165

 

(Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА

ЛеЗ 0008251     164 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА. – Предисторија ЛИШЋА. – ПРЕДИСТОРИЈА Опалог лишћа Од почетка, тј. од првог издања антологије српске поезије 20. века НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (1999), па до осмог издања (2009), Несебичан музеј  је – дело у настајањуотворено дело. Преко те, наизглед споредне и неважне околности, многи су прелазили олако. Једанаест година је прошло од објављивања 1. издања ове антологије, коју су критичари обасули хвалоспевима „антологија антологија“. На последњим страницама 2. издања Несебичног музеја, постоје и ови редови:  „Већина књига, објављиваних у нормалнијим околностима и респективнијим тиражима, има свој живот, који понекада траје две године. Лукићева антологија објављена у симболичном тиражу од 250 примерака планула је за непуна три-четири месеца. Одаво је било сазрело време за антологијско приказивање српске поезије у ХХ веку и непоткупљиве билансе, што је Лукић добро схватио и показао. Лукић као антологичар, није платио данак времену, као већина његових претходника – од богдана Поповића, до Михиза, М. Комненића и Миодарага Павловића и др.….   https://surbita.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BF-%D0%BA%D0%BA-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0/a/%D0%B1/%D0%B2/%D0%B3/%D0%B4/%D1%92/%D0%B5/%D0%B6/%D0%B7/%D0%B8/99-2/100-2/164-2/

ЛеЗ 0008252  Ова нова страница је посвећена – томеПитам. А и они,који умеју и усуђују се да питају, биће добродошли у ово Друштво питалица…Питам.зашто данашње новине, а посебно књижевни часописи и листови, разговарају сами са собом, или у оквиру одређених секти, и не личе на оне од пре 20, 30 или коју годину више? Успркос напретку технологије. Ето, „Књижевне новине“ на пример.  Упоредите. Ево,само ова два исечка  штампана оха хај када, и оно што се сада штампа у сличним рубрикама (да не спомињем неке озбиљније рубрике). ….  http://mynevadress.blogspot.rs/p/blog-page_14.html

ЛеЗ 0008253    КЊИГА У КОЈОЈ СТАНУЈЕ ЖИВОТ ПОЕЗИЈЕ / ЗОРАН М. МАНДИЋ. / Ристо Василевски: ОТИСЦИ СВЕСНОГ, филозофеме, анотације, цртице, Арка, Смедерево (извршни издавач), Матица македонска, Скопље, Ободско слово, Подгорица, Херцеговина, Требиње, Штампар Макарије, Београд и NewPress, Смедерево, 2016.  /  Читање књига Риста Василевског (1943) нарасло је до мере озбиљног суочавања са карактерима и карактеристикама наслова једног замашног опуса у коме са билансима и балансима различитих жанровских опсервација, па и и чврстих ауторских определења, врве гласови поезије у сазвучју са — https://poglediiskosa.wordpress.com/2016/10/14/%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B0-%D1%83-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%BE%D1%98-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%83%D1%98%D0%B5-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82-%D0%BF%D0%BE%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B7%D0%BE/

ЛеЗ 0008254    Да се, ипак, коначно, разумемо / Белатукадруз. – Недавно сам препоручио на  GOOGLE+ текст једне новинарке, за коју сам први пут сазнао да постоји, сасвим случајно налетевши  на оно што представља један лист на српском са  називом на енглеском.  Приватно ми се,после тога,јавило телефоном неколико познаника, а добио сам и два немушто писана писма. Шта ја имам против Добрице Ћосића? Што не пустим покојника да мирно почива у гробу? У  телефонским обраћањима  и писмима све се сводило на то. – Шта бих могао да имам против једног покојног писца? Кога сам,узгред буди речено, упознао  на београдском сајму књига, не својом жељом, већ добродушношћу једног од мојих старих и проверених пријатеља.  Сајмом су шетали Добрица Ћосић и Момо Капор , -када ме пријатељ представио Ћосићу – ништа није рекао, само ме погледао сумњичаво . Ко је сад,па, овај? Прошетали смо; пријатељ је разговарао са Ћосићем – они су били стари познаници. Лакнуло ми је, кад смо сајмом даље наставили сами. О Ћосићу, као писцу, имао сам своје мишљење, већ као студент. Да револуција није избацила такве, као Ћосић – ко би они уопште били? То се наравно многима може учинити, престрого, жалим због тога. Као писац, државни писац,  Ћосић је био прецењен.  И тако даље.  Међутим, није Ћосић крив што је прецењиван и прецењен, књижевна критика је ту многе ствари довела до апсурда, до хипербола, и чини ми се – да су неки талентовани новинари, или људи хладније главе,  давали много бољу и реалнију слику о самом Ћосићу, а ево, зашто сам препоручио чланак непознате новинарке, само због следећих пасуса  http://mynevadress.blogspot.rs/2016/10/blog-post_14.html

ЛеЗ 0008255    КАВГЕ / Миодраг Павловић.  –  Песма награђена наградом „ЗЛАТНИ ВЕНАЦ“ „Струшких вечери поезије“  1970.  „Књижевне новине“ штампају на две странице великог формата извештај о том  великом фестивалу  македонске и светске поезије . Доносимо два факсимила из КН, из извештаја о тим Деветим „Струшким вечерима поезије“,као неку врсту лепог подсећања. Добре адресе. – „Заветине“ су у прилици да донесу само један мањи део прилога, факсимила, као подстрек млађим нараштајима, истраживачима, али и љубитељима поезије… уопште… http://prevrednovanje.blogspot.rs/2016/10/blog-post.html

ЛеЗ 0008256    Motto. Девете „Струшке вечери поезије“.  ТЕМА“ЛОКАЛНА БОЈА И УНИВЕРЗАЛНО ЗНАЧЕЊЕ“. – Георги Старделов (1930) – Милан Комненић (1940 – 2015)   http://prevrednovanje.blogspot.rs/p/motto.html

ЛеЗ 0008257    ЧЕКАЋУ / Десанка Максимовић. – Чекаћу,

Само још не познајем васиону,

Не познајем њене међе,

И не могу ти сада рећи:

Дођи на звезду ову или ону,

На ово или на оно сазвежђе.

= извор: Десанка Максимовић: ПАМТИЋУ СВЕ : Песме – Нолит Београд, 1988,  , 106 стр.; стр. 97-98

–  Коме се то песникиња обраћа у позном добу свога живота? Хипотетичком неком бићу, или реалном, стварном? Или можда неком анђелу? Не; није то религијска песма, пре ови стихови вуку на љубавне стихове; на неку тајну љубав у позно доба, на нешто што само знају пескиња и бог. Постоје такве љубави, сачекају понекад на окукама живота, на оним „нашим линијама“, само нашим. И ту тумачи, биографи, и сви други књижевни лешинари немају шта да траже. Такве се „љубави“  прекидају нагло, као што су се и појавиле, и селе на звезде и сазвежђа. Позно доба се окреће меланхолији, линији мањег отпора, мазохизму и страху да се испије чаша до дна, до последњег даха… (Из бележнице… 14. октобра 2016, око 03:10 ч. На нашој линији несанице ) http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/2016/10/blog-post_14.html

ЛеЗ 0008258    Смисао / М.М. Саичић –

Смрти се не бојим,

нити кад ће доћи.

То ме се не тиче.

Ал’ живот волим

свим срцем својим!

 

Ту , заиста нема никакве приче.

Ко је на небу, а ко је овде?

Овде ил горе, горе ил овде?

Све је ту, где ти је срце.

Оно животом једино туче,

ако се љубав у њега увуче.

     http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/2016/10/blogpost_70.html

 ЛеЗ 0008259    Од дописника изван Србије. –  ДРВЕЋЕ КАО ОПСЕСИЈА ИЛИ ЉУБАВ ПРЕМА БРЕЗАМА (одломак из писма) –  … Од тада имам неку дубоку унутарњу везу са дрвећем, волим их, волим шуме….од увек….то је био почетак мога пријатељства са тим дивним бићима дрвећа…..шума…..Једно дрвено стабло је толико чисто у своме бићу, толико достојанствено у своме расту на горе…увек горе што више то ближе савршености…универсуму, сунцу…звездама и планетама…..то ближе Богу!!!

Само најчистије мисли и осећаји су моји према стаблу сваког дрвета … али ми је бреза веома лепа, мека, њени мали разиграни у ветру листићи….као хиљаде златних птица или звездица….. терпере у ветру, купају се у сунчевом зраку….то је музика, игра, илузија, чежња…  Бранка ВрС  –  http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/p/blog-page_78.html

ЛеЗ 0008260    Шта даље? – Састављач „Опалог лишћа“ публиковао је неколико  верзија Опалог лишћа (на папиру, у врло ограниченом броју примерака;  као и и дигитална, непотпуна издања). Стално је због обима измицала грађа и оно у шта је саствљач имао увид. Ова интернет локација је, непредвиђена, али изгледа врло популарна допуна свега тога. И овде ће временом, баш на овој страни, бити публиковано и оно што је прочитано, нотирано, што вреди поново читати…  https://antologijaol.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5/%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%B4%D0%B0%D1%99%D0%B5/

ЛеЗ 0008261    Периодика, прелиставање. – Рубрика: ВРЕДИ ПОНОВО ПРОЧИТАТИ. Одломак о Дису / Слободан Ракитић – Има нод мене дана који трају и недељама, када се на мене спусти ћутање; једно непокретно ћутање. Њега нико не види, иако ја идем у друштво и обављам своје послове, или свој нерад, ја њега носим као један терет, који се сам пење и сам скида, као једног госта, који ми је све узео, тако да ја никога не познајем и никога немам. Једино чега сам свестан, што осаћам, то је, да то ћутање моја страдања прикупља у једно велико, живо страдање, и да мој крст расте до моје снаге. И све се тада претвара у мучење, и осећај о спољњем свету залази. Мене не буди сунце ни хладно пролеће, ни тако што. Него онако, неки случај, нека тајна — онај исти случај, она иста тајна, која ми је донела ћутање. – Дис . – Поезија Владислава Петковића Диса истовремено завршава једно песничко раз-добље и започиње ново. Ако су се Ракић, Дучић и Пандуровић, сваки на свој начин, потпуно удаљили од романтичарског концепта певања, Дис успоставља нове релације према романтизму, а његова поезија се јавља као нека врста синтезе романтичког песништва и песништва српске модерне. Нека својства симболизма вуку своје корене из романтичарске епохе и у том смислу Дисова поезија и Дисов симболизам имају извесне зачетке у романтичком песништву. С друге стране, Дисов оимболизам изграђен је на искуству песништва Ракића, Дучића и, нарочито, Пандуровића. Занимљиво је да је Пандуровић, нешто млађи од Диса, извршио известан утицај на њега, као што се уосталом и код Пандуровића могу наћи трагови Дисовог утицаја. –  (ГРАДАЦ, Чачак, 7-8: новембар –децембар 1980 / јануар-фебруар 1981., стр. 5-8)  https://antologijaol.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5/%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%BB-%D1%84%D0%B8%D0%BB%D1%82%D1%80%D0%B0/%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5/

ЛеЗ 0008262    ad circulandum.  –  Нова рубрика. „Што треба да иде од руке до руке“. Пошто се у овој земљи упорно избегавају  лустрација и превредновање, стално треба подсећати на неке ствари. А када је реч о српској књижевности – стално треба расветљавати другу половину 20. века. Да, паланка постоји, свака књижевна секта настоји да своје ћоше погура у центар. Тзв. левица има своје разлоге за наметање Константиновићеве „Филозофије паланке“. Али и тзв. десница има своје разлоге за разобличавање  паланке философије. Где је истина? Не, није на средини, не. На гробљу!  … https://antologijaol.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/ad-circulandum/

ЛеЗ 0008263    КАКО СЕ РЕШИТИ ПОКОЈНИКА / Александар Лукић. – У српским селима, те тако и у овим, који се тичу браничевског региона, сахрана покојника, представља догађај од посебног значаја. Сахрана драгих особа по неписаном правилу протиче у несвакидашњој напрегнутости, да се последње почасти морају обавити у журби, „на врат, на нос“, што би се казало „помоћу штапа и канапа“. Сахрањивање покојника, (претрајава на исти, рудиментаран начин двестотине година уназад) претварајући последње почасти у ноћну мору (чињеницом да тело покојника, бива изложено у просторијама сеоских домаћинстава) због непостојања адекватних услова – пристојних капела, трпезарија за подушје. …. (Прештамапно из књиге огледа и есеја Између митарења чудовишта и уметности будућности, Едиција Браничево, Пожаревац, 2010. – 237 стр.; стр. 69-71)   https://antologijaol.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%B5-%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%BB/

ЛеЗ 0008264    У СПОМЕН НА БРАНКА В. РАДИЧЕВИЋА / Мирослав Тодоровић. –  Средином јануара 2000 године стиже ми дар-ак: Сујеверице и друге приче од Бранка В. Радичевића , књига IV  у издању београдске Просвете.
 
Драгом Тодоровићу
за доколицу и уозбиљавање
Б.В. Радичевић

Телефонирам Бранку, да му захвалим. Каже, коначно је изашла. Право је чудо да у Просвети било шта излази. Благодари на послатку, ретким нигде забележеним речима које сам чуо од своје мајке, записао и Бранку за нове Сујеверице послао.  Беху ту и неке причице записане на терену.
Управо  сам записао страшну клетву, вели, из Босне је:
Да Бог да се собом бавио.
Жали, не може да се накаје, што је у овој књизи, у причи-ци Прање прошлости изостала реченица оклеветаног, неправедно оптуженог, песника Бориса Јованчевића. Рекао је на суду, скоро у чуду које га је снашло завапио обраћајући се Јеврему Брковићу који га беше лажно оптужио:
– А што ме оптужујеш, зашто лажеш у том оделу које сам ти ја дао?
Можда је, згранут, казао:
-Што ниси, барем, променио одело, кад ме кривиш, него си у томе, које сам ти ја дао?
Изостала реченица, прича крња. Вратиће ту реченицу, поновити причу са фалинком, у петој књизи Сујеверица.
На жалост, отпутовао је наш једини Бранко, променио се светом 12. јануара 2001.
Прхну, за трен, десетлеће. И јошт више.
Остала је, јамачно, пета књига Сујеверица, у фијоци. И не само Сујеверица.  Чека/ју Издавача. Нека Повратак заборављене реченице буде сећање на великог писца, позив Издавачима да штампају дела Бранкова, да његову заоставштину изнесу на видело……   https://antologijaol.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/%D1%83-%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD-%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-%D0%B2-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81/

ЛеЗ 0008265    Рубикон. – Овде ћемо убудуће публиковати у целини поједине критички интониране текстове о српској поезији 20. века – како домаћих, тако и страних аутора. Текстове бира уредник из књижевних часописа, према свом уверењу – да ли су заиста прешли Рубикон наше, тзв. официјелне књ. критике…

============  Ма­рин­ко Ар­сић Ив­ков  ЧА­РИ СРП­СКЕ ПО­Е­ЗИ­ЈЕ

Про­гле­да­ле све ја­зби­не и ка­на­ли,

На ви­со­ко по­ди­гли се су­те­ре­ни.

Сви под­му­кли, сви про­кле­ти и сви ма­ли

По­ста­ли су да­нас на­ши су­ве­ре­ни.

Про­гле­да­ле све ја­зби­не и ка­на­ли.

(Дис, „На­ши да­ни“)  ….

Се­бе ви­ше не сма­трам до­вољ­но ком­пе­тент­ним да оце­њу­јем срп­ску по­е­зи­ју XX ве­ка, пре све­га због то­га што не­до­вољ­но пра­тим са­вре­ме­ну пе­снич­ку „про­дук­ци­ју“. Мо­жда не­што бо­ље по­зна­јем вред­но­ва­ње те по­е­зи­је и тек­сто­ве на­ших кри­ти­чар­ских ауто­ри­те­та о њој, као и не­про­мен­љи­ву „вред­но­сну ле­стви­цу“ срп­ске по­е­зи­је дру­ге по­ло­ви­не XX ве­ка, и то из про­стог раз­ло­га што ме у по­след­ње вре­ме све ви­ше при­вла­че при­ме­ри људ­ске глу­по­сти и де­ви­ја­ци­је, ко­ји бу­ја­ју сву­да око нас. По­зна­ти су ми, на­рав­но, и „ла­у­ре­а­ти“ на­ших нај­пре­сти­жни­јих пе­снич­ких на­гра­да, ко­је су у функ­ци­ји тог вред­но­ва­ња. Број „овен­ча­них“ ни­је ве­лик. Они, у ства­ри, пред­ста­вља­ју жи­ву ан­то­ло­ги­ју на­шег са­вре­ме­ног пе­сни­штва, ко­ју је са­чи­нио, та­ко­ђе ма­ли број, кри­ти­чар­ских „ауто­ри­те­та“. (На јед­ног „ла­у­ре­а­та“ до­ла­зи от­при­ли­ке је­дан „ауто­ри­тет“, све у све­му, ни де­се­так на де­се­так. Али је сва­ки од оних пр­вих до­био сва­ку пре­сти­жну на­гра­ду, а сва­ки од ових дру­гих је лич­но сва­ко­ме од оних пр­вих – и то бар је­дан­пут – до­де­лио сва­ку од тих на­гра­да. Ако ко­јим слу­ча­јем прет­ход­на ре­че­ни­ца не­ко­ме ли­чи на ло­гич­ку бе­сми­сли­цу, он­да тај не­ко ве­ро­ват­но не жи­ви у Ср­би­ји.) И упра­во та­ква кри­ти­ка и та­кво вред­но­ва­ње су ме и од­вра­ти­ли од си­сте­ма­тич­ни­јег чи­та­ња са­вре­ме­ног пе­сни­штва. (Јер та, „на­ша“, кри­ти­ка за­бо­ра­вља на основ­ни свој за­да­так – да не­при­стра­сним вред­но­ва­њем по­пу­ла­ри­ше и под­сти­че чи­та­ње по­е­зи­је. Сва­ко ње­но не­по­ште­ње и за­ку­ли­сне рад­ње упе­ре­ни су ди­рект­но про­тив пе­сни­штва.) Знам да се, чи­та­ју­ћи уз­гред, али не по­вр­шно, из­ме­ђу оста­лих, пе­сме Мир­ја­не Бо­жин, Но­ви­це Та­ди­ћа, Бо­шка То­ма­ше­ви­ћа, Рад­ми­ле Ла­зић, Ср­бо­љу­ба Ми­ти­ћа, Не­бој­ше Ва­со­ви­ћа, Ми­о­дра­га Ста­ни­са­вље­ви­ћа, Ву­ји­це Ре­ши­на Ту­ци­ћа, Пре­дра­га Чу­ди­ћа, Алек­сан­дра Лу­ки­ћа, Ибра­хи­ма Ха­џи­ћа и дру­гих, пра­ве вред­но­сти на­ла­зе из­ван ви­до­кру­га тих офи­ци­јел­них кри­ти­ча­ра. (…..)

 

https://antologijaol.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD/

ЛеЗ 0008266    Увод у бескрајни списак ужаса

Увод 

УЖАС У ИВАЊИЧКОМ СЕЛУ ДЕВИЋИ: Затекла мушкарца спуштених панталона крај четворогодишње ћерке!

STRAVA I UŽAS NA PUTU: Vozio je noću, a onda je video prizor zbog …

http://www.kurir.rs/…/strava-i-uzas-na-putu-vozio-je-nocu-a-onda-je-video-pri…

07.10.2016. – Noćna vožnja na pustom putu, bez gužve može biti uživancija, ali i prava noćna mora.

УЖАС: Проститутка заразила сидом шест дечака и терала их да …   http://zavetineatlantida.blogspot.rs/2016/10/blog-post.html

ЛеЗ 0008267   Ужас -интермецо -.  Интермецо: или шта штампа штампа (одломак) СТРАВА И УЖАС: Овај народ у Србији откопава покојника 7 дана после сахране! У селу Прахову налази се једно такво необично гробље. Већина гробова грађана је у облику малих цркава, али има и правих дворана у које може да стане и стотину људи!  http://zavetineatlantida.blogspot.rs/2016/10/blog-post_15.html

ЛеЗ 0008268    Златна струна, 2016. –  Мирослав Тодоровић

ПЕСМА КОЈУ НИКО НИКАДА НИЈЕ НАПИСАО
Најбоље су оне песме које нису написане

М. Црњански

ДАНИМА вековима размишљам
О песми коју још нико није написао
Веле да је Тагоре на самртном часу
Молио Господа да га још остави у животу
Да напише песму коју је желео
6000 песама били су покушаји да се
Напише само једна песма

Песма унутрашњег збивања    http://prevrednovanje.blogspot.rs/2016/10/2016.html

ЛеЗ 0008269 Увод у неслућен ужас / Белатукадруз. –  NOLI ME TANGERE

Видите ли то што се оцртаvа на небу?

То небо јавља нешто.

Читајте то

Што се оцртава тамо горе,

Удубите се у читање.

И казаће вам се

Ко је послао ову суморну маглу,

И кошмаре,

Вампира и вампирицу?

Ко су ти монструми,

Та чудовишта,

Што умилно

убеђују,

кобајаги  пријатељски

Док вам одузимају

Знакове препознавања,

Прво име

Име и презиме

Душу….   http://zavetineatlantida.blogspot.rs/2016/10/blog-post_16.html

ЛеЗ 0008270    Од редовних дописника НЛ. – ПУСТИ ПУЖУ РОГОВЕ (неколико опречних забелешки) – Људи којима се приближава смрт, немају више илузија. Илузије су подршка и помажу човеку који се нада. Оне су ослонац и по њима се живи и зато у животу имају сврху. Илузије су дар богова. Не, никад не реците да су илузије лаж, јер ћете тиме нанети ненамерно највећу увреду животу…

Неочекиване речи суседа, који премину од оне болести без лека , пре неку годину.  То ме мучи: да ли је бог праведан, да ли је увек милостив? Или је ћудљив и кроз своју ћудљивост суди. Бог је, понекад ми се чини, несхватљиво спокојан јер „хода по кругу небеском“, али кад би сишао на земљу и завирио у моју бедну кујну, видео би неопрано суђе, коре лубеница, муве, много мува… Бог је –необавештен…

Шта је румени мир зрелости, смиреност после патње? То је синоним за подношење живота онаквог какав јесте.Пустити га да тече као река.   – http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/p/blog-page_16.html

ЛеЗ 0008271    „Спремте се спремте,“. – Прва верзија песме Спремте се Четници снимљена 1924.
Пева: Васа Буквић. – Од верзије коју смо слушали, остала је само композиција, а речи су променили припадници и симпатизери четничког покрета из Другог светског рата, иако је оригинална верзија настала много раније и посвећена је једном од легендарних српских хероја, којег ћемо представити у овом броју.

Попут идеалиста, о којима смо до сада писали, овај српски патриота је био дискретни херој, натеран на рат, од раног детињства, а песму су му испевали поштоваоци, запањени његовом храброшћу и држањем. Прва верзија песме изашла је давне 1924. године, нажалост када је наш херој већ био мртав, али он није ни посегао за славом и историјом, него за слободом, па је зато ваљда, по правди добио и једно и друго.

Звао се Јован Стојковић. Рођен је 25. јануара 1878. године у месту Мартолци у Македонији, која је тада припадала Османском царству. Његова породица је, као и све тада, била сељачка, а као веома надареног дечака, отац га не уписује у турску школу, него тражећи хришћанске школе по Македонији, проналази бугарску гимназију у коју га уписују, у жељи да дечак добије хришћанско и словенско образовање.

Међутим, изгледа да су Срби и у Османском царству, били на последњем месту. Бугарски учитељ га у школу уписује под именом Иван Стојков, у жељи да га побугари, јер је то био период када је било јасно да ће Турци бити протерани, па су Бугари користили утицај и становништву мењали имена, где год да су имали прилику. …  http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/2016/10/blog-post_16.html

ЛеЗ 0008272    „РЕСАВСКИ ВЕНАЦ“, Дончић. – (БЛИЦ)   ШОКАНТНО Песме плагирали Давичо, Попа, Цесарић… / Бранко Јанаћковић | 17. 10. 2014. – 22:20х – После ове књиге више ништа неће бити исто – каже награђивани песник Милоје Дончић, аутор антологије плагијата југословенске поезије „Ресавски венац“. – Сада се сви чуде „како је то могуће“, а нико се не чуди када опљачкају банку. То је нормално. Па и ово је крађа. Велика духовна берба. Брао је ко је хтео. Као да су шљиве, а не песме. Надам се да ће ова књига променити нешто и да неће бити тако масовног преписивања, које је посебно узнапредовало уз коришћење интернета и компјутера – наводи Дончић, чија је збирка песама „Зобница“ својевремено штампана у 300.000 примерака. Он истиче да је међународна размена преводилачких фондова највећа подвала у историји књижевне сарадње са светом. Књига садржи 31 песму аутора са простора бивше Југославије који су преписали стихове најчешће страних аутора и објавили их као своје. Шокантна антологија открива да су међу онима који су „позајмљивали“ стихове или чак целе песме нека од најзначајнијих песничких имена с ових простора чија дела красе школске лектире: Оскар Давичо, Васко Попа, Добриша Цесарић, Мак Диздар, Драго Иванишевић, Гане Тодоровски, Аца Шопов… Пре десетак година дошао сам на идеју да направим књигу плагијата песама јер сам приметио да се стихови из страних препева аутора из Русије, Немачке, Италије и Француске могу наћи у песмама значајних песника са простора бивше Југославије. На овај нимало лак посао утрошио сам нешто више од шест година…   https://antologijaol.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD/%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D1%86-%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D1%87%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0008273    Обавезан педикир. –  Свака крава има педикира / Бојана ЦАРАНОВИЋ | 13. октобар 2016. 20:31 | Новинари „Новости“ са радницима Пољопривредног комбината Београд на фарми крава „Лепушница“ у Глогоњском риту. – – Радимо обраду папака по холандској методи од 2007. године у шталама ПКБ фарми – каже Симић. – Радници су прошли обуку на Ветеринарском факултету, код професора Штефана Нуске, са минхенског Универзитета „Лудвиг Максимилијан“. Шале се са нама, како лакирамо нокте кравама, али је то, заправо, изузетно важан посао за здравље ових животиња. Од када се примењује, на нашим фармама, обољења папака се успешно лече, што доприноси повећању приноса млека. Свака крава са овог, али и осталих пет ПКБ газдинстава, два пута годишње има обавезан педикир   http://zavetinealfaiomega.blogspot.rs/2016/10/blog-post.html

ЛеЗ 0008274    Erata. ГРЕШКЕ. И исправка учињених грешака… Грешком су изостављени следећи песници, из овог Веб издања «Опалог лишћа», идући избучним редом: Мома ДИМИЋ …. https://antologijaol.wordpress.com/erata/

ЛеЗ 0008275    Из „Уџбеника о видаревој кући“ / Славомир Гвозденовић   https://antologijaol.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5/%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%B4%D0%B0%D1%99%D0%B5/%D0%B8%D0%B7-%D1%83%D1%9F%D0%B1%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BE-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%83%D1%9B%D0%B8-%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D0%BC%D0%B8/

ЛеЗ 0008276    „Резервна генерација“. – ДВЕ ПЕСМЕ ДИМИТРИЈА НИКОЛАЈЕВИЋА ПРИЧИН   https://antologijaol.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%B5%D1%80%D0%B2%D0%BD%D0%B0-%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0/

ЛеЗ 0008277    0 ЈЕДНОМ ЗБОРНИКУ / Миленко Д. Јовановић . Ненад Грујичић:  Антологија српске поезије  – Бранково коло, 2012. – Синтесезијска ружа језика или надобудност вредна помена Песник малене снаге Ненад Грујичић подухватио се да без скела и крупне механизације зида кулу српске поезије у времену од Бранка до краја протеклог века. Та књига-цигла окићена фотографијама унетих аутора ништа друго није до одраз ауторове мегаломаније за јефтиним публицитетом наводног зналца и праведника. Дебеле корице са златотиском, 978 страна, у тиражу од 1000 примерака, тежи на ваги више од цигле старог формата и тешко је одржива на рукама. Колико та ствар кошта сиромашну српску зајеницу – не зна се. Зна се само да је њена цена мало нешто испод 50 евра. На потезу су математичари. …. – Недоследност је на делу. А где је недоследност, ту је и неверица у ваљаност намере да се књига назове антологијом. Наравно, због неке идејне заслепљености полувековном идејом која нам је доакала, антологичар се растеже од Бранка Ћопића до Душана Костића, од Марка Ристића до Тасе Млађена, а о кант-ауторима да и не говоримо. Ту су са НАСТАСИЈЕВИЋЕМ и Момчило Бајага, па Дедић, Штулић, Милан Младеновић ( недостаје Бора Чорба и још понеко са гитаром).
Али, наш антологичар воли не само музику речи.
Један његов изабраник, песимиста по вокацији, овако пева, јер антологичар то воли: ја сам само црна рупа/ тело испуњено тамом/ у којој се туга купа..
Ту је и Драган Хамовић, драги брат римарош, а о синтакси да и не говоримо. Семантика се негде скрила на маргини. ( мој драгане што ме заборављаш/ ја те зовем а ти се не јављаш)
Ипак, Ана Ристовић се разбашкарила у Зборнику као филмска дива. Пева, а само што не заплаче. Наравно, у прози. Писмена, види се да је нека професорица, а не Нимфа.
А тушта и тма неких анонимних имена из Босне заклонила читаоцу видик. Отуд родом, а крупан ка Његош, антологичар није имао храброст, петљу, шта ли, да узме секиру или сикирицу па мало да прореди то бесничко багрење поникло на сувој земљи и антологији дода мало зрака да би могла дисати. Види се да није био у школи креативног писања код Предрага Чудића и Бошка Томашевића. Књига Вејачи овејане суштине добра је лектира за антологичаре-почетнике. Као и понеки текст професора Томашевића.
Ипак, аутору овог Зборника треба одати признање на скромности. Није убацио своју поезију у ову књигу. То се може двоструко тумачити, али оставимо тај ребус херменеутичарима. Лабудово брдо, на трећи дан Божића 2013.  https://antologijaol.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/0-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D1%83-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D0%B4-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/ 

ЛеЗ 0008278  СРПСКА ГРАЂАНСКА ПОЕЗИЈА У ДРУГОЈ КЊИЗИ СЕОБА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ / Мирјана Д. Стефановић. – Бар су два непосредна повода за избор теме овог чланка:

1.У соби парохијског дома сегединског, у којем је смештен и
институт „Милош Црњански“, преко пута цркве Св. Николе, у
знак добродошлице нашло се, уредно распоређено, неколико
књига. Домаћини су по полицама на зиду и орману оставили при-
мерке Хиландарског зборника, каталог са изложбе о делу Јоаки-
ма Вујића и прво критичко издање Сеоба Милоша Црњанског. Ту
се, те вечери, крајем маја 1996. године, зачела идеја о теми овог
рада-скице. У атмосфери негдашњег православног краја сегедин-
ског, предграђа Паланке („Raitzenstadr“-а), у ноћној тишини поред
Тисе. оном тренутку када свет сенки постаје реалност, кад искри-
ца сновиђења прераста у луталачки живот и размишљања Павла
Исаковича, поново је започето читање Друге књиге сеоба. „Коме-
дијант случај“ или нешто друго или, чак, треће? Прво читање,
студентско, није омогућавало удубљивање у стихове овог великог
прозног дела. Накнадно, са новим сазнањима,
донело је изненадну радост откривања.
2. Крајем маја, такође исте те годиие, заједно с пријатељима
Хеленом и Петером, отиснули смо се пут Чонграда.  https://antologijaol.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%83-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%9A%D0%B8/

ЛеЗ 0008279  ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА  Овде ћемо публиковати, с времена на време, текстове поводом целокупних дела српских писаца који су живели и деловали последњих сто и педесет година…. _______

ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ

ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ. – Приређивање и објављивање научног издања Целокупних дела Д. Максимовић представља досад највећи научно-издавачки подухават у нашој књижевности, поготово ако се има на уму забрињавајуће стање критичког издавања српских писаца, као темеља сваке културе. Довољно је рећи да таво издање још немају ни великани као што су Дучић и Андрић, а да започети посао на оваквом издању Вука траје више деценија, док критички приређена дела М. Црњанског излазе на прескок и у размацима од више година. Тако припремана издања се губе на тржишту, тешко се комплетирају и налазе на једном месту. У случају Д. Максимовић све је супротно: приређивање њених Целокупних дела  вршено је у исто време, по истој методологији и у сталној међусобној координацији истраживача, и сва су се одједном, у мају ове године, појавила у књижарски излозима … https://antologijaol.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/%D1%86%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BF%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%B0/

ЛеЗ 0008280  Универзитетска критика у пракси / Радивој Шајтинац. – Универзитетска критика у пракси, продукт је репетитивне стереотипије,препотенције,искључивости и обесне некреативности,мудросерско кревељење мрвороиђенчета у кетрецу у ком су играчке за личну и туђу таштину. Дело се посматра као узорак из мистичне аксилошке изнутрице у ком су утврђени редоследи  метода, канонска историја појмова, аналитичких инструмената.Те досадне књижурде у којима се нашироко прежвакава значење хиљаду пута деценијски поновљених цитата и закључака сасвим је логичан,писмени исход саме науке о књижевности. Она је пресипање из аподикитичног у неинвентивно и   обратно,застрашујућом словно текстуалном сигнатуром изобличено у књишко чудовиште с густином,стеновитим пасусима, жилавих фуснота,вирусологијом  истрошеног апстракта,  и све семантичком магнетном резонанцом типолошки амблематизовано квазифукциналном балсамованом терминологијом(!?). https://antologijaol.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD/univerzitetska-kritika-u-praksi-radivoj-sajtinac/

ЛеЗ 0008281    Опало лишће?! – Како назвати ову књигу, која је настала од песама песника које је антологичар М. Лукић био уврстио у неко од издања антологије српске поезије 20. века НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра, да би их затим ветар коначне верзије, тј. шестог издања исте, развејао као лишће? ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА?(1) – како би предложио дух покојног Јефтића? Или – КОД ДАМСКЕ ПАТКЕ? – како би сугерисао дух покојног Младеновића? Или – КАНТА ЗА СМЕЋЕ? – према стиховима живог Доб. Смиљанића?

Њеног правог подстрекача, Г – дина Т. Ћирића – не вреди питати. Мртва уста не говоре.

Издавачу се чини, да је ово што је отпалоопало лишће, вредно да се сачува и (у)пореди са бројним антологијама савремене српске поезије објављених последњих деценија. Већина актера, или песника, присутних у тим толиким хваљеним бившим, заборављеним купусарама, нашли су се на окупу и овде. Нека им је Бог у помоћи!

Евентуални читалац треба да зна да је иницијална, првобитна верзија ове књиге, сачувана на ЦД “Архив трговаца светлошћу” (Заветине, Београд, 2003 – 2004). Исто тако, евентуални читалац не би смео да заборави и на околност: да ова и оваква књига данас не би била могућа, да није било дугогодишњег рада на антологији НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ…(2)   https://antologijaol.wordpress.com/2011/06/18/zdravo-svete/

ЛеЗ 0008282  v Подсећања. /   Четрдесет година од Лоркине смрти ОМИЉЕН КАО  ГИТАРА / Владета Кошутић /   Објављено у Политици,1976. др Владета Кошутић, преводилац, професор Филолошког факултета у Београду (Београд, 04. 01. 1926 – 21. 01. 2005)  http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/p/blog-page_60.html
ЛеЗ 0008283    ГЛАВОБОЉЕ ПОСЛЕ САЈМА КЊИГА. – Овај текст Милана Влајчића, новинара „Политике“  писан после београдског сајма књига  (штампан пре четрдесетак година), актуелан је и данас. Шта се променило у држави Данској? Да ли је створена кључна карика између књиге и потенцијалних читалаца?  http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/p/blog-page_60.html

ЛеЗ 0008284    Из птичје перспективе. Тридесет година од смрти Жарка Васиљевића / Драшко Ређеп  (Факсимил)  http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/p/blog-page_60.html

ЛеЗ 0008285    Сава Мосић – Бабејићева Песма  http://zavetineatlantida.blogspot.rs/2016/10/sava-mosic-babejiceva-pesma.html

ЛеЗ 0008286    Чуда Хомоља   http://zavetineatlantida.blogspot.rs/2016/10/blog-post_29.html

ЛеЗ 0008287    Тања Пауцановић игра док свира. – http://trecasrbija.blogspot.rs/2016/10/tanja-paucanovic-igra-dok-svira.html

ЛеЗ 0008288    Тања Пауцановић на Виолини

http://trecasrbija.blogspot.rs/2016/10/tanja-paucanovic-na-violini.html

ЛеЗ 0008289    МЛАДА СВИРА ВИОЛИНУ НА СВОЈОЈ СВАДБИ. – Објављено је 07.06.2015. Невена Савић на својој свадби засвирала виолину за свог изабраника Миодрага Добросављевића, али и за остале пријатеље на весељу.  http://trecasrbija.blogspot.rs/2016/10/mlada-svira-violinu-na-svojoj-svadbi.html

ЛеЗ 0008290    Снежана Бабић на свадби у Мустапићу – стари ВХС снимак   http://zavetineatlantida.blogspot.rs/2016/10/snezana-babic-na-svadbi-u-mustapicu.html

ЛеЗ 0008291    Mikica Krstic – Sus, sus, la kulmja mika  http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/2016/10/mikica-krstic-sus-sus-la-kulmja-mika.html

ЛеЗ 0008292    Ekskluzivno! Vlajko Pernic 1993. god. JABUKOVAC  http://zavetineatlantida.blogspot.rs/2016/10/ekskluzivno-vlajko-pernic-1993-god.html

ЛеЗ 0008293    na baciji 4  http://zavetineplusultra.blogspot.rs/2016/10/na-baciji-4.html

Шоле

Шоле

ЛеЗ 0008294    ПОГЛЕД СА ШОПОТА. – Ово су корице Бележнице у којој је Шоле повремено уписивала понешто, желећи да то једнога дана угледа светлост дана, као одштампана књига, под насловом «Манистра». Записала је 25 страница, ситним рукописом, хемијском оловком. Записивала је и у другим свескама, којих се сећам. Ову сам запазио, неколико месеци након што је преминула. То је нека врста роковника, штампаног поводом «200 година Службениг гласила од Новина сербских до Службеног гласника». На првој страници је записала Марко. Финитор. Па то прецртала. Ту је била и фотографија, Шолетова. Снимљена на самом врху Шопота. Пре две године.

Са те фотографије са врха Шопота, коју је снимио њен братанац Никола, Шоле нас гледа, данас, док преписујемо ове њене записе такве кави јесу. Недовршени, али убедљиви…Гледа нас са највишег врха планине на којој је одрастала. Зашто баш та фотографија. Зато  http://carskirez.blogspot.rs/p/1.html

http://zavetine.tumblr.com/post/151929233722/via-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B1%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B8-1-%D0%BB%D0%B5%D0%B7-0008294

ЛеЗ 0008295    МИТОВИ И ЛЕГЕНДЕ ХОМОЉА. ОСАНИЦА, КРЕПОЉИН, БРЕЗНИЦА.. .. http://mladisuzovci.blogspot.rs/2016/10/mitovi-i-legende-homolja-osanica.html

ЛеЗ 0008296    МЕЛНИЦА И ТОПОНИМИ ВЕЛИКИ КАМЕН ВРЦЕЗ 2016. – МЕЛНИЦА И ТОПОНИМИ ВЕЛИКИ КАМЕН ВРЦЕЗ 2016. Традиција, историја и култура, једног народа, некада богатог села које се зове Мелница. http://prevrednovanje.blogspot.rs/2016/10/melnica-i-toponimi-veliki-kamen-vrcez.html

ЛеЗ 0008297    ZUMERIJADA 2016 KLADUROVO. – Објављено је 26.07.2016. – ŽUMERIJADA 2016 KLADUROVO.
Tradicija, običaji i kultura Vlaha sa Homolja, Mlave, Zvižda i Stiga.  Osma tradicijonalna manifestacija Vlaškog specijalitteta „žmare“ http://knjizevnenagradezavetina.blogspot.rs/2016/10/zumerijada-2016-kladurovo.html

ЛеЗ 0008298    Jelenče…..bećaruša    http://trecasrbija.blogspot.rs/2016/10/jelencebecarusa.html

ЛеЗ 0008299    ИВО АНДРИЋ  „РИЂА“ СВЕСКА. – А СТЕПЕНИЦЕ. … – 1. ИВО АНДРИЋ (1892 – 1975 )1 , Еx Понто , 1918 ; Немири, 1920. Еx Понто, Немири, лирика , Сабрана дјела Иве Андрића , Свјетлост, Сарајево – Младост, Загреб , 1977 (друго издање)

Андрић је читавог живота писао поезију у најужем и најширем смислу речи. Овде је представљен РИЂОМ СВЕСКОМ, објављеном у „Књижевности“, бр. 2, 1981, стр. 230 – 231. Приређивач који је објавио те текстове вели :“ Из ове свеске у којој, има записа на одвојеним листовима, издвојили смо две целине : СТЕПЕНИЦЕ. Формат : 14 ,5 х 21 цм .Писано на белој хартији. Записи из године 1969.“

Намерно сам изабрао, из читавог позамашног поетског опуса Андрића, баш ове редове, из рукописне заоставштине, јер , прво, припадају периоду који се „књижи“, друго, јер оживљују из пепела, треће, представљају изврсну „увертиру“ за овакву једну књигу која почиње Андрићем а завршава се Леонидом Шејком.

Метафизичка димензија присутна је у Андрићевом творилаштву од његових најранијих дана. НЕМИРИ (1920), који почињу Немирима од вијека отварају се овим реченицама : “ У дјетињству моме изабрао си ме и означио да идем Твојим путем. – Нису ми биле пуне четири године када сам уснио да ми је са иконе сишао један светац, блијед и окружен цвијећем као мртвац, и предао ми распело које је њему дотежало. / И ништа ми друго ниси на пут дао. / Теби ме је завјетовала мајка моја у часу тјескобе, у једном од оних часова кад нема ниоткуд помоћи и кад су сва врата затворена, осим врата Твојих. / Ко је још видио да се мала дјеца тако опремају у свијет, са крстом сиромаштва и теретом великих завјета? А ипак, Ти си ме тако послао и са лицем оца, који се ријетко смије, строго означио мој пут. / Па како сам могао бити срећан?“ У истој књизи Андрић пише : “ Бог избија као свјетло из сваке ствари створене и сваког живота који се миче. / Осамљен камен на жалу има ауреолу и његова даха, и облијева га јутром и вечером, као љубичаст флуид, сјај сунца које се не види. / Он је као топлина у даху свега што живи. / Он је глух за сате који избијају и цијепају вријеме на парчад, и Он је слијеп за дан и ноћ и све промјене времена. / Он је као миран сјај и велика тишина у којој се чује глас који га нијече. / Он тако добро шути да се већ помишља да га нема. / А Он је мирно срце свих атома“. Или : “ Ја благосивљем , а сјен мојих дланова пада на свијет. / Зашло је сунце и мисо о Богу, и оставили ме сама. / Умор, и задах прашине.. / Вече. Мени се чини да је ово час кад ћу као птица која има неразумљив поглед, одлетјети, заједно са вриском са свијета“.  https://antologijaol.wordpress.com/2011/07/20/%D0%B8%D0%B2%D0%BE-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D1%80%D0%B8%D1%92%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B0/

корице библиофилског издања

корице библиофилског издања

ЛеЗ 0008300    МЕТЛА ДРВЕНЕ МАРИЈЕ,1. – Библиофилско издање, штампано 2002. године. – Белешка овом издању. Ово је практично 32. објављени наслов Мирослава Лукића (1950). Књига садржи 67 стр.  – плус Информације  о поруџбинама, набавци, претплати и куповини издања „Заветина“ (стр. 68 -76).

Преостала 2 примерка (нису више на продају…)

Одломак са стр. 20. КОНФИТЕОР УМЕТНИКА, 1

Претресам фијоке радног стола.

Сусрећем се са многим почецима, давним, запостављеним…

Четрдесет и осма ми је. Напишем ли да су спуштене све рампе, и она најглавнија, пред којом се најдужње чека, то би биосамо делић Истине.

Ухватио ме је око 4 поподне, обилан пљусак, на Видиковцу… (…)

Овај текст се завршава, речима које не треба подцењивати. Речима које нису можда схваћене.  Неких двадесетак година доцније, када сам ушао у 67. годину живовања, уместо свега што бих могао да кажем, напишем, после свега то би биле те речи, на крају „КОНФИТЕОРА…“

*
Ава, Оче, све је могућно теби; пронесу чашу ову мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти.
Тако је говорио Онај чија је душа жалосна до смрти.
И нико није остао крај њега и бдио.
Зар не могоше ни један час пробдети сведоци, ико?
спавају изгледа сви, иако је дошао одсудан час,ево, Син Човечији предаје се у руке грешника.

Овај крај је Гетсиманија, овај дом је њен симбол. http://krugovi.blogspot.rs/2016/10/1.html

ЛеЗ 0009556  

 

Advertisements