152

(Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА

ЛеЗ 0007601  151 Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА

ЛеЗ 0007602 ЈУНГОВО ПУТЕШЕСТВИЈЕ /  Ранко Соколовић.  –  У ноћи 16/17. јануар 2008-е године загледао сам се у властиту душу и запловио пространствима тмине скривеног, непознатог и несвесног. Негде сусретох душу Карла Густава Јунга, на облаку изнад Ивања, подно Радан – планине, сред ћилима који носи пут његовог Базела …
Нешто ме је такло – прошапутасмо углас.
Ко сам ја? Куда идем и какав багаж носим? Где је почетак, има ли краја Универзуму? Снови нас воде у разрешење несвесног – које се вазда рве са свесним, или нас додатно збуњују…?
Под нама сутон цивилизације, векови као трен; живот -кап, трептај и сенка, стаклена чаша, мноштво душа расутих у лутању. Потомак сам највиталнијих и најсрећнијих предака који су своје животне силе гомилали за мене, припремајући ме за мисију снова. Не трошим своје снаге, здравље и време у борби са самим собом; довољно је слепило гомиле, ситни интереси и ускост погледа.
У покушају да дозовем Најмилију, ношен синхроницитетом, 12-тог јануара 2008-е, испео сам се на Петровац, 1156 метара надморске висине  високи врх Петрове Горе. Плам свеће у пустошној црквици Светог Петра и урлик љубави према дубини Изморника, чула је и сваки дан ослушкује, Она, али и Свети Павле. И сам Господ.

ЛеЗ 0007603   Говорни језик ШОПОВА је једна релативно компактна језичка целина са запаженим одступањима код појединих етничких група. Најрељефније и најпотпуније изражен је у селима горњег и средњег тока Пусте Реке (Драги Дел (део) – Бублица, Шевиш, Ранкова Река, Ђуревац, Гласовик, Старо Момчилово, Кожинце, Злата, Горњи Брестовац, Горње и Доње Коњувце, Црквица и Кацабаћ). У нешто измењеном облику среће се у селима и око Бојника, нарочито у Горњем и Доњем Бријању. 

ЛеЗ 0007604 ГАЈЕВА РЕФОРМА / Ранко Соколовић. – Било би штета, када не би смо читаоце упознали са текстом штампаним 1903.године у Задру, у Органу Српске Народне Странке бр. 6 од 6 (19) фебруара те године, листа XXIV.
Први реформатори хрватске књиге, Људевит Гај и његово друштво, узели су српски народни језик за литерарни језик Хрвата из мотива претежно политичких, али нису никада порицали, да је то српски језик. Они су се надали, да ће оба племена, српско и хрватско, усвојити илирско име као опште народно и да ће после по себи српски језик прозвати илирским.  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B8%D0%BD-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%B0%D1%82%D0%B0%D1%80/%D1%80%D0%BE%D1%92%D0%B0%D1%86%D0%B8-%D0%B8%D0%B7-%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BB%D0%B5%D0%B1-%D0%B8-%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%B3%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B0-%D1%80%D0%B5%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0007605 СРПСКА СЛАВА / Ранко Соколовић. – … Српски извори су данашњи српски обичаји, који захваљујући томе, што су Срби у религијским схватањима и навикама врло конзервативни,  па су не само поуздан извор за испитивање прошлости, него за стару српску религију готово извор.

На крају, Веселин Чајкановић закључује; Да би покојник дошао до релативног мира, мора се десити двоје: мора бити прописно сахрањен и мора му се редовно дотурати храна Он затим објашњава, да за то служе мртвачке гозбе – даће, које прате сахрану и сваки помен који следи – седмодневни, четрдесетодневни, шестомесечни, једногодишњи, задушнице…

КУЋНО ОГЊИШТЕ које је играло тако важну улогу у Лепенском Виру,  СВЕТО ЈЕ  и   п о  в е р о в а њ у   с р п с к о г  н а р о д а,  ј е р   ј е   п о в е з а н о    С ДУШАМА ПРЕДАКА  и   т о    ј е    у п р а в о    о н о,   ш т о д о м а ћ о ј     в а т р и    д а ј е    т о л и к и   з н а ч а ј    у    н а р о д н о м к у л т у.

По Чајкановићу, веровање да се у ватри, на домаћем огњишту, налазе душе предака, дубоко је укорењено у српском народу, наводећи Славу и Бадње вече као главне празнике предака у вези са чим је народно веровање да је гост и путник – ЕПИФАНИЈА ПРЕТКА, па отуда и наше гостопримство, понекад рационално необјашњиво. Посебно кад су у питању злодела које су нам туђинци, дочекани хлебом и сољу, начинили користећи широм отворено срце Србина… https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B8%D0%BD-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%B0%D1%82%D0%B0%D1%80/%D1%80%D0%BE%D1%92%D0%B0%D1%86%D0%B8-%D0%B8%D0%B7-%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BB%D0%B5%D0%B1-%D0%B8-%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0007606 ОДГОВОР / Душан Стојковић . –  АПОСТОЛ /  Све саме нежење око Христа, на тајној вечери. Негде, у углу, и ја, залутао, с Тором под мишком, док из апокалиптичног брега исијава лице оне која је чекала да крвљу кажем Не! и да се пуним плућима одвојим од ње, као и од сваке жене во вјеки вјеков. Еда бих окренуо овај чекрк у души. Еда би душа окренула свој чекрк. – ==== извор: Душан Стојковић, СНИВЦИ (изабрана дела), часопис УНУС МУНДУС, пролеће, 2014, бр. 47, стр. 89-249. – Часопис се може поручити преко Нишког културног центра…Бр. тел. 536 – 200 (Драган Милошевић)  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82/%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0007607 ПОЉА ИРАЦИОНАЛНОГ. – изложба компјутерског ликовног надреализма Снежана Б. Стефановић. – …. Одломак из књиге Стојанка Ивановић (1938)  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D0%BF%D0%BE%D1%99%D0%B0-%D0%B8%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE%D0%B3/

ЛеЗ 0007608 Магареће будалаштине… / Б. Тукадруз. – … Вук је забележио читав низ изванредних ствари. Утро је пут за
многе који ће касније доћи. Они су долазили, наравно, и бележили. Са
мањим или већим успехом… Видео сам како их товаре. И не једном сам
се сажалио над том магарећом судбином, али никад ништа о томе нисам
написао до данашњега дана. Гледао сам како товаре сандуке муниције,
које је требало изнети на брдо. Товарили су прво по два, магарац је
носио узбрдо и враћао се. Товарили су по три и четири, магарац се
враћао. Кад су натоварили пет и више сандука, магарац се више није
враћао. Изнервирани, пошли су да га траже и нису га наравно нашли.
Магарац се стровалио у камени понор…И ником ништа.
У тој магарећој улози понекад је рецензент, а не аутор. Аутор
товари, као војници, не војници живота, већ војници смрти. Рецензент
носи, један сандук, два сандука, пет сандука, али већ шест је премного.
У магарећим улогама су често редактори, исправљачи, лектори и
коректори. Педесет и две године сам напунио, и имам отпор да будем
аутор, писац, јер знам шта то значи. Поготову код нас… https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D0%BC%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D1%80%D0%B5%D1%9B%D0%B5-%D0%B1%D1%83%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5/

ЛеЗ 0007609  Из преписке.Избор. ОДГОВОР НА ПИСМА ЈЕДНОГ ПРИЈАТЕЉА КОЈИ СЕ СПРЕМА ДА ПРОГОВОРИ (фрагмент). –   Постоје људи, и међу мојим пријатељма (новостеченим), који се годинама припремају да проговоре. Охрабрујем их месецима, недељама. Хоће ли проговорити напокон, али тако  да их разумем? Да их и други разумеју? Хоће ли наћи, не пут, макар ону узану стазу што води према речима које својим значењима указују на дубину њихових искустава, патњи, оклевања, ломова? Хоће ли изаћи из тог свог тескобног круга, који је збир свих оних другима невидљивих концентричних кругова, што допиру из најдубљег језгра њихове душе?… https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D0%B8%D0%B7-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%B5/

ЛеЗ 0007610 Бетонирање океана / Мирослав Тодоровић. – Из рукописа Мирослав из Трешњевице  САНДУК ПУН ТАМЕ… –  Боже!  Којим ужадима да се попнем ка Теби, да о Твоју равнодушност разбијем тело и душу? Е. Сиоран (Пре мене упутио ово питање)   https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D0%B1%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BE%D0%BA%D0%B5%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8/

ЛеЗ 0007611 Фатаморгана једног немогућег песмовника

Миљурко Вукадиновић, Душан Стојковић

НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ : антологија песама о болести, болницама, болу….

Београд: Фондација Солидарност Србије, 2014…. – 763 стр.; 25 цм. Тираж 500.

ISBN 978 -86-912429-8-5   https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/o/%D1%84%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%83%D1%9B%D0%B5%D0%B3-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%BE%D0%B2/

ЛеЗ 0007612 Списак заступљених аутора.  – Извор: Садржај песмовника „Нису све болести за мене“, стр. (непагиниране, на крају књ., тј. од бр. 756)  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/o/%D1%84%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%83%D1%9B%D0%B5%D0%B3-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%BE%D0%B2/%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BA-%D0%B7%D0%B0%D1%81%D1%82%D1%83%D0%BF%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D0%B0%D1%83%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B0/

ЛеЗ 0007613 Списак преводилаца. . извор: Каталог преводилаца, књига, стр. 764-765 (непагиниране) https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/o/%D1%84%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%83%D1%9B%D0%B5%D0%B3-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%BE%D0%B2/%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BA-%D0%B7%D0%B0%D1%81%D1%82%D1%83%D0%BF%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D0%B0%D1%83%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B0/%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BA-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%86%D0%B0/

ЛеЗ 0007614  ШАЉАПИНОВИ НИСУ РУСИ / Бела Тукадруз. – Из бележница: „Златно Руно“ (Отпад). – Без наслова, без датума. Гомила папира, писана мојом руком, можда деведесетих? Моја мајка је била жива, она прича ову причу, вероватно поводом  смрти сусетке преко пута? – Моја баба по мајци је умрла кад је теби било пет година, једне зиме, баш на свадбу Радета Десе Љубиног….

То се моја мајка мени обраћа, подвлачим – мени прича. Моја мајка је умрла 2002. године, пре једанаест година, а ево, запис је оживљава. Прича испричана и записана тако побеђује смрт.

– Сећаш ли се, била је то велика, лепа, права сеоска свадба? Деци су делили меса и колача, а људима и женама, врућу ракију из бардака и вино из плетених балона.

Пред моју удају, четрес седме било нам је у кући тесно, велика глота, па сам силазила да спавам код баба Љубе. Тамо одем раније предвече, преспавам и дођем ујутро у нашу кућу. Стару кућу смо срушили, живело се у једној кошарици. Магаза је била стављена под кров, али није била довршена. Нова кућа започета…У једној соби су спавали: мој отац Воја и моја мати Мица, мој брат Мића, баба Џана, прадеда Рана и прабаба Станица…. Кад су током рата долазили четници, мораш и њима место да направиш, простре се слама по поду између кревета, сачувај Боже!

Мој отац Воја је саранио своју ташту баба Љубу, све како иде ред. И после – четрес дана, пола године, година….

Никад се није сазнало, ни много година касније – ко је сломио врат баба Љуби?Долазила је полиција, лекар, сецирали, велим, али није  утврђено ко  јој је савио – да простиш – шију крај дупета!… https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D1%83-%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D1%9A%D1%83-%D0%B7%D0%B0-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D1%80%D1%83%D0%BD%D0%BE%D0%BC/%D1%88%D0%B0%D1%99%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%83-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/

ЛеЗ 0007615 Бела Тукадруз. – Аутор ове књиге – без краја  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/o/%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/

ЛеЗ 0007616 Ab ovo Једна од књига Белатукадруза (алиас М. Лукић)  из Сабраних дела (“Вечити чудесни коренови”) КОВЧЕГ БЕЗРАЗЛОЖНИХ УСПОМЕНА.

Имагинарна верзија.  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/o/

ЛеЗ 0007617  ИСТОРИЈА О ХРИСТУ / Ђовани Папини –  Противприрода – Извор: ИСТОРИЈА О ХРИСТУ / Ђовани Папини. – Народно дело, Београд, 1929. – 508 стр. Превод Михаило Добрић. Уредник П. М. Петровић. – Стр.: 129 – 132  – Захтев „не браните се од зла« скроз је противан нашој природи. Али Исус је ту зато да нашу природу покрене да се гнуша онога, што јој се данас допада и да буде задовољна оним што јој је јуче улевало ужас. Свака реч што ју је он изговорио претпоставља потпуну обнову човековог духа. Он неустрашиво устаје против наших склоности, против наших најдубљих нагона; осуђује оно што сви тражимо.  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82/

ЛеЗ 0007618  А ЈА ВАМ КАЖЕМ / Ђовани Папини. »Казано је старима: не убиј … а ја вам кажем: да ће сваки ко се гњеви ни за шта на брата свога бити крив суду; а ако ко рекне брату своме: рака! биће крив скупштини; а ко рекне: будало! биће крив паклу огњеном«. Исус иде право у крајност. Не допушта ни могућност убијања; неће ни да помишља да има човека који би био кадар убити свога брата или га само и ранити. Њему не иде у главу ни намера, воља за убијање. Тренутан гњев, једна погрдна реч, најблажа погрда исто су што и убиство. Учмали, равнодушни духови узвикнуће: претераност. Јер нема величине где нема страсти, то јест претераности. Исус има своју логику и не греши. Убиство је само последњи израз каквог осећања. Са гњева се прелази на ружне речи, са ружних речи на тучу, са туче на убиство.  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82/%D0%B0-%D1%98%D0%B0-%D0%B2%D0%B0%D0%BC-%D0%BA%D0%B0%D0%B6%D0%B5%D0%BC-%D1%92%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D0%BD%D0%B8/

ЛеЗ 0007619 НЕ БРАНИТЕ СЕ / Ђовани Папини

Али Исус још није дошао до најчудеснијег од својих преокрета.
»Чули сте да је казано: Око за око и зуб за зуб. А ја вам кажем: Не браните се од зла, него ако те ко удари по десном твом образу, окрени му и други; и ако ко хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину. И ако те потера ко да с њиме идеш један сат, иди два«.
Стари Закон Одмазде није могао бити одлучније преокренут тумбе. Већина оних што себе називљу Хришћанима не само што се никада нису придржавали те нове заповести, него чак нису хтели ни да се показују да је прихватају. За велики број верних била је она камен спотицања, нешто што Хришћанство не може да прими. На насиље човек може одговорити на три начина: да се освети, да се склони, да окрене други образ. Први начин је варварски: старинска одмазда, мало углађена, сведена у законску форму, али још увек на снази. На Зло се одговара Злом — или лично или преко других, преко органа цивилизоване хорде који се називају судијама и џелатима. Злу што га је учинио први преступник додају се Зла што их врше слуге правде. Доста пута казна се окрене и сручи на осветника, и онда страховит ланац освета, добијајући нове беочуге, протеже се у недоглед. Зло је прелазно.  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82/%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D1%81%D0%B5-%D1%92%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D0%BD%D0%B8/

ЛеЗ 0007620  ПОГЛЕД УНАЗАД (Скривено благо предака)* / Радослав Војводић** –  Недавно сам открио блог посвећен Р. Војводићу, који је како видим – ажуриран недавно (средином јула 2014), и на њему је публикована ова биографија – нешто „фризирана“, јер у њој не видим податак о роману „Ђедо“, што ми је неразумљиво. Ако је већ Војводић објавио друго издање под својим именом, о чему се ради? У чему је ствар, доиста? Да ли се аутор стиди овог свог дела, које ће кроз време- не сумњам – бити читано и чувати успомену на песника и есејисту и некадашњег агилног издавача, и ствараоца коме судбина није била баш наклоњенија? Не би требало, не верујем. Као библиотекар и антологичар, који је деценијама покушавао да заинтересује читаоце различитих генерација за роман „Кнез таме“ Војводића, али безуспешно, ја мислим да сам писац не би смео да се према „Ђеду“ односи као маћеха… Резерве које сам изнео у писму упућеном аутору у вези са „Ђедом“ више су формалне и могу се отклонити, добро би било да треће издање припреми, ма где и ма када то било, пре свега неко од уредника који ће ангажовати одличног лектора. Понављам да је реч о врсној књизи, која је, на жалост, прошла тако незапажено у суштини, о књизи која гледа јасно уназад, унапред, у Бога, у притивприроду човечију – на једном терену који познајем, али који Србија не познаје ни довољно добро, нити можда и не жели да га упозна, са кога очекујем да се појави писац који ће скидати маховину са лица тога света, као што је то учинио Војводић, или још неки о којима најшира јавност не зна много, или не зна ништа. Уопште – тај потес – крајњи североисток, или Дунав, Текија и крајњи југ – Радан планина, Прокупље чека своје нове писце, који се неће постидети свога родног поднебља….  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82/%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4-%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%B4/

ЛеЗ 0007621  РАТ против Србије цементирао је пут за глобални интервенционизам НАТО савеза… –  ИНТЕРВЈУ Курт Грич: НАТО на Косову стварао нови светски поредак. Вук Мијатовић | 21. август 2016. 22:02 | Аустријски историчар Курт Грич о Јужној српској покрајини, бомбардовању СРЈ, лажима ОВК, лицемерју међународне заједнице, интелектуалцима. Западна алијанса је морала да буде трансформисана . – – Термин „нови светски поредак“ се често користи у теоријама завере, али историчари га не употребљавају на тај начин. Нови светски поредак значи успостављање само једне суперсиле и концепта унилатерализма после завршетка Хладног рата. Баланс снага који је постојао током Хладног рата променио се у корист САД, једине преостале суперсиле и њених савезница у НАТО. Али постојала је препрека заостала из Хладног рата – чињеница да је НАТО изграђен као одбрамбени систем. Али, без јасне претње, без значајног непријатеља, јавност је после пада Варшавског пакта почела да преиспитује смисао постојања НАТО. Алијанса је морала да буде трансформисана да не би изгубила сврху. http://httpvrg.blogspot.rs/2016/08/blog-post_22.html

ЛеЗ 0007622 Преврат 1903. године, како то парадоксално звучи, извели су разочарани обреновићевци…. –  ОВИХ дана, тачније 16. августа, навршило се 95 година смрти краља Петра Првог Карађорђевића, краља Србије и заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Сматра се утемељивачем династије Карађорђевић која владала од 1903. до 1944. године. Претходна династија владала је пола века, а нестала је у току једне ноћи. Како говоре историјске чињенице, пад Обреновића изазвали су они сами, нарочито краљ Александар својом непопуларном женидбом са Драгом Машин и насртајима на стечене грађанске слободе и обрачунима са политичким странкама   http://mynevadress.blogspot.rs/2016/08/1903.html

ЛеЗ 0007623  Нова Србија (Мите Ракића). – IX
МОМИНА КЛИСУРА

Од Врање у Лесковац, идући низ Мораву, рачуна се обично 16 часова, али, „какав хат такав и сахат”, стиже се и раније, каткад и за 10 часова.
Ја сам се упутио овим путем.
Насип иде све левом страном Мораве, поред огранка Лепенице планине. Десно је Морава и њена родна долина, окружена планинама. Ту је Курбевца, Превалац, Црни Врх, Масурица, Власина, Чемерник и Ширена планина, а с лева је Лепеница, Пољаница, Мијовачка и Кукавица планина.
Сниже Два Брата, за по’часа десно је вис Превалац, а лево село Прибој. Њих двоје стеснили су овде Мораву и начинили као неко ждрело.
:Од Прибоја до у село Стубол, на лево с пнута,ваља поћи 20 минута.
У овом селу, западно од пута, на видику, на врх једне високе стене, стоји једна мала црквица  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/

ЛеЗ 0007624    Мита Ракић и његово дело о ослобођеним крајевима Србије 1877-1878. године / Владимир Стојанчевић. / ПС. Из поговора Г. Владимира Стојанчевића доносим прве четири стране – сасвим довољно, уз девету и десету главу књиге, да се стекне једна реалнија слика о значају Мите Ракића и његовог остварења. Стојанчевић је углавном у праву. Несхватљиво је нешто друго: да се ова Ракићева књига, или путопис, или студија, појавила тек после сто и више година, иако је врсна по много чему. Зашто није прештампана у редовноом колу, или у некој другој библиотеци СКЗ? Отац песника Милана Ракића, Димитрије Мита Ракић, заслужио је да не буде заборављен! Дошло је време да коначно изађе, из дугогодишње сенке и таме, пре свега својим талентом, даром, обавештењима и проценама, запажањима. И добро би било да ново издање ове књиге Ракићеве не буде фототипско, већ критичко издање, који би требало да припреми неки од српских професора књижевности (било би сјајно да то уради можда проф. Пејчић, који је иначе написао изузезно монографско дело о сину Мите Ракића?) који предају 19. и 20. век. Има више разлога за то, али, о том потом. И на другом месту…. Један од разлога је и тај, што је ово музејско и фототипско издање одавно исцрпено, али и тај што српска куилтурна историја вапи за таквим књигама… (Б. Т.)  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%9B-%D0%B8-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%BE-%D0%BE-%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BC/

ЛеЗ 0007625   ИЗВОДИ  „ИЗ НОВЕ СРБИЈЕ“ МИТЕ РАКИЋА  (1). –  НАПОМЕНЕ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА

Из књиге Мите Ракића, прештампао сам, на овој локацији два поглавља, девето и десето; али ми се учинило да би било добро, додати, макар у два не тако широка избора, и изводе из осталих поглавља Ракићеве књиге „Из Нове Србије“, коју сам читао окаснело, тек 2014. године!, са одушевљењем, са којим сам у раној младости читао Љермонтовљевог „Јунака нашег доба“. Ракић није написао роман, ни путопис, већ једну врсту извештаја, не само за ондашњу владу Србије, него и за потомке, који су га заборавили, скоро потпуно, осим људи из лесковачког музеја који су се присетили да сто и више година, после првог објављивања ове књиге у виду чланака у Отаџибини, приреде једно издање у симболичном броју примерака, и то је прошло скоро незапажено и у јавности крајева тзв. Нове Србије, и у најширој српској културној и књижевној јавности. Надам се да ће ови одломци, окаснело и накнадно, ипак, заинтересовати потомке да поново читају своје заборављене – неправедно заборављене писце, а био бих срећан да кроз коју годину угледамо и ново, критичко издање ове Ракићеве књиге, као и споменик, који је овај српски писац и академик, и отац песника Милана Ракића, заслужио да му се подигне, у Власотинцу, Димитровграду – некадашњем Цариброду, у неком од места Лужнице, Власотинцу. Било би лепо да подигне споменик и општина Бојник, или Лебане, или удружене општине овог региона – Димитрију Мити Ракићу, који је скоро пола године посветио обилажењу ових крајева, које је описао тако да то представља не само вредно књижевно дело да га публикује СКЗ, која је то одбијала у своје време, или неки други српски издавач који би имао снагу да укаже на неправде и невероватан заборав. Ови изводи, овде у овом првом блоку, много боље говоре о профилу путописца и интелектуалца, какав је био Мита Ракић, него све оно што се може наћи у тзв. купусарама историје српске књижевности, или у дебелим и досадним докторским дисертацијама, које се често држе, као пијан плота, многих предрасуда или наметнутих академских догми, или отрованих наркозом идеологије и ускопартијских плићака.  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B8-%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%9B%D0%B0-1/

ЛеЗ 0007626 ИЗВОДИ  „ИЗ НОВЕ СРБИЈЕ“ МИТЕ РАКИЋА  (2)  . – Ах, како си срећан, Деда-Мисаило, што, не мичући се из пустиње своје, живиш само у прошлости, блажиш душу своју сановима које ти срце сања, а не знаш како је и шта бива у свету око тебе ! Јер како би било теби који си се за -Српство борио, како би било српскоме срцу твоме кад би сазнао да је, не Ени-Дуња, — она је далеко и не меша се у нашу судбину, — него ова Стара Матора Дуња, Јевропа, решила и утврдила да твоје Бакарно Гумно буде турско гумно, и да не само оде твоја српска Софија, него и твоје Знепоље, твоја Богородица и твоја Петка, па и сам ти, Деда Мисаиле, — да одеш „под Бугарију” и да будеш Бугарин !  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B8-%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%9B%D0%B0-2/

ЛеЗ 0007627  X БУКОВИК, ЗАПЛАЊЕ И ЛУЖНИЦА /  Димитрије Мита Ракић. – Велика Госпођа, 2014. Напуту према врху Старе планине, Бабином зубу… (Власинско језеро)  –  … X
БУКОВИК, ЗАПЛАЊЕ И ЛУЖНИЦА

Од Лесковца у Пирот има 12 часова. Пут води на исток, на Власотинце, уз реку Власину, преко земљишта које се, по закону од 14 маја 1878, зове срез власински, у округу лесковачком, и потом срез лужнички, у округу пиротском.
Административна подела ретко кад одговара природној подели, и називи се ретко кад узимају из уста народних.
Тај је случај и овде.
Али мени је увек милије знати како народ граничи и зове овај или онај крај , него како су га чиновници прозвали.
Земљиште између Власотинаца и Пирота, подељено је у народу на две, области, Једна се област зове Буковик, а друга Заплање.
Буковик је у народу оно, што је у власти срез власински; а Заплањв је само у неколико оно, што иде срез лужнички.
Повуците једну пругу с планине Крушевице на село Свође, и, од њега, на Дешчани Кладенац (у Знепољу), конгреску границу нашу, па је одатле савијте на запад, и саставите с Момином Клисуром, код Џепе, и онда имаде Буковик:
Повуците другу пругу од села Кутине , на Крушевицу, па је, Љубераждом, вежите за Стол (опет, на жалост, садашњу дефинитивну границу нашу), и то вам је Заплање; одатле је сведите пред Пирот, докле планине хватају, и онда имате Лужницу.
Ми смо именом реке Власине поклопили народни Вуковик, а Заплање је подељено на два округа и три среза, на копривнички и ак-паланачки у нишком, и лужнички у пиротском округу.
Бар да је копривнички срез задржао име старог Заплања; он је сав скројен од Заплања, и неправда је назвати га по једном селу у том срезу Копривници.

https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/x-%D0%B1%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BA-%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B8-%D0%BB%D1%83%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5/

ЛеЗ 0007628  ЗЛАТСКО КАЛЕ. – Србијом уздуж и попреко. Уочи Велике Госпојине, 2014. Поглед са Радана на северозапад (снимци „Заветина“). –  5.3.2. Златско кале

Иако је готово потпуно неистражено, по ономе што је записано о њему и по остацима који су, на жалост, мало сачувани, Златско кале је најстарије и вероватно највеће античко насеље у Пустој Реци. Реч је о једном позно-античком насељу које је подигнуто у V веку пре свега из одбрамбених разлога, али и као једна за то време урбана целина. То је, како тврди Ф. Каниц, било веће војно утврђење на важној римској саобраћајној раскрсници.
Фон Хан у свом путопису „Од Београда до Солуна“ пише о овом античком насељу (Ruine von Slata) и чак тврди да су то рушевине града Hameuma (39/42). По величини Златско се кале може поредити са Царичиним Градом (захвата око десет ха), а добрим делом и по укупној организацији самог града и квалитета градње појединих стамбених и других јединица.
Преко овог насеља укрштале су се у то време две важне саобраћајнице: једна са севера на југ, а друга из правца Ниша за Јадранско море. Његова локација је била изузетно повољна како у одбрамбеном смислу, тако и у погледу услова за живот и рад његових житеља. Са севера је насеље било заштићено реком (Гласовичком) и њеном врло стрмом обалом у том делу. Са јужне стране је формирано вештачко језеро преграђивањем Златне реке (остаци зида високог 6 м и широког 3 м сачувани су доданас). Са источне и западне стране изграђено је више чврстих, високих зидова и откопа који су град делили у више урбаних целина (пет-шест). Њихови су трагови такође још видљиви. И с једне и с друге стране је требало савладати најмање по три зида и прокопа да би се дошло до центра града где се, иначе, налазе остаци велике катедрале и других јавних грађевина.
Град је, према свему, имао водовод и канализацију   https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5/%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B5/

ЛеЗ 0007629  АРНАУТЛУК. – 5.7. Арбанаси у Пустој Реци. – Надирање Арбанаса у Пусту Реку почиње пред крај XVIII века и то како са југа преко Голака, тако и са запада (са Косова), преко Горње Топлице. То надирање су Турци не само толерисали већ и подстицали, јер је то било време њиховог све већег пропадања и расула, па им је у борби са Србима био потребан и један такав савезник. Почетком XIX века Турци губе добар део Србије, а трпе поразе и у другим деловима њиховог великог царства. Велики број Турака се повлачи према јужним, граничним областима Турске од којих је једна и лесковачки крај заједно са Пустом Реком. У таквој ситуацији они су најчешће били без средстава за живот, па се у овом крају намећу за господаре („заштитнике“) појединих села уз наметање посебних глоба и кулука То је већ „превршило меру“ код ионако оптерећених Срба, па су у то време у овом делу често дизане мање или веће буне. Најпознатија је била она из 1841. која је букнула у читавом крају, али за кратко време врло свирепо угушена У области Јужне Мораве (и Пусте Реке) спаљено је тада 224 села, а велики број људи је морао да пребегне у Србију (око 1.300). То су Арбанаси посебно користили да се настане у испражњена и попаљена села. Турци су дозвољавали све што је ишло на штету Срба, па су чак дозволили да у многим селима лесковачког и пусторечког краја не само долазак Арбанаса, већ да постану нека врста господара у виду читлук-сахибија. Удруживањем са Арбанасима, Турци су разбијали српско етничко јединство и омогућили одсецање јужних крајева Србије од матице Србије (за време Милоша, Михајла и Милана Обреновића)  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5/%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B0%D1%83%D1%82%D0%BB%D1%83%D0%BA/

ЛеЗ 0007630    Шумске јагоде Шумске јагоде / Милутин Ђорђевић*, 1934, Злата  . – Рано летње јутро. Радан планина још спава опијена мирисом трава и сад је полако буди мноштво птица и радозналих зверчица.
Лутам, тако, њеним зеленим пространством, удишем је, славећи ово јутро свим својим бићем. На једном пропланку застадох скоро без даха:
Шумске јагоде!   https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5/

ЛеЗ 0007631    Литије  –  Литије су летња сеоска (колективна) слава сваког појединог насеља. Већина села у Пустој Реци за своју колективну славу имају Св Тројице (први, друг или трећи дан) али и друге ‘ крсне славе“.
Тај дан се слави исто као и зимска слава с тим што су гости рођаци пријатељи из других села и крајева и нема посебних позива да се дође на славу.
До подне се окупе обично пријатељи и рођаци и тада износи мезе и пиће па се уз чашицу и „прихватање“ дуго прича, распреда, каткад и уз песму. У то време ромски „свирачи“ (обично по двојица тројица) долазе пред кућу и одсвирају нешто чиме назначују да су ту. Домаћин их, по правилу, прихвата, позива унутра и почиње песма и свирка. Ако су гости „ћевлије“, односно већ у штимунгу, наручују своје песме, креће опште весеље, а каткад се и заигра коло у дворишту. Нису ретки случајеви да домаћин са гостима „закупи“ ову веселу дружину. Ништа зато. Таквих „музичких група“ има више у селу, јер се на овај начин добро заради и лепо почасти.  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5/%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5/

ЛеЗ 0007632    Креативан човек. – Животни пут аутора монографије Пуста Река и Пусторечани Милутина Ђорђевића. –  Србијом уздуж и попреко. Уочи Велике Госпојине, 2014. Драги Дел, детаљ.  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5/%D0%BA%D1%80%D0%B5%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D1%87%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA/

ЛеЗ 0007633    ПУСТА РЕКА И ПУСТОРЕЧАНИ / Милутин Ђорђевић. – Географска карта Пусте реке, преузета из илустрованог додатка на почетку проширеног издања Ђорђевићеве књиге из 2000.   https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5/%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0-%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD-%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92/

ЛеЗ 0007634    МУЗЕЈ ПОДГОРЕ, и коментари. – 1.8. Музеј* Пусте Реке у Бојнику

Одавно постоји потреба да се у области археолошких и других сличних истраживања материјалне и духовне културе Пусте Реке оснује једна мања музејска јединица која би уско и на принципу поделе рада и задатака сарађивала са музејима у Лесковцу, Прокупљу и Нишу. Тиме би се направио значајан корак у циљу организованије заштите већ откривених археолошких и других локалитета који, како је познато, убрзано пропадају (нарочито са истиче сва тежина и актуелност проблема али и аруштвене небриге у пропадању Царичиног Града и још неколико познатих локалитета). Дом културе у Бојнику располаже мањим простором за организовање једне такве музејске јединице, а њен рад би био почетак културног догађања и друштвене бриге да се на овом подручју нешто чини. То је друштвени интерес Пусте Реке, али и Републике Србије у целини. –   == КОМЕНТАРИ
Могао бих и сам, као човек, који иде Србијом уздуж и попреко, у трагању за погодним земљиштем и амбијентом за оснивањем Музеја Заветина под ведрим небом да потпишем горње редове – професора Ђорђевића. Зар ме последњих двадесетак година, није вукло и према Радану, и то трагање за таквим простором? Али – музеји се у Србији не оснивају тако лако и брзо. Или је број оних људи који знају и схватају потребу оснивања таквих, макар и мањих музеја, мали. Кругови тих људи су мали, чак и кад они својом драгоценом енергијом одашиљају безбројне концентричне кругове.Уместо музеја, сад се зидају неке друге зграде. А не куле Косанчић Ивана или архиви који би чували памћење народа појединих региона, које је, као и пусторечко – трауматско. То сам схватио, уствари, поодавно – пре више од петнаестак година, штампајући 3. издање књиге „Музеј Немогућег Ратара“, које започиње in medias res , размишљањима са карактеристичним насловом („Зидање Скадра“): Да ли ми је Бог послао Фатаморгану Комплекса Спасово да би последње године мога живота ставио на највећа могућа искушења? –   Србијом уздуж и попрекоУ трагању за местом погодним за Музеј ЗАВЕТИНА (музеј под ведрим небом). Има једна таква страница на импозантном „Сазвежђу ЗАВЕТИНЕ“, планетарно доступна. Не заносим се више и не заваравам, од тренутка када сам поставио основе тога Сазвежђа. Не, није уопште више – што се мене тиче – неопходан Музеј Немогућег Ратара, ни Музеј под ведрим небом (Заветина), довољан је један салаш, Салаш СЕВЕРАЦА – макар и у најзабитијем делу земље Србије, где би се чувала архива и Библиотека „Заветина“. Знам да има испражњених и напуштених читавих области – делови Радана, северна и североисточна Србија; лутајући тим крајевима последњих година, захваљујући ретким и добрим људима, упознао сам једно лице Србије, које је обрасло маховином, кудравом и бујном маховином, значи скоро потпуним заборавом. Видео сам куће напуштене, у које нико није улазио, нити их обилазио, најмање двадесет и више година. У таквим бих крајевима – нека ме прогласе и занесењаком – купио неки адекватни напуштени салаш, обновио га, упоредо са радом на ширењу концентричних кругова тзв. београдских „Заветина“. Не очекујући у томе помоћ ни државе ни филантропа; не, ми немамо филантропа; умрли су овде пре него штои су се родили. Што каже наш народ: У се и у своје кљусе! –  Панорама подраданског села Ивања, у коме су рођене и сестре Соколовић – Мирјана (1949), и Шоле (1953) – пример особа које нису прекидале никада пупчану врпцу или везу са родним крајем и родним домом, и чији је дом налин на неки приватни сеоски музеј, посед, кроз који протиче Ивањска река. Соколовићи нису запоставили оно што су им дедови и очеви оставили, напротив. –  Велика Госпојина 2014. Погледајте ову лепоту Власинског језера, али и српских планина. –  Зар ту не би могао да се подигне Музеј традиционалне културе – не само тога краја, него читаве планинске Србије, Балкана? Лепота постоји не само због неба него и због људских очију, не само једног поколења, или шачице визионара и занесењака, филантропа и песника, него и читавог низа поколења. –  Ја сам одавно на том путу, пријатељи знани и незнани! Тај пут води до Салаша СЕВЕРАЦА, али даље и више, до Лепоте. Ја сам на том путу, са штапом у руци, а ви?

Имате ли снаге да се запутите овим чини се заборављеним и немогућим путем?

(Последњег дана августа 2014. У Београду)  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5/%D0%BC%D1%83%D0%B7%D0%B5%D1%98-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B5-%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8/

ЛеЗ 0007635    Треба мењати устав и председника државе бирати у парламенту па нека већинске странке сносе пуну одговорност и не заклањати се иза гласача ПОВОДОМ тзв. конкурса опозиција за председничког кандидата  http://homoljskimotivi.blogspot.rs/2016/08/blog-post.html

ЛеЗ 0007636    ПОСЛЕ МАЈЧИНЕ СМРТИ… – Наспрам Фонда закопаног блага – сурови пејсажи стварности, немилосрдни закони, ситни људи.

Муве.

Уочи  четрдесет дана + Н. Лукић ( Петак, 5. јул 2002. године). Продавница „Звижд“, куповина ове свеске, и тоалетне четке. Муве…

Швајини јабланови.

Сви живе од нечег…

Свеже летње јутро.   http://zavetinealineja.blogspot.rs/p/blog-page.html

 

ЛеЗ 0007637    КАД ПРОСЦИ СУДБИНЕ СКРИВАЈУ  ЈАКОВЉЕВ КАМЕН / Зоран М. Мандић. – Писање све дубље тоне

У понору расправа о језику

Оних који су стали у развоју и

Личе на неуредне песме

Сачињене од рециклираних речи

Од смешних пристанака на компромис

Са излизаним тематским кућиштима

О љубави

О патриотизму

О фантастичном изгледу

У све тмурнијем излогу природе

У трагичној лепоти црног

Посивелог од убуђалости белог  https://sites.google.com/site/krmikovac/iskustva/kadproscisudbineskrivajujakovlevkamen

ЛеЗ 0007638    Корен. – Књижевност отпора / Мирољуб Милановић. – Раскорак између норми друштвених система и слободе појединца неминовно доводи до отпора, јер живот не трпи догму и кида је, како би се изразио и опстао. Историја људске цивилизације пуна је примера, а ако се боље погледа, од отпора се само и састоји. Уколико је раскорак између норми друштвених система и слободе појединца дубљи, отпор је жешћи, па су жртве веће и значајније. Без отпора човек би изгубио своју суштину и живот у ропству свео би се на пуко битисање. Отпором се брани минимум људског: шта је човек и шта би могао бити. вОд свог постанка до данас, књижевност је имала прометејску мисију да тај пламен разгори и одржава. Пад књижевности отпора у појединим раздобљима људске историје, значио је и пад људског и племенитог и уситњавање човека. Њено место попуњавала је књижевност дворских удворица и забављача, створена за доколицу и разбибригу али увек накратко, да би завршила тамо где и припада: на ђубришту историје. https://sites.google.com/site/krmikovac/knizevnost-otpora/koren

ЛеЗ 0007639    РУКОПИС ИЗ ФИЈОКЕ / Миленко Д. ЈОВАНОВИЋ. – КОМШИЈСКИ  ПЕТАО

Ако не престане да кукуриче

онај петао из комшилука

гиљотинираћу га части ми

ко Французи  Робеспјера

 

Неда мира тај крештави рапсод

мора да је учио певање код херметиста

јер док се рвем са речима

Булазни – тај критик мога пера

Д. Горевница – Београд

(2008-2009)   https://sites.google.com/site/krmikovac/knizevnost-otpora/rukopisizfijokemilenkodjovanovic#

ЛеЗ 0007640   ТРИ ПЕСМЕ / Радивој Шајтинац. (Прве две есме примљене  25. новембра („Богоувлаке“„Дневни епитаф“ ),  уз пропратни коментар :“ne mora se  ni objaviti /ne mora se ni procitati /ali neka su  u Velikoj praznini /one same  odlucuju ), трећа  („Документ….)“ 23. децембра 2014.)  https://sites.google.com/site/krmikovac/knizevnost-otpora/dvepesmeradivojsajtinac#

ЛеЗ 0007641    СРПСКА НАРОДНА  ЕПИКА  КАО  ИЗВОР  АРХЕОЛОШКЕ  ИНФОРМАЦИЈЕ / Драган Јацановић. – Народна поезија представља један од сегмената српске духовности. Иако су у њој сачувани многи елементи традиционалне српске и старобалканске културе из различитих историјских периода, народна српска поезија је у највећој мери посматрана кроз призму књижевности, језика, етике и етнологије.
Изузев бројних епских песама о ослобођењу Србије и Црне Горе у XIX веку, које описују реалне историјске догађаје и јунаке, сви остали покушаји да се појединим епским песмама и њиховим јунацима да историјска основа, нису дали задаовољавајуће резултате. Стојан Новаковић је покушао да Облачића Рада из народне песме изједначи са Радичом Поступовићем, великим челником Кнеза Лазара (Новаковић С. 1982.). Ненад Љубинковић, на први поглед аргументовано је покушао да да историјску основу читавом циклусу песама о Косовском боју и Марку Краљевићу (Љубинковић Н. 1996.)
Историјска основа појединих српских епских песама је давно доведена у питање. Натко Нодило у својој обимној студији каже:“Није нипошто мучно, већ првим погледом,  назријети, да о хисторијскоме какву догађају, што би пјесма била прихватила и по народу разнијела, овде не може да буде говора https://sites.google.com/site/krmikovac/narodna-knizevnost/srpskanarodnaepikakaoizvorarheoloskeinformacije#

ЛеЗ 0007642    КРИТИЧКИ ОСВРТИ / Александар Лукић. – EPPUR SI MUOVE?  –  Пошто у српској књижевној парохији, они за које се мисли да су позвани, имају преча посла; пошто, у суштини, у њој има тако мало монографских дела о појединим писцима; пошто књижевне критике писаца, самих писаца, који су се као такви потврдили, мало има, написао сам ову књигу, да попуним једну празнину. Постоје, наравно и други разлози- књижевни пре свега (не фамилијарни). Нисам писао мемоар, нити успомене, већ оно што би требало једном да уради српска књижевна критика, ако уопште још и постоји такво нешто. Ова књига може бити од знатне користи како на једној страни истраживачима и тумачима књижевног опуса М. Лукића, тако на другој страни и преводиоцима и најобичнијим читаоцима…”

Преоштро. Претерана очекивања… Па ипак, у међувремену (од 2001. до данас) појавило се неколико књига о романима и поезији М. Лукића.

Eppur si muove!

У Русаљу, штампаном као библиофилско издање 1999, постоје и ови редови:

Говорим о бетону… Ругам се… тумачима катедарским… Бетонска плоча је иста као пре пет, десет, педесет лета…Бетонски стубови културе још се држе, бетонски лукови…Много фини и начитани. Аналитични. Акрибични.

Пробрани… То су они…Дресирани од малих ногу…

Читавог дана околишим око бетона, око тешко

ухватљивих, већ позеленелих бетонских кошуљица...”

Тај говор стваралачке или неофицијелне критике, преко потребан пре свега српском друштву, књижевности и култури, утицао је и утицаће на оне који долазе: утицај М. Лукића ће се ширити…

Крајем лета 2006.  https://sites.google.com/site/krmikovac/aleksandar-lukic/eppursimuove

ЛеЗ 0007643    ХУСАРСКИ ПОХОД /  Сергеј Гловјук, Русија. – БРЗИ

Заборављена, ћушнута у страну,

постаја дрема, чека воз у нади.

Прођоше возови, без намере да стану.

Трошна, задимљена станична зграда,

рампа, прелаз, два семафора: мрзи

један другог, оба би побегла,

ћуте мрзовољно. Ал гле, тутњи брзи,

прашина се дигла, на перон слегла.  https://sites.google.com/site/krmikovac/prepevi-na-srpski/husarskipohod#

ЛеЗ 0007644    РОМАНЕСКНО, А У СТИХОВИМА / Милисав  Миленковић. – ЛУКИЋ, Мирослав, 1950 – Moara parasita : лице / Белатукадруз. – Пожаревац : Центар за културу, Едиција Браничево, 2012… – 321 стр.; 21 цм. – (Библиотека AB OVO; књ. 24). – Ова књига је зналачки и добро компонована и цео њен садржај сличан је животном току који се извором зачиње у детињству, а потом прати све изазове, подводне и надземне препреке, да би у завршној песми све било заокружено својевременом ретроспективном слика света, реминисценцијама на прошло време, али и на садашње тренутке. Отуда и помисао да овако компонована јесте својеврсно романескно штиво у стиховима, често везаним. То не да није недостатак, већ својеврсни квалитет.

Следећи асоцијације које изазива онај придев „Пуста“ и око кога се роје слике и рађају мисли, неминовно се у сећању јавља наслов ПУСТА ЗЕМЉА Томаса Стерн Елиота, до кога се стиже варирајући и наслов Лукићеве књиге ПУСТА ВОДЕНИЦА. Није то само асоцијација по појмовном и звучном значењу, већ и по тематици којом се ови песници баве. Наравно да је реч само о асоцијацији, никако о поређењу и упоредном вредновању оба дела.

И док је Елиот у ПУСТОЈ ЗЕМЉИ изразио „запањујућу моћ разочаравања у послератне године“ (како је написано у ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ БРИТАНИКА), дотле Лукић у тексту „Бесмртне заблуде“, експлицитно каже: „Стицајем околности Елитова ПУСТА ЗЕМЉА и овај рукопис скромно назван МОАРА ПАРАСИТА, имају нешто заједничко као основну тему и прву песничку материју: Време. „А неминовно је да се Елиотова разочарања на неки начин доведу у везу са Лукићевом прокламацијом: „Лудило и распамећеност Србије…              Moguće je da je profunkcionisala neka trancendentalna linija koja ponekad spaja ljude iz različitih vremena, ali koje objedinjava pulsirajuća nit. Sve mi se čini da je ovde u pitanju mitsko koje se kao neukrotivo tkivo razliva i spaja srodne.

Na svoj način i taj vlaški naziv MOARA PARASITA odnosno PUSTA VODENICA zvukom nosi svojevrsnu etno-egzotiku u kojoj se odjednom naslute koreni neuništivog trajanja, ono mitsko što se iz kolektivnog pamćenja, običaja, rituala, iz vekovnih naslaga duhovnog stvaralaštva i sačuvalo i ulilo iz davnih i ova vremena. A u svemu tome jesu i zlatonosne radosti, kao i gorčina oporog opstajavanja u kome se mešaju razočaranje i gnev, ali i uspostavljaju tajne veze koje opasuju ovu civilizaciju.

https://sites.google.com/site/krmikovac/milisav-milenkovic/romanesknoaustihovima#

ЛеЗ 0007645    СЛОВЕНСКА БАЈКА. – Извор : Милисав Миленковић: КАЛЕМЉЕНА ТРЕШЊА ЛАВА НИКОЛАЈЕВИЧА, Просвета, Београд, 2012  –  1.       Побећи! Побећи!

Одзвањало је у слуху, души његовој.

Бежати било куда. Бежати и ако не зна ни где сунце излази, ни где река извире. Бежати не у нешто одређено. Не у неки град или кућу. Не у загрљај или смрт. Бежати из ових зидина које се као неко бело лудило уливају у свест, у буђење. У сваки покрет и мисао. Побећи од ових развалина у којима по ноћи среће солдате, пијане и жедне, како трагају за неком одбеглом женском ко зна куда. Кажу: једином женском која је посетила Црну кулу, а солдати је одмах повели у своје подруме испод куле. Женска, девојка је још била, дошла је да тражи брата који је давно заробљен, онда кад је она имала три године. Сазнала је од неког старца који је њима поткивао коње да је њен брат, још доле у подрумима Црне Куле, али да неће да изађе јер, иако му дозвољавају да изађе он неће јер не зна куда ће  https://sites.google.com/site/krmikovac/milisav-milenkovic/slovenskabajka#

ЛеЗ 0007646    Из нових књига српских песника. – Три песме / Александар Лукић. – Из књиге: КУКАВИЧЛУК, 2012. https://sites.google.com/site/krmikovac/aleksandar-lukic

ЛеЗ 0007647    XI. тражило  га

човека бисере на сунцу

тражило га  / Агњешка Сиска (Agnieszka Syska)

тражио сам кућу са шест прозора

један прозор на једном зиду

квадрат бејаше четворооки и ватрооки

ујутру виде сунце сунаца  јару јара

виде много гледајући у прозоре

не беше самоок

свакога јутра ишао сам до његовог зида*

свакога јутра скидао сам његов прозор

свакога јутра скидао сам његово око

стављао сам његов прозор на под*

стављао сам његово око на плафон   https://sites.google.com/site/krmikovac/prepevi-na-srpski/agneskasiskaagnieszkasyska

ЛеЗ 0007648   О НЕКИМ ПОЕТСКИМ ДИМЕНЗИЈАМА ПЕСМЕ „ПРОЛЕЋНО ПИСМО…“ МИРОСЛАВА ТОДОРОВИЋА /Љубиша Радовановић. – … Предмети и појаве у Тодоровићевој поезији и овој песми међусобно се везују захваљујући заједничком кругу особина које надживљују тренутне условности њиховог положаја и формирају распоне ванвременског трајања. Природа и биће премештају се из хронолошког тока ствари у вечност суштина, реални облици претачу се у домен имагинарних представа и суштина. Реалност природе, лепота српског села и пејзажа поезијом прерастају у домен аутентичне импресије… https://sites.google.com/site/tragovi1/pesnici-kriticari/onekimpoetskimdimenzijamapesmeprolecnopismomiroslavatodorovicalubisaradovanovic#

ЛеЗ 0007649    СУШТАСТВО ПЕВАЊА (ИЗ) ЖИВОТА / Мирослав Тодоровић. – Ранко Павловић: ЗРНО, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2014.  https://sites.google.com/site/tragovi1/pesnici-kriticari/sustastvopevanaizzivotamiroslavtodorovic#

 

ЛеЗ 0007650    УНУТРАШЊИ КОСМО/С ПЕСМЕ / Мирослав Тодоровић. – Радослав Вучковић: Одабране и друге песме,  Библиотека  Бдење, Културни центар Сврљиг, 2012. – Из шест објављених збирки,  са  новоиспеваним песмама, песник Вучковић је ко-мпоновано седму „Одабране и друге песме“. У напомени пише: „Све ове песме настале су у периоду од 1967 – 2012. Период, довољно дуг да се још једно казивање заокружи, поготову што су песме, иако различите по спољашњој структури, веома сродне, по унутрашњој суштини“. Унутрашња суштина  је слика, и стање, песникове душе, оне „фине честице која уздиже читаво човекове биће“ како поезију дефинише Хазлит. Мишљење да песник пише једну песму потврђује и Р. Вучковић без обзира на њену „тематску разноликост“ унутрашња суштина  песме је њено језгро (срце) које спољашњу структуру одржава. И заокружава…  https://sites.google.com/site/tragovi1/pesnici-kriticari/unutrasnikosmospesmemiroslavtodorovic#

ЛеЗ 0009543