од Стафорда, амбасадора Енглеске у Француској. Први рад штампао је 1585. као штићеник контесе од Пемброука, сестре Филипа Сиднија. Године 1592. датиран је циклус сонета о Делији који је, испрва, штампан као додатак Сиднијевом делу “Астрофел и Стела”, без допуштења аутора. Сматра се да је Делија била стварна особа која је живела у Авону и да су сонети, њој посвећени, писани за време боравка песниковог у Италији. Године 1599, штампао је “Песничке огледе”. После смрти Едмунда Спенсера додељена му је титула Поета Лауреатис, које се одрекао у корист Бена Џонсона. Наредних година објављује серију драма, углавном пасторалних траги-комедија, које га устоличују као званично водећег писца свог доба; он има своју синекуру и веома је близак краљици Ани. Остала је забележена прича да, наводно, једном приликом није могао, или хтео, да прими Шекспира који му је, тада не тако славан и слављен, дошао у посету.

Касније се повукао на имање у Бекингтону, округ Вилтшајер, где је умро 14. октобра 1619. године. У наредним вековима Данијелова слава се осипала, да би се за њега заинтересовали романтичари, Колриџ и Чарлс Ламб   https://principova.wordpress.com/2011/11/04/%D1%81%D0%B5%D0%BC%D1%98%D1%83%D0%B5%D0%BB-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BB-1562-1619/

ЛеЗ 0008593   Вилијем ШЕКСПИР (1564-1616). –  18

Да л с летњим даном да те упоредим?

Твоја лепота трајније је лепша.

Јер ветар мајске пупољке не штеди,

лепота лета није тако вечна.

Врелина ока небескога, каткад,

златну нијансу у боји упрости;

лепота таква зна бити прекратка,

јер промени се набор китњавости;

Ал вечно лето теби баш пристаје,

таква лепота не зна да избледи;

Смрт се не хвали ту да надмоћна је.

У песми овој ти време победи.

Док очи виде и док дишу људи

у живот овај стих ће да те буди.   https://principova.wordpress.com/2011/11/04/%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BC-%D1%88%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%80-1564-1616/

ЛеЗ 0008594  Џон ДОН (1572-1631) – Џон Дон је рођен у Лондону, (тачан се датум не зна, између 24. јануара и 19. јуна 1572. године) као први син у породици имућног гвожђарског трговца. Међу мајчиним прецима је и Томас Мор, канцелар Хенрија Осмог који је изгубио главу зато што није хтео да се одрекне верности папи. Отац је умро кад је будући песник имао четири године, а мајка се преудала за угледног лондонског лекара. Песник је напустио универзитет јер, као католик, није могао да потпише верност краљици Елизабети, поглавару англиканске цркве. Студирао је, потом, право, па учествовао у два бојна похода. Године 1598. постао је секретар сер Томаса Егертона, лорда чувара великог печата. Одрекао се католичанства и тајно оженио Егертоновом нећаком, што је довело до разлаза с послодавцем. Због тајног брака, тадашњег озбиљног прекршаја, неко време је у затвору, а онда се, после мукотрпног судског процеса који је, како пише др Душан Пувачић, „исцрпио његова и иначе скромна финансијска средства“, с породицом настањује у кући Егертоновог посинка Франсиса Вулија. После путовања у Италију и Француску, живи у Мичаму, граду на осам миља јужно од Лондона, у својој кући, где пише антикатоличке расправе и поезију…..

Добро јутро

Где смо се срели пре но смо се срели?
На сиси мајке, већ од првог плача?
Простом кашиком сеоском смо јели?
Ил снисмо као седморо спавача?
Све те године? Лик твој ко да лебди,
али лепоте такве нигде не би:
стекох је чежњом као сан о теби.

Па добро јутро, сад, нашим душама,
што обзиру се, слеђене, у трену;
љубав је врата наша закључала,
претварајући стан у васељену.
До руба света нек други отплове,
светове златне да открију нове,
ми смо открили у себи светове.   https://principova.wordpress.com/2011/11/04/%D1%9F%D0%BE%D0%BD-%D0%B4%D0%BE%D0%BD-1572-1631/

ЛеЗ 0008595 Џорџ ХЕРБЕРТ (1593-1633). –  Џорџ Херберт рођен је 3. априла 1593. године у велшком градићу Монтгомери, у интелектуално настројеној уметничкој породици. Песников отац умро је кад је Џорџ имао три године оставивши иза себе удовицу с десеторо деце. Његова мајка Магдалена била је заштитник и пријатељ Џона Дона (који јој је посветио своје библијске сонете) и других песника; његов старији брат Едвард био је песник и философ, познат као „отац енглеског деизма“.   По завршетку Вестминстер школе и Тринити колеџа у Кембриџу, изабран је за најбољег студента колеџа. Привукао је пажњу краља Џејмса првог и две године, потом, радио у парламенту. Од 1624. године, у парламенту представља Монтгомеришајр. Пред њим је била изгледна политичка каријера, али је краљ Џејмс умро 1625, а са њим и песникова политичка подршка   https://principova.wordpress.com/2011/11/08/%D1%9F%D0%BE%D1%80%D1%9F-%D1%85%D0%B5%D1%80%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%82-1593-1633/

ЛеЗ 0008596  Џон МИЛТОН (1608-1674).- Џон Милтон је рођен 9. децембра 1608. године. Његов отац, бележник, био је префињен музичар, човек широког образовања и радозналог духа  који је учинио све што му је било могуће учинити за васпитање и духовни развој свог сина. Пре свега, ослободио га је материјалних брига, тако да је Милтон први пут почео да зарађује за живот онда кад је већ превалио тридесет година. Заузврат, приљежно је учио. “Од младих година посветио сам себе литератури, мој дух увек је био јачи од тела” писао је о себи, кад му је било 46 година. „Похлепа за знањем код мене је била толико велика да сам, почев од своје дванаесте године, ретко када завршавао читање и одлазио да спавам пре поноћи“. Уз домаће васпитање yчио је најбољу лондонску школу тог времена, при цркви Светог Павла. Као шеснаестогодишњак постао је студент Кембриxског университета, а седам година касније већ стекао титулу магистра уметности. Могао је да остане да ради на университету, али је, тога ради, морао да прими монашки постриг, што није хтео, иако је био дубоко религиозан. Иако је довршио своје формално образовање, наставио је да учи. Населио се у Хортону, на невеликом очевом имању, јер му се, као пуританцу,  престонични лондонски живот није допадао.  Отац је подржавао синовљеве књижевне амбиције. Прве стихове написао је с петнаест година. У Хортону је написао поеме Аллегро  и Ил пансеросо, на италијанском, драме „Аркадија“  и „Комос“, као и елегију „Лисидас“ које остају познате у уском кругу пријатеља. Жуди за славом “али мој Пегаз се недовољно расперјао да би се подигао у зрак”, пише једном свом пријатељу. Године 1638. и 1639. путује у Италију (рутом Париз, Ница, Ђенова, Легори, Пиза, Фиренца, Сијена, Рим, Напуљ, Лука, Болоња, Ферара, Венеција, Верона, Милан, Женева, па, преко Француске, натраг, кући). Италијански језик научио је још у младости па се лако споразумевао са образованим Италијанима који су га топло примили; најзнаменитији сусрет с тог путовања остаје онај с Галилејем    https://principova.wordpress.com/2011/11/08/%D1%9F%D0%BE%D0%BD-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D1%82%D0%BE%D0%BD-1608-1674/

ЛеЗ 0008597  Ричард КРАШОУ (1613-1649). – Под утицајем Хербертове збирке „Храм“, исте године штампао је своју прву књигу стихова, на латинском, „Епиграмматум сацрорум либер“.

У марту 1636. године прелази у Петерхаус, радећи на тамошњем колеџу, а од 1638. до 1643. је свештеник у Цркви Свете Марије у Кембриџу. Пријатељује с песником Абрахамом Каулијем и истакнутом личношћу тог доба (данас би рекли „јавним радником“ или „дисидентом“), Николасом Фераром. Пред грађанским ратом побегао је у Француску, где прихвата католичку вероисповест. Године 1646. Каули га проналази у Паризу где живи у великој беди. Захваљујући Каулијевим везама прелази у Италију, где се прихвата службе код кардинала Палоте у Риму. Године 1648. објављује две химне на латинском, у Паризу. Иако је уживао кардиналово поверење, стекао је непријатеље у кардиналовом италијанском окружењу које не трпи његов енглески мистицизам. Последица тих сплетки је кардиналова одлука да га пошаље на службу у градић Лорето код Анконе, у тамошњу чувену катедралу  …. https://principova.wordpress.com/2011/11/12/%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%B4-%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%88%D0%BE%D1%83-1613-1649/

ЛеЗ 0008598   Ендрју МАРВЕЛ (1621-1678). – Ендрју Марвел је рођен 31. марта 1621. године у Винстеду, Јоркшајр. Породица се преселила у град Хал, кад је песников отац добио службу лектора при цркви Светог тројства. Марвел је завршио основну школу у Халу која данас носи његово име. У тринаестој години уписао је университет у Кембриxу. После школовања, настаје период у којем се не зна тачно где је све био и шта је радио. Док је Енглеску потресао грађански рат, изгледа да је боравио на континенту, јер се зна да је 1645. године био у Риму. На основу тог боравка Милтон га у једном писму препоручује као зналца европских језика, укључујући француски, италијански и шпански. Од 1650. до 1652. био је васпитач кћери лорда генерала Томаса Ферфакса. Године 1653. пише сатиричну песму „Карактер Холандеза“, у вези енглеско-холандског рата.  Ступа у Кромвелову службу, на Милтонову препоруку, као његов „латински“ секретар, а 1659. је изабран у парламент као представник Хала. У својству члана парламентарних делегација путовао је у Холандију, Шведску, Данску и Русију. Умро је 16. августа 1678. године. Иако је био познат песник, многе његове песме и сатире објављене су тек 1681. године, када их је штампала његова кућна домаћица, Мери Палмер, која је тврдила да су од 1667. године она и песник били у тајном браку   https://principova.wordpress.com/2011/11/12/%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D1%80%D1%98%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%BB-1621-1678/

ЛеЗ 0008599 Џон ДРАЈДЕН (1631-1700). –  Џон Драјден родио се 19. августа 1631. године у Алдвинклу, близy енглеског града Аундла, округ Нортгемптоншајр, где је његов деда по оцу био жупник, као најстарије од четворо деце Ерасмуса Драјдена и Мери Пикеринг. Као дечак Драјден је живео у селу Тичмарш где је добио прво домаће образовање. Године 1644. послат је у Вестминстер школу, на чијем челу је био харизматични предавач др Ричар Безби, а студирао је на колеџу Тринити у Кембриџу. У младости је био републиканац-пуританац, а затим, у добу рестаурације Стјуарта, прешао у супротни табор. Првог децембра 1663. оженио се са Елизабет Хауард, из ројалистичких кругова, са којом је имао три сина. Писао је стихове, драме и прозу. Много је преводио са француског и латинског (између осталог и „Енејиду“), а у естетичком смислу придржавао се образаца француског класицизма (Боало, Молијер, Лафонтен). Славу код савременика, осим драмама, стекао је алегорични сатирама на дневне теме, поготово оним којима је нападао противнике Стјуарта. Милтонов „Изгубљени рај“ прерадио је у либрето за оперу. Написао је оглед „О драмској поезији (1667), где је писао о Шекспиру и Бену Џонсону, са великим уважавањем, али и критикујући дела савремене драмске продукције, па и њихова, са становишта Аристотеловог учења о јединству места, радње и времена. Умро је 12. маја 1770. у Лондону и сахрањен у Вестминстер опатији  https://principova.wordpress.com/2011/11/12/%D1%9F%D0%BE%D0%BD-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B4%D0%B5%D0%BD-1631-1700/

ЛеЗ 0008600   Метју ПРАЈОР (1664 -1721). – Метју Прајор рођен је 21. јуна 1664. године у Вимборн Минстеру, али се његова породица убрзо преселила у Лондон. После очеве смрти, напустио је школу и о њему се бринуо ујак, подрумџија винар у једној кафани. Тамо га је лорд Дорсет затекао како чита Хорација, после чега га је узео на школовање у Вестминстеру. Прајор је тамо упознао Чарлса Монтахјуа, ерла од Халифакса, са којим је 1687. написао једну пародију на Драјденове стихове. Монтахју му је помогао да постане секретар енглеске амбасаде у Хагу, после чега је релативно брзо напредовао до једног од краљевих секретара и, напокон, до амбасадора Енглеске у Паризу. Његов положај често је зависио од дворских сплетки – час је официјелни амбасадор, час тајни агент, час учесник бројних афера. Године 1709. објавио је збирку песама, а после смрти краљице Ане, на две године је, од 1715-1717, конфиниран. Тада је написао хумористичке поеме “Алма”, “Прогрес ума” и “Соломон”, које је сакупио и објавио 1718. године. Та књига донела му је велику зараду од 4.000 гвинеја….  https://principova.wordpress.com/2011/11/12/%D0%BC%D0%B5%D1%82%D1%98%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%BE%D1%80-1664-1721/

ЛеЗ 0009563