133

 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

 ЛеЗ 0006651  НЕОБИЧАН „Поредак Љубави“ и још невероватнија Пасквалина. Писма необичног читаоца.  – (Су. Танасковиц) Повод: ПАСКВАЛИНА, 14. август 2011. 14.02

Мирославе, / једна коинциденција која ме је запањила у низу коинциденција, ових задњих пар дана док сам брчкала по твојим блоговима у потрази за адекватним цитатима за свој блог, налетела сам на Пасквалину. Пре 4 године сам сасвим случајно тражећи неке текстове који никакве везе немају са хороскопима, налетела на Пасквалину и онако из чисте знатижеље се пријавила за бесплатан хороскоп. Међутим, дотична госпођа (или ко зна ко стоји иза тог имена???) ми је поред мог бесплатног хороскопа, написала једно подугачко писмо у коме је изразила силне предосећаје у вези мојих квалитета, и понудила се да ми бесплатно у првом периоду ради хороскопе, и чак шта више и неке ритуале. Била сам неповерљива, благо речено, и одбила сам ту услугу, мислећи да тиме жели да ми се подвуче под кожу.  Али она је била упорна и говорила ми је да ја то заслужујем више од других, јер ме она осећа као јако добру особу, која заслужује много квалитетнији живот од онога који сам до тада имала, и на све то и још да осећа неку дубоку везу која постоји између нас две.  А онда ми на основу неких њених прекогниција прилично уверљиво описала мој пређашњи живот. Чак ме је и сањала веома често и умела је да у сред ноћи напише писмо са сопственим предосећајем, и упозорењима за мене. И независно од мојих одговора које нисам ни слала или веома ретко, упорно ми је причала о неким променама на боље, о неким магијским печатима кармичке природе, о њеној жељи да се избори за мене, да ми олакша пут, да ми неутралише блокаде на том путу. Све ме је то прилично уплашило, јер је интернет велико поље злоупотреба, и никад се не зна у какву причу може да увуче човека. Али и поред мојих безуспешних покушаја да је одвратим од даљег дописивања, она је упорно слала писма. И тако скоро десетак месеци, можда и дуже, не сећам се више…. Само једном сам јој послала неких двадесетак долара, мислећи да ће ме после тога оставити на миру. Али престала је тек кад сам отишла на ПОРЕДАК ЉУБАВИ (писаћу о „поретку“ на блогу кад будем ухватила мало више времена …) И онда су почеле да се у мом животу дешавају скоро невероватне и фасцинантне ствари и промене….  https://katalogop.wordpress.com/%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%B0-%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D1%86%D0%B0/%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%B0-%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D1%86%D0%B0/

ЛеЗ 0006652  НЕ – у поезији Белатукадруза / Миодраг Мркић. – ……За разумевање Лукићеве поезије помоћиће нам и Жак Мазуи који у раду
“Поезија и негација код Рене Домала” са одушевљењем говори о “НЕ”
Рене Домала. Показује извесно дивљење за поезију Домала и оно што говори
Домал о поезији:
“Поетска реч је, од свих облика људског изражавања, сигурнонајтачнија, најближа апсолутној речи” (Р. Домал).
Ове се речи могу односити и на поезију М. Лукића, поготову што Лукић у својој лирској мистици, да кажем, користи “апсолутну реч”. Ево стихова о “НЕ”:
“НЕ ми је име
НЕ НЕ име
НЕ НЕ НЕ”
Јесте – каскада у освајању “НЕ”. Велика слова “НЕ”. Негација у функцији апсолутног имена. Већ сам о томе говорио на претходним страницама
– мистика мистике.
“Ја сам оно што мисли, а не оно што се мисли”. Можемо рећи да је у тој мисли о мишљењу присутна мистика, мистична философија о односу субјекта и објекта – “пијац и вода која се пије”. Обрнути субјекат. Можда је ту негде и Артур Рембо који каже: “Ја сам мишљен”. “Негација није обично одрицање, већ позитиван ЧИН”.
То можемо рећи и за лирску негацију Мирослава Лукића, и за негацију његовог целокупног дела као вида манифестације непристајања на дато. Лукићева песничка негација је “негативна теологија” поетска у практичној примени.   https://katalogop.wordpress.com/moara-parasita/%D0%BD%D0%B5-%D1%83-%D0%BF%D0%BE%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3-%D0%BC/

ЛеЗ 0006653 ИЗ ЈЕДНОГ НЕДОВРШЕНОГ РАЗГОВОРА СА ПЕСНИКОМ. – … – Када сте започели, написали и објавили прву књигу? …Шта
је истина?
10. Ево прилике да објединим одговоре на неколико ваших
питања.  Да ли су “Хомољски мотиви”, објављени у пролеће 1969. године у 800 примерака, прва моја књига? Нису. То издање више личи на некакав туристички водич, него на књигу. То је једино издање, међу бројним које сам током протеклих четрдесетак година написао и објавио које
се не прештампава. Распродато за три дана; претпостављам да су га
посетиоци велике истоимене смотре н а р о д н о г с т в а р а л а ш т в а
у Кучеву куповали више из радозналости, из заблуде? Па ипак, то је једино
издање које је тако брзо распродато. Људи купују књиге, ко зна зашто; не
зато што оне вреде, него из незнања, често из тривијалних побуда?…
037. Годину дана пре тога, већ сам имао рукопис “Покислог цвећа” (са
пуних 18 година), и понудио сам да га СКЗ објави (почетком јуна 1968.
године), када Киш пише свој есеј о Бодлеру. Кишу се не може оспорити
истинољубивост, осим када тврди да је Бодлер био лош версификатор, да је
“најчешће неспособан да одржи дах и ритам песме”. То је могао написати
песник који није био раван Бодлеру, један кастриран песник.(Детаљније сам о
томе писао у антологији НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ.)
038. Пио сам са богатог извора пишући “Покисло цвеће” (није то био само сатанизам, понор и зло – бодлеровско); враћајући се мистеријама
Елеусине, игноришући религију прогреса, као и актуелну државни религију
титоизма…  https://katalogop.wordpress.com/%D0%B0%D1%83%D1%82%D0%BE%D1%80-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D0%B8%D0%B7-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D1%80%D1%88%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B0-%D1%81%D0%B0-%D0%BF%D0%B5/ 

ЛеЗ 0006654  ФАБРИКА ЛУТАКА.(Предговор Стрпљењу) / Миодраг Мркић. – … Песма под бројем 1 (Дечија болест), као главни мотив има, “тај кашаљ” из суседне собе… Сам песник, лирски декодира “тај кашаљ”: “Тајкашаљ – тамо – низ нерасветљених тренутака / покушава да
о в д е судбином држи изблиза” и : “Ко мисао, тај кашаљ пробијакроз време”. Држимо се те метафоричке структуре значења “тог кашља”:

Тај кашаљ, што навире, као потајница,
убрзо понире у ноћ као клокот:
тишина, поново и поново,
повлачи тешки локот –
 
Можда овде да поновимо да песник опет опева тишину. Тишину која
еволуира и у апокалипси Лукићевој ( Фатални ортодоксни Ускрс 1999.
године) и постаје Тишина – синоним Празнине , Не (битка). Но, вратимо се
манифест мотивима песме (Дечија болест), где је кашаљ у некој
метафизичности уздигнут до високих апстракција: “Уметник увучен / у
смрзавање”. Ту су и “опречне помисли / немирна савест” и :
тај кашаљ –тамо, што се не стишава,
да опомене Оца или Дух, што је исто,
на пролазност славе која лишава
Душу просветљења…
Ево још метафизике “тог кашља”:
Тај кашаљ (тамо, у дечијој соби), овде је феномен.
Ко понор скрива одгонетку судбине у дубини.
Конкретне патње песник уздиже до нивоа божанског. Загонетке ствари и бића, постојања:
стрепња и туга, као прво иње,
прекриле су досадашњи живот – сто,
откривши почетак и хиљаду других
почетака. Поклоњено ми је, Боже,
зар, све што, ма где, ма кад, изгубих?
Дах, јава…простест…Можда овде да кажем да није незапажена чињеница да песник мало у духу класицизма употребљава божанство из неких Пантеона. Важно је да их са мером, функционално употребљава и добро се осећају у друштву небеске
религије – хришћанског Бога. Ван теме је наше, али рецимо и то, да је “Фабрика лутака” функционална…  https://katalogop.wordpress.com/moara-parasita/%D1%84%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B0%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BF%D1%99%D0%B5%D1%9A%D1%83-%D0%BC%D0%B8/

ЛеЗ 0006655 Посебна књига о драми песама из романа Белатукадруза. – Миодраг Мркић : СЕНКЕ ТИШИНЕ : Огледи о поетичкој драми Песама из романа Мирослава Лукића

Ову књигу је написао пре неколико година и о свом трошку објавио књижевни критичар и професор у пензији Миодраг Мркић, иначе аутор неколико књига о Мирославу Лукићу. Огледи о поетичкој драми Песама из романа Мирослава Лукића штампани су у симболичном тиражу и распродати у години када је и књига и објављена ….. – „Тумачећи Лукићеве књиге показивао сам коју и какву он осећа Празнину, Небиће, тишину. Апсолутну Празнину… Песник Лукић није оперативац мистичар, па ни оперативац мистичког техницизма. Он није ни неки заљубљеник у бога. Он је природни спонтани поеснички дух који пева из осећања Небића, Празнине, Тишине…  https://katalogop.wordpress.com/%D0%B0%D1%83%D1%82%D0%BE%D1%80-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B0-%D0%BE-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B8-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D0%B8%D0%B7-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0/

ЛеЗ 0006656 О мистици „Песама из романа“ / Миодраг Мркић. –  Закључни делови Другог поглавља рукописа Мркићеве књиге „Сенке тишине“II, ПОЕТИЧКО – МИСТИЧНА ДРАМА“ПЕСАМА ИЗ РОМАНА”, чије се друго, коначно издање, очекује почетком следеће године у оквиру „Сабраних радова о Белатукадрузу“… – Већ се зна о извесној блискости уметности, религије и мистике.
… Тај дух – душа синкретизма изгледа вечно траје. Потврђују то песници света. Тај дух се види и у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА Мирослава Лукића. Види се на нивоу
самобитка, тубитка и небитка. Лукићев мистицизам и религиозност су извесни
еклектицизам који подразумева пре свега најважнију ствар – оригалност
Лукићевог мистицизма. Осветљавање простора, пејсажа Лукићевог доживљаја
паралелног, метафизичког. Треба и овде да поновим да ја мислим да је
метафизика исто и физика која још није освојена. Нешто што је јуче било
метафизика данас је физика. Као оцењивач уочавам да и Лукић то уочава, али
Лукић у свом доживљавању не прави механичку разлику између две свести –
уметничког, песничког и религиозног, мистичног. Још се примећује еклектичност код песника: хришћанско, али и са мало народне религије. Ту еклектичност сматрам за природну и мотивисану самобитком песника, и тубитком ( степеном развитка и специфичним условима), и наравно немогућношћу сазнања Апсолута, Небитка, Есенције…, или да узмем скоро синоним тим појмовима Лукићев појам Тишина. Иначе тишину употребљава систематски, мотивисано. Тишину која је у апокалипси Лукићевој мутирала у тишину – еквивалент, синоним Апсолута (скоро тако).
Лукићево оспољавање божанских правила, принципа, пресвега принципа његове мистике, није баш прерасло у чврст систем,доктрину, попут великих мистичара и носилаца небеских религија.
Међутим, мислим да је то што је Лукић урадио ближе истини.
Он да је стварао неки чврст ситем мистички, којих има више и који су као што је познато и супротни и противуречни у себи, не би био убедљив.
Најважније је да су његови мистички доживљаји убедљиви, лирски мотивисани.    https://katalogop.wordpress.com/%D0%B0%D1%83%D1%82%D0%BE%D1%80-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D0%BE-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D0%B8%D0%B7-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3-%D0%BC%D1%80/

ЛеЗ 0006657  ВРАТА ЗВИЖДА / М. Мркић. –  “Врата…” су овде у пуној симболичкој супстанци традиционалној: “нада, отварање; прелажење из једног стања, или света, у други; улаз у нови живот; иницијација; склонитељски вид Велике мајке…, ослобођење…, ступање човека у највеће присуство; врата богова; улаз у иницијацијске пећине. Душе које долазе; општење између једног и другог света; прелаз…” Дакле, ова симболика врата разјашњава и смисао мог писања о мистици у овој Лукићевој књизи.Додајмо још – Христос каже: ’Ја сам врата’.
Вера, нада и љубав и “врата људи”. Овде је доминантна хришћанска
симболика са наслагама у симболичкој супстанци из других религија и
мистичких система. Када читамо песме овакве жеље ми одмах помислимо на
Бранка Радичевића и: “…Ту нек ми се копа рака,/ ту ће мене земља бити
лака”, или помислимо на Његоша: “Кад умрем, ође ће те ме саранити…” –
“Мислиш ли озбиљно, Господару?” “Кад умрем, ође ће те ме саранити…”
Помислимо и на Пушкинов “Памјатник” (Споменик) итд. Овде је, у овој
Лукићевој песми, у питању “последња” жеља песника, песника аветињске
реалне метафизике, песника мистике, песника критике свог времена.  https://katalogop.wordpress.com/moara-parasita/%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B0-%D0%B7%D0%B2%D0%B8%D0%B6%D0%B4%D0%B0-%D0%BC-%D0%BC%D1%80%D0%BA%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0006658  Непрочитани песник.- Одломци из непознатих књижевних критика о пет лирских Белатукадрузових песничких кругова. – „ПЕСНИК МИРОСЛАВ ЛУКИЋ. Свака рана је извор“.
“ …..Срећа је овог песника у томе, што он јавно или тајно, не жели да буде оно што није, или да не буде оно што јесте.   Њега је живот научио да се не боји смрти, а судбина игноранције.
Верујем да је Лукић песник и писац који ће издржати до краја и испунити своју судбину и улогу, са осмехом стрјуардесе која зна да на авиону нешто није у реду.  То је песник који није побегао од бола и тежине судбине и удеса : он их је пустио да падну сопственом тежином, као предмет, на гомилу камења.  А не једном, то се може видети и у његовим романима, знао је да пође у сусрет болу, протрчати кроз њега и изаћи на другу страну, где више не боли. . .
Овај песник се спасавао  од бола и патње, уништивши га, поставши једно с њим. (…)“ ( исто, стр. 358)
(…)
“ Лукић је песник који зна шта хоће и колико може, и по томе је сличан Дучићу.
Лукић је песник који није расипао своје време и дар, и здравље.
Уколико песник може бити срећан, Лукић то јесте.  Јер, створити таквих пет лирских концентричних кругова, какви су пет књига АРХИВА У ОСНИВАЊУ, а при том написати и  једно право ремек – дело, какав је роман ЛИТУРГИЈА, не може се бити несрећан.  Напротив. ……. https://katalogop.wordpress.com/%D0%B0%D1%83%D1%82%D0%BE%D1%80-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BA/

ЛеЗ 0006659  ХОМОЉСКИ МОТИВИ.Свеска VIII / Миодраг Мркић. – …. Далек сам себи, даље од рођења ;
лето се с’ врхова багрема откида.
Шума се, ко успијуша, премешта
преко ноћи у моју постељу без стида…

Значи – питање времена. Наравно, увек се сетимо блаженог Августина. Но, ево: “Време је једино трајање. Прошлост је била – ње нема; будућност ће бити – и ње нема; а шта има?Има садашњости, али и ње готово да нема – она је додирна тачка између прошлости и будућности, у којој будућност стално прелази у прошлост”.
Крупна тема. У том миљеу неухватљивости времена је и Лукић.
Да, чудо времена. По Абориџинима време је континуум – нема прошлости,
садашњости и будућности. Августин: “Нема прошлости”?! “Нема
будућности”?! “Има садашњости…” Можда није баш тако ни у физичком ни
у психолошком смислу. Но, овде је важно да тема време није, наравно,
мимоишла ни Мирослава Лукића, и то више у импликацијама, а мање као
тачка програма, манифеста. И цитати из “б” песме потврђују да имплиците
песника Лукића мучи време:

Опет и опет силазим у пакао
(те несретнице за чију судбину стрепим) ;
зрикавци и залутале птице.
Никако да се од таме одлепим.
И:
Овде је све тако тихо и као
да страва упорно упозорава…..   https://katalogop.wordpress.com/moara-parasita/%D1%85%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BC%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B0-viii-%D0%BC%D0%B8%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3-%D0%BC%D1%80%D0%BA%D0%B8/

ЛеЗ 0006660  Затим, према светлости. – (Из једног недовршеног и необјављеног разговора са песником [Белатукадрузом ])  – …. 12.Не једном, него више пута посумњах да је мој труд ,и као издавача (часописа, сопствених дела), и као писца, узалудан. Било је периода када сам осећао да су ме замориле муке око издавања; ко може да измери колико је драгоцене животне и стваралачке енергије потрошено на издавање, а не на стварање?

052.Ракић је у своје време објавио, о свом трошку, своју књигу. Наравно, једна је ствар објавити само једну књигу својих песама о свом трошку, као што је чинио Ракић, али је сасвим друга ствар објавити читав један опус, преко четрдесет и нешто књига, преко 500 шт. табака!

  1. Овде је све могуће. Нема сабраних дела (још увек) Винавера.Али је један исти београдски издавач штампао сабрана дела двојице млађихприповедача- мутаната…..  https://katalogop.wordpress.com/%D0%B7%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BB%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/

ЛеЗ 0006661  Кратка белешка о првом, пилот издању. – Мирослав ЛУКИЋ ПЕСМЕ из романа Колекција ТРИ ПАУНА Књига 1  Уредник Миодраг Мркић Београд 2004. Штампано као пилот-издање поводом  21 године постојања ЗАВЕТИНА  (2003-2004) – НАПОМЕНА ИЗДАВАЧА

Ово није прво и потпуно издање песама из романа Мирослава Лукића. Наиме, већ је објављено неколико дигиталних верзија ових песама, како на Вебу “Заветина”, тако и на ЦД : Мирослав Лукић : Прототип Опуса – Архив трговаца светлошћу. Идући трагом споменутих дигиталних издања и главнине песничког опуса М. Лукића (а главнина се налази у три опсежне књиге ДЕЛА објављених у оквиру УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА, 2002; у књигама Бршљан око младости, Архив у оснивању, 1- 5, и Повратно коло…), овде су уврштене, углавном, Лукићеве песме везанога стиха из романа “Ујкин дом”“Вашари Хипербореје” (прво издање), “Дневник за Сенковића” (друго допуњено издање) “Влашка гозба” (књига трећа, прво издање) и “Мистерије Сахарин” (пилот издање)… Ово издање се разликује од споменутих (дигиталних) по томе што није узело у обзир с в е песме објављене у Лукићевим романима и књигама, већ с а м о  п е с м е  в е з а н о г а  с т и х а … Ово издање ће, верујемо, изненадити многе; и оне који су веровали да познају песничко опус М. Лукића, и оне који се први пут сусрећу са њим…   https://katalogop.wordpress.com/%D0%B7%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BB%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BA%D0%B0-%D0%B1%D0%B8%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0/

ЛеЗ 0006662  Одломак из писма Исидоре Секулић. – Сетим вас се кроз скоро све мисли о животу и смрти. Ових дана претурало ми се по глави да: изгубити игру живота, или у њој велику карту – мора доћи за сваког ко уопште куша борбу духа и рада; и да је и боље да дође него да не дође; да управо мора доћи, ако човек има пред собом задатак мало тежи, иоле моралан и спиритуалан. Од среће почиње дегенерација. Моћ, љубав, задовољство, новац, власт, то је само даља похота и охолост, тврђи зид између нас и оних простора у којима треба постојати ако онима што за нама долазе мислимо да нешто оставимо, ма у ком облику. У музеје стижу, и чувају се, само препукнуте и здрускане ствари. Кад је мој отац најзад увидео да му нема и нема личне среће, постао је прави отац и мушкарац. Од народа, мислим да су Французи најспособнији да примају горчине и ударце и да при том, што рекао Ракић, «знају зашто» их трпе, и зато је то, Французи, народ мушкараца. (Из једног од најдужих писама које је неком послала – Милану Гролу,  крајем јула 1931.)    http://zavetineviki.blogspot.rs/

ЛеЗ 0006663  Мартовска ноћ. –  Ноћ, ноћ поред Пека,
ноћ, и топи се снег,
ноћ, и набујала река
хучи и руши речни брег… https://katalogop.wordpress.com/2011/09/05/%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%BE%D1%9B/

ЛеЗ 0006664  Мотив из Босиљковца; Дубраве. –  Салаши, околина салаша – питкија
од сока боровнице, од кваса;
наставиће се, наставља се
бекство одавде, као од ужаса.
Како је овде било уочи
последњег рата! На падине су, ко снег,
падала непрегледна стада бела.
Шездесетак фијакера, свирачи, иха,
уз прасак преломача и песму, …. https://katalogop.wordpress.com/2011/09/05/%D0%BC%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2-%D0%B8%D0%B7-%D0%B1%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%99%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D1%86%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B5/

ЛеЗ 0006665  Пролеће у Хомољу. –  Што узлеће високо, све више,
чему се радује шева, о чему пева?
Да ли се напила јутарње
светлости и јоргована изнад Кучева?  https://katalogop.wordpress.com/2011/09/05/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%9B%D0%B5-%D1%83-%D1%85%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%99%D1%83/

ЛеЗ 0006666  Традиција и поезија. –  Све ставити на тапет – традицију, себе, свет.
Журбу и оклевање, баре и брзавице.
Апсорбовати неке ствари, може уметник.
Од спокојства су боље трзавице.
Народни дух и језик за правог писца
значе што и брус, тоцило за косу, нож.
Фолклор је зденац из кога пијем,
из кога извире питка вода, још и још.
Књижевни критичари немају апотекарске
теразије: они мере онако од ока.
Малих људи у успону књижевни отров
делује јаче од гнојења, стрептокока.
Књижевници и фарисеји подижу јазове
у душама: наврћући воду на свој млин.
Лекције о поезији – лекције варошких уча –
гуше, ко воњ карабита, ко плин.
Бивше калфе, бивши шлосери, абаџије,
бивши учитељи – постадоше фатум.
Све треба разложити, оспорити,
испитати, појаве, догађаје, датум.  https://katalogop.wordpress.com/2011/09/05/%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0/

ЛеЗ 0006667  Краљ Хомоља. –  /   Воји Марјановићу ,Ратомиру Марковићу

Пробуди се, пробуди,
са твоје веранде
ћуприја на реци
жути се ко дрен.
Овце лижу малтер,
шалитра зид једе,
ластавице лете
узводно уз реку
и прелећу брвна,
брвна преко реке,
вратић и раставић
и водену дрезгу.
Отвори око,
тако, тако, хоп, хеј!
Тако бела, хоп,
хајде, бела, хеј!
Ластавице од пљувачке
врба и од перја
гнездо лепе
под верандом
са које се вода слива
пљуска кратког,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ…… https://katalogop.wordpress.com/2011/09/06/%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99-%D1%85%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%99%D0%B0/

ЛеЗ 0006668  Краљице и краљеви или истеривање Беле, злог духа. –  Дивље руже, много дивљих ружа.
Неизвесност, ко одлагање, све је тежа.
Напредујем спорије од пужа.
Прелазим, миц по миц, преко границе
кроз врежа мирисних ладолежа.
Шта се крије у Живој књизи
већ иза следеће странице?
Понор, буквик, изворчић, ил глог?
„Чујете ли ме, молим вас!“
Ко то зове? Вила, русаља, или Бог?
Или је то дух сталактита и сталагмита?
Дух пећине, тамног вилајета, неукротив?
Вршњак тотема змије, првобитне религије?
Бела? Зову га тако, јер није бео, напротив. … https://katalogop.wordpress.com/2011/09/08/%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%B8-%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B5/

ЛеЗ 0006669  Повратно коло . – Чега се бојим? Пустоши ове куће?
Или злог духа у себи, малих оаза
завејаних песком пустиње, жутим,
порива бескрајне туге – камиказа

прошлости, пробуђене, присне, упорне?
Кошмара, привиђења, усамљене врбе
у свитање? Или је то залудно хтење?
Кад красте срастају, онда и сврбе.
Лепоту зауставља нестрпљење.
Рођен сам у зодијачком знаку Рака.
Свитање каже: Спавај, твоје су очи уморне.
Шта чекаш? Не ваљда почетак Смака?
На мучна сећања и ноћну тишину
ја ни као младић нисам био имун:
Нек одиграју до краја свој плес.
Исцедићу своју душу као лимун,
изгубљене године, промашаје, стрес…. https://katalogop.wordpress.com/2011/09/08/%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%BE-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE/

ЛеЗ 0006670  23. август 1971. Године. – Лепо си све то смислио, Боже,
у тихо сунчано летње поподне.
Изненадни долазак и одлазак анђела,
спуштање завеса, скидање коже.
Мрак шуме непрегледне, непроходне.
Сласт и бол дрхтавих тела.
Судар тела кратак, разоткрио
је право стање ствари.
Титрави пламичак свеће
плану: не тело, већ душа – крвари.  https://katalogop.wordpress.com/2011/09/08/23-%D0%B0%D0%B2%D0%B3%D1%83%D1%81%D1%82-1971-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5/

ЛеЗ 0006671  Савремена историја. –  Нема краја. То је само застој.
Станица у бескрају за нови скок.
Ни почетка нема, звезде у низу.
Све што је било, поново следи.
Неред је као грип, душин шок.
Оно што изгледа далеко, сасвим је близу.
Музика, коју доносе таласи океана са Хаваја,
помешана с ветром и пепелом, са острва корала,
повезује најудаљеније ствари и језике,
снежне врхове Арктика, Антарктика, Анда и Урала.
Невидљивом је везом опасана планета.  … https://katalogop.wordpress.com/2011/09/08/%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0/

ЛеЗ 0006672  Заступник Оптужнице Срба пред Богом. –  Читао сам кроз двоглед
који се зове Свето Писмо, ред по ред,
најтамнији лист у судбинској књизи
српског народа: пренеражен и блед.
Видео сам Светога Саву, с леђа,
и чуо: Као што стадо појури на појилиште
тако сте и ви скренули с друма у шуму!
Ко вас води? Оно што понижава, вређа? ….. https://katalogop.wordpress.com/2011/09/08/%D0%B7%D0%B0%D1%81%D1%82%D1%83%D0%BF%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%BE%D0%BF%D1%82%D1%83%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%BC/

ЛеЗ 0006673  МОЈ ЧЕТВРТАК.  – Исидора Секулић се преселила из Милоша Великог 56, у исту улицу али број 50. Пише Милану Гролу, тим поводом:

Била сам на кули, сад сам у бунару. Ћудне ствари видим одавде. Шегрт из штампарије, спонтано, дрекну: Па ви, госпоја, у гробљу сад станујете! ( Музејска башта са сракофазима.) Иначе је лепо. То јест, усуђујем се рећи : лепо је свугде где ја станујем колико може бити лепо са мојом сиротињском имовином. умела сам увек кућу „од ничега“ начинити. Не као што Црњански [Милош] само тако пише, него одиста.

    Можете ли свратити у четвртак? … http://zavetineviki.blogspot.rs/p/moj-etvrtak.html

ЛеЗ 0006674  Из једног од најдужих писама  г. Милану Гролу / Исидора Секулић. – ….. Сетим вас се кроз скоро све мисли о животу и смрти. Ових дана претурало ми се по глави да: изгубити игру живота, или у њој велику карту – мора доћи за сваког ко уопште куша борбу духа и рада; и да је и боље да дође него да не дође; да управо мора доћи, ако човек има пред собом задатак мало тежи, иоле моралан и спиритуалан. Од среће почиње дегенерација. Моћ, љубав, задовољство, новац, власт, то је само даља похота и охолост, тврђи зид између нас и оних простора у којима треба постојати ако онима што за нама долазе мислимо да нешто оставимо, ма у ком облику. У музеје стижу, и чувају се, само препукнуте и здрускане ствари. ….  http://zavetineviki.blogspot.rs/2016/04/blog-post.html

ЛеЗ 0006675  Пава Молнар…. –  Једина преживела логорашица одустала од државне комеморације у Јасеновцу:  Тужна сам што се деле. – Од службене комеморације обележавања 75 година од оснивања логора Јасеновац одустала је и Пава Молнар, једина преживела логорашица. –  Од службене комеморације обележавања 75 година од оснивања логора Јасеновац одустала је и Пава Молнар, једина преживела логорашица, преноси „Јутарњи“.

Међутим, директорка Спомен подручја Јасеновац и организаторка комеморације Наташа Јовичић то негира.

„Да, повукла сам говор и не желим да га читају у петак на службеној комеморацији у Јасеновцу. Учинила сам то зато што нису сви тамо заједно. Јако сам тужна што се деле и што је све тако испало“, наводи 95-годишња Пава Молнар за загребачки портал.
Она је преживела усташки логор Градишку који је био део јасеновачког логора.

Према плану директорке Спомен подручја Јасеновац и организаторке комеморације, Наташе Јовичић, њен говор требало је да буде и једини. Пава Молнар каже да је учествовање у комеморацији договорила са Наташом Јовичић, као и да је почетком априла с њом била и код председника хрватског Сабора Жељка Реинера.

„Предложили су да се комеморација жртвама Јасеновца ове године одржи у ХНК, што сам одлучно одбила. Рекла сам да се комеморација мора одржати тамо где су се злочини и догодили. Под тим условом пристала сам да им дам свој говор. http://zavetineviki.blogspot.rs/2016/04/blog-post_22.html

ЛеЗ 0006676  КРАТКА БИОГРАФИЈА БОРЕ МИШЉЕНОВИЋА (1919-1977). –  Када се 1954. године вратио у Босиљковац на празник Духова (неколико недеља после трагичне смрти свога деде Павла Мишљеновића), затекао је пусту кућу. Радио је неко време као библиотекар, архивар, али је углавном живео од закупа на земљу коју је наследио од свог покојног деде. Водио је роковнике из дана у дан, онако за себе – стотинак свесака, а у његовој рукописној заоставштини коју чува његов сестрић, Филип Сенковић (професор књижевности) сачуване су „МАГАЦИНСКА КЊИГА“ (око 28 табака) и „ФАНТАЗМАГОРИЈА“ (око 10 табака; забележен сан који је Б. Мишљеновић сањао 28/29.децембра 1976. године). Б. Мишљеновић се никада није женио и умро је као последњи мушки изданак породице Мишљеновић почетком зиме 1977. године. Овде се, први пут, објављује д е о Мишљеновићевих стихова, преузетих из његовог роковника за 1971. годину, под насловом КРАЉ ХОМОЉА (Флора де ла мунће)…. https://katalogop.wordpress.com/2011/09/08/%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BA%D0%B0-%D0%B1%D0%B8%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D1%88%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0-1919-1977/

ЛеЗ 0006677  Хамлет и Офелија. –  I

Сумњај у све : у живот, у стихове,

у моћ расковника, у будућност своју,

сумњај у завере, обећања, у године ове,

али у љубав никад не посумњај моју!

Зар да занеме уста моја, као увело цвеће

које си ми поклонила насред ћуприје?

Мрак се увукао у мене да би побелео од среће.

Никада нисам волео – роспије!

Јоргован и сутон мора да су близанци.

Не пренемажи се, не скрећи поглед, Ника.

Водичи мечака и облаци су – одрпанци,

штићеници ујдурми, страшних виновника… https://katalogop.wordpress.com/2011/09/11/%D1%85%D0%B0%D0%BC%D0%BB%D0%B5%D1%82-%D0%B8-%D0%BE%D1%84%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0/

ЛеЗ 0006678  Вашари Хипербореје. – 1
Циркус. Салвадор Дали. Пикасо. Циганке.
Лавови. Леопарди. Тигрови. Фолклор.
Књижевни .Провинцијски песници. Шекспир.
Рингишпил векова се врти. Томас Мор,
Еразмо Ротердамски, Аристотел.
Љермонтов; новинар, читалац и писац;
све се то слегло у оближњи мотел,
где банку држи невидљив доушник, Лисац.
 
Циркус. Векова. Еспап изложен блиста
као лицидерских срца низ, кожа
уштављена, ужад ; багра иста,
копрца се и даље траје, као глиста
пресечена на двоје. Чувај их се,
као тек наоштреног реза ножа!
2
Немам ничега што могу да продам!
Нити има ичег што могу да купим.
Илузије, да; не осваја се слобода
са оваквима, друштвом глупим!
Љермонтов је премлад и нагао;
између Шекспира и будућег је одстојање.
Само са њим укорак може се прећи
овај вашар и ово срање кроз густо грање!    https://katalogop.wordpress.com/2011/09/11/%D0%B2%D0%B0%D1%88%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%85%D0%B8%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B5%D1%98%D0%B5/

ЛеЗ 0006679  МАЈСТОРИ. – 1
 
Само је још један од старих мајстора
преостао, и каже : “ Пиши, сликај, ради неуморно,
и не секирај се; видећеш, отимаће се о тебе…“
Они што долазе? Друштво спорно, на прегнуће орно?
На вашару у августу , у магновењу, претрнух
кад угледах очи једне као пред хусарима.
Чега се поплаших? Сусрета? Лепоте.
Да ће припасти разбојницима, гусарима?
Не, не бојим се војске, поручника ни генерала.
Ни ратова; они су, на жалост породили,
све оно што су овде дуга раздобља
и непризнати генији стрпљиво оплодили.
Обнова или наставак покиданих нити
не долази од полета, завичаја, већ из гробља… https://katalogop.wordpress.com/2011/09/12/%D0%BC%D0%B0%D1%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8/

ЛеЗ 0006680  ДРВЕНА МАРИЈА 1. –  (Увод у разлучење Душе)

Аугустину Ујевићу или Јовану Дучићу
тзв. наследници, следбеници – савременици,
купљени јефтино, дорасли нису,
ни у најбољим тренуцима, на граници
својих бунила и булажњења, серија
које плаћени критичари хвале, као висока
достигнућа. Имитаторских таписерија
има превише, као и површних оцена, „од ока“.
Кад мекећу, не мекећу као јаре.
Свак би да буде херцеговачка коза, прва.
Прозрео сам све фарисеје, прозелите и јајаре.
Свак би да буде принц, рецимо, принц ватре.
Има пламена у њима; забавни би били испод шатре
вашарске, док горе споро као сирова дрва… https://katalogop.wordpress.com/2011/09/12/%D0%B4%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-1/

ЛеЗ 0006681  ДРВЕНА МАРИЈА   II
 
Дрво се на дрво наслања, а песник на песника.
Кућни праг је највиша планина.
Жива традиција се пржи и топи
уз пусто турско и лумперајке бараба ко сланина.
Барабар : распоп, учитељ, активиста,
ратни ветеран, афежејке, лажни песник и будала.
Тако ми земље која ме је дала
и која ће ме радовати, ровашена али иста.
Видео сам у лавиринтима чаробним
Ресавске пећине вилу, месечеве пејсаже, фатум
и одгонетку ишчезлих ризница и племена.
Живи су мртви, а мртви су живи чувари
Искона; и стражаре на врху планинског слемена.
Кад их угледаш, Дрвена Маријо, тај памти датум! https://katalogop.wordpress.com/2011/09/12/%D0%B4%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-2/ 

ЛеЗ 0006682  ПРЕОБРАЖЕЊЕ.  Зар да пред Будућношћу лаже и крије?
Зашто? Све је то довољно далеко од строге
свести, истинољубиве – од Дрвене Марије.
Срце ме вуче изван стега, у вртлоге.
У прожимања садашњег, прошлог и будућег.
Тиранија парохија једнака је калупу сваке тираније.
Велики су овде тобож велики, због немогућег
ретардираног културног монопола бораније…. https://katalogop.wordpress.com/2011/09/12/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B5%D1%9A%D0%B5/

ЛеЗ 0006683  ВАШАР У АВГУСТУ.  Привиђа ми се дуго топло лето, спрудови,
и газ на Пеку, простран, испод Јелењске стене.
Јата гусака и пловака што се беле као лабудови.
Запрежна кола сељака из Доњег Звижда. Успомене
давне и нејасне слатке су као парче бундеве
куване у пекмезу од пожегаче.
Слатке су као кришка лимуна, листић резеде…. https://katalogop.wordpress.com/2011/09/12/%D0%B2%D0%B0%D1%88%D0%B0%D1%80-%D1%83-%D0%B0%D0%B2%D0%B3%D1%83%D1%81%D1%82%D1%83/

ЛеЗ 0006684  МОТИВ : НЕПОЗНАТО ; ЦЕРЕМОШЊА. – 1
Светлост и ветар су ме водили, ветар и даљина,
светлост што обасјала је брегове као пулт
абажур. Светлост светова ишчезлих.
Сахрањени су многи богови, не и Култ
бршљена, девица, краљица. Друкчије је, сада.
Мање се воле људи. Између њих су страшне границе.
Као Аполон Марсију, одрао је сељак сељака.
Србин Србина. Ко гаврани, црне се свеже оранице.
О песничком песимизму и српском убилачком
пориву, нема написана ваљана ни страница… https://katalogop.wordpress.com/2011/09/12/%D0%BC%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2-%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%BE-%D1%86%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D1%88%D1%9A%D0%B0/

ЛеЗ 0006685  ФАБРИКА ЛУТАКА. (Предговор Стрпљењу)

1

(Дечија болест)

Тај кашаљ, што навире, као потајница,
убрзо понире у ноћ као клокот:
тишина, поново и поново,
повлачи тешки локот –
несаница и кошмар одшкрину тешка врата
која је судбина већ једном залупила.
Тај кашаљ диже на устанак ствари
и савест против свих наших трпила.
Тај кашаљ (дечији), као да је поручен
од директора Фабрике лутака – Групулекса?
Болест је поодмакла. И увелико, неразлучен,
узрок њен топи се попут кекса
у шољи чаја. Живот је скучен.
Тај кашаљ, тамо – у спаваћој соби – омекшава
о в д е олово, дијамант. Уметник је увучен
у смрзавање. Собе су као фрижидери. Кошава
дува ли, дува! Брија на суво врх нерава,
језа долази одозго, силази низ врат.
Голица пршљенове кичме, као влажна трава,
скупљајући, зачепљујући бубреге. Ко рат
опречних помисли – немирна савест.
Тај кашаљ, тамо, о в д е одјекује
као ехо грмљавине у кланцима. Тишином
шири се концентричних кругова. Ту је,
тај кашаљ –тамо, што се не стишава,
да опомене Оца или Дух, што је исто,
на пролазност славе која лишава
Душу просветљења, као Мефисто….  https://katalogop.wordpress.com/2011/09/13/%D1%84%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B0%D0%BA%D0%B0/

ЛеЗ 0006686  СЕПТЕМБАР 1971.  ПАЛИДРВЦЕ је заиграло пламени плес

и полако нестало у пламену.

Као фосилни траг у камену,

у мраку је остао светли траг бдења, стрес.

И кошмар, грозница – све до свитања.

И мрачна радост, кљун лабуда, корална Леда.

И срећа која не смирује, већ гризе као беда.

И многа нерешена питања. . . *

(1971 – 1993)    https://katalogop.wordpress.com/2011/09/13/%D1%81%D0%B5%D0%BF%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80-1971/

ЛеЗ 0006687  У ТРАГАЊУ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ РУКОПИСИМА, ПРВИМ КЊИГАМА. –   …Скривају се, као у магли брегови –
дани, месеци, годишња доба, читава раздобља,
трептава, невина и бела, као снегови.
Перунико покисла усред гробља.
Јорговани у сутон пуше на наргиле.
Димови показују привремене границе;
оне су као латице нарциса од свиле
беле, као платно по спрудовима, странице
дневника, као књиге које изгубих.
Као ноћ кад се крије иза велова.
Тако се црни све оно што љубих.
Целина је разбијена на мноштво делова;
растура је ветар црвени, црни, груби.
Као главице маслачка, зар, неповратно?
Какво ме је, знам ли, зањихало клатно?
Жуте јеменлике, дивље перунике, руја?
Струк шебоја, струк босиљка, или златно
копље сунцокрета? – Пролећна олуја?
Калопер на гробљу има уста жабе.  https://katalogop.wordpress.com/2011/09/13/%D1%83-%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D1%9A%D1%83-%D0%B7%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%B3%D1%83%D0%B1%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BF%D1%80/

ЛеЗ 0006688  Цитат(и). Скупљено са разних сттрана и извора.  http://zavetineviki.blogspot.rs/p/citati.html

ЛеЗ 0006689  КАПИЈА ПРЕКОПУТА (*Лапија Заборава)
Тај мирис је отварао ново поље.
Дувари нису били бели, већ као гриз.
Мишљеновац-Српце-Звижд-Хомољекапија
прекопута-тараба поцрнелих низ –
трбушаст дуд-клупа крај тарабе-трава.
И ништа више?Титрај листова, сени.
Како отворити капију заборава?
Јасноћу јаснију од зрачних снова?
Оно чега одавно нема?Пустоловни
свет вртова иза брава гвоздених?
Помаже ли зумбул, мирис зумбула,
шебој, калауз сећања, расковник? … https://katalogop.wordpress.com/2011/09/13/%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B0/

ЛеЗ 0006690  УВОД У ОНО ПРЕКО ПЛОТОВА.  ПОСЛЕ КРАТКОГ ЛЕТЊЕГ ПЉУСКА

Врбаци се пуше као каша,
од гњурања боле – плућа,
сенке облака клизе ливадама,
а таласима титрави одрази кућа.
Између топола и врба сребри се Пек.
Магла се повлачи у уцепе кланца.
Отварају се видици, бистрији од сузе.
Слике опојније од вина
куљају одасвуда незадрживо
као кроз ново буре без данца! …. https://katalogop.wordpress.com/2011/09/15/%D1%83%D0%B2%D0%BE%D0%B4-%D1%83-%D0%BE%D0%BD%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%BB%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B0/

ЛеЗ 0006691  КАКО СЕ ПРАВИ НОВИ КОРАК У УМЕТНОСТИ?. – Ево темеља у блату, у истинском глибу
година, деценија. У дијалогу са судбином.
Почетак брија на суво, као кошава.
Ухвативши се укоштац са пучином,
преображава, преводи, приближава
Библији, Достојевском, Јонеску, Бекету,
Џемсу Џојсу, Кафки, Пиљњаку, звончићима хмеља,
и – у недостатку речи – кукурикању, мекету,
Змијском колу, обнаженим Русаљама, виолинама,
гајдама, богу у пећини, ритуалном буђењу
из мртвих. Као летња измаглица долинама,
дух је једно са крововима. Дух се опире отуђењу
од албума слика бескрајних, од деце,
родног дома, кревета, једног зеленог стола.
Ево поља и темеља, у који је узидано
толико цигала, жртви, метафора и хипербола…  https://katalogop.wordpress.com/2011/09/15/%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BA-%D1%83-%D1%83%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/

ЛеЗ 0006692  ЛИНИЈА ПРСКАЊА. –  + Мирку Стојићевићу 
Пред поноћ. На западу је севало,
на северозападу и на северу.
Гледао сам кроз прозор. Као да се
распрскавала на реверу
ноћи (напете) наранxаста ружа.
Необична игра хоризонта и свода.
Прво се јави линија прскања,
као на бокалу. Пре но пљусне вода,
пре парапмарчади, линија се
изнутра напне, засребрени.
(Та линија ће дуже да потраје
од непогода и страха у мени.)  https://katalogop.wordpress.com/2011/09/16/%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BA%D0%B0%D1%9A%D0%B0/

ЛеЗ 0006693  ПРЕОБРАЖЕЊЕ И ДРУГЕ ПЕСМЕ О КРАЉИЦИ МАБ. –  А: Лето у Бадовинцима Је ли муљ Дрине плодоноснији од редакција

књижевних: кинеских зидова, садржаја

писама закаснелих? Није ли и Богу тешко

од нових јањичара? Топлина руменкастосивог сјај

на оградама уз пут, на ободима бара,

растаје се у сутон од песника и сликара

погледом сетним. Ведрина са Дрине,

дрхтави спрудови, ракитар, колиба стара,

повлаче се дубље у чежњу сањара. ..  https://katalogop.wordpress.com/2011/09/16/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B8-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B5-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%BE-%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D0%BC%D0%B0-2/

ЛеЗ 0006694  И: РОМАН У СТИХОВИМА. –  Буђење из море, негде усред ОГЊЕНЕ ЗЕМЉЕ

1
Први трен буђења: подлацу посвећен
беше, с бабурастим носом, стрвном,
Вишњићевој улици. Био је обесвећен
живот, пре него што је започео.
Дуго нисам могао да заспим (синоћ)
читајући нови београдски роман.
Кошава је кидисала као океан,
као талас леден и огроман. … https://katalogop.wordpress.com/2011/09/17/%D0%B8-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D1%83-%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BC%D0%B0/

ЛеЗ 0006695  БУЂЕЊА ИЗ БЕЗДАНА. – Уштап је угризао облак,
као срце чист грех.
Јесен је то. Сетан смех
зрења. Унутрашњи притисак
пумпа пумпа испод пупка.
Иза облака вири ужарена
ћела уштапа, као испод
подочњака, на муке ударена
и на искушења – дева вина.  https://katalogop.wordpress.com/2011/09/17/%D0%B1%D1%83%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%B8%D0%B7-%D0%B1%D0%B5%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0/

ЛеЗ 0006696  Срасла је рана. Више и не сврби. – Спавање је скоро, као афродизијак.
Срасла је рана. Више и не сврби.
Љушти се краста. Жути се, као на врби,
лишће свело. Као рогови у врећи, као Срби,
слажу се, крајем јесени касно: мрак
и умор, изнуреност и изневерена очекивања.
Почело је закивање, следе закивања.
Стихију осећања зауставља – рак.
Књижевници и фарисеји из сенке
сеире против Чуда. Дух тоне као тело мужа
у мекоту удова младих жена. …. https://katalogop.wordpress.com/2011/09/17/247/

ЛеЗ 0006697  ХОМОЉСКИ МОТИВИ. – … 6
Скица портрета уметника у младости

                                                  Микану Аничићу
  
Јесу ли се плаве завесе ваздуха,
наговештаја, бдења, чекања, дигле?
Бриди ли од лепоте цветова коприва
мртвих, (не)успеха, ко од убода игле?
Је ли поглед ужаснут од гушења?
Читавог обреда гушења? Је ли тен
потамнео од мучења и пушења?
(Позадина је црна, као сатен!)
Портрет је, верујеш, довршен,
али није, сликару, савршен:
штап расцветан, саће око главе (медна смола) ;
све је то маска (не портрет из младости).
То је неко други, изразит и крут,
к’о кабалист Пико де ла Мирандола…  https://katalogop.wordpress.com/2011/09/17/%D1%85%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BC%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B8/
ЛеЗ 0006698  СВЕСЛОВЕНСКЕ ПЕСМЕ. – (Савлађивање очигледног, по Достојевском и по Лаву
Шестову)

Два и два су, сабира (у тамници) Достојевски – пет.
Пет и пет су, рачунају Срби (у паклу) – петнаест.
Бела Демонија (Европа, такозвани свет)
о сабирању имају друкчију свест.
То наше имање насред друма, ледину,
то бујање пиревине, неискорењивог корова
скоро, Несловени с лицемерним гнушањем
сабирају као скалпове, или крзна творова.
Свет има своју стару познату рачуницу.
Достојевски и Бог своју. Чије су мрачније?
Срби, опет, проливају крв. Свет –сапуницу.
Из чудесног стабла Лав Шестов издваја даске.
Два и два су – за свет – четири, за Словене – пет.
Исусе Христе, чије су рачунице тачније?
(16. октобар 1994. – 12. април 1995)    https://katalogop.wordpress.com/2011/09/17/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5/

ЛеЗ 0006699  КАТАЛОГ ОСУЈЕЋЕНОГ ПЕСНИКА. – ХАМЛЕТ

Ти хоћеш да на мени свираш,
хоћеш да сазнаш мој кључ ;
хоћеш да ми из срца ишчупаш тајну.
Хтела би да учиниш да одјекнем
од најнижег тона до врха своје скале.
Хтела би да ми пукне жуч,
да, као утопљена душа, испливам
на површину? Ево ове мале окарине
у којој је диван глас, па је ти не можеш
натерати да проговори! – Нисам од глине
печене, на мени не можеш лакше
него на једној окарини. Назови
ме како хоћеш, пипај ме ; али не можеш
свирати на мени. (Могу , можда : море, снови?)
(1989 / 91. )    https://katalogop.wordpress.com/2011/09/17/%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%B3-%D0%BE%D1%81%D1%83%D1%98%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0/

ЛеЗ 0006700  Деведесете. –  *
Тачно у пет поподне
вратила су се сва четири дана минула
(преплавио ме је стид,
кајање; јед). Туга четвртка је зинула
као чудовиште из бајке. Сета петка кренула је
узбрдо, а затим скренула у шуму,
као одрпанац, безимена скитница.
Као у сливнику, накупило се у Бићу
много горчине, превида, устукнућа.
Много, много неважних ситница.
Испратих блиске пре три дана, изгубивши
на аутобуској станици идентитет.
И кренух у Народну библиотеку, као бивши
заточник. Поведоше ме у свет
књиге голубице беле
из једне кратке циганске бајке.
Пратили су ме облаци, као цветови
Христовог венца и очи моје Мајке….   https://katalogop.wordpress.com/2011/09/17/%D0%B4%D0%B5%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%82%D0%B5/

ЛеЗ 0009525