151

(Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА

ЛеЗ 0007551 Херој Мустафа Хусеин. – Када су му пред очима Американци убили оца и ујака, дечак је узвратио и убио је 14 америчких маринаца. Борба са у унуком Садама Хусеина трајала је око шест сати. Када су Американци убили малог Мустафу, нису могли поверују да их је толико времена држао један мали дечак. На крају чланка о Мустафи Хусеину новинар Њујорк Тајмса Роберт Јеиск пише: „Да смо ми имали некога као што је овај дечак, изградили бисмо му споменик у сваком граду. Свуда би се причало о његовој храбрости, био би узор за млађе генерација, сада и у будућности – за сва времена!“  https://plus.google.com/+MiroslavLuki%C4%87zavetine/posts/LaBfojMLNVz

ЛеЗ 0007552   150 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)  ….. Гранит на граниту. –  Почаст сељаку ратнику М. БОШЊАК | 14. август 2016. 19:26 | На Галичу, код Горњег Милановца откривено обележје – у знак сећања на српског војника из свих времена. Споменик ратнику сељаку састављен је од две гранитне громаде, као симбол чврстине и снаге. –  Данас је откривен Споменик српском сељаку ратнику из свих времена, јединствен такве врсте у Србији. Споменик ратнику сељаку састављен је од две гранитне громаде, као симбол чврстине, постојаности и духовне, патриотске снаге. – Каменови су били грудобрани ратницима у најжешћим бојевима, јастуци у тренуцима предаха …  https://surbita.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BF-%D0%BA%D0%BA-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0/a/%D0%B1/%D0%B2/%D0%B3/%D0%B4/%D1%92/%D0%B5/%D0%B6/%D0%B7/%D0%B8/99-2/100-2/150-2/

ЛеЗ 0007553   ВЕСИНЦИ – елементарни  Родослов (Соколовићи) 

ЛеЗ 0007554   БЕЛЕШКЕ ПОВОДОМ ЧЕТВРТОГ КУЋИШТА МОЈЕ ФАМИЛИЈЕ / Коли Ивањска  . – У детињству се често, кроз приче, пробијало, понешто о нашим прецима. Све до четврте генерације уназад гледано. Много тога се заборавило о првој генерацији која се зауставила у данашњем атару села Ивања…Гробови би могли више да посведоче од потомака о онима који су сахрањени у њима. Сигурно доста тога знају и она два висока горуна израсла усред ивањскога гробља изнад оронуле капеле? Они су расли из костију покојника и упили су корењем понешто од оних тамо покопаних? Горуни говоре шуморењем – зато их треба понекада ослушнути, готово ритуално, као што се пале и свеће… Ивање је четврто кућиште моје фамилије. Оно пре њега – Божурња код Тополе, Црна Трава -једноставно су називали старина.

ЛеЗ 0007555   Леб и артишка.Пролог / Ранко Соколовић (2) – Увод у веома занимљив рукопис. Поднебље дунђера и ратника  . – ЦРНА ТРАВА БЕЛОМ ГРАДУ*[1]
 
О градитељском дару Црнотраваца набоље говоре здања која су подигли – Савезна Скупштина, Црква Светог Саве и Руска црква у Београду, хотели “Москва” и “Бристол”, Геолошки завод, Филолошки факултет, старо здање Поште код железничке станице, палата “Албанија”…
Ратници и неимари
На гребену Београда, на месту некадашње градске кафане “Албанија”, никла је 1940.године истоимена палата, наредних 35 година највиша зграда престонице. Њен конструктор, инжењер Ђорђе Лазаревић, родом из Црне Траве, професор и академик, осим што је у историју домаћег градитељства ушао као врсни стручњак, остаће упамћен и као можда највећи патриота међу неимарима.

ЛеЗ 0007556   Свадбе и Слава / Коли Ивањска. – СВАДБЕ

У Ивању и околини је свадба кад се доводи девојка за момка. А девојка кад иде из куће – то су девојачки гости.
Избор невесте и женика био је спонтан. На први поглед чинило ми се да су њих двоје одлучивали о својој будућности, браку и животу.
Није било тако! О девојци коју момак бегенише утврђивало се – да је здрава, убава, вредна у руке, умејатна, а у језику кротка. Удавале су се и оне које су биле другачије, али су на цени биле прве. По неписаном правилу узимали су се момак и девојка из кућа приближних имовинских стања (мада је леп младожења из сиротињске куће могао да се ожени богатом, и обрнуто). Свадбе и Слава / Коли Ивањска. – СВАДБЕ

ЛеЗ 0007557   ПРСТЕН.ЗАДУШНИЦЕ / Коли Ивањска. – ПРСТЕН

Кад се отварала палата „Београђанка“ даде мени баба Стојна паре да купим бурму за успомену.
– Бабо, зашто да купим баш бурму?
И она ми исприча причу о њеном двоструком удовиштву.
– Удата сам била, сине, у село Бублицу и имала сам
Вукашина и Милића. Вукашин одеше већ, а Милић беше
у повој – кад ми муж умре у бугарски рат.
Из те куће су ме довели за твог деду Драгутина, а децу остави на јетрве…
Кад падне мрак у Ивању излезнем у миру на Палатке да видим кад се у Бублицу запале видела, да ме мине туга.
Вукашин престиже, а Милић умре кад напуни годину.
Касније је Вукашин сину свом дао име Милић…
(То је мој брат од стрица – живи на Новом Београду.)
-…Но, сине, баба Милевка која је умрела, а чија сам ја намескиња, имала је сина Станијана. Много сам га чувала и он је мене пазил…Тату, Чику и тетку је волео, а они њега неизмерно.
Кад би негде пошал доносил је у кућу нешто, воћку, дрво, нешто, нешто… У руке је бил уметник. Кад је пошал у гимназију, научил од пару кад гу отопи, да направи нешто… тој ми је говорил да је потребан голем огањ да
се отопи пара – научил у школу…

ЛеЗ 0007558   ПРВА ЉУБАВ / Коли Ивањска. – За мене је, већ са седам година, ствар љубави била дефинисана као дефинитивна трагедија и верност без обзира на разлоге и последице до смрти!

Било је пролеће. Поток иза куће и мртвица озеленили, све процветало. Сваки слободан тренутак ми деца из махале користили смо играјући се сопственим играма, чији смо најчешпе били креатори, неке наспеђујући, а понекад и друштвену игру (карте), кријући од родтеља. Радили смо свашта, али увек у равнотежи једни са другима и са природом.

Пролеће – значило је одлазак у поток, извлачење павити за прескакање, брање биљака, цвећа за које у Ивању свако има име, а понеком смо и сами кумовали.

У току школовања учећи фармакологију често сам хватала себе да биљке памтим по ивањским именима и фармакологији.

Тако смо били корисни од раног пролећа до позне јесени.

Имала сам око седам година, знам да ми је брат био беба и увелико сам помагала око њега. Ишла сам већ у школу. Једном пролазећи између „скамлија“ учитељица ме помилова по коси. Тај додир био је анђеоски, нас децу су ретко миловали, још ређе грлили и љубили родитељи… ЛеЗ 0007558 ПРВА ЉУБАВ / Коли Ивањска

ЛеЗ 0007559   ДВЕ ПРИЧЕ / Коли Ивањска. – КРУШКА Не знам да ли знате какав је укус крушке големке? Кад је загризете и не видите осу, а она вас уједе за језик?…
Големка има најлепши и најслађи укус на свету.
Те крушке су калемили Турци дуж потока иза наше куће; касније, без укрштања, у складу са природним амбијентом раданског поднебља, калемили су их и моји. Мирис, боја и укус големки су савршенство.
Док ово пишем, осећам пљувачку у устима, сетивши се да смо се уз Именски поток и Николину и Големо дрво утркивали са стоком – ко ће појести укуснију крушку.
Волела сам док читам неку књигу (јер увек сам нешто читала) (између наше и Зоркине њиве) да ми големка падне на дохват руке, да се осладим…
А тек баба Тодорине јечменке у ливадама!…

ЛеЗ 0007560   ВОДЕНИЦЕ НА ИВАЊСКОЈ РЕЦИ. – Наша воденица била је тик уз кућу. Рано сам као дете помагала баби и мајци да наметну на грбину жито и сипају га у кош и да из сандука поцрпу брашно и донесу га кући.

То је ритуал који се понављао од јесени до пролећа, чим окопни да није мраз.

Мислила сам да је то врло једноставно, да тако треба и да воденице имају сви.

Оно што је за моју породицу изгледало једноставно и природно, мислила сам да је и Богом дано. За друге је ипак било мучно.

У истом том периоду многа домаћинства су по киши, покривајући жито да не „одвугне“, уговарено на колесарима, довозили до туђих воденица и млело се, а власници су узимали ујам. Често се причало да је овај ономе украо жито, умањио брашно… Једно знам: жито је било извор живота за људе и значило је огромну сигурност.

Куповни хлеб до неких година, многи мештани Ивања никад нису окусили. Наравно, воденице су млеле и сточну храну, кукуруз, овас, раж, јечам…

Не сећам се да смо јели хлеб од кукурузног брашна.  ВОДЕНИЦЕ НА ИВАЊСКОЈ РЕЦИ.

ЛеЗ 0007561   Стазе само за маршала. – Војвођанске приче: Стазе само за маршала / Смиљка КОСТИЋ | 19. август 2016. 18:30 |  Вила позната по томе што је у њој Тито боравио свега сат времена. Уочи доласка Броза, робијаши бетонирали пут кроз шуму . – НА 350 метара надморске висине, опасана четинарском и листопадном шумом, у близини једног од најважнијих делова Фрушкогорја првог степена заштите, иза столетних смрча, на Равнима, царује, у тишини, позната по називу – Титова, или Лекина вила, чији шумски мир ремети само рика јелена. Удаљена од Беочина 15 километара, а од првог насељеног места Свилоша тек шест, сазидана на размеђу 19. и 20. века, постала је позната тек после Другог светског рата, и то као место на којем је родоначелник Југославије боравио само сат времена. Друго име носи по Леки Ранковићу, јер је својевремено била и пребивалише другог човека по моћи у бившој СФРЈ. Вилу је, иначе, градио за своје потребе илочки гроф Артуро Одескалски, који је, нажалост, због коцкарских дугова морао да је преда мађарском грофу Рудолфу Котеку из Футога. Мада је као година изградње уписана 1950. година, то је време када је вила обновљена, јер је претходно оштећена у Другом светском рату.  После НОБ-а, реконструисана је и претворена у државну резиденцију. Тада су тај посао марљиво обавили робијаши из Сремске Митровице, који су је уједно и одржавали све до 1968. године. http://novastanicaupustinji.blogspot.rs/2016/08/blog-post.html

ЛеЗ 0007562  Mосковски генерали за сваки случај упозоравају Букурешт… ИАКО већина руских војних експерата сматра да Американци неће преселити своје атомске бомбе из Турске у Румунију, московски генерали за сваки случај упозоравају Букурешт шта би све могло да се догоди ако 50 опасних авионских Б-61 стигне у некадашњу базу Варшавског блока Девеселу коју су Совјети направили 1952. године. И после демантија Министарства спољних послова Румуније у којем се тврди да није тачна вест белгијског интернет-портала да ће Американци пребацити из Турске 50 атомских бомби у базу у Девеселу руски генерали објашњавају шта би се све могло догодити и какве би биле последице.  http://novastanicaupustinji.blogspot.rs/2016/08/blog-post_20.html

ЛеЗ 0007563  Питам се каквим корацима и којим путевима корачаш , кад те свети Дух надахне да осветлиш прелепа дела писане речи? / М. Саичић. –  Драги пријатељу, / Не знам засто ме интернет не слуша…? Већ други пут ти пишем, а писмо се изгуби. Можда мој електронски голуб писмоноша носи писмо на завичајну адресу, а можда тамо ниси? Поновићу писанију од мало пре…. Питам се каквим корацима и којим путевима корачаш , кад те свети Дух надахне да осветлиш прелепа дела писане речи? Данас је на реду Десанка.Верујем да је њој било потпуно јасно о чему и коме пева.  https://70653dotcom.wordpress.com/2016/08/20/pitam-se-kakvim-koracima-i-kojim-putevima-koracas-kad-te-sveti-duh-nadahne-da-osvetlis-prelepa-dela-pisane-reci/

ЛеЗ 0007564     Кralj Petar I Karađorđević – Govor.  

ЛеЗ 0007565   Carevac-Tri ulara. –

ЛеЗ 0007566   Одабрани чланци.- „Небо на Земљи” редитељке Мирјане Вукомановић. – У конзулату Србије у Њујорку одржана је претпремијера филмске трилогије „Небо на Земљи” редитељке Мирјане Вукомановић. Пројекција је посвећена обнови изгореле Цркве Св. Саве у Њујорку, а премијера у Србији биће крајем септембра. Tрилогија се састоји из делова „Отац Тадеј”, „Тиховатељ отац Данило пре 27 година и сада”, и „Владика Давид – манастир Лешје – Бдење – Монашење – Освећење храма – Велика вечера”.

У првом делу појављује се отац Тадеј, којег је редитељка лично упознала.

– Оца Тадеја народ сматра светим, јер је он сам „небо на земљи”. Имала сам среће да више пута разговарам с њим, а ово је било његово прво појављивање пред камерама – истиче Мирјана Вукомановић. – Други део трилогије посвећен је испосништву и коришћен је део из филма „Тиховање” о Оцу Данилу, који сам снимила пре 27 година у испосници Св. Саве изнад Студенице и комбинован је са новим материјалом. Филм је без речи, само је присутан глас професора Ашковића, који гледаоцима приближава исихастички метод, заснован на подвигу смирења, послушања, молитвеном очишћењу ума и срца, где се мистично виђење Бога дешава кроз аскезу, исихију

Филм о америчким пилотима Наша саговорница једно време је предавала режију у Њујорку, а тренутно се бави прикупљањем америчке документације из Другог светског рата о пет стотина америчких пилота које су Срби спасили за време тог рата.

– Сама сам продуцент тог филма. Конкурисала сам и у Министарству за дијаспору, јер би овакав филм допринео побољшању односа САД и Србије. Кажу да коначну одлуку доноси министар Ивица Дачић, па видећемо. Џорџ Вујиновић је био командант те акције. Снимала сам Џорџа у више наврата, као и преживеле пилоте. Појавио се и амерички продуцент који жели играни филм о томе…  http://zavetinekruna.blogspot.rs/p/p.html

ЛеЗ 0007567   Администрација САЗВЕЖЂА З : друкчије, не(пре)познате Србије. – извод из једног осврта написаног не тако давно: … требало би да садржи и неку врсту вапаја, који је изгледа сасвим оправдан, после свега. После оног што је ПАУКОВА MРЕЖА или Сурбита или Документационо информанциони центар Сазвежђе Заветина постао на планегтарној мрежи.  Паукова мрежа је доступна планетарно, као ни један други портал, али на другој страни, Сазвежђе нико не помаже у овим транзиционим временима, на чпрвом месту – не помаже га држава Србија, ни локална самоуправа; не помажу га ни пријатељи у Србији, ни читаоци по свету.Сазвежђе још увек држи на својим плећима, као какав атлас, оснивач београдских и српских Заветина. Зато се Сазвежђе обраћа филантропима широм света, за помоћ, како би опстало, и  покренуло нову Библиотеку НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ – пре свега преминулих писаца, и на првом месту оних писаца који су одавно преминули а њихови се рукописи чувају тако што се скривају од очију и стручне и најшире јавности, којој су најпотребнији, потребнији од воде.

ЛеЗ 0007568   Као да се враћамо Чаплиновим „Модерним временима“. Зарад чега? Новца? Комплекса?  –  Воја Марјановић: Култура на ивици / 20. август 2016. 11:45 | Свакодневно чујемо и пишемо да смо на култури у нашој земљи затајили и да је култура у запећку државних и друштвених брига.  – Ако се сетимо да је контроверзни Черчил у својим мемоарима исписао чињеницу како је у време ступања Енглеске у рат с Немачком скресао све фондове, док је само оставио на миру фонд за културу, тврдећи да Енглези треба да зраче европском и светском културом, и ако знамо да је Фјодор Достојевски записао да ће лепота и култура спасти овај свет – а наш канонизирани и често нападани Николај Велимировић, одвраћајући Србе од Европе, говорио да је најважније за наш народ да се обожи, описмени и сложи, онда ми људи данашњег глобализованог доба све то негирамо, урушавајући вредност традиције, а уважавајући етику и норму живота текућег, тобоже реформираног друштва

ЛеЗ 0007569   у првој деценији овог века српска дијаспора послала је осиромашеним рођацима 43 милијарде евра. То је два и по пута више него страних инвестиција . –    Градови су били препознатљиви по својим успешним фабрикама. Онда су дошле погубне деведесете, па двехиљадита, и индустрија је убрзано сељена на отпад, јер се развијала теза да је услуга „краљица“ привредног развоја. А, заправо, санкције, тајкунска приватизација, хаотични економски концепт довели су до тога да се значајни стубови привредног корачања претворе у рушевине. Ево илустрације: од 2001. године до данас само је три и по милијарде евра приватизационих прихода ушло у државну касу. Ко је свесно обезвредио толике индустријске гиганте и купио их за безначајне паре? Од привредне распродаје највише су имали користи контроверзни бизнисмени, домаћи и страни, који су више куповали земљиште него погоне. И ко је одговарао због ове вишедеценијске пљачке? Понеки безначајни ликови, док главни кривци јефтино пазаре и даље. http://tzvkulturnidodatak.blogspot.rs/2016/08/43.html

ЛеЗ 0007570   сачувај од магли које горе сачувај / Агњешка Сиска (Agnieszka Syska). – сва сунца пуни месеци вечито су затворени
нама су их затворили
из срца ишчупали
у ватреним маглама спепелили
спепелили изогњили се
пепелили огњили хиљаду година степени година

спепелили изогњили се

спепеплили у ватреним маглама
један дан је као хиљаду година степени година
ниједну реч нису изговорили

иако се у њима откидало целокупно сада и на вјеки
катина и смоленска

седамдесетогодишњица као бакља*
огњено сунце се закрвавило

једнога дана нису се исказали

иако се у њима откидало целокупно сада и у часу
мајке божије катинске и мајке божије смоленске

ЛеЗ 0007571   African Primitive Tribes Rituals and Ceremonies – Arbore Tribe, MURSI TR… 

ЛеЗ 0007572   This Wicked Waltz

ЛеЗ 0007573  СМРТ ОД БРАТА С ДРУГЕ СТРАНЕ. Ударна јединица аустроугарске војске у операцијама на Колубари био је Загребачки 13. корпус-  СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ Ниска мржње дужа од века / Иван Миладиновић | 14. август 2016. 10:16 | Коментара: 58. – Да ли се могу заборавити злочини Јужних Словена из 1914. године? После првих операција, опште разочарaње у „браћу“ преко Дрине, Саве и Дунава. За јунаштво у рату против Србије, Хрват из Билећe добио титулу барона    http://zavetinekruna.blogspot.rs/p/p.html

ЛеЗ 0007574   ВАНЏИРАЛЕ / Ранко Соколовић (5).  – (Напомена: овим практично завршавамо публиковање ових анегдота из јужне Србије,  верујући да ће овај занимљив рукопис Ранка Соколовића, родом из села Ивања -на Радану – , доктора правних наука и генерала у пензији, наћи свој пут до неког од српских издавача. Као што смо пре више од месец дана наговестили – ове анегдоте су део једног обимнијег рукописа (Златна капија), из кога смо већ понешто публиковали, према својим могућностима, претходних недеља, надајући се да су ти текстови нашли свој пут како до читаоца који живе у јужној Србији, тако и до оних других, који можда и не знају много тога о Црнотравцима, Шоповима и другима… Рукопис је Соколовићев овде опремљен према редакцијским могућностима „Заветина“. Увод у овај рукопис, овде, има наслов „Рукописаније контра пролазности“ – Редослед анегдота је редакцијски, помешан као карте у шпилу, пред ново дељење. Читаоци могу да остављају коментаре.Били они позитивни или негативни. Непристојне и вулгарне нећемо објављивати, као ни оне непотписане…Ур.  ЛеЗ 0007574 ВАНЏИРАЛЕ / Ранко Соколовић (5).

ЛеЗ 0007575   Леб и артишка . – Док је била још девојка Марица је уснула сан да се наводно удала и да јој је свекрва наредила да се попне на орах, бере плодове и баца их у црепуљу. Речено – учињено. Марица је брала и у црепуљу убацила четрнаест ораха. Али, три су испала… Касније се удала за Радојицу Комадинића. Изродили су четраесторо деце, од којих је троје умрло. Четрнаест ораха из сна – четрнаесторо деце. Марица је поживела деведесет седам година….

ЛеЗ 0007576   РЕЧНИК ГЕОГРАФСКИХ НАЗИВА…. / Мирослав Димитријевић. – РЕЧНИК ГЕОГРАФСКИХ НАЗИВА,
СА САНСКРИТСКИМ КОРЕНОМ,
У ДАНАШЊОЈ СРБИЈИ

УВОД
У србској научној и енциклопедијској литератури не постоји систематизовано и сређено знање о насељима српских земаља, прецизно формулисан скуп чињеница о њима, а о речнику сличних и истоветних географских појмова античке и данашње Србије, са санскритском коренском морфемом, нема чак ни идејних назнака. Уз све то, етимологија је у српској лингвистици веома млада наука, почела је систематски да се проучава тек од 1983. године и до сада је објављен само један „Етимолошки речник српског језика“ (1998). У овом првом „Речнику сличних и истоветних географских појмова античке и данашње Србије“ бавићемо се пре свега истраживањем порекла и изворног значења назива већег броја србских насеља, која суштински нису мењала своју значењску – србско-ведску изворност више хиљада година.
„Носилац цивилизације Веда тог периода је језик и писмо којим су записане химне Веда, најстарије поруке човечанства за које знамо. Досадашња истраживања указују на везу санскрта и језика античких Срба, а један од водећих проучавалаца ведске цивилизације, Емил Бирнуф, у свом Есеју о ведама, сматра да су певачима које су ове химне донели на индијске просторе претхопдили други, старији певачи, њихови преци…  https://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%9F%D0%B0%D0%BC/%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%BD%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D0%B2%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2/

ЛеЗ 0007577   ЏАМ. –  Покрећемо нову страну ЏАМ (тур. џам – стакло, прозор), на којој ћемо доносити нове прилоге, пре свега чланова Новог Друштва за живу традицију, књижевност, алхемију, политику, обнову и визије, у заметку), који се тичу, пре свега, на првом месту, религије поезије, али и сакупљања тзв. народног блага, умотворина, предања; или рукописе који стреме истраживању на први поглед познатих ствари, речнике и лексиконе…Мемоаре, дневнике, путописе, исповести, дневнике, монографије, писма, сведочанства и др. Обим рукописа не може бити дужи од 48 страна уобичјеног прореда (вел. слова 12 пинта)  ЛеЗ 0007577 ЏАМ.

ЛеЗ 0007578  Прекопчелица.Секицол.Шаркамен. –  На тој линији  Шаркамен – Царичин град – линији крајњег североистока и југоистока, видео сам музеј под ведрим небоммузеј „Заветина“. На том потесу планина, које скоро да су опустеле и обрасле маховином заборава, осећао сам се, као код куће. У Шаркамену се родио римски цар Даја, у Секицолу цар Јустинијан. У Прекопчелици – песник који је то одбијао да буде, до последњег даха свог живота (прерано угашеног, Живојин Нешић)…

ЛеЗ 0007579   У трагању за Златним руном. – Браћа Лукић (Пек, Звижд) 

ЛеЗ 0007580   Рудник неисцрпни. Митологија?Гробља?Пећине?Лавиринти – родослова, завичаја, напуштених рудника и заселака? Вирови, водопади? Брестови, горуни? Басаре? Паљевине? … Све то, и још других хиљаду кругова…

ЛеЗ 0007581    ДРАГИША ЦВЕТКОВИЋ И РАБАЏИЈА / Ранко Соколовић (4).  – Баба Мага Драгановић из Ивање, храбро је подносила живот и старачку онемоћалост. Све паре од скромне земљорадничко – инвалидске пензије, до последњег динара, остављала је на страну – да вој се најду беле паре за црни дани…
Чарапа вунена (“фусикла”), сакривена под каменом на трему моравске куће, све је била пунија. И можда би баба Мага видела ћар-вајду да вој черапу није пронашло и “однело на негде” њојно куче, Гара!?!
Данима су се гледали право у очи; Мага и Гара, она запиткујући – Куде си однел черапу, кво да работим без паре?, а он љубопитљиво узвраћајући поглед – Ће прескрцамо и без тој, само да смо здраво…

ЛеЗ 0007582   Царичин Град, надомак Лесковца / Ранко Соколовић. – ГРАД ВИЗАНТИЈСКОГ ИМПЕРАТОРА ЈУСТИНИЈАНОВА  ЗЛАТНА  ЕПОХА

Градити почетком VI века, пре 1480 година, у балканској нигдини, Царичин Град, надомак Лесковца, могао је само владар велике финансијске и политичке моћи, опчињен љубављу према једној жени

ЛеЗ 0007583 СУДБИНА ЛУЖИЧКИХ СРБА / Ранко Соколовић. –  (Сећање на Јурија Брезана, најчитанијег тумача најмање етничке мањине у центру Европе)  Бизмарк, Хитлер а доцније ни Улбрихт, никада нису опростили што су староседеоци Лужички Срби немачкој престоници  први дали име – Барљин, Брљин, по тамошњим баруштинама и кровињарама облепљеним блатом – што су пруски владари много доцније преиначили у Берлин.

ЛеЗ 0007584   ВРЕМЕ ЗА ПОВРАТАК / Ранко Соколовић. Аплауз за Михаиловића

Кад је дошло време за дискусију, реч је затражио и академик Драгослав Михаиловић који је изговорио беседу под насловом „Рат српске академије против Србије“. У свом обраћању, академик Михаиловић је рекао да, бавећи се другима, Срби немају времена за себе, нити за решавање најважнијих питања за опстанак српског народа и за судбину српског језика. Према мишљењу академика Михаиловића, наши лингвисти се још боре за пропалу доктрину јединствености и даље називајући науку о језику српскохрватском. „ТАКО ЋЕ ИСПАСТИ ДА ЋЕ СЕ У СРБИЈИ НЕ САМО ВУКОВСКА МАЊИНА НЕГО И ОМАЛОВАЖАВАНА ДИЈАЛЕКАТСКА ВЕЋИНА, СЛУЖИТИ ЈЕДНИМ ОЦРНОГОРЧЕНИМ ЈЕЗИКОМ КОЈИ ЋЕ СЕ ЈОШ НАЗИВАТИ НЕПОСТОЈЕЋИМ СРПСКОХРВАТСКИМ“, рекао је Михаиловић.

Ова промашеност се, по речима Михаиловића, види и у Академијином Речнику српскохрватског језика који у 16 томова има мало лексике из Србије, једва довољно да се створи речник народа средишње Србије. За овај културни промашај Михаиловић је оптужио Одељење језика и књижевности САНУ, а посебно „четири његова уважена члана – Матију Бећковића, Милку Ивић, Предрага Палавестру и Никшу Стипчевића“, завршивши своју беседу овим речима: „Српска наука о језику под куполом САНУ мора, пре свега, обављати послове важне за Србију, а не за неке друге. Други, ма колико сматрали да су важни, могли би овде да дођу на ред тек после Србије, утолико пре што код куће поседују сопствене установе“. Уследило је ћутање, а затим аплауз.

ЛеЗ 0007585   Један неодржан говор / Ранко СоколовићЛеЗ 0007585   Један неодржан говор / Ранко Соколовић

Један неодржан говор

У књизи Црвено и плаво, књижевник ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ објавио је текст Једног неодржаног говора, а под насловом – С нанулама у ушима. Ко су људи с нанулама у ушима? Драгослав Михаиловић за НТ каже:
Више пута сам у Српској академији наука и уметности (САНУ) говорио да је српска лингвистичка наука неприлагођена Србији, јер 56 одсто Срба из Србије не говори Вуковим језиком и не припада српским новоштокавским говорима. То изазива велике културне проблеме јер тај део Србије сматра да култура њему не припада, не бави се културом, не прима је и не ствара је. Пре двадесет година изнео сам у Одељењу за језик и књижевност САНУ податак да на српским староштокавским теренима ствара 2,08 пута мање писаца него на новоштокавским, вуковским, просторима у Србији. Све то говори да је наша наука о језику морала да посвети депресираним подручјима много већу пажњу. А уместо тога, четрдесетпет година директори Института за српски језик били су Црногорци, који су, мала средства намењена истраживању, углавном трошили на Црну Гору и у Црној Гори. У исто време довлачили су у Институт лингвисте по својим рођачким, братственичким и племенским резонима, а не по способностима, који за Србију нису марили. Тако су данас од четрдесет радника Института чак двадесетак Црногорци, а из Србије један или двојица! У српској лингвистици за људе из Србије нема наде! 

ЛеЗ 0007586     Прстен  Станијана Соколовића баба Стојни / Ранко Соколовић. – ПЕСМА ДЕВЕТА

Прстен Станијана Соколовића баба Стојни

Да заспим у спокоју

и прибиру

без зноја на прсима

и по челу тешкомислећем,

молитву своју изливам Господу,

и њему ћу изрећи тугу моју,

јер залима душа моја напуни се

и живот мој аду приближи се.

Најсрећнији на свету постао бих

да могу да истиснем болове у колену

(наслеђеним од дедова Голготе преко Албаније);

да могу да заборавим масакр

осамнаестогодишњака, стрица Станијана,

и седмине Ивањчана

чијом се крвљу напи

марта деветстотиначетрдесеттреће

у Лебану Бугарин Вичев,

не хајући за вапаје лекара Митића.

 

ЛеЗ 0007587   Србин Србину… –  Реч лингвиста

(Србин Србину највећи враг)

Латиница није изворно српско писмо, него смо је примили од браће Хрвата после 1918. а нарочито после 1945.године. Наше прелажење на латиницу, после много пута и буквалног забрањивања ћирилице, показује нашу плитку свест, кратко памћење, крхку одлучност и малу спремност да останемо свој на своме и у оном највреднијем што сваки народ чува као светињу – језик и писмо.*[1]

ЛеЗ 0007588  СЛОВО О НАРЕЧЈУ ПОДГОРЕ КОСАНЧИЋ ИВАНА / Ранко Соколовић. – Језик је најпоузданија слика подручја, кроз његову слојевитост и надградњу добијамо најречитију причу о народима који су живели на одређеном простору. У светлу те слике, пример ПУСТЕ РЕКЕ и говора људи са њене територије је више него очигледан доказ поменуте чињенице у простору и времену.

ЛеЗ 0007589   С л а м к е / Ранко Соколовић  . – Од Пусту Реку, из Ивање, у бел’ свет;

Да би се некуд стигло и нешто постигло, потребно је у нас много. Као и свуда у свету, можда још и више. Пре свега, треба проћи по дубокој тами, кроз блатњаво село и чопор невезаних паса у њему.  После тога – ако ишта остане од тебе – сачекати јутро, појавити се тамо негде међу људима, испаваним, орним за борбу и разговор, и бити такав какви су и они и, по могућству, јачи и бољи од њих.  

ЛеЗ 0007590   ПРОФИТ НА ДРУМОВИМА РИМСКИХ ИМПЕРАТОРА (МИЉОКАЗ)  /  Ранко Соколовић. – Одевени у тоге, уз чашу римског вина и кришку дадарског сира, туристи ће крстарити Србијом

Злобници би рекли да је то што је овде, на територији Србије, рођено 16 римских императора можда и одговор на вечито историјско питање: Зашто је пропало Римско царство? Но шалу на страну … можда баш оваква прошлост нуди шансу за узбудљиву будућност српског туризма.  Повезивање заоставштине римских царева – градова, палата и амфитеатара с почетка наше ере и друмова, допринело би да српски туризам максимално заради од убирања „путарина“ на релацији Сремска Митровица – Лебане.

ЛеЗ 0007591  Око соколово. – Ко сам ја?  

ЛеЗ 0007592   Моје  Драгице песма / Ранко Соколовић.    * „Златна Капија“ – семе паприка Мајчице Драгице; прво које не стиже да посеје

Море, мачке те изеле
мајка сам ти, него кво
авгус` је бил
кад си се омачил.
Избањаше те у врућу,
После у студену воду,
па те дадоше мене.

Оно: уста  ти помодрела!
А ја укај, укај
укај да те загрејем.
Тија смо ноћ ти и ја
Ноћували на сламу,
поред кубе.
Стојна те ујутру избања.
После дојде посестрима Јана Ђелинска
донела благу погачу, да будеш питом,
Станија гу омесила
и вика:
– Дај да му туримо нешто да чита!

Туго, реко, немамо у кућу
никакву АРТИШКУ!

И она отиде дом
и донесе некву новину
тури ти гу уз главу:
Он је момче, да учи писмо.

А оно сиротиња,
у Бога да се чује.
Заложимо талуске само кад те бањамо.
Несмо те обукували четерес дана,
несмо имали у кво,
него у некве пелене,
у неки пашквуљи:

ЛеЗ 0007593  ДЕВОЈАЧКА СУЗА / Ранко Соколовић  

ЛеЗ 0007594   Говор и карактер Динараца / Ранко Соколовић  

ЛеЗ 0007595    ГВОЗДЕНИ ПУК Пусторечки и Јабланички витезови Карађорђеве звезде[1]

ПОДГОРА Косанчић Ивана, садашња Пуста Река, Топлица и Јабланица су крајеви у јужној Србији са богатом историјском традицијом. У оба светска рата дала је више истакнутих бораца и војсковођа. У ослободилачким ратовима 1912-1918, Јабланичани и Пусторечани потврдише своје људске вредности и своју љубав према отаxбини. Слобода и част били су им вреднији од живота и имовине. У првом светском рату, у великим биткама славне епопеје српске војске и српског народа: на Церу, Колубари, Дрини, Мачковом камену, Гучеву, потом преко албанских гудура, Драча, Солуна, Кајмакчалана и других бојишта, на бусијама и утврђењима, многи Јабланичани жртвоваше своје животе за слободу Србије.

Присилна мобилизација српске омладине, коју су Бугари намеравали да супроставе својим очевима на Солунском фронту, као и злочини, основни су разлог народног устанка. (Топлички Устанак, 1917. године)

Стеван Соколовић до рата с Турцима 1912. био је најбољи ученик Врањске гимназије, а после ње писар општине Косанчић. Соколовићеве храбре војничке врлине дошле су до изражаја 1914.године, у борбама на Церу и Колубари. На Дрини је два пута рањен и два пута одликован.

Почетком 1915. године Српска команда возом шаље рањенике с фронта и положаја у нишку болницу. Кад се прочула вест о рањеницима, народ из јужне Србије похитао је из разних праваца према Нишу да дочека своје синове и ратнике. У тренутку кад се појавио воз с рањеницима, пероном се разлегла кукњава и плач жена. Кад се воз зауставио војници су почели да износе рањенике из вагона. На чуђење присутних на пероду, из једног вагона до њих је допирала песма Стевана Соколовића. Радознао народ је пришао да види тог јунака који пева. Сви су били изненађени када су га војници изнели на носилима. Стеван је бив сав у завојима, на којима су се црвенели трагови његове крви. иако је био у животној опасности, храброг ратника оптимизам није напуштао. Његова песма надвисила је потресне јауке и кукњаву народа. Наједном је на железничком перону престао јаук рањених и кукњава окупљених, Соколовић је својом песмом охрабрио и једне и друге….

ЛеЗ 0007596   Леб и артишка /  Ранко Соколовић (1). –  Анегдоте из  Пусте Реке II*[1]

Рукописаније  contra пролазности

У основи овог рукописа је обезвређеност мале људске егзистенције човека мог завичаја, Србијанца, у светлу потребе свих људи данашњице да се из свеопште студени окрене ближњем и потражи спасоносну топлину.

Жеђ моја, неугасива – за животом и сазнањима о животу у прошлости, од Јустинијана, преко Косанчић Ивана до наших дана, инспирисала ме је на мукотрпна истраживања.

Моји преци бејаху земљорадници (изградише постојаност и извесни конзервативизам), сточари, писари и граничари – отуда помало надмено гледање на свет, јер на време спознајемо – пролазност, против које бој војујем рукописанијем…
 
Мрвка остала! Од обичаја, људи и догодовштина моје Подгоре. `Ајде да почнемо да збирамо теј мрвке! Да напрајимо од њи, погачу, за чељад нашу… – Ратомирка Соколовић, и Ранко (сестра и брат) , Водопад ( испред куће Соколовића у Ивању), 1971. г.

ЛеЗ 0007597   РОДОСЛОВ, књ. Прва. – На Београдском аеродрому „Никола Тесла“ – сред њива оближњег Сурчина, пишем опроштајно писмо мојим родитељима. Од Светог Јована 2006. године па до Светог Прокопија 2007. године, остадох без родитеља простодушних – Мајчице Драгице и Оца Владимира.

Као што не успех да „сас цргу“ покријем и згрејем бубреге – у магновењу сна који ме је у ноћи 20/21. јануара 2006-те трајно застуденио, тако ни 21. јула 2007. године не избегох бруталну неминовност. Остадох без Мајчице и Оца, пар који је још за живота постао Стуб Постања Пусте Реке, нашег Ивања и Легенде Јужне Србије.

ЛеЗ 0007598   ИВАН – КУЛА / Ранко Соколовић . – ИВАН  КУЛА И КОСАНЧИЋЕВ ВЕНАЦ НЕСТАЈУ
(625 година после Косовске Битке)

Вековна знамења која чине најпоузданији темељ опстанка Срба Јужне Србије, убрзано пропадају и нестају. За коју годину нестаће потпуно, на срамоту свих нас и читаве државе.
ИВАН – КУЛА, драгуљ и реликвија нашег рода, Тврђава  Косанчић Ивана у средишту негдашње Подгоре – жупе под гором Раданском, на најдрастичнији начин потврђује духовно и материјало пропадање. Наше, а неизлечиво.
Иако је удаљена свега десетак километара од Пролом – Бање и у  непосредној близини магистралног пута Прокупље – Приштина, тврђава је на самом рубу пропасти и нестанка.
Сваке  године, с  породицом, обилазим  чудесни Град  –  утврду Кнежевог ефикасног обавештајца у средишту „равне Косаонице“, код ушћа Косанице у Топлицу, тамо где су Беле Цркве (задужбина Ане, жене жупана Немање). …

ЛеЗ 0007599   АБВ. – ВЕСИНЦИ / Ранко Соколовић  – … Двадесет година Ратомирка Соколовић из Ивање (сестра Шоле) доводи децу с Југа Србије, на лечење у Институт за мајку и дете, на Новом Београду.
Неки од њених пацијената већ доводе своју децу куде сестра Шоку, а некадашње пацијентикиње су и данас у болници, али у својству медицинских сестара…
Међутим, највеће изненађење доживела је када ју је портир позвао 05.августа 1995.године (у време пада Републике Српске Крајине), да сиђе због рођака који су је чекали у холу болнице.
Шоле, ја знам да имаш многоброју фамилију откуде Лесковац, али овија су много црни, не знам мож` ли ти буду род, – чудио се дежурни.
Тамнопути рођаци били су заправо наши Цигани од Ивање тј. из Црквицу, Славчетов син Бобан, сас дете, што га је уватила алергија, опасно…
Род је род, по ширини душе и човекољубљу, а не по боји коже, зар не?

ЛеЗ 0007600 Родослов ВЕСИНАЦА / Ранко Соколовић. – У оквиру преобимног рукописа др Ранка Соколовића, родом из Ивања (раданског) „Златна капија“, уграђен је и рукопис родослова Соколовића Драгомира Драгановића – Соколовићевог стрица, онако како је написан. Породица Соколовића је стара и давала је кроз векове знатне људе, међу којима је било војсковођа, паша, патријарха, државника, доктора наука… Овде ће тај родослов под насловом „Весинци“, како се иначе и данас зове махала у којој живе Соколовићи у селу Ивању (општина Бојник), моћи да се чита без надокнаде… – У овај Родослов, писан ручно, може се ући као у Лавиринт. Да би се из тога Лавиринта, чији је улаз Соколовићева „Златна капија“, изашло на другу страну, или изашло, можда није згорег прегледати и садржај Соколовићевог обимног рукописа, из кога смо публиковали, поједине делове, целине. И у целини и у деловима Соколовићев рукопис може бити занимљив за српске издаваче, према којима креће – од овог тренутка. Рукопис је нека врста зборника, не зборника породичне митологије (Соколовић је правник по образовању) , већ зборника о опстајању кроз време, и сударе времена…

НАПОМЕНА Ур (Бела Тукадруз, почетком августа 2015.)

И у целини и у деловима Соколовићев рукопис може бити занимљив за српске издаваче, према којима је кренуо – и пре неколико година, и  од овог тренутка. Рукопис је нека врста сваштаре, зборника породичне митологије, или још боље домаће ручне књиге о опстајању кроз време, и сударе времена…То је, у суштини, књига која има два дела. Много је бољи наслов за ову књигу у њеном коначном обликовању – РОДОСЛОВ ВЕСИНАЦА I -II, из више разлога, а први је – такав наслов уопште није претенциозан. Иако правник, Соколовић је песник, једног новог поднебља, снажних дамара – од њиховог прскања замало што нас није напустио заувек, пре неколико година, али бог га је ипак сачувао, као аутора и човека одважног, због неке тајне која мора постојати. Почео сам да публикујем делове „Златне капије“ тада када је Соколовић био на граници живота и смрти, и објавио сам добар део рукописа. У том рукопису, који је Соколовић хтео да штампа, била је уграђена Соколовићеве млађе сестре, Ратомирке Царичин амфитеатар (Запис, Ивањски), која је иначе у међувремену – преминула. Из разлога пијетета, ту књигу (и остале рукописе из заоставштине Шолета), треба штампати временом, на другом месту и као – посебну књигу. Истог тако, рукопис „Златне капије“ треба „очистити“ од дугих цитата, или прилога који овај рукопис, у оном облику који треба да изађе као штампана књига, вуку у страну, и одвлаче од основне тежње ове књиге. (Примера ради: из „Златне капије“ треба изоставити: Академија се мора вратити у Србију (САНУ, 01. јун 2006.г.), довољно је оставити само наслов, јер већ претходно поглавље Један неодржан говор – Драгослав Михаиловић (које треба задржати, по мом скромном мишћљењу, разматра ту шкакљиву тему на један убедљив начин). Начелно говорећи – све те текстови који су у суштини цитати, реплике, „откриће историје, нарочито оне неоткривене, непознате“, требало би свести, чини ми се на разумнију меру. (Гајева реформа,  Словени су Коловени, Судбина Лужичких Срба (Јуриј Брезан, најчитанији писац) , и др. ; или изоставити. Очигледно да је језик српски велика опсесија   Р. Соколовића, и можда понајвише зато, требало би поразмислити, пре него што се крене на коначно уобличавање РОДОСЛОВА ВЕСИНАЦА, да се усагласи и редослед појединих поглавља или потпоглавља у рукопису. Када се то уради, књига већ добија један другчији укус и вид, скоро да је готова, и то би било то: Прва књига РОДОСЛОВА ВЕСИНАЦА. Ова књига има и свој други, који садржи само неколико страница, неку врсту поговора, који истовремено, једног дана може бити, и веза, за неку другу књигу Соколовића, о једном скоро неописвом вишевековном потуцању и претрајавању од источне Херцеговине, преко Шумадије до Црне Траве и села Ивања. Препоручујем читаоцима један текст који сам публиковао пре непуних годину дана, писмо једног од стварних, постојећих људи овог времена, универзитетског професора и брата из многобројног братства Соколовића:  Додатак – елементарном родослову Весинаца      –   Елементарни родослов Весинаца*, Соколовића је састављан, као што пише на почетку, на основу усменог предања и црквених извора. Па ипак, шта је било пре Ивана, тј. како су се и зашто преци Соколовића обрели у Шумадији?
Одговори на ова и нека друга, много дубља питања, стигао је ових дана, на адресу Ранка Соколовића, од Господина Професора Zeljkа Z. Markovicа, MD PhD
Full Professor of Radiology… Објављујемо део тог писма, који је, сигурно добар додатак елементарном родослову Весинаца, ивањских Соколовића…

..Дакле, преуређен и сређен, смањеног обима, Соколовићев рукопис, завршавао би се прилогом Елементарни родослов Соколовића или Весинаца,  то би била укупно узев прва књига РОДОСЛОВ ВЕСИНАЦА I -II, звана још и Златна капија. Док би Друга књига РОДОСЛОВА садржала само писмо поштованог Господина Професора Жељка М. Марковића. Које открива страшну тајну опстанка и постојања не само Соколовића, него и многих других српских породица кроз векове дуготрајног ропства под Турцима…Надам се да ће ме аутор послушати и усвојити и уградити ове примедбе, наоружан стрпењем и вером у Бога, јер Бог помаже…

РОДОСЛОВ ВЕСИНАЦА I -II

ЛеЗ 0009542

Advertisements