134

 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

ЛеЗ 0006701  ВРАТА ЗВИЖДА. – Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,
као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса
и гледао коњика како јаше кроз орашје –
нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.
Не стари, већ млади незакржљали брестови,
нека ми праве друштво – беле трешње, црно грожђе,
детлићи и вране, облаци, возови, бурјан, петлови.
Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,
као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!  https://katalogop.wordpress.com/2011/09/18/%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B0-%D0%B7%D0%B2%D0%B8%D0%B6%D0%B4%D0%B0/

ЛеЗ 0006702  Gayda İstanbul & Amira Medunjanin (Yüzyıl da Geçse)- STADE SE CVIJECE RO… http://mynevadress.blogspot.rs/2016/04/gayda-istanbul-amira-medunjanin-yuzyl.html

ЛеЗ 0006703  Amira Medunjanin & REKA – Balkan River of Music – Zapjevala sojka ptica  http://velikamagaza.blogspot.rs/2016/04/amira-medunjanin-reka-balkan-river-of.html

ЛеЗ 0006704  ПИСМО ИЗ БУДУЋНОСТИ, ГРОБА. – Тамо где је Слобода, ко љубав, угушена,
влада мук мртвих, ход празних лета.
Тамо је свака срећа и нада срушена.
Урођенички самоубилачки порив, изван света,

ко бумбар зуји, као рој трутова,
мами не на пир, на свадбу матице,
сам себе једе. Снопићем врбових прутова,
ваљало би га испрашити; згазити као бубе – златице.

Живот и судбина могу бити дивни
ако су љубављу несебичном и разумом испуњени.
Срби немају разлога ни на кога да буду кивни,
до на анхронизме којима су напуњени,

и на подвале, подметачине, као лутке струготином.
Истина је лековита, иако је далеко од многих.
Не умиру толики напречац отровани вином, стрихином,
већ обузети најгором варијантом, замком убогих.

Шта су три деценије , или пет?!
Епоха је већ стрпала у мрачне фургоне
отпатке своје. Какав ће бити свет
2003. – ће? Не питај – куртоне,

корисне песнике, каријеристе, већ бивше!
Култ смрти и пропадања овде има своје жреце,
свештенике, проводаxије, лижисахане.
Биће лов у мутном. Прогласиће за свеце

безбожнике и доушнике. Не бојим се смрти
и радујем се што ћу нестати пре сумрака
другог миленијума и наметног века….  https://katalogop.wordpress.com/2011/09/18/%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D0%B8%D0%B7-%D0%B1%D1%83%D0%B4%D1%83%D1%9B%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B0-2/

ЛеЗ 0006705  НЕОБИЧАН СУСРЕТ. – 1

(На крају другог миленијума. По Христу)

Вратио сам се у дом пепела међу Хиперборејце
у колицима која су вукли лабудови, као по казни.
Перуника, бршљан, имела, липа, босиљак,
краљевско дрво миришу овде, доме празни!
Пролећу врабац, мува, оса; промичу поворке
мрава; три хиљаде четири стотине година, ројте
паучине. Промичу црни лабудови и горке
мешавине цветова глога, оскоруше, уместо својте.
На Старом Гробљу цвета густиш горкога глога.
Ново гробље. Нова гробља. Неохиперборејци шуму
краљевску руше.Све што видим то је – мука.
Патња и тескоба су ми бескрајне, али неме
као гитара у пепелу. Пустош у уму,
голет, на којој черече мртве и Бога!… https://katalogop.wordpress.com/2011/09/18/%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D1%87%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D1%83%D1%81%D1%80%D0%B5%D1%82/

ЛеЗ 0006706  ДУХОВИ. –  Можда је дошло време да се Духови појаве, да сами одреде шта
је потребно? Ја сам ту само медијум који испуњава њихову жељу.
Прошлост се претвара у будућност, ништа у нешто, јер заборављено и
непостојеће жели да поново буде рођено, да постане. Писање је бескрајни
дијалог са Духовима, улазак у Све. Ко има мисију на земљи, препознаће је
по патњи која му је дата – дата да схвати њен значај. Већ неколико
година уназад немам страх од празне, чисте свеске, од своје немоћи. Уочио сам
давно властиту Сенку, инфериорни део моје душе (личности), која се није
вештачки преобратила у интелектуалистички феномен. Моја Сенка
представља доживљаје и трпљење које прожима целог мене. Јунг је то
разумевао изврсно : суштина оног што мора да се спозна и асимилује,
пластично је изражена поетском речју СЕНКА. Сенка је чиста,
неискварена природа, а то је природа која тера човека да изговара речи и
да чини ствари, чијег смисла није свестан…Сенка је архетип.  https://katalogop.wordpress.com/2011/09/18/%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%B8/

ЛеЗ 0006707   Андреј Рубљов . – У календару Руске православне цркве има доста иконописаца, али најчувенији је, наравно, Андреј Рубљов. У нашој земљи је то име вероватно свима познато, па чак и онима који нису много образовани. Оно је добро познато и ван Русије, нарочито после филма Андреја Тарковског. Шта ми, међутим, заиста знамо о великом иконописцу?   https://katalogop.wordpress.com/2013/12/03/%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B5%D1%98-%D1%80%D1%83%D0%B1%D1%99%D0%BE%D0%B2/

ЛеЗ 0006708  Мојим песницима: Мирославу из МишљеновцА / Мирослав Тодоровић. – ПОНАД ПЕСМЕ     …… Песника Мирка = Мирослава Лукића ( Бела Тукадруза) сам упознао на промоцији Бигз-ових издања, 15. 10. 1993. (Сајам књига, 24. 10. 1993. Промоција едиције: Нове књиге домаћих писаца  – Борислав Пекић, Драгослав Михаиловић, Павле Угринов,  Мирослав Јосић Вишњић, Јован Радуловић, Ратко Адамовић, Љубиша Јеремић, Бајовић Брђанин, Ђуро ДамјановићБранислав Драгојевић, Радмила Лазић, Мирослав Лукић,Зоран Милић, Мирослав Тодоровић. (С овога списка шесторица  су отишла на други списак. У спо-МЕН и слово ово). Да овде поменем и  Петра Краља који је наше стихове читао, као и  Мишу Јанкетића  поклоника наше илузије. Тада, тако ми с чинило,  млађан песник Мирослав Лукић је, пун себе, све-т је гледао из своје песме, младости, и богомдане,  предности завичајне егзотике – влашке тајне.  https://katalogop.wordpress.com/2014/01/28/%D0%BC%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D0%B8%D0%B7-%D0%BC%D0%B8%D1%88%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%BE/

ЛеЗ 0006709  Краљ Хомоља / Бела Тукадруз. –  Краљ Хомоља

Воји Марјановићу

Ратомиру Марковићу 

Пробуди се, пробуди,

са твоје веранде

ћуприја на реци

жути се ко дрен.

Овце лижу малтер,

шалитра зид једе,

ластавице лете

узводно уз реку

и прелећу брвна,

брвна преко реке,

вратић и раставић

и водену дрезгу…. https://katalogop.wordpress.com/2015/06/22/%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99-%D1%85%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%99%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/

ЛеЗ 0006710  Подсећање или ТИХА И ОПАСНА СРБИЈА. – САХРАНА ЈЕДНЕ ЕПОХЕ/  Екипа „Новости“ | 18. март 2006. 20:11 | Коментара: 55 : Нико од уже породице није присуствовао сахрани, али су прочитана писма супруге Мирјане и сина Марка. Само педесетак пријатеља око гробнице под липом. Више хиљада Пожаревљана на испраћају. На испраћају у Београду, према полицијским проценама, више од 80.00. – Бивши председник Србије, СРЈ и СПС-а Слободан Милошевић сахрањен је у суботу поподне у 18 часова у дворишту породичне куће у Пожаревцу. Сахрани није присуствовао нико од чланова најуже Милошевићеве породице, али су над ковчегом прочитана писма његовог сина Марка и супруге Мирјане Марковић.

http://xn--agregatzavetin-ewl.blogspot.rs/2016/04/blog-post.html

 ЛеЗ 0006711  МУЗЕЈ језика и писма у Вуковом родном Тршићу, најмлађи у Србији…

Чувар језичког блага / В. МИТРИЋ | 21. април 2016. 23:43 | Музеј језика и писма у Вуковом родном Тршићу, најмлађи у Србији, обележава 22. априла петогодишњицу постојања. – Један од најважнијих сегмената рада музеја је Летња школа српског језика, културне историје и превођења, која је реализована са Институтом за књижевност и уметност од 2012. Поводом овог окупљања студената српског језика из целе Европе објављена је и брошура о Тршићу на шест језика.

Изложба „Српско писмо и језик кроз историју“ гостовала је у тридесет градова Србије и Европе, међу којима и на Конгресу слависта у Минску, на 10 европских универзитета и на годишњој научној конференцији слависта у Кембриџу. http://xn--agregatzavetin-ewl.blogspot.rs/2016/04/blog-post_23.html

ЛеЗ 0006712  Uncontacted Amazon Tribes  Isolated Tribes Of The Amazon Rainforest Braz…  http://sazvezdjez.blogspot.rs/2016/04/uncontacted-amazon-tribes-isolated.html

ЛеЗ 0006713  Чекање Судбине на Коњском гробљу. / Острово надомак Костолца (или) Људи са „Коњског гробља’’ . Прича каже да је пре век и по Григорије Ћирић, паор из Острова, купио парче земље на обали Дунава. Није Григорију земља требала што ју је мало имао, љубав је била разлог. Љубав према коњу, Вилману. Закони важе за људе, али и за коње. Аустроугари, онако „швапски“ педантни, донели су закон који је налагао да се сваки ислужени коњ мора предати стрводерима. Григорију је било жао верног Вилмана. Зато му је купио оно парче земље поред реке, ту га је довео, пољубио и оставио. Да сачека своју судбину.

Григоријев пример касније су следили и други островачки паори са својим остарелим атовима. А место на коме је Вилман скончао доби име „Коњско гробље“.

– Волим коње. Некада сам био и члан коњичког клуба- прича Сима Милојевић док у једној руци, смрзнутим путем носи кофу воде.

– И, није ово баш право гробље. Само се тако зове- ‘’ коњско“!

Сима, пензионисани електричар, један је од тројице сталних житеља ‘’ Коњског гробља“. То место у међувремену је постало викенд насеље. Коња у Острову скоро да више и нема. На „Коњском гробљу’’ своју судбину чекају- људи.  http://trecasrbija.blogspot.rs/2016/04/blog-post.html

ЛеЗ 0006714  Поговор књизи одабраних песама „ЛАС ВИЛАЈЕТ“. / Овде се доносе одабране песме М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗА настале у периоду 1986-2003. године. О многим од ових песама  најшира књижевна публика у Србији  не зна много. Песник није имао среће са издавачима. Ово издање  може отклонити ту неправду, откривајући читав један непознати песнички рудокоп. Књига има пет кругова… Не треба држати у неизвесности читаоце. Аутор збирке која је пред вама није никакав странац забасао у драгу нам Србију. Белатукадруз је један од псеудонима познатог српског песника, прозног писца, есејисте, антологичара, уредника многобројних часописа, издавача Мирослава Лукића (1950).. – НЕВИДЉИВИ ПОКРЕТИ ДУШЕ У ПЕСНИШТВУ МИРОСЛАВА ЛУКИЋА / Душан Стојковић

Мирослав Лукић је један у низу скрајнутих српских песника. Не чита се довољно. О његовој поезији се не пише онолико колико је неопходно. Није протумачен како ваља. Остаје да сачека тренутак у којем ће се то збити. Није ли тај тренутак управо приспео?

Када читаоцима можемо да понудимо његове сабране одабране  песме морамо најпре покушати да одговоримо на питање зашто је то тако како смо прибележили. Лукић нема длаке на језику. Годинама већ он покушава да уреди нашу књижевну магазу у којој се, по његовом мишљењу, накотило поприлично лажних величина и затурило по ћошковима, ако и тамо, поприлично незаслужено заборављених или уопште неуочених аутентичних песничких гласова. Његова антологија Несебичан музеј(штампано је осам издања) годинама је већ трн у оку нашем  (лажном) песничком и (још лажнијем) критичарском естаблишменту. Она је била, и остала, оно што – уверени смо једна права и здрава – антологија најпре мора да буде: субјективан преглед српског песништва двадесетог века који ни по чему није преписивачко (понављачко) ступање зацртаним унапред корацима по утабаним (опетованим) траговима…. https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/word-of-the-week/schadenfreudeshah-dn-froi-duhnoun#

ЛеЗ 0006715  Промоција нове књиге одабраних песама Белатукадруза. – LAS VILAJET Belatukadruza у уторак у 12 часова у УКС  . У уторак 28. септембра 2010 године, у Удружењу књижевника Србије, програм представљања нових књига Шумадијских метафора, биће говора и о књизи одабраних песама Белатукадруза ЛАС ВИЛАЈЕТ, прошлогодишњег добитника Карађорђеве повеље.Програм Шумадијских метафора започиње у 12 часова  https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/word-of-the-week/lasvilajetbelatukadruzauutoraku12casovauuks#

ЛеЗ 0006716  Увод у превредновање. – Мирослав Лукић: Несебичан музеј. – Књига је изашла у Библиотеци АБ ОВО, као 13. На 240 стр. формата 24 цм, дате су белешке о заступљеним ауторима у овом избору, поређаних у Азбучнику трагедије постојања… азбучним редом. Од Андрића до Леонида Шејке…Антологија садржи избор из дела 57 аутора. Аутори су у највећем делу заступљени са 1 или више песама. Винавер је заступљен са 6, Дис са 5, Дучић, Бошко Томашевић и Александар Лукић са 4, Шантић, Шејка, Попа, Миодраг Станисављевић и Адам Пуслојић са 3, итд. ISBN 978-86-7315-057- Белешке Мирослава Лукића  (које су изостављене у овој књизи)

У потрази за праведношћу у Србији се стиже -до урвина, опасних гмизаваца, камелеона,чудовишта и прилога за биографију ђавола.Парохијски дух српске књижевности ограђен јетрулим тарабама, убогим песницима, којима јенајјача страна „ташта преосетљивост спремнаувек да саму себе саблазни. А умећа, кадрог дасамом себи буде водич, мало. Мало.“ Довољно сам о томе писао на другим местима, да би то понављао опет.„У унутрашњем, грађанском. рату, што се усваком писцу води, између рационалног иирационалног, наученог и доживљеног,преузетот и подметнутог, можда лажног алиможда и истинитог, личне и књижевнесавести, грађанског и уметничког морала,слободе и циља, мојег и општег, инспирације иплана, рату између стварности која у ваманајчешће стоји, а изнад свега неспоразумаизмеђу уображења свемоћи и стварнебеспомоћности да се изразите, добра књига једар случаја“ (Борислав Пекић, „Замка идеологије“, у зб. Новија српска књижевпост икритика идеологије,САН, Градина, Београд -Ниш 1998, 61. – Пекић, говорећи на основу свогаискуства, пре свега када је реч о роману овампиру, мисли (да ли је са тим мислима иотишао са овога света? – сумњам!) да је „овде, уприродној, па и недовољној хијазми уметностии идеологије, уметности и политике,уметности и повести, вољном али инеизбежном укрштању уметности истварности, и уметности и морала, нанајтежем испиту једне зреле европске ибалканске литературе, српска новијакњижевност нашла један веома, веомазначајан, али не и једини пут од свих којима оназаједнички може да иде. У овом часу је то за све нас пут најпресуднији. Надајмо се да то нећеморати бити увек. Јер ако стално морамокритиковати неку идеологију, поготову исту,добро бити неће“ (исто, 63).Треба понављати Реквијем сухом и јаловомрационализму, замкама наше званичнекњижевности, најзваничније, грозне иограничене, ограниченије од бирократије -„бирократија има своју смешну кочоперност итуробну несавитљивост, и круту стидљивост,и триста полета и очајања који се укроћују насиљем свесног стила» (Винавер, „Одбрана песништва“, XX век /10. децембар 1938/, 665).

Из писма уреднику Политике : ПС. – Молио бих Вас да овај текст штампате у Културном додатку Политике, јер је реч о антологији, која је –  доживела осам издања за 10 последњих година, као прво, а као друго – реч је о књизи која је започела нужно превредновање у српској књижевности 20. века. Политика о таквом једном издању најмање има разлога да ћути, зар не?    https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/classroom-news/thisweekisscienceweek#

ЛеЗ 0006717  НЕЧИСТА СРБИЈА. – Стихови истргнути из једне веће целине.  Стихови Белатукадруза Из дневника. –  ВЛАШКА ГОЗБА ИЛИ О КРАТКОЋИ ЖИВОТА

Тријумф грчких игара био је у Нероново доба.

Атлетика је одушевљавала.

Вежбали су и сенатори и витезови.

Сенека је написао Говор о краткоћи живота.

Савршенство духа и тела било је на цени.

А кад је о градским уживањима реч,

кухиња и рецепти беху богати.

Надживели су римску империју.

Римљани су волели укус птица из далеких крајева :

фазана са Црног Мора, морске кокоши из Нумидије,

фламингосе из Египта и Африке.

Гуске су допремане из Галиј, и гушчија џигерица

беше на цени. Исто тако и домаћа дивљач: косови,

препелице, живина из италских живинарника.

Макробије је сачувао јеловник са званичне гозбе

приређене у част свештеника у Цезарово доба.

Најпре морске шкољке, каменице и дагње,

затим кос са шпарглама, кувано пиле, кестење,

и сос од дагњи и каменица. (Предјело је било

сервирано са слатким вином.) Затим је долазио

први део обеда са другим врстама шкољки,

морским рибама, врапцима , филетима од дивље

свиње и паштетама од живине и дивљачи.

Главни део обеда чиниле су свињске сисе,

свињска глава, рибљи бродет, пловка,…. https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/classroom-news/reminderoffieldtripnextweek#

ЛеЗ 0006718  КОМЕНТАР И БИБЛИОГРАФСКА НАПОМЕНА. – Одломак из текста, писан уз избор двадесетак Драинчевих есеја, и сведочанстава о овом песнику. – РАДЕ ДРАИНАЦ ПОНОВО МЕЂУ СРБИМА ИЛИ СКИДАЊЕ МАСКЕ. – III  КОМЕНТАР И БИБЛИОГРАФСКА НАПОМЕНА – Двадесетак текстова, одабраних за ову прилику, штампани су прелиминарно, у размаку од  1924 – 1936 (1937) годинe. Шеснаест је написао Драинац, а остале- Драинчев адвокат, и Драинчеви противници, тзв. Надреалисти, тј. батинаши. Ти текстови, расути на разним странама, дуго су били далеко од читалачке публике, студената. Све до краја 20. века. Практично, све до објављивања ДЕЛА Р. Драинца (1999)… Ти текстови, окупљени на једном месту, поред свега осталог, представљају и сведочанства, подстицајну грађу за рамишљање, вредновање и превредновање…  https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/classroom-news/reminderthatitsashortweekthisweek#

                         ЛеЗ 0006719  Домаћи задаци – српска књижевност. / Овде ћемо убудуће публиковати радове, који

                        су, \ дословно, домаћи задаци наших писаца, који тај посао схватају озбиљно и предано, као

                        одлични ђаци. Своје радове можете нам слати на уобичајену адресу, обавезно откуцане на

                         ћириличној или латиничној тастатури. Сви радови пролазе уобичајену уредничку процедуру. 

Вођа и књижевност. ВОЂА НАЦИЈА НА ВРХУНЦУ МОЋИ И СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ВОЂА НАЦИЈЕ КАО КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАР. – Из књиге  Мирољуба Милановића ЗАВЕРА ЋУТАЊА, награђене угледном наградом Господјин вир..-   Иза Њега је остао покрет несврстаних, политика мирољубиве коегзистенције и велики углед борца за мир у светској заједници, а на унутрашњем плану обрачун са национализмом у Хрватској и Србији и коначно, Устав из 1974. који је озваничио самоуправљање и разбио српску државу не доневши радницима никакав бољитак а југословенској заједници и Србији поготову. Југославија,када се чинила најјачом, управо је била на умору. Задах распадања већ се осећао у оснаженим републичким руководствима а парола – све је врвело од парола – “Чувајте братство и јединство као зеницу ока свога” , вешто је прикривала већ повађене ножеве….  https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/assignments/homeworkforweekofoctober11th#

ЛеЗ 0006720  МОЈИ МРТВИ ДРУГОВИ. И друге песме Радослава Војводића. САМ ПРЕД СОБОМ

Како Ти је ноћас – сам пред собом!
Стојиш, ћутиш, не знаш – где ћеш.

Испред су – контејнери, смеће,

наниже – пијаца, пусто, Дунаво.

Али, како себе поднети,

дршћу струне, мисао, у глави – авети!

Изгорело све унутра, и јаз се грана,

и боли, и боли, а отворена сва врата.

Непотребан је говор, речи као ексери,

језик не уме да заноси, муљ захвата.

Како објаснити блесак, укротити муњу?

У срцу јами – откупити се, порећи буну?   https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/assignments/homeworkforweekofoctober18th#

ЛеЗ 0006721  РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ ИЛИ ЛИСТ СВЕТЛОСТИ. Р. Војводић је добитник повеље Карађорђе   / Душан Стојковић

Радослав Војводић несумњиво је особено име свеколике српске поезије. Од самог почетка свога

песниковања „пливао“ је насупрот основној струји српскога песништва, градећи свој песнички свет,

препознатљив од прве. Песничке моде су се мењале, Војводић је остајао стамено на песничком вису

који је запосео, налик на усамљени – лирски – јаблан. То га је – као и сваког аутентичног песника који

не жели да се „угрупи“ – коштало помало скрајнутог поло жаја који има унутар корпуса наше лирике.

Код нас (и у свету, уосталом) поезија се мало чита (ако се то уопште и чини). Када се неки песник прогласи

великим, заслужено или незаслужено, тешко га је померити с трона. По инерцији, његово име се пов лачи

по критичким (антикритичким) текстовима, а он „окупира“ антологије. Ако се неко „прескочи“, готово је

извесно да ће – захваљујући нашој крити чарској лености – бити „прескочен“ заувек  или ће се – у бољем

случају – непрестано „откривати“ изнова.

Шта је то што Радослава Војводића чини зна- чајним песником наше поезије?

https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/assignments/homeworkforweekofoctober25th#

ЛеЗ 0006722  БЕЛО ЦРНО ЦРВЕНО / Белатукадруз. .. ППЗ су покренуле Малу библиотеку ППЗ, тзв. Скакавц ППЗ, и као прва књига штампан је Случајно нађени рукопис Белатукадруза БЕЛО ЦРНО ЦРВЕНО : Документарни филмови. Књига ће збунити официјелне критичаре, многе, али ће пасионираним сладокусцима добро доћи у ово време, када, како вели уредник, многи песници пландују више од века и по, тетошени умишљеним и шупљим критичарским хвалопојцима. …. “Филм се не сме копирати, а може се приказивати само на повременим кућним забавама по дозволи Шишмана” – пише у дну ових сличица из једног документарног филма београдских Заветина.Приликом снимања тога филма случајно је пронађен један рукопис Белатукадруза, овај који се у целини публикује овде. Филм је наравно био о песнику Белатукадрузу, филм је дозвао нешто слично себи, што превазилази поезију буквално схваћену.   https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/assignments/belocrnocrvenobelatukadruz#

ЛеЗ 0006723  Живот у мрежи романа, роман у  мрежи  живота. – Мирослав Лукић: Пасија по Амарилису, Браничево, Библиотека Кула, Пожаревац 2008.. – Лукић је доследно, по цену прећуткивања, уз још неколицину писаца остао на бранику истинске књижевности. Новобјављени Пасија по Амарилису је романескна сторија, тешких животних садржаја оних који су усуд ових простора…. –   Један из реда најпродуктивнијих српских писаца овог времена Мирослав Лукић аутор је на десетине романа, збирки поезије, есеја, антологија…Његова сабрана дела Уметност махагонија (32 наслова у 35 књига) објављена су 2002. а већ 2006. Вечни чудесни коренови (22 тома, компакт диск). Лукић је оснивач и уредник Заветина, слови за врло значајног алтернативног издавача. Покретач је и уредник више књижевних часописа: Заветине, Дрво живота, Уметност махагонија… Лукић, јамачно, надомешћује празнину насталу због пасивног односа друштва према култури, поготову кад је књига у питању. Овај творитељ серије романа и новим делом Пасија по Амарилису потврђује високе литераторске вредности свог стваралаштва као и определење да пише о животу и времену, о људским  судбинама, друштвeним променама,социјалним и политичким превирањима, о смутној и трагичној збиљи потоње деценије 20. века. Века – вукодава.   (458.Наше стварање, LVII/3-4 (2010), – стр. 363 – 366,)  https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/assignments/zivotumreziromanaromanumrezizivota#

ЛеЗ 0006724  Између симбола и стварности / Мирољуб Милановић – О роману „Ујкин дом“ Мирослава Лукића, Апостроф, Бгд, 1997. –  …. Тачка гледишта и самосвесни приповедач / лик у „Ујкином дому“ Мирослава Лукића стапају се у једно у осуди грубе материјалности коју је продуковао тоталитарни систем а све у име стварања новог човека и очувања

моћи и привилегија појединаца. Слике стварности у овом роману посматране су из угла духовности и по томе он представља новину према делима са истом тематиком. У оштром контрасту који кулминира у градацији, постављена су кључна питања епохе: проблем човекове слободе, среће и достојанства као и смисао његовог постојања на земљи. Те особине чине „Ујкин дом“ трајним делом српске књижевности.*    https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/assignments/izmedusimbolaistvarnostimiroljubmilanovic#

ЛеЗ 0006725  ШТА ЈЕ СИГНАЛИЗАМ ДОНЕО  СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ? / Мирољуб Тодоровић . – ЕКС­ПЕ­РИ­МЕНТ

У по­ме­ну­том пам­фле­ту Апо­ри­је аван­гар­де основ­на ствар ко­ју Ен­цен­сбер­гер по­ку­ша­ва да оспо­ри је аван­гард­ни екс­пе­ри­мент, од­но­сно ли­те­рар­ни екс­пе­ри­мент уоп­ште као је­дан од на­чи­на пе­снич­ког ис­тра­жи­ва­ња и ства­ра­ња. За ње­га је екс­пе­ри­мент „блеф” а сам „по­јам екс­пе­ри­мен­та бе­сми­слен и не­у­по­тре­бљив”. По­ла­зе­ћи од ети­мо­ло­шког ко­ре­на ре­чи екс­пе­ри­мент (ла­тин­ски еx­пе­ри­мен­тум) што је у ства­ри зна­чи­ло „са­зна­ва­ње ис­ку­ством”, Ен­цен­сбер­гер за­кљу­чу­је да ова реч у на­шем вре­ме­ну „озна­ча­ва на­уч­ни по­сту­пак за про­ве­ру те­о­ри­ја или хи­по­те­за пу­тем ме­тод­ског по­сма­тра­ња при­род­них про­це­са”. На тај на­чин он екс­пе­ри­мент у пот­пу­но­сти ве­зу­је за на­у­ку не до­пу­шта­ју­ћи ње­го­ву упо­тре­бу у ли­те­ра­ту­ри, јер пре­ма Ен­цен­сбер­ге­ру „екс­пе­ри­мент је по­сту­пак ко­јим се оства­ру­ју на­уч­на са­зна­ња а не…. https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/assignments/stajesignalizamdoneosrpskojpoezijimiroljubtodorovic#

ЛеЗ 0006726  Пауза / Владимир Јагличић  https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/assignments/pauzavladimirjaglicic#

ЛеЗ 0006727  ЧИТАЊЕ.ПИСАЊЕ. –  „Ја не читам романе ни новине сем изузетно.

Мој порок је био да св чиним и да се одбраним од свега идејама – Наћи идеју, моје једино решење.

Због тога ми се оно што није разрешиво идејама, – оно што себи не одговара и не завршава се тренутним стварањем такве врсте чини неподношљивим.

На пример: писати. Ето зашто сам од форме желео начинити једну идеју, и покушао изумети све до углавном трпног дела радње писати“.  (Пол Валери)   https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/opalo-lisce-prodavnica-vazduha

ЛеЗ 0006728  Поводом „Опалог лишћа“ . – Осврт, 1 (После  четири године). – ПОГОВОР ОВОМ ИЗДАЊУ ( у оквиру Сабраних дела ВЕЧИТИ ЛУДЕСНИ КОРЕНОВИ).  Евентуални читалац треба да зна да је иницијална, првобитна верзија ове књиге, сачувана на ЦД “Архив трговаца светлошћу” (Заветине, Београд, 2003 – 2004). Исто тако, евентуални читалац не би смео да заборави и на околност: да ова и оваква књига данас не би била могућа, да није било дугогодишњег рада на антологији НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ…2 У ову књигу су укључени и делови рукописа објављеног у ч. ЗАВЕТИНЕ Плус ултра,15 – 16/ 2001.3

__________

1 Прва верзија ове антологије објављена је крајем 2003. године, на званичном веб сајту Заветина (интернет адреса њњњ.заветине.цом). Тамо је објављена нешто скраћенија, са следећим уводом: ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА? КОД ДАМСКЕ ПАТКЕ?

https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/opalo-lisce-prodavnica-vazduha/povodomopaloglisca#

ЛеЗ 0006729  НЕ ЗАБОРАВИТЕ!. –  Чему ОПАЛО ЛИШЋЕ? Српски антологичари најчешће нису имали обичај да полажу потпуне рачуне после неког завршеног посла; ја уводим тај обичај. На тај начин укључујем у српску књижевност, индиректно, нешто што вреди да буде укључено. И оваква каква јесте, ова антологија опалог лишћа, може бити подстицај за састављање нових антологија; јер у њој је садржано доста тога што су антологичари пређашњих времена искључивали….

Као аргуменат да у овом опалом лишћу има врло различитих и подстицајних стихова  – наводимо, за почетак, саме стихове…

Субота, 24. јул 2010.   М. Лукић    https://antologijaol.wordpress.com/

ЛеЗ 0006730  Религија поезије.  УСКРС У ЊУЈОРКУ.  Покушај тумачења. – Колико је српских песника, кроз читав 20. век, за које се може рећи да се њихово дело завршава, заокружује Богом? Исконском религиозношћу?

Колико има, заиста, у српској поезији оног што би се могло мирне душе одредити као духовна поезија?

Духовност не искључује модерност. Овде су не једног песника етикетирали као модерног, чак аванградног, а колико су то они заиста? Упоредите их са једним Блезом Сандраром, са Жаром у Пепелу. Па ћете видети…

Сведочанства

«Године 1912, на Ускрс, већ десет месеци сам у Њујорку цркавао од глади. Умирао сам од глади јер нисам хтео да радим, а када човек неће да ради а није син милионера, он у Сједињеним Америчким Државама умире од глади као нигде другде, из простог разлога што тамо никада не сретнете неког присног пријатеља који би му понудио да се нечим заложи и да нешто попије, или би му позајмио пара – то тамо није обичај“, прича Сандрар Манолу у деветом разговору.“ Једва би чекао да заради нешто новца да би се у Central Library, другом великом гробљу књига, од њеног отварања у осам сати ујутро до затварања у два сата ноћу, хранио садржајем најразнороднијих дела. Када би излазио, вртело му се у главм од облакодера, који су се јасно оцртавали на челичиосјајном ноћном небу Њујорка, искривљени и искошени, а хватала га је вртоглавица и од глади. Још му се више маглило пред очима када би угледао искошене хрпе књига које је Црнац, нарочито њему додељен, непрестано донсио у одвојену собу такође њему намењену, где је сваког јутра затицао на столу брижљиво зарезане оловке, хартију, речнике, али у фиокама ,,није било хладне пилетане, ни цигарета“.    https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/opalo-lisce-prodavnica-vazduha/religijapoezijeuskrsunujorku#

ЛеЗ 0006731 Шта ли раде на оном свету? Јесу ли сасвим мртви?. – Из писма Светиславу Петровићу, коме се Исидора Секулић захваљује на његовој новој књизи Три љубави живота ( Гете, гђа Рекамије, Алфред  де мисе), коју је објавио  Геца  Кон:

  Врло сам закаснила да кажем хвала на подареној књизи. Не замерите, врло сам, траљаво са здрављем, сем свега другог.  Прочитала сам бескрајне љубави и љубавне јаде и илузије. Лепо сте то казали, и документи су то људских живота и заблуда, али, замислих се над љубавницима оба пола:  које мамутске енергије! Гете с једне, баба и Жортика с друге стране, могла би придржавати џиновски совјетски Дњепрострој! Шта ли раде на оном свету? Јесу ли сасвим мртви?

     Исидора је поставила  једно необично питање, покушајте сами да одговорите на њега за себе. А можете и за нас,  на 4 стране  А4 формата, са уобичајеним новинарским проредом. Најлуциднија, или најубедљивије  покушаје, наградићемо књигама из продукције „Заветина“. Ова врста позива важи током ове и следеће 2017. године   http://zavetineviki.blogspot.rs/p/citati.html

ЛеЗ 0006732  РУДНИЦИ ЧУДЕСНИ… ОДЛАГАЊА /   Белатукадруз

То је морало, на крају, тако бити:

зашто бих писао песму о Викторки?

Драже су ми неке друге ствари, нити

другог ткања, сазнања, часови горки.

Све их је сустигла освета, не моја -хвала богу.

Они и оне што изабраше Барабу,

Усуд је срозао до просјачког штапа.

Сазнање, судбина између нас

подигло је високу тарабу.  http://zavetine.simplesite.com/

ЛеЗ 0006733  Пол ВАЛЕРИ ОСЕЋАЈНОСТ Библиотека ДЕЛА ПОЛА ВАЛЕРИЈА  Свеска  IV.  Осећајност

Грешка је дати осећајности, јачини сензација и узбуђења, једну вредност или значењску важност.

Осећајност има управо супротан изглед. Она је таква да је један веома мали узрок може читаву увести у игру. Она је таква по својој природи јер у сваком тренутку искреће сразмерност учинака са узроцима. Једна веома жива сензација не значи једно веома моћно делање, нити једна веома слаба сензација једно слабо делање. — И штавише: однос између узрока и осетљивог учинка је којекакав — променљив од човека до човека и од дана до дана.

Из тога происходи да је бесмисленост градити једну метафизику на осећајности.

Љубав је једно веома снажно узбуђење, које је попраћено интелектуалним нередима, озбиљним пустошењима — а након свега то је тек једна појединост размножавајућег механизтна. Та појединост би могла бити сасвим друкчија и деца би се исто тако добро чинила.7

Али та појединост је чудновато обогатила људску историју. То осећање које је, код животиња које се њим служе, само повремено, готово тренутачно — постало је покретач милиона идеја, радњи, философија, књига,  http://mynevadress.blogspot.rs/2016/04/blog-post_24.html

ЛеЗ 0006734  Само један детаљ, по улицама хрватских градова нуђене су на продају сакупљене ископане очи Срба: по тридесет и четредесет очију одједном…  / Ђорђевић се НДХ-азијом, Другим светским ратом и поратним страдањима свог народа бави пуних 75 година. У некадашњој, заједничкој држави важио је за најоштријег полемичара и противника ревизије историје, односно умањења српских жртава. Ђорђевић понавља да су у Другом светском рату укупни демографски губици Срба износили 1.820.000 људи. Убијено је њих 1.607.000, 57.000 их је протерано, а 156.000 српске деце није рођено. У односу на друге народе у СФРЈ, Срби су, казује др Ђорђевић, чинили 90 одсто жртава.

* Како данас гледате на 75 година обележавања Јасеновца у Хрватској?

– Поново нема одговора на питање зашто су се партизанске јединице у Јасеновцу појавиле тек почетком маја, 10 дана пошто су усташе 22. априла 1945. напустиле логор. У то време Титова војска је имала 57 дивизија. Немци су се повукли из Србије 1944, а више од шест месеци Јасеновац је радио пуном паром. За тих шест месеци и усташки официри преобучени у партизане водили су у јурише српску младеж на Сремском фронту. http://mynevadress.blogspot.rs/2016/04/blog-post_31.html

ЛеЗ 0006735  „Овај геноцид је део јерменске историје и део светске историје. То није бол само једног народа“, рекао је Клуни у Јеревану. –  Холивудски глумац, председник државе Серје Саркисјан и хиљаде Јермена продефилирали су градом све до брежуљка на коме се налази споменик жртвама геноцида и положили цвеће испред вечног пламена.

Широм земље одржане су комеморације у црквама.

„Овај геноцид је део јерменске историје и део светске историје. То није бол само једног народа“, рекао је Клуни у Јеревану.

Он је био копредседник жирија за награду Аурора за буђење човечанства за преживеле у геноциду из 1915..   http://mynevadress.blogspot.rs/2016/04/blog-post_58.html

ЛеЗ 0006736  ЧИТАЊЕ, ПИСАЊЕ, И МУКА  (Читајући књиге пристигле на конкурс за књ. награду Заветина Дрво живота). – Побеђени немају пријатеља, сматра Сази, али имају горко искуство пораза, од кога песници, ипак, могу да направе нешто.

Стварни успех у књижевности се увек плаћа многим неуспесима, и ко зна чиме још!

Томашевић, можда више него Мандић, добри су, али не и једини примери за ову на први поглед неочигледну тврдњу.

Свој роман првенац Томашевић је датирао (Innsbruck, 14. novembar 2006. – 1. mart 2009), књигу Бог у продавници огледала, Мандић је написао «претходних година», али као да су оба писца своје књиге потајно писали (а сигурно и носили) читавог досадашњег живота. Томашевић је, суочивши се се са смрћу, довео у питање Бога, као индиректно и Мандић, који га «налази» у «огледалима».

Мандићу се Бог привидео у продавници огледала, како мирно обилази рафове са бомбоњерама. Био је то некакав мандићевски Бог без кравате, који је песника подсећао на његовог  рано преминулог оца. Томашевићев роман-првенац доводи својим исходом  у питање постојање Бога, као што и Мандић, обележен раним губитком оца (као и релативно прераним губитком старијег брата), сумња у идеју Бога. И једном и другом писцу је нешто битније, важније, можда је то схватање истине. Верујем да писци – Мандић и Томашевић –  не траже толико истину да би је дубље сакрили, мада није сасвим искључена и таква једна могућност.

Да ли је Бог крвник трагичних судбина Томашевићевог и Мандићевог оца? Да ли је Бог кривац?  https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/opalo-lisce-prodavnica-vazduha/citanepisaneimuka#

ЛеЗ 0006737  Листови на ветру / Мирослав Тодоровић  ( одломци из дужег рукописа).  – … Драги МИросЛАВЕ,

У – ВАЖЕНИ БЕЛАТУ-КАДРУЗЕ,
и ову пошиљку, као у-век, и до/век, прате моји срдачни поздраве. И здрав да си и од Бога ти здравље. Надао сам се да ће моћи да те позову да промоцију УНУСА, у петак 23. у оквиру Сајма, али, чекамо нову прилику.

И неко боље време. А како ће бити више пута сам се позивао на упућеније, као што је  например, мој земљак, Љубомир Симовић који стихова:

Доћи ће време да из мишје рупе
промолиш нос, оњушиш месо и супу,
да на клупу попењеш гладно дупе, 
а дупе с клупе сагнаш у мишју рупу.

Сређујем моје пусуле После свега и откривам заблуде, под старе дане, заблуде  раних година. Давне 1973 имао сам примљену књигу у едицији Прва књига. „Знаци предела“, али су од 70 (!!!) песама књигу свели на 27. Нисам се одазвао, нисам у својој надобудности, и чега све не, прихватао да ми скраћују, исправљају, полове… Сада, док сређујем, цепам, бацам и о томе пишем. После свега видим да је то било боље време,да смо и ми били бољи,  да су уредници били Уредници, да су поштoвали и уважавали сараднике, пружали руку младима, подстицали… Писали…

Имам читаву хрпу писама, срећом сама се са/чувала, од Ивана В. Лалића, Александра Ристовића…

Можда ће ти неко од ових ваљати и  за твоје странице.

Твој, срдачно Мирослав из Трешњевице  https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/opalo-lisce-prodavnica-vazduha/listovinavetrumiroslavtodorovic#

ЛеЗ 0006738  (излог књига)  Између митарења чудовишта и уметности будућности

Књигу је објавила Едиција Браничево, у Библиотеци AB OVO, као 16, на око 237 страна, формат 24 цм (формата свесака часописа „Браничево“) , у респективном тиражу за српске прилике. На корицама књиге је репринт детаља слике Jean Baptiste Simeon Chardin, Boy playing with cards (1740). Са киме се ова књига коцка, и да ли се уопште коцка? Да ли је овај познати српски песник, као критичар, постао хазардер, или пак песник-критичар, у оном исконском и тачном  елиотовском схватању овог појма? – Лукићева књига садржи четири целине.     Већина текстова у овој књизи, прелиминарно је објављена по листовима, часописима, зборницима (Борба, Данас, Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, Браничево, Трећа Србија, Реч народа), или у Лукићевим књигама.  Овде су ти текстови, сабрани на једном месту, прегледани, понеки прекомпоновани (пре свега – текстови о М. Лукићу).

Оцена:

Почетком ове књижевне сезоне у српској књижевности су се појавиле две донекле на први поглед сродне, сасвим неочекиване књиге огледа, есеја, размишљања и вредновања, о безданој уметности ( како је  писао Емерсон, што Лукић прихвата и за шта се као издавач и уредник, и критичар залаже), или о васељенској свести и уметности – кабаста књига Р. Војводића, која ће изазвати полемике и буру.

Обема новим књигама је заједничко, то, што су у њима сакупљени расути у разним часописима и на другим местима, текстови које су аутори годинама писали, и тема – оштре и аргументоване књижевне критике, вредновања и превредновања.

Који је од ова два критичара више хазардер и коцкар? Војводић, ерудита и преображени песник, или профет Александар Лукић?

Прочитајте обе књиге, уверите се сами…   https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/zeleni-ducan-izlog-keiga/izmedumitarenacudovistaiumetnostibuducnosti#

ЛеЗ 0006739  Војводић, Радослав, 1935 –
Васељенска свест и уметност: Београд, Службени гласник, 2010. 575 стр.;23 цм.
(Библиотека Књижевне науке, уметност и култура. Колекција Пресек)
ISBN 978-86-519-0500-4
а) Књижевност – Религија

Оцена

Поређење: Војводић у својој књизи има неколико поглавља која покушавају да проникну у тајну  тзв.васељенске свести и уметности, млађи поприлично, Александар Лукић, пак написао је поглавље, у другом делу своје књиге, Оглед о богочовечанском реализму. Док се старији песник мучи и батрга да објасни шта је у ствари васељенска свест и уметност, Лукић о томе речитије и разумљивијее пише у само неколико реченица: „Учио сам од Мирослава Лукића, и научио шта је цео проблем песника, налажење оквира, организовање оквира који је могућан, да би подржао осећања. Васиона је крајњи оквир и сасуд и нигде не постоји побуњени кутак другог и трећег реда: садржај песника је свугде. Да ли на то упозорава прст, поглед и књига прерушеног анђела или песника на фотографији о којој је реч?“ Војводић нигде, иако је то тема његове преобимне књиге, не одговара директније на питање шта је у ствари васељенска уметност и свест, односно бездана уметност; али индиректно, између редова Војводићеве књиге, може се разумети да је реч о уметности заснованој на вери у сједињавање са божанским и непоновљивим… Лукић се не позива на оне писце и ауторе (поготову не на оне руске филозофе и боготражитеље које повремено спомиње Војводић); и једном и другом аутору, као критичарима, добро би дошло да мало више пишу о правосазнању и богочовечанском реализму. У критици не вреди измишљати воду…

Који је од ова два критичара више хазардер и коцкар? Војводић, ерудита и преображени песник, или профет Александар Лукић?  https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/zeleni-ducan-izlog-keiga/vaselenskasvestiumetnost#

ЛеЗ 0006740   Српско календарско знање у епској народној поезији. – Драган Јацановић Српско календарско знање у епској народној поезији . – Центар за митолошке студије Србије, Рача, 2000. 238 стр.; илустр; 24 цм.
886.1.09-13:398 . –  „Аутор се у својој књизи дотиче и српског знања о небеским телима, где закључује да су Срби о свему добро обавештени, иако нису похађали чувене факултете средњега века у Паризу, Лондону и италијанским ренесансним градовима“, вели проф. др Р. Петровић, препоручујући мало патетично ову књигу, коју треба имати у библиотеци, свакако. Ово је заиста ново читање епске поезије очима археолога и подстицајно проницање у тајни језик десетерца, како је и уочено у дневној штампи, чим се књига појавила. Било би добро, да се овај аутор не заустави само на овом покушају https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/zeleni-ducan-izlog-keiga/srpskokalendarskoznaneuepskojnarodnojpoeziji#

ЛеЗ 0006741   Нулто време / Ристо Василевски  (Осврт) – …. Књигу  «Нулто време» читао сам са оловком у руци; подвукао сам доста тога; када би се то подвучено  штампало као посебна књига, то би било отприлике 3/5  обима штампаног првог издања споменуте књиге. Врло мало је фрагмената у којима је провалила истина (на помало груб  начин,  као на стр. 141, фрагмент који почиње речима «Данас се екстаза не доживљава…» и даље) (требало би одстранити или преформулисати реченицу која почиње речима «Чак и тренутак…» ).

Пишући годинама фрагменте који су ушли у ову књигу, Василевски је прихватио мисију морализма и интелектуализма, мислећи о свету и судећи о њему. Песник, моралист и интелектуалац, преводилац, сатиричар, мудрац и мислилац, доносио је из својих балканских легла мисли – мисли које као да су се легле миленијумима.

«У тмини историје крију се најсветлије тачке прошлости. Али о њих се толико њих отима да су морале утонути у још већи мрак» (стр. 96). https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/zeleni-ducan-izlog-keiga/nultovremeristovasilevski#

ЛеЗ 0006742   СЕВЕРЦИ, нови роман М. Лукића. – Најновији  роман, започиње оним чиме се завршио претходни  Пасија по Амарилису (2008).

У том смислу, најновији Лукићев роман, СЕВЕРЦИ, може се читати и као наставак Пасије по Амарилису, који поред осталог расветљава и неразјашњене тајне претходног романа. А највећа загонетка је, поред осталог, и место у Панонији где је, према речима анонимног фотографа, наводно потонуо Филип Сенковић.

У једном другом роману Доктор Смрт (2003),  при самом крају постоје и ове речи:

«Ето докле је догурао хваљени прогрес и хуманизам, омогућио је рад ђаволове воденице, воденице смрти да престанка меље непрегледне поворке људи. ….

Доктор Смрт је  била је права посластица за књижевне сладокусце, својевремено, и право је чудо да књига није имала и судски епилог. Први пут у српској књижевности дата је прилика киднаперима, представницима мрака и страве, који се на крају тог романа понашају двоструко  прво као мучитељи и давитељи, а затим и као духовити витезови који тобож увиђају своју грешку. Трансформисани пуковник тајне службе Ђока Ђокић упозорава Дрма (доктора религиозне медицине, сведока, у много чему налик на Ф. Сенковића):

«И пиши, брате, оштрије од Господина Ђоке!Немој да нас опет разочараш…»    https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/zeleni-ducan-izlog-keiga/severcinoviromanmlukica#

ЛеЗ 0006743   Већ дуже време не излазе књижевни часописи које сте основали и штампали о свом трошку: Трећа Србија, Идентитет, Посебна породична заветина, Оркестар СУЗ? Исплати ли се штампање књижевних часописа данас? –  Разговор са поводом са Господином Белатукадрузом, уредником и главним координатором Сазвежђа З. – … Данас још увек штампају неке књижевне часописе у Србији, па и оне које је прегазило време. Финансира их локална самоуправа, или министарство културе, или они који имају пара. Такви часописи излазе нередовно, два или три двоброја годишње; немају своју редовну читалачку публику; добро су одштампани, шарени као папагаји. Да ми је знати ко то још чита осим одговорног уредника, коректора, и понеког младог сарадника? Већина савремених књижевних часописа, или зборника – тешких по неколико килограма, одбија ме. Па, и Летопис МЦ. Понекада се добра часописна традиција с временом извргне у нешто сасвим треће…Зато што сам био незадовољан већином књижевних часописа у Србији, још од 2000. године, ја сам покретао своје књижевне часописе, и током неколико година, то јест, током читаве прве деценије новог миленијума, успео сам да објавим, уз помоћ штапа и канапа, преко стотинак свесака, пружајући тако шансу многима…Отварајући многе прозоре на мрачној кућерини савремене српске

књижевности, која је временом надувана, као какво Потемкиново књижевно село.

Последњи штампани број неког књижевног часописа Заветина, био је Оркестар СУЗ, крајем 2009 – као да је то било пре толико година! Нерастурени део овог тиража завршио је у једној београдској шупи, где се ноћу мачке паре! Признајем да нисам успео са издавањем штампаних часописа на папаиру, али верујем да моји силни напори нису били узалудни и да ће у генерацији која тек долази бити оних који ће ићи мојим траговима, волео бих да то буде без мојих симбола и сигнала.

Старећи, увидео сам да наши књижевни часописи губе битку и са временом и са друштвом и са техником; па сам одлучио, бавећи се веб издааваштвом, пре свега уз подршку Googla, да издајем, публикујем неколико дигиталних књижевних часописа  https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/student-of-the-month/johndoe#

ЛеЗ 0006744   Одувек је на свету било више стихотворства (у оном највулгарнијем смислу те речи) (јуче, прекјуче и данас), него поезије, па и у случају Растка Петровића, за кога би мало читалаца данас знало да је остао само аутор оних везаних песама и сонета, објављених својевремено у посебном додатку српских новина штампаних на Крфу.

Али Растко Петровић је написао  Откровења, која су непоновљива експлозија једног духа, за кога није потребно тражити милостивост када га поредите “са онима који беху савршенство реда”. Милан Комненић је својевремено лепо уочио да му се чини да се завештајна реч песника Петровића налази у песми  Са светлим пољупцем на уснама. “Та реч гласи – по Комненићу – пробудити се. Не треба да будемо одвише проницљиви  па да схватимо да то буђење још једном у вечности представља оличену жељу да се живот сагледа у будућности, из горње перспективе, изнад живота, да се наслути спиритуални вид настанка који јесте увек извесно враћање почетку …”

Као критичар, Комненић не изневерава себе кад подсећа да је Откровење “једина песникова књига поезије, да је написана у младости, као млаз емоције, и није било времена за стицање “занатског” квалитета. Природно, он је изостао. Но, то ипак не омета да се до стварних извора Расткових дође”. Штета је што се не прештампавју Откровења, онако како су први пут штампана, за потребе данашњих генерација читалаца. Колико у тој Растковој књизи има поезије, а колико стихотворства?    https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/student-of-the-month/nenaslovlenpost#

ЛеЗ 0006745   У овој Малој непрофитабилној библиотеци ППЗ објављују се књиге како писаца ЗАВЕТИНА, тако и других, уколико Заветине добију дозволу за публиковање. Овде ће бити публиковане како књиге песама и проза, тако и књиге есеја, приспелих и одабраних на сталним књижевним конкурсима Заветина.

Gabrijel Stanescu, NECE OPET DOCI AMERIKANCI.pdf   Miroslav Lukic, STUDIJA O NAMETNOM VEKU – odlomci.pdf  и др.  https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/my-forms

ЛеЗ 0006746   Добитници књижевних награда.  – Овде ћемо доносити, с времена на време, избор из дела оних књижевника, који су добили неку од књижевних награда „Заветина“, првенствено „Дрво живота“, или „Амблем тајног писма света“  . –  КРИТИКА И ОДГОВОРНОСТ / Јован Пејчић. (  Пејчић је добитник књ. награде „Дрво живота“ за књигу Милан Ракић на Косову: завет-песма-чин, Београд, Конрас, 2006,)   – Сме ли се као кри­тич­ки узе­ти текст из ко­јег се, те­о­риј­ски и ло­гич­ки, не мо­же из­ве­сти по­јам књи­жев­не кри­ти­ке?

До пој­ма кри­ти­ке не­ће се, ме­ђу­тим, до­спе­ти уко­ли­ко осно­ви­цу или са­му су­шти­ну кри­тич­ко­га тек­ста не гра­ди (уко­ли­ко у из­град­њи ове осно­ви­це не су­де­лу­је) јед­на ја­сна и стро­га свест о то­ме шта је кри­ти­ка и ка­да кри­ти­ка је­сте.

По­гле­дај­мо из­бли­за до­ба у ко­јем жи­ви­мо. Шта ће­­мо ви­де­ти?

Два­де­се­то сто­ле­ће не по­зна­је је­дин­ствен, тач­но опи­сан, сви­ма ра­зу­мљив и од свих при­хва­ћен по­јам књи­жев­не кри­ти­ке. Два­де­се­ти век, на­про­тив, ка­рак­те­ри­ше јед­но го­то­во ани­мал­но мно­же­ње док­три­на о кри­ти­ци – док­три­на ко­је, као да ни­су по­сре­ди иде­је већ ми­кро­би и ће­ли­је, не пре­ста­ју да се ме­ђу со­бом гло­же и про­жди­ру.     https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/dobitnici-knizevnih-nagrada-zavetina/kritikaiodgovornostjovanpejcic#

ЛеЗ 0006747   ЕЛИПСА ЕЛИПСЕ / Бошко Томашевић  (Добитник књижевне награде „Заветина“  „Дрво живота“  за роман: Нико, нигде .- УНУС МУНДУС, Ниш, бр. 37/2010, стр.197-347 2010) –  Сваки текст изговорен или написан може бити или већ јесте канонски. Апокрифност ове реченице, очита је. Реченица је, пак, произведена да би се могла тумачити. Интерполација те реченице у све могуће до сада написане реченице бесконачна је. Могуће је, такође, да је ова реченица пре него што је написана у њеном бесконачном понављању постојала неко време без времена, у неком „ниједном времену“, о коме говори Борхес. Тада би се иста читала као верзија једног regressus in infinitum-а, преносећи се у оно што славни писац назива никадност (Neveness) или, још боље, преносећи се у Претходну Вечност, то јест у aetenitas a parte ante. Извесности ради, може се рећи да смо прву реченицу овога текста написали подухвативши се задатка да на начин интерпретације поновимо један кратак текст из Деридине сада већ чувене књиге L’ écriture et la différence који носи наслов Елипса. Понашаћемо се, дакле, као штампар који поново штампа исти Дерридин текст, али, говорећи конвенционал­ним језиком, не у времену у коме је он уистину написан, већ у времену у коме он „претходи сам себи“. Другим речима, прихватићемо за тренутак претпоставку да Елипса садржи искон чија је појмовност аналогна, али никако и никад истоветна унутар херменеути­чког и аксиолошког круга. Та «кружна самоћа» елипсе посве је слична Паскаловој кугли о којој говори поменути славни Аргентинац…..  (Из рукописа књиге  Б. Томашевића MISCELLANEA )   https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/dobitnici-knizevnih-nagrada-zavetina/elipsaellpseboskotomasevic#

ЛеЗ 0006748   ПРОТУВЕ / Мирослав Тодоровић  (Из рукописа романа Протуве и анђели)   (Тодоровић је добитник књижевне награде „Заветина“ Дрво живота  за књигу  Спрам расутих звезда: Рукопис живота, Ниш, 2006.  Поезија) –  ПОРАЖЕНА СНАГА. – У спомен  на Ж. М.  јунака ове историје  наших живота                                                                                                                                                                                                                                                Диплам тако градом по цео дан уздуж и попреко, мало радим мало на коцку идем, кућа ме не држи, нема смиреног породичног живота, учинио терен своје.  Возим, свашта видим и чујем па се питам где сам ја то живео пола века, по столећа како воли  то  да каже хроничар  нашег јада и страдања. Зар тек у овим годинама сазнајем истину која је срећним и паметним људима одавно била позната. Али човек се учи док је жив па опет блентав умре.

Питам се да ли сам ја био наивчина, будала,  идијот са ј кад сам са толико мазо-хизма  дозволио да ме ови наши белосветски хохштаплери превезу жедног преко воде и да никада не покушам да нешто променим, да пружим отпор изузев  вербалног, двосми-сленог, просипања  отрова. Кад помислим  и промислим срећа моја  моја да ме и то није коштало. Многе је то коштало и то дебело. „Знамо ми добро како се чува власт радни-чке класе“, хвали се авангарда и поноси оним чега се срећан и паметан народ стиди.  Није чудо из чијег смо шињела испали. Маркирају тако неколико згодних жртава па он-да склапају док не склопе мозаик звани „завереничка група“. Новине спремне, тексто-ви написани, судије држе пресуде у фијокама. Каква Јустиција, какав  мач, њене тера-зије, повез? Има, бре, да судите како вам се каже.
И покојни, друг Чеда, је упозоравао  судије: „Ви, другови, не морате се придржавати тамо некаквих закона као пијан плота, ви морате, Бога му, ту вашу делатност да ускладите са хисторијским интересима раднићке класе.
А судије, ћуте и пресуђују како им се заповеди. … https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/dobitnici-knizevnih-nagrada-zavetina/protuvemiroslavtodorovic#

ЛеЗ 0006749   Библиотека ЗАВЕТИНЕ 1. База часописа „Идентитет“  https://sites.google.com/site/inicijativalukic/identitet/bazacasopisaidentitet#

ЛеЗ 0006750   Затурен / Мирослав Душанић (избор из песништва српских песника који живе изван Србије). –  Шта чекамо овде на агори окупљени?
Кавафи
у очима које стражаре
пред огледалом

у мрклини
у сновима
у свитања

у вјетру с југа
иза друге стране облака
у крошњама храстова
у њиховим сјенкама
у камену
у прашини и пепелу
и никад на истом мјесту

… долазе варвари     https://sites.google.com/site/inicijativalukic/identitet/zaturenmiroslavdusanic#

ЛеЗ 0009526