124

 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

ЛеЗ 0006201  ЈУН 14, 2011. Читајући прво фототипско издање Крфског Забавника

Шта је критика. Шта би критика могла бити?

ФУСНОТЕ (2) Бранко Лазаревић, између осталих, одговорио је на ова питања. “КРИТИКА И КРИТИЧАР. – Критичар је, кроз историју, служио другоме. Он је био филозоф, или реторичар, или граматичар, или историчар, или психолог, или биограф, или библиограф. Тек данас он постаје оно што мора да буде: уметник”. –    Бранко Лазаревић: ПУТОКАЗИ – Перерге и паралипомене за једну теорију. – Крфски Забавник, бр. 13, Крф, 15. маја 1918. године. Година II. 22 – 23 стр; 23.

Прво фототипско издање Крфског Забавника у целини је урађено према примерцима који се чувају у Библиотеци Матице српске – Сигнатура: IR IV 83.1.1. Приређивач овог издања је Миливој Ненин. – Бања Лука: Бесједа; Београд: Арс либри, 2005. – 407 стр.; 30 цм. Боље икад, него никад! Цитат горе, налази се у овом фототипском издању на 251 стр… Непотписана “Напомена издавача” (да ли ју је срочио приређивач?) константује: “Југословенски књижевни лексикон (друго, допуњено издање, Нови Сад, 1984. године), бележи укупно 17 бројева крфског Забавника, а као почетак излажења помиње се 2. април 1917. године. Прећуткује се, међутим, први покушај, или прецизније нулти број, који излази за нову 1917. годину (истина, на свега 8 страна и “потписан” само као додатак Српских новина). Но, после тог, нултог, броја појавило се још 18 бројева: први број 2. априла 1917. године, а последњи, 18. број, изишао је 15. октобра 1918. године. / У Каталогу Библиотеке Матице српске као уредници Забавника забележени су Славољуб Панић и Димитрије Стевановић. (У самом Забавнику, пак, нема имена уредника. ) Но, Предраг Протић у, већ поменутом Југословенском књижевном лексикону бележи: “Стварни уредник био је Бранко Лазаревић”. / У историјско – библиографском прегледу Милице Кисић и Бранке Булатовић Српска штампа 1768 – 1995 (Београд, 1996), као уредник Забавника наведен је Бранко Лазаревић, али се његово име налази у угластој загради – што упућује на посредан извор. У овом историјско – библиографском прегледу наведени су сви бројеви Забавника (са изузетком нултог броја), међутим, унеколико је споран списак сарадника. Наиме, неки редовни сарадници (на пример: Тодор Манојловић, Драгољуб Fилиповић, Светислав Стефановић), прећутани су, а наведени су неки који су имали само по један прилог (Станислав Винавер, на пример)…” – стр. 5.

У поговору (“Крфски Забавник”, стр. 399 – 407) овом фототипском издању Ненин пише, између осталога:”…Ми смо заинтересовани за једну другу везу и један други ток. Тражимо нешто што је у зачетку, што се тек после Првог светског рата формирало као песнички покрет, а што се једним делом уобличило и ту, на Крфу. Гојко Тешић је то назвао “интермецо модернизма”. Цитирамо:”Можда у то време модернисти нису написали значајније песме,   https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/14/%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%83%D1%9B%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%BE-%D1%84%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%B8%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BA%D1%80%D1%84%D1%81/

 

ЛеЗ 0006202   ЈУН 14, 2011. Срби и српска књижевност на почетку 21. века

РУШЕЊЕ ДУЋАНА ЛАЖИ И ИЛУЗИЈА

На почетку Наметног века наметали су као главног Бога : српског вола и српски опанак, а на крају : гаталинку и шљивов видик!…   Између ђавола и Бога, приволевали су се царству ћесаревом и ђаволовом.

Двадесети век се завршио, а када је реч о култури и поезији ствараној током тих сто година, недовољно знамо. Немамо ни довољно квалитетних антологија, монографија о појединим песничким опусима, о појединим књижевним или песничким групацијама. На прсте би се обе руке могли избројати ваљанији есеји – тумачења појединих песама појединих песника. Сами живи песници, који то заиста јесу, чине неопростив грех што ништа не чине: што не тумаче претходнике. Јер они треба да дају добар пример. Они који су умели, доиста умели, да саставе једну песму, један ваљан роман, поему, драму, знају да их ваљано и раставе. Киш је то лепо показао. Живи песници, доиста, који су уз то добили и широко књижевно образовање, не треба да чекају више ни један једини дан  некакву милост од официјелне књижевне критике. Она ће бити заборављена и потиснута, ма колико се то неком чинило невероватно и сумануто. Биће!

Нисам очекивао никада да ми признају да сам песник песници 20. века, ни критичари, па чак ни блиски пријатељи.

Целокупну књижевност друге половине Наметног века треба процедити кроз најфиније цедиљке, одбацивши огромне количине одштампаних страница диктираних страхом изнуђеног прилагођавања; можда ће преостати нешто?

Срби и српска књижевност на почетку 21. века немају у кога да се надају, поготово не у мудрост, преображење и старачку памет најистакнутијих књижевника српских друге половине 20. века и књижевних критичара, осим у Бога и у своје сопствене снаге. Већ су се родили и постоје песници који су у себи пронашли  неопходну за борбу и стварање снагу и умеће; они су усамљени, најусамљенији у овом друштву, јер су се одбили од свих, осим од Господа. Они обнављају православну веру, дух православног реализма, као тајанствени и живи извор духовног живота. Како ћемо их препознати? њихове слике на објављују у тиражним новинама, нису чланови академије, директори електронских медија, уредници моћних издавачких кућа. Не објављују им државна предузећа сабрана (не)дела.

https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/14/%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8-%D0%B8-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%BA%D1%83-21-%D0%B2/

ЛеЗ 0006203   ЈУН 15, 2011. ВИДЕЛА ЖАБА ДА СЕ КОЊИ КУЈУ, ПА И ОНА ДИГЛА НОГЕ

Можемо се сложити са професором Мркићем да је кич прикривање неукуса који све што се више скрива више се и види.

За ову прилику одабрали  смо две песме два српска песника :  Мирољуба Тодоровић( 1940) : „Гласна гаталинка“.(5)  И Милосава Тешића (1947): „Шљива српска“.(6) Избор из поезије оба песника, (7) узгред буди речено, уврстио сам у сва три издања „Несебичног музеја“.

Најјаче место српске културе и књижевности 20. века су – легенде, које су подстицали преамбициозни, и којима су се хранили легиони неупућених. Штета је да се током тога предугог и наметног века нису учврстиле, између осталих, две идеје: идеја песника – критичара, и  идеја књижевне полиграфије. Било је, не споримо, низ личности стваралачких, које су имале и предиспозиције за песнике – критичаре и књижевне полиграфе. Било је и вредних спомена примера мешаног писања… Не – хибридног. Не говоримо о књижевним хибридима, нити мислимо да то вреди афирмисати. Тамо где су доминирале легенде, морале су на крају преовладати илузије, књижевни илузионизам.

Завршавајући приказ Тодоровићеве књиге „Гласна гаталинка“, један од његових критичара (широј јавности релативно непознат, што само по себи још ништа не значи – Владан Панковић)  тврди, да је споменута књига, истовремено и њен  аутор, „гласник поетског откровења“. Да оцена није можда мало претерана? Јер, ако бисмо пошли трагом ове похвале, морали бисмо се суочити са откровењима, са суштином откровења Растка Петровића.(8)   https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/15/%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D0%B6%D0%B0%D0%B1%D0%B0-%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%B5-%D0%BA%D0%BE%D1%9A%D0%B8-%D0%BA%D1%83%D1%98%D1%83-%D0%BF%D0%B0-%D0%B8-%D0%BE%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D0%B8%D0%B3/

 

ЛеЗ 0006204    ….седам звезда… У близини Марса. Сазвежђе је копија иконичке Боувијеве муње и пронађено је управо у време његове смрти“. –  Белгијски астрономи одали су почаст Дејвиду Боувију, посветивши сазвежђе овој британској рок легенди која је преминула прошле недеље изгубивши борбу са раком. http://mynevadress.blogspot.rs/2016/03/blog-post_7.html

ЛеЗ 0006205   Редакција „Блица” дошла је у посед једине оригиналне, комплетне пресуде са суђења генералу Драгољубу – Дражи Михаиловићу из јула 1946. Године. / Документ за архив САНУ. Академик Драгољуб Живојиновић каже да је откриће оригиналне пресуде Михаиловићу изузетно важна ствар за историјску науку. – Непримерено је да су се тако важни документи узимали незаконито из државних архива. То није једини документ који је нелегално нестао. Неки људи су то свесно чинили да би се сакрила њихова улога у нечасним историјским дешавањима. Најбоље би било да овај документ заврши у архиву САНУ, која ће га сигурно боље сачувати него нека државна институција – каже Драгољуб Живојиновић. Пресуда којом је Врховни суд ФНРЈ 15. јула 1946. осудио Михаиловића на смрт налазила се у приватној архиви једног од учесника процеса против команданта Југословенске војске у отаџбини. – Документ је завршио у приватној архиви по наређењу Озне и самог Тита.    http://olovkamihailapterovica.blogspot.rs/p/blog-page.html

ЛеЗ 0006206   Поплаве…опет! – Поплаве угрозиле Чачак и околна села. Због изливања река у Лучанима проглашено ванредно стање, поплављени дом здравља и зграда болнице у Гучи, средња школа и главна трафостаница   http://olovkamihailapterovica.blogspot.rs/2016/03/blog-post.html

 

ЛеЗ 0006207   Трка за гласове већ личи на кампању шећерне репе. – ИЗБОРИ су расписани. Предизборна кампања је почела и пре пуцња за старт. Већ се „пуца“ на све стране. По свим шавовима.

Трка за гласове већ личи на кампању шећерне репе. Многи би да се осладе од избора, а са њива у тракторима и приколицама са репом, на асфалт наносе нове слојеве блата. Клизава је то џада, која често води у странпутицу.

Ништа на почетку кампање од међусобног уважавања, поштовања и добрих вибрација. У игру су уведени вибратори и друга сексуална помагала, која некима подижу ниво тестостерона. Као да присуствујемо почетку снимања „Ниских страсти 2“.  http://httpvrg.blogspot.rs/2016/03/blog-post.html

 

ЛеЗ 0006208   Црква Светог Илије у Подујеву самује…. – Светињу нема ко  да посети / Д. ЗЕЧЕВИЋ | 07. март 2016. 14:11 | Црква Светог Илије у Подујеву представља симбол страдања, обнове али и тужне судбине расељених срба са Космета. Ова општина, осим једног села, је од 1999. године постала етнички чиста   http://kompleksspasovo.blogspot.rs/2016/03/blog-post.html

 

ЛеЗ 0006209   ЈУН 15, 2011. ЂУБРИШТЕ КАО ПРЕЛАЗНО ИСКУШЕЊЕ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ, 1

(Пример први)  („Говнарски идеал“)

Но вратимо се ми Тодоровићевим хаикуима, онако како су написани…

То је доиста ноћ, невреме, ванредна ситуација.

Песник је уверљив, не противуречи себи, када каже : “ осмеси муња / над мртвим градовима / анђели посвађани“ (стр. 75). Блесак муња, дакле, обасјава, позорницу једне драме, која може бити и драма његовог народа у тренутку када пише песму, али и позорница једне  метафизичке,  божанске драме, јер се спомињу „анђели који су посвађани“, а знамо већ да је то алузија на отпадање једног од анђела, алузија на ђавола, луцифера.  Леп је и веома гномски овај хаику: “ семенка и светлост / васељенски зев / из благуше зрачи“ (стр. 76).  Тодоровић понекад испољи изванредни смисао са конкретно и сликовито: „листови перунике / у стршљеновим очима…“  Ко се загледао у стршљенове очи, макар једном у свом животу и запамтио тај израз, схватиће о каквој истинитости говорим. Има још поетски валидних хаикуа: „зрневље грожђа / пред лозом просуто / озвездано небо“ (стр. 77), или „дарови језика / у запаљеном лавиринту / орфеј пева“, или: „свићу провалије / смокве у подбрежју / пољуби отровницу“.  Има и  хаикуа у којима се песник исповеда: “ кршевина постаћу / прозрачна експлозија / у песми“ (стр. 78); „мотрим млечни пут / листопад у зеницама …“; или : „на морској косини / лаванда у ноздрвима / усамљени гробови“.  Тодоровић у једном хаикуу спомиње „молитву мора“ (стр. 79), али то није у суштини права молитва, молитва у теолошком смислу, или у теолошко – артифицијелном смислу, у оном смислу како покојни  Шејка разумева молитву : „ђубриште је за мене имало / значај прелазног искушења / модерне уметности; с тиме је / модерна уметност за мене / завршена…“ Сликање је за Шејку било облик молитве, као што је то и за понеке, сасвим ретке српске песнике.  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/15/%D1%92%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B5-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%BE-%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D1%80/

 

ЛеЗ 0006210   ЈУН 15, 2011. Књижевни авантуризам, као и занимање официјелног књижевног критичара, официјелног антологичара

ЂУБРИШТЕ КАО ПРЕЛАЗНО ИСКУШЕЊЕ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ, 2

(Пример  други)  (Трагом естетског егзорцизма )

Књижевни авантуризам, као и занимање официјелног књижевног критичара, официјелног антологичара, беше у српској књижевност кроз читав 20. (или Наметни) век врло узбудљиво и уносно занимање, да му нису одолели ни: Марко Ристић, Милан Богдановић, Зоран Мишић, Михиз, Миодраг Павловић, Васко Попа, Милутин Петровић, и скоро сви они, које спомиње Ћалић, и у позитивном и у негативном контексту. Књижевни авантурист је и Ћалић – Богнар.(15)

Син Божји је умро разапет на Крсту. Тако је постао средство искупљења, симбол спаса потоњих поколења. Поразмислимо поново о распетом животу Исусовом. Христов Крст, према Павлу, дели две економије: економију Закона и економију вере. У срцу хришћанина Крст стоји  на граници између света пути и света духа. Теологија Крста се, према Павлу, може најсажетије изразити овако: Христ је, сагласно Писмимима, умро за наше грехе. Исус је разапет на крсту проклетника да нас откупи од проклетства Закона. Прави хришћанин се заиста боји отпада, јер би отпавши опет сам разапињао Сина Божјега. Апостол Павле није се ничим другим поносио до Крстом Исуса Христа: на том крсту је у Павлу био разапет свет и Павле у свету. Распеће је велика тема, вечна!

Велика је саблазан поигравати се са том темом! Крстоносци и верујући људи то никад не би учинили. Међутим, отпадници у најширем смислу речи, а поготову књижевни авантуристи волели су саблазан, да изазову пад, да буду повод нечијег посртања    https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/15/%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BE/

 

ЛеЗ 0006211   ЈУН 16, 2011. ПРОВАЛИЈА СРПСКЕ КУЛТУРЕ И КЊИЖЕВНОСТИ

Увод у Рај и пакао српске душе  (1)

Надајмо се да то није  пука јавна изјава  само једне анкете и једне сезоне:“Модеран песник мора доводити и самог себе и свој глас у питање, релативизовати и некадашњу идеју о песничком трону, о гласу богова. Иронија сумње у богове, умножава их, дели њихова неба и признаје њихове метаморфозе“ ( Исидоријана, 8/9, стр. 284).

„Умерени МОДЕРНИСТИ (….) су певали у своје лично име, у име римовања, у име партије. (….) Али, то је само једна мала епизода и све бих то могао да опростим и заборавим да ту и такву поезију нисам читао као неки превод, са непрекидним осећањем да је изворник негде другде. Просто, у свему томе је било версификаторског умећа, било је извесне културе, ако се културом може звати познавање општих места грчке и римске митологије те општих места светске књижевности, али није било индивидуалног печата, није било сублимације личног искуства ( искуство – рус. – уметност) искуства које још нико до сада није успео да фалсификује. (….) Сви наши најугледнији послератни песници су почели као перспективни кадровици партије, једни су били у општинским структурама, други у структурама социјалистичког савеза, трећи уредници без факултетске дипломе (таленту не треба диплома, баш као што за нову власт судији не треба диплома Правног факултета!) И данас није јасно да ли су они угледни зато што су били кадровици или је њихов углед само срећни спој талента и поткупљивости(…) “ (Чудић,  Исидоријана, 8/9, стр. 282). https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/16/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B5-%D0%B8-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81/

 

ЛеЗ 0006212   ЈУН 16, 2011. УСПОМЕНЕ НА ТИРАНИЈУ МЕДИОКРИТЕТА

Увод у Рај и пакао српске душе  (2)

 

У сиротом кварту Јерусалима станујем,

где од доласка Рима влада, ред, рад и мир.

Рано се иде на спавање.

Рано на послове устаје.

Једног сам дана чуо неку грају,

у тесној мојој улици, што води Голготи.

Тукли су, пљували, и исмевали

неког човека, који је крст на леђима носио.

Видео сам светину и бес,

и затворио сам окна

да избегнем призор.

Кад све се утишало, и кад је ноћ пала,

отворио сам прозор, и видео на Гори

три распета човека, и Магдалену повијену,

у трачку месечине.

Када сам силазио низ басамаке,

сусед ми рече : Горе је распет

господин наш Исус христос, из Назарета.

Од јуче више ништа неће бити исто“.

рекао је сусед, кад сам силазио низ басамаке.

Отишао сам доцније на пијацу, да купујем за кућу.

Нисам приметио знакове промене у Јерусалиму.

Само су људи били другачији.

Скоро да не смем да вам кажем,

како другачији.

Не смем још да кажем.

Бранко Чучак : Улица Голготска б. б.42, КН,  бр. 965/966. 1 и 15. јануар 1998, стр. 13

*

Ова ванредна песма  објављена је у тренутку, када је прво издање  антологије  поезије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (1999), практично објављено. Чучак се нашао у лепом друштву са Маријом Чудином, и Предрагом Чудићем, са „Поезијом с краја столећа“,  са само једном песмом. Али, и та једна песма је била довољна да укаже на његов особен индивидуални таленат, на искреност и дубљу свест о поезији с краја столећа. Поезију с краја столећа ( а крај столећа може бити последњих десет или двадесет пет година, или тридесет?), овог двадесетог, песник етикетира, као „дјевојку“,“бештију“. У стилу  „деструктора“, шејкинског, песник Чучак позива „бештију“ да је „развали“, да развале заједнички „једно краљевство у рђавој владавини, / једну лутку на прагу зрелости, / један плод у галопу, једно споро напредовање“. Позива је да „детронизацију“ учине  „да то буде тако очигледно, / тако збржено, / тако спетљано, / како жестоко. / Да сви виде нашу  забаву, наш велики труд у журби“. Шта то значи?

Позив на раздевичење, на необуздану оргију девице? Не, већ жестоку, готово немилосрдну критику савремене поезије, какву ћемо ређе наћи и код тзв. познавалаца савремене српске поезије, српских критичара.  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/16/%D1%83%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D1%83-%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D0%BE%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%82%D0%B0/

 

ЛеЗ 0006213   ЈУН 16, 2011. Разарање бастиона официјелне литературе и критике

Увод у Рај и пакао српске душе  (3)

 

Да ли на почетку трећег миленијума српска књижевност има пожељан хармоничан тип књижевника, пре свега, песника – критичара,  међу најмлађима, који, узгред буди речено, већ залазе у пету или шесту деценију годину својих живота? Ко су они?(1)

Тзв. модерна српска поезија друге половине 20. века, тврдио сам, и понављам: започиње у Боксовима пакла.(2)

Да ли је смисао оног што се догађа данас у Србији (у култури и поезији, пре свега, затим у политици, штампи, на Универзитету, у критици….) у КОНАЧНОМ СВОЂЕЊУ РАЧУНА?

Тја, не можете очекивати од људи, књижевника, професора, које су деценијама  кљукали истином како су неки песници велики, да прихвате истину… Песници Попа, Павловић, Раичковић, Лалић, на жалост, ако се проникне дубље у целину њихових опуса, нису имали пожељан стваралачки развој.

Упозоравам, опет и опет: Анкетне истине нису књижевна истине. Књижевне истине – из подручја бастиона официјелне, званичне, најзваничније, српске литературе и критике су – ДЕЛИМИЧНЕ ИСТИНЕ.   https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/16/%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B1%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0-%D0%BE%D1%84%D0%B8%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%B5-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B0/

 

ЛеЗ 0006214   УН 16, 2011. БАСТИОН ОФИЦИЈЕЛНЕ СРПСКЕ ЛИТЕРАТУРЕ И КРИТИКЕ

Увод у Рај и пакао српске душе  (4)

Тзв. „бастион официјелне српске литературе и критике“  није ни дирнут, ни дотакнут у споменутој Анкети ИСИДОРИЈАНЕ, пошто су сви тобож незадовољни постојећим стањем у поезији и критици последњих деценија: из тога правца је дувао и још увек дува болесни ветар, господо драга! Свако је у Анкети показао свој карактер, своје слаба места, свој идиотизам и склоност ка мазохизму – своје средњаштво!!Секташтво!

Дужни су, и остаће вечити дужници  суштинске српске културе, схваћене заиста како је врсни умови и духови схватају. Јер док њима додељују награде, за некакве бивше заслуге, или за маглу коју су створили критичари  бастиона српске официјелне литературе и критике, дотле понеки  ствараоци пожељнијега стваралачкога развоја остају  у магли од барута: од барута  маневарске муниције испаљене из познатих бункера. Дотле, ни обичне новинске вести о појединим вредним књигама, друкчије писаним, не могу да се пробију у културним рубрикама најтиражнијих листова, „Политике“ и  црвене „Борбе“. Нису због тога савремени српски критичари и поједини песници криви, наравно. Кривац је – дух књижевне парохије, вампирски дух  крвопија* бастиона официјелне српске књижевне литературе и критике.  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/16/%D0%B1%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BE%D0%BD-%D0%BE%D1%84%D0%B8%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83%D1%80/

 

ЛеЗ 0006215   ЈУН 16, 2011. Зашто још увек нема овде превредновања?

Увод у Рај и пакао српске душе (5)

Превредновања овде нема због утицаја Необичне лажи.

Кад погледате озбиљније на неке представнике српске интелигенције, на неке песнике и неке критичаре, кад чујете каква питања постављају и какве одговоре дају, зар вам се понекад не учини да још увек нису изашли, пре свега најгрлатији међу њима, најокорелији, ни из анорганског стања, да живе телом ради тела, да живе прошлошћу и предрасудама ради прошлости и предрасуда?

Сви су типични представници културоманије, фабрике идола, културног људождерства; многи пате од  премногих богова, и сви су још увек деца свога дова, јунаци свога доба – идолопоклоничког доба пре свега и изнад свега. Од поезије, тј. тзв. модерне поезије и тзв. модерне критике – створили су идоле; од својих промотера, од политике и њених партија – створили су идоле.

И поред свих тих идола на највиши трон свога егоизма посадили су –гурманство за рангирањем, хијерархијама.

То је повампирени фетишизам, у европском издању, у тобожњем костиму модерне европске поезије и критике, иза свега тога се крије добро скривено зло социјалистичке метафизике, метафизички нихилизам европске културе, војска богоубица и умишљених ничеанских  балканских  трабаната, над – песника, над -критичара, уредника и градитеља јазова, истребитеља и гушитеља, апологета анархије.

На основу чега њихова „истина“, пријатељи, потискује нашу, кад су и једна и друга релативне?  И кад је тако, ко је овде почео од Богочовека, када је реч о српској поезији 20. века, и ко је завршио идеалним, интегралним, обогочовеченим човеком?    https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/16/%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D1%98%D0%BE%D1%88-%D1%83%D0%B2%D0%B5%D0%BA-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%BE%D0%B2%D0%B4%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A/

 

ЛеЗ 0006216   УН 17, 2011. АНКЕТА ЈЕДНЕ КОТЕРИЈЕ, И КОМЕНТАРИ

(И даље смо на терену Раја и пакла српске душе, 5)

 

Теза: О ЛОКАЛНОСТИ ВИЦА О МОДЕРНОМ.* „Све смешно мора да се догоди код нас, и са нашим људима, по оној Вуковој речи : „Говори српски да те цео свет разуме“. Виц без наших ачења као да није могао бити виц…“ Пише Винавер  29. децембра 1953. године.

* ( „Песници пишу стихове и хтели би да се обесмрте за сва времена својим ритмовима. Кнез песника Хорације рекао је, погледавши на свој малени пртљаг : “ егзеги монументум“ ( довршио сам споменик постојанији од бронзе!). Пушкин је рекао, за Хорацијем : „Подигао сам споменик нерукотворни!“ – Који песник не жели свом душом, свим срцем, свим плућима, свим мозгом, свим бићем, да себи подигне вечити споменик? А како каже садашњи први немачки песник, Готфрид Бен: “ О како је природа шкрта и оскудна! Она допушта тек сваких десет година да нам тек један једини вајни стих пређе у вечност! и још ређе, а од толиког океана стихова!“

Ко се сећа Верленове јадиковке: „а све остало је литература“.  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/17/%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B5-%D0%BA%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8/

 

ЛеЗ 0006217   ЈУН 17, 2011. Молитва

(И даље смо на терену Раја и пакла српске душе, 6)

Јован Пејчић : ВРЕМЕ И ВЕЧНОСТ : Саборник српских молитава : XIII – XX век : антологија / (приредио) Јован Пејчић. – Београд : Универзитетски образовни православни  богословни хиландарски фонд ; Ваљево; Србиње : Задужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић“, 2001. – 247 стр. ; 20 цм. ; илустр. (Библиотека Свечаник : хришћанска мисао : књ. 20). – Тираж 1000.

Књига почиње Пејчићевим предговором „Морална, свештена, духовна историја Српског народа“ ( 21 – 23),  и затим следи прилог Н. Велимировића : „Молитва је тамјан што без престанка кади душу моју и уздиже  је к  Теби, Царе мој и Царевино моја“ (1922) (стр. 27 – 28).  Пејчић је  свој „саборник“ поделио на два дела : на изабране молитве  Старог  доба ( стр. 33 – 133), и Новог  доба   (135 – 231).  Следе  Додаци (223 – 251) : Општа напомена, Посебне напомене, Извори, Писци, Молитвеници, Преводиоци, О аутору Саборника.   https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/17/%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B2%D0%B0/

 

ЛеЗ 0006218   ЈУН 17, 2011. Покушаји (пре)вредновања

(Неколико примера. Још увек смо на терену Раја и пакла српске душе, 7)

Лаж, прећуткивање, фалсификовање, ћифтински дух, књижевно силеџxијство примерено духу књижевне чаршије, има своје дубоке корене,   укомерсантском менталитету. Има своје корене, бојим се, који су, тако се понекад чини, дубљи и од врела исконске и живе српске културне традиције.

Имајмо мало више поверења у индивидуални таленат оних песника што заиста доносе обнову, јер обнову доносе појединци. Ако се српска поезија 19. века развијала мимо великих духовних покрета, или њиховим успутним стазама и познијим огранцима, како мисли Мишић, шта је са песницима 20. века, који су надрасли књижевне правце, или  их нису  надрасли, шта је са онима који су пошли правим путем и нису се извитоперили, нису пали као жртва конвенције и манира? Не познаје се довољна поезија 20. века, зато, понављам, вреди подсећати…“Журећи напред, остали смо без традиција. Треба ли за тим жалити?Можда је и добро што је тако“ пише Мишић 1956. године. А на такву врсту дилеме, подсетимо, одговорио је врло разборито и разложно, још 1938. године, у есеју „Одбрана песништва“ Винавер. Чудно, да се тога макар не присети узгред Мишић. И тако даље. Није добро што је тако, не прихватимо ту логику Мишића, јер је погубна…

Међутим, српска култура је имала традицију, живу традицију, која је непресушна, што значи да јој се треба враћати и нагињати се над њене бездане… Винавер то чини до последњег даха, до последњих дана свога живота…  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/17/%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D1%83%D1%88%D0%B0%D1%98%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0/

 

ЛеЗ 0006219   ЈУН 18, 2011. О књижевним илузијама

(Још увек на терену нерашчишћеног прилаза према вредновању, превредновању, књижевној лустрацији. Лекција прва,  1)

Чини се,  када је реч о  писању књиге    о књижевним илузијама, да пред њеним  писцем стоји један мрачан лавиринт, пун књижевних фатаморгана и недоумица, и да се таква једна немогућа књига не може довршити, ако писац није фамилијаран са свим и свачим, као стари Грци. При том, тај писац  не сме бити вулгаран, као претходници књижевни критичари и историчари. Вулгарност није фамилијарност, као што је Винавер запазио, него један њен отровни и понижавајући вид, њен фалсификат. Тај писац не сме бити вулгаран ни са самим собом, ни са Наметним веком и његовим протагонистима, јунацима, песницима, књижевним критичарима, историчарима. Јер  то је једини начин да буде интиман са Истином, са стварним проблемима и развојем српске поезије у 20. веку…

Књижевна критика српска кроз читав 20. век не може да се одлепи од наметнутих улога, пре свега улоге слуге, тога фаталнога века, врло ретко бива уметност.  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/18/%D0%BE-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%B8%D0%BB%D1%83%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BC%D0%B0/

 

ЛеЗ 0006220  ЈУН 18, 2011. Поводом Деретићеве „слике“ послератне српске критике

 

„…И други методи постепено продиру у нашу критику. Зоран Глушчевић (1926) тежи к примени психоаналитичког метода, што није толико дошло до израза у његовој дневној критици колико у опсежним радовима из немачке и српске књижевности. Никола Милошевић (1929) креће се у својим анализама књижевних дела између психолошко – антрополошког приступа и особене врсте структурализма. Претежно се бави значењским аспектима дела. Света Лукић (1931). Код њега се спаја естетички са социолошким методом, теорија с историјом књижевности. Значајн је и као  прозни писац.

Крајем 60 – тих година у нашу критику почињу полако продирати модерни инструменталистички методи. Путеви модернизације различити су, тако да у нашој савременој критици имамо плурализам метода. Међу критичарима који су се афирмисали у новије време било у текућој критици било у систематском проучавању књижевности издвајају се: Александар Петров ( 1938), који је повезао тековине руског формализма с искуствима модерних критичких метода на Западу, а у последње време афирмисао се и као песник, затим Новица Петковић (1941), Љубиша Јеремић (1940), Бранко Поповић (1927), Милица Николић (1925), Петар Милосављевић (1937), Мирјана Миочиновић (1935), Ђорђије Вуковић (1943), Срба Игњатовић (1946) и др.

У свом развоју наша критика у послератном периоду све се више приближавала науци. Највећи број њених представника, нарочито оних који су се истакли од 60 – тих година до данас, повезује у свом раду бављење текућом критиком с књижевно – теоријским и књижевно – историјским проучавањем литерарних појава и проблема…“ ( Деретић, КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ  КЊИЖЕВНОСТИ, БИГЗ, Београд, 1987, стр. 342; штампана у 15.000 примерака. – Као професор универзитета и књижевни историчар, Деретић  је, узгред буди речено, и члан ЦК СК Србије!)  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/18/%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%BC-%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B5/

 

ЛеЗ 0006221  ЈЕДИНИ странац професор фламенко гитаре на престижном државном Конзерваторијуму у Мадриду зове се Игор Недељковић.  –  Зарад поређења, еквивалент нашем Игору на Мадридској музичкој академији био би, рецимо, Шпанац на катедри Југословенске књижевности на предмету Народна књижевност. Шпански фламенко рођен је у Андалузији. Ова аутохтона култура шпанског југа датира отприлике од 1837, а кажу да је име добила од арапске речи „фелах-менгу“, што значи сељак бегунац. Подразумева песму, игру, музику, сазревање, патњу. На Иберијском полуострву тврде да је она стил живота Андалужана.

А Игор Недељковић потиче из Медвеђе. Рођен је у Лесковцу пре 45 година, а у Београду је живео од тренутка када је уписао основну школу. Гитару свира од своје пете године. Године 1978, када је у Центру „Сава“ први пут видео наступ славног Пака де Лусије, одлучио је да постане фламенко гитариста.  http://httpvrg.blogspot.rs/2016/03/blog-post_7.html

 

ЛеЗ 0006222   „Госпођица“ Иве Андрића. – Татјана Лош | 25. фебруар 2016. 16:30 | Власница часописа „Мисао“, књижевница, болничарка, писала је под псеудонимом Јованка Петровић. У Великом рату је неговала рањенике и прележала тифус, а Топлички устанак једва преживела. – Саговорница „Живота плус“ за крај овог разговара оставља једну интересантну причу о власници часописа „Мисао“:

– Професорка Горана Раичевић ми је скренула пажњу на један изузетан детаљ који се највероватније тиче Смиље Ђаковић. Иво Андрић је према њој обликовао лик Јованке у својој „Госпођици“. http://httpvrg.blogspot.rs/2016/03/blog-post_70.html

 

ЛеЗ 0006223   Професор Стојан Раденовић. – Математика ме чини бољим човеком / Ивана Мићевић | 31. јануар 2016. 19:35 | Професор Стојан Раденовић, једини Србин на листи најутицајнијих умова света. Већа ми је радост да научим једно дете него сва признања и новац. – Захваљујући својим резултатима, радовима објављеним у престижним часописима и томе што га цитирају колеге из целог света, име професора Раденовића нашло се на листи „Најутицајнијих научних умова на свету у 2015. години“.

Ову публикацију сваке године, на основу броја радова у угледним часописима и броја цитата, објављује компанија „Томсон-Ројтерс“, која је задужена и за формирање такозване СЦИ листе научних часописа, тј. која рангира најбоље научне часописе из целог света. У групи најутицајнијих умова нашло се 3.000 истраживача из укупно 30 области – у свакој по стотину. Професор Раденовић је око 70. места међу 100 математичара и једини међу 3.000 људи из свих области поред чијег имена стоји Србија. Скроман, дочекује нас у сутерену зграде, у просторији у којој од јутра до мрака решава математичке проблеме. Покушава да нас убеди да то није никакав велики успех и коментарише како има много сјајних младих математичара. Одмах напомиње да на списку 3.000 најугледнијих истраживача постоји још један Србин и исто математичар – професор Стево Стевић, али је он рангиран као представник Универзитета краља Абдулазиса у Саудијској Арабији.   http://zavetineatlantida.blogspot.rs/2016/03/blog-post.html

 

ЛеЗ 0006224   Три песме Душана Стојковића. –  МРТВАЦИ

мртви долазе на свечану вечеру
њихове углачане кости једина су улазница
вратар је поприлично млад
нипошто није довољно мртав
мало помало постаје повод подозрењу
неке слободније даме посивелих костију
– скоро трулеж сама –
некада несумњиво лепе
види се по тамним ожиљцима на костима
по засекотинама на лобањи
по кречњацима зуба
једна од њих на зуб је натакла месечину
и враголасто светлуца    https://principova.wordpress.com/2016/03/07/%D1%82%D1%80%D0%B8-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0/

ЛеЗ 0006225  Уз „Избеглички реквијем“, четири коментара и једно сећање

 Опет је актуелан тзв. „Балкански калифат“ на тлу данашње Србије, Македоније, Косова? „Тићу“ овде и после скоро четири деценије хвале, осим разумних људи и упућених; већина се ипак , још увек, није излечила од дрогирања титоизмом. У своје време сам писао, поводом изласка романа „Ћуп комитског војводе“ М. Савића, и о Топличком устанку у време Првог светског рата, и о  нечувеним зверствима бугарских окупатора и тоталним планом за бугаризацију  српских територија, који се у  много чему, поклапао за стратегијом југословенских комуниста и титића. И сам Савић, као да се није довољно удубио у одличну књигу Перовића, која документује многе ствари, које никада не треба ни заборавити ни опростити. Пробудио сам се негде после два ноћу, и сетио се свог ужег завичаја, „Тиће“ и „Титуља“ – конкретних особа из суседног влашког села. Који  можда више нису међу живима. Као ни Бора „Коцкар“, који је нестао у вртлозима другог светског рата. Као и отац В. П. , одличног цртача, и посластичара. Знао сам људе, који су знали приче о свим тим несталим људима, који нико није забележио и које, према томе, нико више и не памти. Мој ужи завичај плаћа, као и други наши крајеви, данак у корову; села полако га гутају континенталне прашуме. И ником ништа. Колико је само из североисточне Србије људи завршило, трбухом за крухом, у Европи, још док је Тића био жив! Пругом Пожаревац – Мјаданпек већ годинама не пролазе путнички возови – оном чувеном пругом, што полази из Бордоа и Париза и иде преко Загреба и Београда, покрај Пека и нашег села, према Одеси. А погледајте шта политичари, и из тога краја Србије, и из Београда, у овом предизборном „позоришту“ говоре о томе!… Овде се најглавније и горуће теме заобилазе, и избори се расписују, да би се још више заобилазило оно најбитније… Не спашава Турска Европу, него се Турска на најлукавији начин враћа на Балкан…Међу коментарима горњег новинског чланка, има и неколико који су и духовити, или преозбиљни. Коментатори су даровитији од писаца које сам познавао или пчознајем, без длаке на језику…  (8.03.2016. – Б. Т.)   http://mynevadress.blogspot.rs/2016/03/blog-post_20.html

ЛеЗ 0006226  ЈУН 18, 2011. Фуснота са пет звездица: критичари о критичарима

(Још увек на терену нерашчишћеног прилаза према вредновању, превредновању, књижевној лустрацији. Лекција друга, 2)

 

Ево шта , на пример, критичари пишу о српској критици.

( Одговори су дати на  4.  питање Анкете Исидоријане : “ Који су књижевни критичари и теоретичари, по вашем мишљењу, допринели бољем, потпунијем тумачењу српске поезије у последњих неколико деценија? Истовремено, које књижевне критичаре видите као контрапродуктивне? Има ли критичара који не разумеју оно о чему пишу? Који су то критичари? На којим примерима се огледају неуспеси у критици српске поезије данас, а који су примери доказ успеха?“ – стр. 173)

Далеко би нас одвело да цитирамо све одговоре – сви су дати под кишобраном – бастиона официјелне српске литературе и критике.

Па ипак, навешћемо неке.

ГОРДИЋ :“ Критици се подједнако мало верује кад је ВЛАСТ, као и кад је СЕРВИС. Прво је искушење злоћудније, друго недоличније. Критика је данас, углавном услужна и то је кључни разлог њене неделотворности ….“ ( стр. 174)

МИЛАНКОВА : “ Зоран Мишић, Иван Шоп, А. Јовановић, В. Павковић. Стереотипни клишеи типа Радивоја Микића  : монотон и досадан приступ, тако да је поезија тек у другом плану.  Безвредни су (по нас, песнике)  критичари који не уносе истраживање и иновације – начине другачијег гледања на поезију. Досадашњи „трибински“ начини представљања поезије, у клишеу слепе афирмације вазда истих људи, који после једне деценије чак више и не постоје – треба заменити животнијим формама и новим искуствима…“ (стр. 191).

Добривоје Станојевић (Исидоријана, 8/9, стр. 284 – 285) : „У највећем броју случајева догађа се следеће:

– песници – уредници издавачких кућа, утицајних листова и часописа, предњаче по броју објављених књига, приказа и добијених награда;

– наши жирији су најнепроменљивији на свету;

– исти критичари упорно награђују исте песнике, а они никако да схвате да су награђени;

– исти песници – уредници објављују исте критичаре;

– уништена је институција критике с примедбама;

– најмања примедба сматра се личном увредом, позивом на двобој или бар бојкот;

– чланови Академије имају посебан попуст;

– критику може свако да пише, ако је афирмативна;

Било би добро да књижевни судионици и актери бастиона официјелне српске литературе и критике, смогну снаге за јавну исповест, врло отрежњујућу и  блиску књижевној истини, попут Чудића.*     https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/18/%D1%84%D1%83%D1%81%D0%BD%D0%BE%D1%82%D0%B0-%D1%81%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%82-%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D0%BE-%D0%BA%D1%80/

 

ЛеЗ 0006227   ЈУН 18, 2011. Поводом „троглаве моћи“ послератне књижевне критике

Када је реч о критици у српској књижевности, само је један од послератних српских критичара –  Срба Игњатовић, проговорио о одговорности критике, о њеној троглавој моћи  у читавом послератном периоду, у књизи СЛОБОДАН СТРЕЛАЦ.  Међутим, после тога је ућутао, и  – још увек, ћути…

Треба се присетити и песника – Златка  Красног, који је, не тако давно, карикирао је двадесетак  савремених типова критичара…

„Троглава моћ“ књижевне критике  беше погубна, као и она друштвена која је стајала изнад ње, и опустошила је или деформисала  књижевни живот. Игњатовић  јесте за „синтетизујућу критику“, „обухватну“, „за антрополошки и цивилизацијски њен хоризонт“, али такву – СТВАРАЛАЧКУ КРИТИКУ, не ствара. На жалост. Не само Игњатовић, него нити иједан од оних других послератних књижевних критичара, које је, да тако кажемо, Деретић „каталогизовао“ у својој  КРАТКОЈ ИСТОРИЈИ  СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ…Биће многи заборављени временом – према некој вишој правди. Послератна српска критика није дала нове критичке синтезе!*

Понеки наши критичари воле да паметују.Колико им човек може веровати?Па и онима, реткима, које сам понегде похваио  (условно),  С. И.  је записао и ове редове, тзв. округле, котрљајуће критике.   https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/18/%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%BC-%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D1%9B%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8/

 

ЛеЗ 0006228   ЈУН 19, 2011. Бродолом ТИТОНИКА

Бистра вода у којој се види свака жаба

Страва – монголске слике и прилике (1)

Смрт Вође изазвала је праву панику Југослављана, маса… – Лист БОРБА (изнад назива листа парола: Пролетери свих земаља уједините се, испод назива: орган  Социјалистичког савеза радног народа Југославије), у уторак, 6. маја 1980. године, на целој првој страници највећег формата великим словима доноси: „Са неизмерним болом у сваком срцу цела Југославија се опрашта од свога Тита. НАСТАВИЋЕМО ЊЕГОВО ДЕЛО. Шпалир туге и поноса, од Љубљане преко Загреба до Београда, са вером у будућност на Титовом путу, одао пошту највећем сину ове земље…..Огроман одјек широм света који је изгубио личност чије је дело обележило епоху…“

Објављена је и велика слика Скупштине Југославије са карактеристичним коментаром:“КОЛОНЕ БЕЗ КРАЈА : Из свих делова Београда сливају се дуги редови омладине, радника, ученика, студената, домаћица према Скупштини СFРЈ да би одали последњу пошту свом неизмерно вољеном Титу“.

У црно су завијени и сви остали дневни листови, недељници и часописи; радио и телевизијски програми. ПОЛИТИКА доноси обиље фотографија на којима се види да „Београђани нису ни суздржавали ни скривали сузе“. Политика извештава о одржавању комеморативних скупова широм Југославије. Југословени се уписују у безбројне Књиге жалости. – Комеморативни скуп је одржан у ПОЛИТИЦИ, Привредној комори Југославије, на заједничкој седници Председништва ПК СКВ и САП Војводине. ПОЛИТИКА, елем, није жалила на простору када је реч о најистакнутијим  актерима тзв. јавног живота.-    Бројна су била реаговања најистакнутијих личности из света: Торбоерн Fелдин, Џими Картер, Густав Хусак, Лубомир Штроугал, Карл Карстенс, Кенди Мијамото, цар Хирохито, Омар Торихос, Ла Пасионарија, Енрико Берлингуер, Масајоши Охира, Пјер Тридо, Моамер Гадафи, Хабиб Бургиба, Fидел Кастро, Анкер Јергенсен, Папандреу, Индира Ганди, Fицрој Маклин…Курт Валдахајм је дао следећу изјаву поводом Брозове смрти: „Последња велика личност нашег доба“.    https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/19/%D0%B1%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BC-%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0/

 

ЛеЗ 0006229   ЈУН 19, 2011. Где почиње лаж тзв. модерне књижевности 20. века код Срба?

Пропаст ТИТОНИКА (2) (Изводи)

Разарање бастиона и бетона официјелне литературе и критике. Актуелност Винаверовог непризнавања

Миодраг Павловић је у једном интервјуу изрекао једну полуистину о  нашим критичарима: „(…) Затим, видели смо, нарочито у послератном периоду, у првих рецимо петнаест година, да се критичар јављао у великој мери као функционер, као функционер друштва. Изгледа да то критичарима, као личностима, није посебно сметало“…   Овај песник  зна  пуну истину, али се ни у својим позним годинама, не усуђује да је изнесе целовиту.

Овде пролазе делимичне истине. Није згодно замерати се. Писати критику поезије, представља нешто најтеже, најкомпликованије. Павловић, који је за то имао смисла, тако је мало написао о другим живим  песницима, савременицима. Дуго година сам био у заблуди да је овај песник и есејист успео да се „отме“  замкама и нагодбама епохе; иако сам као млади песник, искусио нешто сасвим друго, када је реч о њему као о уреднику. Никад  га нисам чуо  да је изрекао ма и једну реч покајања. Попа, Раичковић, Павловић су дошли из бастиона и региона официјелне литературе и критике. Нисам љубитељ истраживања биографија и књижевних каријера, али оне крију одговоре на питања књижевне судбине споменуте песничке тројке. И као уредника, и као песника… Истину овде не воле, јер је горкa; целовиту истину; делимична је понекада била јако у моди. Б и л а – зар није још увек?

https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/19/%D0%B3%D0%B4%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B8%D1%9A%D0%B5-%D0%BB%D0%B0%D0%B6-%D1%82%D0%B7%D0%B2-%D0%BC%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82/

 

ЛеЗ 0006230   ЈУН 19, 2011. Српска књижевна критика – она права и пожељна – не постоји!

Бродолом ТИТОНИКА (3)

Српском књижевношћу и културом влада (прегрубо би било рећи  духовни гангстерај и књижевна лаж) – монополско књижевно предузеће илузија звано  књижевна критика.

Српској књижевности су потребна истинита, а не лажна мерила мрска Господу. Српској књижевности је потребна Истина, Лепота, Усредсређење.  Од књижевности вредне памћења овде нема ни К; царује оно што обични људи зову „паучина домаћег паука“; мимопролажење…

У српској књижевности је сувише прашине, суровости официјелности, бешчашћа и формалина. Таква слика опбесхрабрује. Зар је само неколико часних писаца и млађих људи помислило  да је најбоље спалити своје рукописе и не укључивати се у тај зверињак?Нема пречег посла данас за једног истинског песника, писца или критичара, есејисту, чини ми се, до да прихвати пркосну књижевну судбину и  уложи своју снагу ума у  отпор логици истих, истог …

Већ тридесет и више година пишем и гледам  многе људе који су у књижевност залутали, подносећи са смешком охолост самозванаца, нечувену дрскост копилана и подлост доушника и интриганата. Књижевност је пуна снобова, скоројевића, лажних књижевника. Корисних књижевника. Они добијају награде; они путују у далеке земље о државном трошку; њихове књиге штампају у хиљадама хиљада примерака. А колико је међу њима оних истинских духова који проширују човекову душу за огромни свет маште и који отресају прашину свакидашњице са сиве и тривијалне и језиве слике нашег света?

„Књижевност би остала без многих својих истакнутих представника да су имали могућност и прилику да се иживе као војници или политичари, или бар као светски људи“.  Допада ми се ова тврдња Парандовског, није без основа   https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/19/%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BE%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%B8-%D0%BF%D0%BE/

 

ЛеЗ 0006231   ЈУН 19, 2011. РАЈ И ПАКАО

Бродолом ТИТОНКА (4) (Критика критике, опет и опет)

 

Није тачно да је само руски човек падао тако дубоко до последњег зла, падао је и српски. Српска душа и сада има свој рај и пакао. Али док је код Руса било оних који су се дизали, досежући тако високо,до врха изнад врхова, код Срба је друга прича. У 20. веку, ни међу најбољим српским песницима, романописцима, сликарима, нема аутора који је сликао то кретање душе између најцрњег пакла и најсветлијег раја. Било је неколико писаца којима је била дата безмерна стваралачкла сила да себи створе вечност какву хоће. И шта се догодило? Поплашили су се страхотне величанствености човековог бића.Устукнули су пред проклетством и благословом. Постали су шљака историје. Избегли су оно дивно и страшно, бесмртно и вечно. Избегли су Рај : осећање Бога.

Зар је мали број оних који су ушли у “комунистички рај”, тј. у пакао?Пакао је осећање ђавола (ко осећа ђавола у себи, већ је у  паклу). Српска душа имала је свој рај и пакао у 20. веку. Многи су са ђаволом тикве садили, а није мали број оних, у другој половини овога века, који су му се клањали и љубили га у стражњицу!  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/19/%D1%80%D0%B0%D1%98-%D0%B8-%D0%BF%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%BE/

 

ЛеЗ 0006232   ЈУН 19, 2011. Отпор (1)

 

Велики је злочин почињен на јадранским отоцима, и држава га је сакрила!

„На Голом отоку је било људи који су, пре рата, за време рата и после рата, прошли кроз петнаестак затвора, међу њима и кроз такве као што су норвешки логори, Дахау и Јасеновац. И свима им је овај био – најгори и најтежи“ ( Д. Михаиловић, ГОЛИ ОТОК, „Политика“, Београд, 1990, стр. 481). – У организацији УДБ – е ( Удри Друга Ближњега) логораши су се међусобно мучили са таквим уживањем у злочину , са таквом острвљеношћу која је превазилазила све замисливо : запањен том бездушношћу, Јован Димитријевић, сведок и жртва, рекао је нешто чега се треба подсетити:  „Почео сам да се плашим ове наше нације. Због толиког талента да пронађе  нешто тако убитачно и животињско“.

Михаиловићева књига, као ни једна друга написана пре ње на исту тему, моћно разобличује  крилатицу о фотогеничном лику Титове Југославије, тј. о демократизму титоизма.

Тој теми – њеној нефотогеничној слици – нису ни изблиза дорасли Добрица Ћосић и Антоније Исаковић (писци и акдемици), нити Милисав Савић – не зато што нису имали и што немају харизму и дар једног Михаиловића и Мирослава Поповића, већ напросто што су се формирали и стасали као писци титоизма, корисни писци, писци делимичних истина!

Михаиловић у документима своје књиге прилаже и „Убиј друга ближњега “ (писмо банијског и загребачког Србина Николе Чучковића Ј. Б. Титу 1966. Списак убица и убијених, упућен Јавном тужилаштву Хрватске у Загребу); „Истину неко мора рећи“.   То писмо је Никола Чучковић упутио Деветом конгресу СКЈ и Законодавном одбору скупштине СФРЈ); „Линчовао си Власту“ (писмо које је 27. 10. 1968. године Никола Чучковић, пензионер, Загреб, I лозовачка 7, упутио Милошу Павићевићу   https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/19/%D0%BE%D1%82%D0%BF%D0%BE%D1%80-1/

 

ЛеЗ 0006233   ЈУН 19, 2011. Разобличавања

Бродолом ТИТОНИКА: ЛАЖОВИ, УДВОРИЦЕ,  ТУТОРИ И ЕГЗЕКУТОРИ (Разобличавања, 5)

 

Лажов је сваки онај „чије је памћење толико незнатно“ (како је уочио Вајнингер), да му „речено, учињено, претрпљено, доцније остаје у свести само у веома бедном ступњу“.  Лажови су били сви они који су знали истину, али су се правили луди. (Даје не виде.)  “Лаж смо живели, зар изгледа другачије није било могуће? Упркос томе што су њене последице погубне…” “Сви смо ми били лажови помало; а они који су били велики лажови приграбили су себи – огроман колач (виле, море, језера, планине, злато и лепотице, луксуз сваке врсте, положаје”.

Удвориштву је пружена јединствена шанса у титоизму. Погледајте ових неколико примера, од хиљаде хиљада, удворичке поезије.*

_________________

* Владимир Назор  НАШ ВОЂА

Од гвожђа је, али у том гвожђу куца

топло срце. С руке, кад је ужас диже,

до облака тамних прамен свјетла сиже.     https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/19/%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BE%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0/

 

ЛеЗ 0006234   ЈУН 19, 2011. Не заступај релативизам свих вредности: хијерархија вредности постоји. (…) / ОТПОР (2)

Гвичардини пише: “ Ко има да свршава са народом питања која наилазе на отпор и тешкоће, нека гледа, ако то случај допушта, да их подели и да не помиње други посао док није окончао први. Јер тако радећи може се десити да они који су противни једној ствари не учине ништа против друге, а кад би изнео сва питања одједном, онда би сваки онај коме се не свиђа само једно од њих устао против свих њих у исти мах“. Или ово : „Одлука грађана Сиракузе, о којој Ливије пише, да поубијају чак и женске потомке својих тирана, несумњиво је свирепа, али није потпуно без основа. Јер, кад нестане тиранина, они којима је одбро било под њим, начинили би, да могу, другог од блата, али пошто се не може створити репутација неком новом човеку, заклањају се за сваки остатак оног бившег. Стога држава која се тек ослободила тираније не може сматрати своју слободу обезбеђеном док не уништи цео род и све потомство тираниново. То тврдим апсолутно уколико се односи на мушкарце, а што се тиче женских чланова мислим да треба у разним случајевима поступати разно, већ према томе каква је дотична држава и о каквим се лицима ради“… https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/19/%D0%BD%D0%B5-%D0%B7%D0%B0%D1%81%D1%82%D1%83%D0%BF%D0%B0%D1%98-%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D1%81%D0%B2%D0%B8%D1%85-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81/

 

ЛеЗ 0006235   ЈУН 19, 2011. Страва парадигме: И после Тита Тито

ОТПОР (3) Увод

Постоји огромна  тзв. литература и паралитература о споменутом феномену; и  изненађује колико су се писци  тиме користили мало!

Професор Тулп растегнуо је анатомским ножицама влакна одране леве подлактице показујући својим ученицима клупко мишића и жила, вена и артерија кроз које више не кола крв. Он то све показује са миром и прибраношћу човека који зна, оно што већина наших писаца  о Ј. Б. Титу и титоизму не зна (или би тачније било рећи: што неће да зна).

Стицајем околности, имао сам сусрет са М. Савићем као уредником највеће издавачке куће у земљи на чијем је челу стајао, оне године, кад је  на сваки начин онемогућаван покушај рехабилитације  покојног Слободана Јовановића – штампањем његових сабраних дела, после скоро пола века. Примио ме је лепо.  Понудио сам му  рукописе књига које су доводиле у питање све легенде и бајке његове младости. Био је уморан од свега, сит свега; рекао је – да ускоро намерава да напусти место главног и одговорног уредника… Што је, ваља рећи, истине ради, и учинио и нестао, чинило се нетрагом, да би се после низа година, као из бајке, једним мађионичарским потезом,  вратио на исто место…Волео бих да могу да заборавим све те своје сусрете са  главним уредницима, или уредницима поезије и прозе, у највећим издавачким кућама, оним државним, које су увек биле на мети свемоћног погледа  моћних и невидљивих пактова, доминатора; међутим, сећања се враћају и израњају из магле као и аветињски обрис легендарног ТИТОНИКА…

Мада је већина тих романа, деведесетих година, којима је главна тема била изношење на видело непознатих легенди о Титонику, само подигла мало прашине;  њихови аутори су  добро све то уновчили у медијском и новчаном смислу; док је  вишегодишња димна завеса, у ствари, поново обавила  феномен страве, у који, ако ћемо праву истину рећи, још нико није био  довољно дорастао да задре    https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/19/%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%B3%D0%BC%D0%B5-%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5-%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B0-%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%BE/

 

ЛеЗ 0006236   УН 19, 2011. ПУНА ПРАЗНИНА

ОТПОР (4)

Селић о свом оцу не говори једнострано; он зна да је његов отац припадао „авангарди“ (оној коју Селић у својим кошмарима сања, сањајући да ју је  „убио“. – „Убили смо и Ђиласа, Мамулу, Љубичића, Кочу Поповића, Дражу Марковића, Темпа, Милоша Минића. Гледали смо старе слике из новина и дебелих књига и упоређивали их са старцима који су стајали пред нама, углавном ћутке, или нам пљујући у лице…“)

Да је Савић био мудрији, требало је да то  прими к знању без повишене температуре  и покуша, поново, да напише нешто уверљивије од Селића! Сигурно је као човек, потрошио много времена  на „Дневник писца“, уместо да се позабави властитим стваралачким промашајем. Тиме би учинио много више за свој таленат. Већ признати  самом себи пораз, значи известан помак, успех. Сваки истински успех, долази из мора других неуспеха!

Према Савићевој немуштој тези, и песник поеме ПОЉСКА  МУШТИКЛА  Александар Лукић, може се прогласити оцеубицом, вампироубицом, зато што је добро зашиљио глогов колац за вампирску авет .  Истим „аргументима“  би се могао прогласити оцеубицом и Милован Данојлић због песме „Пуна празнина“, или Љубомир Симовић због песме „Јарац“ ( „Књижевне новине“, 749 -750 /  1. – 15 март 1988). У крајњем случају, и Фјодор Михаилович Достојевски би се могао – идући том савићевском логиком – прогласити оцеубицом због  романа „Браћа Карамазови“. Наравно, да је то недопустиво, да је то нешто што припада арсеналу ниских страсти и удараца, који се временом враћају као бумеранг.

Дигла се, дакле, велика прашина, почела је уместо разговора мислећих људи, свађа – око чега су се на ђубришту историје узроци и последице отимали? Око отпадака?

У два своја романа „Ћуп комитског војводе“ и „Хлеб и страх“, Савић је заправо захватио површни део фолклора титоизма, његову „фотогеничну“ фотографију. Ни у „Ћупу комитског војводе“, Савић није  песник достојан теме које се латио, а у роману „Хлеб и страх“ је потврдио да је као млад човек, инфициран Системом „преко хлеба и страха“.     https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/19/%D0%BF%D1%83%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%B8%D0%BD%D0%B0/

 

ЛеЗ 0006237   ЈУН 19, 2011. Добрица Ћосић и Данојлић, о истом

Разговор без краја. Отпор (5) много чему. Пуној празнини, превасходно

Мољковићев подсетник. Васовићева и Мркићева превредновања…

Треба погледати шта је Добрица Ћосић писао о Титу – Предговор (без наслова) књизи: Јосип Броз Тито – Четрдесетпрва, Београд, 1961. Овај текст је прештампан у сарајевском  часопису “Одјек”, бр. 13 – 14, 1 – 31 јула 1989, стр. 3 – 4. Патетичан, апологетски текст. Партијски. Једностран. Ћосића треба подсећати шта је писао: “ Бити Титов следбеник значи имати титовски став према животу, титовски мислити, титовски се борити у своме времену, у својој садашњости, увек….”  Ћосић патетично велича “Титов демократизам у одређивању и развијању политичког курса народносолободилачке борбе…”  Ћосић пише: “Титова и наша књига. Ослободилачка књига о ослободилачком борењу; изузетна књига од изузетног творца”…итд. “Прави предговор овој књизи је читава историја народа Југославије до 6. априла 1941…”

А смисао и суштина тог предговора је, зар не, да историја почиње од 6. априла 1941? Одувек ми је била одурна апологетска патетика! Ево још једног цитата, реченице којом се окончава предговор: “Јер, ова књига је доиста ратни револуционарни извештај савременицима и будућницима – свима који хоће да мењају свет и стварају историју. Сопствену. Сопственим рукама”. Тако пише Брозов следбеник, потоњи чувени академик… Ако је то заиста била изузетна књига, од изузетног творца, шта тек да кажемо за тамо неког српског песника Дучића…

Замислите: чиме су они стварали историју: сопствену: рукама!

Српски народ је, као и руски, располагао непосредно двема идејама: Православљем и Монархијом. Монарх за српског сељака, који је најбољи део српског

Чланови Партије су имали свога Бога, Лажног Бога, Ђавола, „празног човека“, и није им падало на памет, не дао Бог, да размишљају о проблему празних људи, празних година.  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/19/%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D1%9B%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%9B-%D0%B8-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D1%98%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BC/

 

ЛеЗ 0006238    ЈУН 20, 2011. Ко се, у ствари, овде, бави превредновањем?

Врло мали број позваних. Теза: зашто овде никада неће доћи до књижевне лустрације? Или: „Говно је стил“, “ По сваку цену говно“, „Говно нагло расте“, „Говна личе једно на друго“….

Више је разлога што се превредновање и лустрација овде деценијама одлажу. Маринко Арсић Ивков, књижевник из Београда, запазио је  да су напоредо са „рушењем старих, комунисти стварали нове, своје институције. Тако је и „чишћење“ књижевности од идеолошких непријатеља било праћено стварањем нове, комунистичке литеартуре. Под будним оком партијских теоретичара школовани су млади писци, а разним притисцима и уступцима су стари, афирмисани у „трулој Југославији“, који су изразили спремност да „буду на услузи“ новој власти. Но власт је будућност књижевности ипак видела у младима. Нова књижевност се рађала на широком фронту. Агитација у школама, на јавним и партијским трибинама, у листовима и часописима биле су сталне. Сваку објављену или прочитану песму, приповетку, драму јавно су анализовали или оцењивали проверени партијски кадрови. Књижевни живот био је у полету. Један од многобројних „инструктора“ био је и бивши партизански комесар  Добрица Ћосић Геџа, у чијем листу Млади борац такође функционише „књижевна радионица“. (Тако он у броју од 15. августа 1945. замера младом песнику Бранку В. Радичевићу што у песми „Сутонски дани“ пева о декадентном сутону, у време кад свима свиће нова зора. У приватном писму истом песнику 1947. године / које се налази у песниковој заоставштини / Ћосић наглашава да је обавеза сваког песника да „мобилише људске умове и срца“ да прихвате комунистичку идеологију,  и да је то њихов петогодишњи план, „петолетка“.) Ћосићева књижевна каријера започела је под патронатом Милована Ђиласа, који је у њему препознао српског Максима Горког и у њега полагао велике наде. Ћосић је, дакле, био један од писаца кога је створила и иза кога је стајала Партија, и то врх Партије.   https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/20/%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%B5-%D1%83-%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D0%BE%D0%B2%D0%B4%D0%B5-%D0%B1%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A/

 

ЛеЗ 0006239   ЈУН 20, 2011. КАКО ЈЕ ИЗДАЈА СТИГЛА У РУСИЈУ

Цветајева је написала стихове посвећене Рилкеу:

У Русији си бивао онај свет си на овоме Гледао.

Јосиф Бродски сматра:

Ове речи су диктиране јасним сазнањем трагичности људског постојања уопште и схватањем Русије као најапсолутнијег приближавања њему. (1)

Да ли је Пејчић (2), пишући свој оглед, имао прилике да прегледа РЕКВИЈЕМ ПЕСНИКУ РИЛКЕУ Ј. Спиридоновић – Савић?И ако јесте, да ли му је пала у очи та ситна разлика у два превода исте Рилкеове песме?  Живојиновић пише малим почетним словом личну заменицу („ти“), Јела Спиридоновић – Савић увек великим почетним словом. Обраћа ли се у тој песми Рилке – Богу, како мисли Ј. Спиридоновић – Савић, или – Лу Саломе?

У  Пејчићевој књизи, поред низа других односа, разматра се и познанство Рилека и Лу Саломе.(3 ) https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/20/%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D1%98%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%B3%D0%BB%D0%B0-%D1%83-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D1%83/

 

ЛеЗ 0006240   ЈУН 21, 2011. ЛЕГЕНДА О САХАЛИНУ

ДВАДЕСЕТИ ВЕК (Издаја, 2)

У  СВЕЗНАДАРУ (Сељачка слога, Загреб, 1954), одредница САХАЛИНсадржи 13 редова.(1)

Одредница о Сахалину у ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКОМ ЛЕКСИКОНУ    М О З А И К  З Н А Њ А, т. 18 : ГЕОГРАФИЈА (Интерпрес – Београд, 1969), садржи дупло више (27 редова!) (2)

Мислим да сам о Сахалину прочитао неке стихове, песму која се тако зове, и дуго сам веровао да ју је написао Чеслав Милош, док пре неколико ноћи не прелистах поново две његове књиге  песама преведене на српски (ГДЕ СУНЦЕ ИЗЛАЗИ И ГДЕ ЗАЛАЗИ, Доб, Београд, 1981, и ХРОНИКЕ, Ков, 1989 ), али тамо не нађох песму о Сахалину. Можда је уосталом песму о Сахалину написао неки други песник, можда сам то прочитао у неком часопису, и онда побркао ствар?

Покушавао сам да се сетим  Песме о Сахалину, кад схватих са ужасом да ми је труд узалудан: нисам могао да се сетим, чак, ни једног, стиха. Сахалин никада нисам видео, као ни Русију, ни Јапан. Ни Азију. Као млад човек (као студент, и као професор), путовао сам изван граница земље у којој живим, но најдаље тачке до којих сам стигао биле су: Темишвар, Будимпешта, Сент Андреја, Беч, Праг и Краков, односно Трст  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/21/%D0%BB%D0%B5%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D1%85%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D1%83/

 

ЛеЗ 0006241   ЈУН 23, 2011. ДВАДЕСЕТИ ВЕК (Издаја, 4)

Нестали су Бог, религија, храмови, пророци, психологија, емоције, личности у 20.  веку, као крзна дивљачи на Сахалину; избледели, прешли у легенде…

Све их је завејала, незапамћена историјска мећава, да би их затим Полет 20. века замрзао у својим  киклопским фрижидерима на неодређено време…

Уместо Бога – Вођа, уместо хришћана и личности – следбеници.

Вођа је преузео узвишене прерогативе Бога, цара, Цркве, Религије, Божанске Мисије и Послања, храма и Највише Истине…Не Личност, не храм, не Црква, не Бог – ВОЂА!

ХРОНИКУ 20.  века песнички је покушао да артикулише осамдесетих година  литвански песник Чеслав Милош, призивајући у сећање почетак  века, бродолом ТИТАНИКА, LA BELLE EPOQUE (1912), портрете хаљина (1912), монархе и локомотиве што  ригају пару и јуре кроз шуме с риком и тутњавом, и кључна дела светске поезије: Ускрс у Њујорку  Блеза Сандрара,ЗОНЕ Аполинера, призивајући фактографску поетику путовања преко Сибира ( Проза о Транссибирској железници и малој Жани из Француске, 1913);призивајући песме – снимке обеју Америка,  Африке и Азије…(„Ту енергију хватања стварности касније деценије стигле су да забораве, окрећући се експериментима са самом формом“, како пише Милош, свестан да они не означавају здравље уметности, и поред многих дивних достигнућа…)    https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/23/%D0%B4%D0%B2%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D0%B5%D0%BA-%D0%B8%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D1%98%D0%B0-4/

ЛеЗ 0006242   ЈУН 23, 2011.Вође комунизма и хришћанство

ДВАДЕСЕТИ ВЕК (Издаја, 5)

Какви су људи у том веку, у Европи, или Русији? Имају ли психологије? Имају ли емоције? Какве су књиге које се пишу о мртвима и живима, херојима и анти – херојима? Дотичу ли макар узгред јавну болест тога века? Или је то бреме остављено за сита и решета 21. века?Коме су деца поверена?

Доиста, шта је модерно, прогресивно, научно? Шта значе сва модерна гесла европска? (Демократија, штрајкови, социјализам, атеизам, толернација свих вера, пацифизам, свеопшта револуција и капитализам и комунизам?)

ХХ век је потврдио многе речи два словенска пророка. „Јер у томе веку глава тога човечанства спустила се тако ниско да се спојила са коленима. Отуда је пред очима тога човечанства само земља, и црви земаљски, и пред носом његовим смрадови земни. Говорити му о небу, то значи говорити му о оном што не може да види, јер је цело његово биће згрчено тако да може својим чулима да осети само оно што је доле, што је од земље, што је ниже од човека. Под тим углом згржене жене мора се посматрати и ценити сав живот Европе за многа минула столећа. Под тим углом светлости коју види згрчена жена гледајући у земљу, развијала се наука, уметност и економија, политика и сав живот људски, приватни и друштвени, и опште човечански…“ (Н. Велимировић)

У ХХ веку у Европи деца нису поверена Христу ни Христ деци. Стрвинари педагошки, ТРОВАЧИ  ТУЂЕ ДЕЦЕ, одучавали су децу од веровања њихових родитеља, и чак су их подстицали да се побуне против родитеља, да пљуну на своје родитеље и  све њихове светиње, јер је то модерно, прогресивно, научно.

Европа се побунила против Бога, а Велимировић тај бунт означава као „највећи и најгнуснији догађај у историји света. И Јевреји су се бунтовали, због чега су и проклетство смоковничко навукли на себе.   https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/23/%D0%B2%D0%BE%D1%92%D0%B5-%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B0-%D0%B8-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE/

 

ЛеЗ 0006243   ЈУН 23, 2011. МОРАЛНИ ЖАНР ЕПОХЕ ХОКУС – ПОКУСА

ДВАДЕСЕТИ ВЕК (Издаја, 6)

Повест хх века је трауматска; обележена је искуством тотализма; доминантни морални жанр ове епохе хокус покуса, биће пренет и у наредни век и трећи миленијум.

„Берија, шеф Стаљинове полиције, био је 1953. ухапшен, и одмах „искључен“из велике совјетске енциклопедије: претплатници су, као замену, добили чланак о Беринговом мореузу“,  како пише Ален Fинкилкраут.

Рођен сам неколико година после Другог светског рата; у породици сам упознао наш морал, ван породице – њихов.

  1. године, већ сам био ожењен, запослен као професор књижевности; мој син је у то време већ научио да хода. Читавом земљом у којој сам живео владао је тзв нови морал револуционара; описао га је Fинкилкраут.

Живели смо у њему. Маркс и Енгелс, Лукач – било је пожељно цитирати их. Сматрало се да не треба доказивати да је и најгори социјализам бољи од најбољег капитализма!    https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/23/%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%B6%D0%B0%D0%BD%D1%80-%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%85%D0%B5-%D1%85%D0%BE%D0%BA%D1%83%D1%81-%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D1%83%D1%81%D0%B0/

 

ЛеЗ 0006244   ЈУН 23, 2011. Изравнања

ОД  ТИТАНИКА ДО ТИТОНИКА. ДВАДЕСЕТИ ВЕК (Издаја, 7) Поређење Милошеве „ХРОНИКЕ“ и Лукићеве „ЕВРОПЕ“

Какве је наде побудио ХХ век на свом почетку? Је ли чекао на човека и његову лепоту, и смисао, свесмисао, који је у Свечовеку?

Реторско, скоро излишно питање. – Људи су слушали гукање и цвркутање о „природности и натприродности своје историје“, чекајући да људски језик проговори, чекајући хармонију свих гласова и молитава? – Не, било је друкчије, и Велимировић кога често цитирамо с пуним правом јасно је увидео да се човек  „није уздигао ни до природе, камоли до натприроде. Јер нико се не уздиже ходећи по врху мачева. Мачем је приграбио човек што има“.

„Небратство према природи било је човеку школовање за небратство према људима. Газећи цвеће, које је лепо, човек се научио газити људе, који су ружни… .. Лепота цвећа је природно већа од лепоте људске, лепота  људска вештачки већа од лепоте цвећа.Све ружне позе показала је историја. Но историја се ипак мора завршити не лутком но лепотом. Природа је спремна сваког минута, да се заврши : она је показала лепоту“(Велимировић, нав. дело, стр. 108).

Поређењем Милошеве „ХРОНИКЕ“ и Лукићеве „ЕВРОПЕ“ не би се дошло до закључака да је старији пољски, европски и светски песник Милош утицао на млађег српског, балканског и европског песника Лукића. Лукић је, у међувремену, објавио и чудесну књигу „БРОД  ЛУДАКА“, и у обе позамашне књиге, Лукић не пише само хронику  Европе ХХ века. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/23/%D0%B8%D0%B7%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0%D1%9A%D0%B0/

 

ЛеЗ 0006245   ЈУН 23, 2011. Издаја је, дакле, стигла у Русију

Како је црвени цар постао го?

Овде бих  желео да се подсетим две књиге, чија вредност није толико у књижевном смислу, колико у смислу сведочења. – Прву, коју вреди пажљиво ишчитати, написала је Јелена Бонер: ЗАЈЕДНО У САМОЋИ, Филип Вишњић, Београд, 1988, стр. 273.,  супруга познатог руског научника Сахарова…

Другу књигу је написао Леонард  Гендлин, и објавио у Лондону, 1983. године. У Београду је објављена, тек, седам година, после тога. Овде је рекламирана као „Исповест Стаљинове љубавнице“. (Леонард Гендлин: ИЗА ЗИДИНА КРЕМЉА, Филип  Вишњић, Београд, 1990, стр. 494.)

Гендлинова књига почиње ин медиас рес.

Гендлинова књига је датирана: 1956 – 1982.

У овом тренутку, јунакиња ове изузетне књиге је, већ неколико година, међу покојнима.

Књига о њој је потиснута и заборављена.

Та књига није роман, али се чита са већим узбуђењем од било којег другог  романа – о политици.

„Са Вером Александровом Давидовом упознао сам се 1945. године. Од тада сам са њом имао много интересантних и незаборавних сусрета. Једном, после Стаљинове смрти, упитала ме је :

– Јесте ли Ви храбар човек?

– Зависи – одговорио сам.

– Ради се о мени, о мојим сећањима. Да ли бисте хтели да напишете и обрадите приповедање једне жене – глумице. Не бих имала ништа против да од моје приче постане роман, документарност више обавезује!   https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/23/%D0%B8%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D1%98%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BA%D0%BB%D0%B5-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%B3%D0%BB%D0%B0-%D1%83-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D1%83/

 

ЛеЗ 0006246   Шешељ Хрват- Владан Батић.   http://httpvrg.blogspot.rs/2016/03/seselj-hrvat-vladan-batic.html

ЛеЗ 0006247   Taboo? Scarification. – Отпремљено је 08.09.2010. In Benin, painful cutting and scarring of the skin leaves interesting patterns that signify adulthood.  http://httpvrg.blogspot.rs/2016/03/taboo-scarification.html

ЛеЗ 0006248   Југовиће нису убили Румуни него младићи из села. – УБИЦЕ Драге (73) и Драгољуба (71) Југовића из Бродице код Кучева, који су средином фебруара избодени ножем и бачени у септичку јаму, нису тројица Румуна како се првобитно мислило, већ два младића из села. Због овог монструозног злочина ухапшен је Ф. Ђ. (16), док је његов одбегли саучесник Д. С. (21) приведен у Бечу. Приликом претреса куће малолетника, полиција је пронашла нож којим је извршен злочин, крваву одећу, мобилни телефон убијеног Драгољуба и око 1.300 евра, за које се сумња да су припадали убијенима. Према информацијама из извора блиског истрази, осумњичени малолетник је током саслушања признао двоструко убиство, чији је мотив користољубље и описао на који је начин оно почињено. – Д. С. је гушио Драгу, након чега сам је убо ножем – испричао је, како сазнајемо, Ф. Ђ. – Мислим да је већ била мртва, али он ме је терао да је убодем да бисмо били сигурни. Тако сам је ја једном убо.  http://httpvrg.blogspot.rs/2016/03/blog-post_8.html

 

ЛеЗ 0006249  ПРИМЕНА КУБАНСКЕ ВАКЦИНЕ: Када је Министарство здравља обезбедило 1.680 доза вакцине против рака плућа, која се даје терапијски, пацијентима у поодмаклој фази болести, Данијела је одлучила да и то проба.

– Верујем да све може да помогне, бар мало. Можда ме сама вакцина неће излечити, али ће можда зауставити болест да не напредује. Зато је укључена и хемиотерапија, и алтернативне методе лечења. Да ме једног дана неко пита чиме сам се излечила, нећу знати. Пробала сам све.

Усред разговора, Данијелу зову са посла. Питају да ли хоће у инвалидску пензију.

– Ма какви, не долази у обзир, до краја месеца се враћам на посао – говори свом шефу.  http://httpvrg.blogspot.rs/2016/03/blog-post_61.html

 

ЛеЗ 0006250   ЈУН 24, 2011. КАФА У ПЕПЕЛУ ЦАРСТВА

Да „У махалама историје има слатке шире“, како вели један од највећих живих песника Румуније и значајан европски песник, Мирча Динеску, и да је у њима  „цар /  нека врста старијег брата“, да су у тим махалама историје  „светиња – свиња и свињац “ и да су  фудбал „његова висост и Аугуст“, а Слобода  „обична глупост, / замајавање светине / и мливо узалуд“ , увериће се сваки онај читалац који је већ једном био ушао у Лавиринт царства Николаја Чаушескуа, читајући  изврсне мемоаре Јона Михаја Паћепе, бившег шефа обавештајне службе Румуније, „Црвени хоризонти“.

Увериће се поново у то, читалац ако поново буде прочитао Динескуову песму ЖДЕРОЊА : Иде ждероња и кашиком села кида, / црквена звона он срче без  стида / и цркве он оре да завлада паника / жање их језиком његова механика. / Знао је да каже Грк онај, право : / не жени се Туркињом – то је ђаво / и у Влашкој, мој Боже, кућу не зидај, / у  три јесени прозори ће пасти, знај / јер доћи ће Кумани и Печенези ови / све гола ништарија и мали богови / и на челу војске, да му сви пупак виде / с Великом кутлачом – наш Ждероња иде   (1989.)

Ову песму читалац може наћи на клапни књиге ПИЈАНСТВО СА МАРКСОМ , у препеву  А. Пуслојића. Ова књига је објављена као прва у новопокренутој едицији Felix Romuliana.  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/06/24/%D0%BA%D0%B0%D1%84%D0%B0-%D1%83-%D0%BF%D0%B5%D0%BF%D0%B5%D0%BB%D1%83-%D1%86%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0/

ЛеЗ 0009516 

Advertisements