121

 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

ЛеЗ 0006051   СИБЕ МИЛИЧИЋ (1886. – 1943.). Књига са седам печата   https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/05/22/sibe-milicic-1886-1943/

ЛеЗ 0006052   МАЈ 22, 2009. Србољуб Митић. ТРЕЋИ ПЕТЛИ

Дан ми за вратом а смрт сучелице

Дан ми за вратом а смрт сучелице

Куда год ногом гробље ме пресрета

То је оно друго најтужније лице

На смрт прастару осуђеног света

На смрт прастару осуђеног света

Дан ми за вратом а смрт сучелице

То од нигдине до нигдине бежим    https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/05/22/srboljub-mitic/

ЛеЗ 0006053   Бранко Миљковић ЕПИТАФ // Уби ме прејака реч  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/05/26/branko-miljkovic/

ЛеЗ 0006054   Зоран М. Мандић Одлазак правих песника.  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/05/26/zoran-m-mandic/

ЛеЗ 0006055   МАЈ 26, 2009. Момчило Настасијевић

РАДОСНО ОПЕЛО

1

Чемера чемер ми грлу

саћем што мед, –

загорчај, загорчај све дубље.

Из горке ране

дубини проврем у врело.

Потоње у погреб себи

упалим зубље,

радосно запојем опело.   https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/05/26/momcilo-nastasijevic/

ЛеЗ 0006056   МАЈ 26, 2009. Владислав Петковић ДИС. УТОПЉЕНЕ ДУШЕ

Још само једном о да ми је дићи

Испод живота свет умрлих нада;

Још једном само о да ми је ићи

Простором снова под видиком јада.

Потајна слабост и жудња ка срећи,

Скривене мисли у боји љубави,

Њен поглед некад све што знаде рећи,

Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/05/26/vladislav-petkovic-dis/

ЛеЗ 0006057   МАЈ 28, 2009. Растко Петровић

АНЂЕО

Јутро : пушити, пушити…

Подне : рушити…

Вече : љубити…

Поноћ : убити.

Нигде зар, ни љубави, ни моћи.

Анђео сам у ноћи.  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/05/28/rastko-petrovic/

ЛеЗ 0006058   МАЈ 28, 2009 Радомир Продановић

Песник Радомир Продановић.Фотографију  песника уступила нам је Г-ђа Драгана Томић, из Београда. Трагамо за рукописном свеском стихова овог трагичног песника, која је је нестала после ускршњег бомбардовања  Београда 1944. године и трагичне погибије песника и читаве његове фамилије.

Сноп

– Сноп Сам.

У појасу ми Струка засекло.

Чудо Сам —

Две од пола Сам Биће ја.

На рамену МИ

божури сам булке цветају,

У КОСУ ми се уплео звезде рој.  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/05/28/radomir-prodanovic/

ЛеЗ 0006059   Animal World – Terror attack Lion Forest Buffalo http://simbolzavetina.blogspot.rs/2016/02/animal-world-terror-attack-lion-forest.html

ЛеЗ 0006060   Eagle vs Snake Real Fight – Eagle Attack Snakes Amazing Animal  http://edicijazavetine.blogspot.rs/2016/02/eagle-vs-snake-real-fight-eagle-attack.html

ЛеЗ 0006061   IN MEMORIAM. – Овде ћемо доносити, с времена на време, сећање на оне личности у српској култури које су преминуле оставивши иза себе дубље трагове https://zlatnirasudenac.wordpress.com/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BA%D0%B5/in-memoriam/

ЛеЗ 0006062   Последња одбрана. –  Књижевни Лист Златан Расуденац, посвећен је, пре свега, савременој књижевности, критици, уметности и култури у најширем смислу речи спектар. Лист садржи читав спектар Рубрика – категорија, које ће временом расветљавати, и афирмисати савремену књижевност и културу, њене ствараоце и актере, и оне који је спутавају на разне начине.Лист  представља својеврсни изазов Сазвежђа ЗАВЕТИНА. СВЕ прилоге слати на  на познату адресу ЗАВЕТИНА,  180 309 Београд, Раковица, Улица Сердар Јанка Вукотића 1 /13, или на интернет адресу  одговорних уредника  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BA%D0%B5/%D0%BE-%D0%BB%D0%B8%D1%81%D1%82%D1%83/

ЛеЗ 0006063   Избор из… –  Избор из полемичких текстова.Ова страница ће бити поприште за полемике из сфере књижевности, уметности, културе, политике, идеологије. Трудићемо се да буде отворена за све заинтересоване, при том ћемо се држати неприкосновеног правила да текстови не буду предугачки и што је још важније – да буду аргументовани… Надамо се да би дискусије, вођене овде, биле од помоћи у рашчишћавању многих нерашчишћених ствари, пре свега, у српској књижевности, култури…  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BA%D0%B5/

ЛеЗ 0006064   ДОНАЦИЈЕ.  Финансирамо се од продаје штампаних на папиру издања и часописа ЗАВЕТИНА, директних куповина од ЗАВЕТИНА, идонација солидарности. Донације солидарности се примају од појединаца, индивидуа, или организација, или фондација, које потпомажу непрофитно издаваштво, преводилаштво и повезивање писаца различитих националности, језика и култура. Примамо донације како од филантропа из Србије, тако и од свих других, са свих континената земаљских, увек истичући на нашим штампаним издањима, порекло донација  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/pro-fil/%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5/

ЛеЗ 0006065   Мисија. – Откривање нових и запостављених вредности, чишћење тзв. Аугијевих штала наше културе и књижевности, вредновање и превредновање, разобличавање наметнутих људи и лажи. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/pro-fil/%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0/

ЛеЗ 0006066   Књижевна лустрација. – О лустрацији уопште, а посебно о књижевној лустрацији, врло мало има доступних, тј. објављених текстова на просторима Србије и бивше државе СФРЈ. Пре неколико година, један новопокренути часопис „за преиспитивање прошлости“, HERETICUS, објавио је темат посвећен проблемима лустрације у Србији, у коме има неколико текстова, које вреди погледати:…. –  О, како је овај разборит и обзиран човек и песник Предраг Чудић у праву!Чудић прижељкује да дође у Србији до књижевне лустрације, али – то је, изгледа, пуста жеља.  Осам година након што је написан овај отрежњујући текст, шта се дешава у Србији! Једном песнику (књижевни псеудоним: Негришорац) додељују 3 књижевне награде у размаку од две недеље за књигу тзв. боготражителне, религиозне поезије (Драничеву, Ћопићеву и Жичку хрисовуљу!), једном редитељу , такође, додељују три књижевне награде за неку врсту аутобиографско- наметачког фељтона, и једном романописцу тзв. „Стубова културе“ додељују – три књижевне награде! Ко им додељује? За шта им додељује? Исти истима додељују тзв. књиж. одличја.

Овде нема превредновања. Јер је на делу једна друга завера која нема благе везе са уметношћу и мерилима. И сам се Белатукадруз у то уверио пре неколико година, када је један рукопис припремљен за штампу  последњи пут понудио једном официјелном београдском издавачу 2009. године. Тема тога рукописа је превредновање, неугодна тема – критичари је избегавају, јер је тако угодније. Официјелни критичари…Рукопис је имао главни наслов „ПРОВАЛИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ“ и споредни „ТЕКУЋА ЛИТЕРАТУРА. Необична лаж: зашто још увек нема,овде, превредновања?“Овде ће бити публиковани временом најзанимљивији делови тога рукописа припремљеног за штампу, понављамо, пре више од десетак година

ЛеЗ 0006067   Тзв. Златни свештеник.  О књигама су говорили аутор, директор и главни уредник Компаније Новости Ратко Дмитровић и директор издавачке куће „Адмирал букс“ Зоран Рапајић.
„Овде се ради о једном од најмистериознијих случајева, ако не и о највећој тајни бивше Југославије, посматрано са становишта тајних служби“, истакао је Ратко Дмитровић и додао да о тајној мисији свештеника Крунослава Драгановића постоји још неколико живих сведока који сигурно никада о томе неће проговорити  http://olovkamihailapterovica.blogspot.rs/2016/02/blog-post.html

ЛеЗ 0006068   Последње дело Умберта Ека „Papa Satan Aleppe“ књига је есеја о друштву објављених у италијанском недељнику Еспресо  http://olovkamihailapterovica.blogspot.rs/2016/02/papa-satan-aleppe.html

ЛеЗ 0006069   Дуговечни професор Јован Јовановић, или ко преживи, он ће причати Јово на јесен пуни 110, доброг је здравља, пише есеје. / Априла 1946. ухапсили су ме „ознаши“ и везаног одвели у затвор на Цетињу, у „црногорски Дахау“ – наставља чика Јово. – Пола године су ме мучили, били, тражили кривицу које није било. О том ни данас не могу да причам…   http://olovkamihailapterovica.blogspot.rs/2016/02/blog-post_24.html

 ЛеЗ 0006070   МОЖДА ЋЕ НЕКО ПОМОЋИ И СВЕТЛАНИ? – Београђанка која нема ни посао, помаже свима. –  Београђанка која нема ни посао, помаже свима Б. ЦАРАНОВИЋ | 26. фебруар 2013. 15:48 |  Светлана Урошевић из Гроцке сакупља секундарне сировине по контејнерима да би усрећила још сиромашније  . – ПОДСЕЋА на ликове из бајки, оне који за разлику од охоле браће, поделе кору сува хлеба са незнанцем, не очекујући награду. Грочанка Светлана Урошевић делује потпуно нестварно, у свој данашњој трци за новцем и престижом. Власница куће у распаду, без посла, усред личне здравствене и финансијске кризе, бави се активно хуманитарним радом и скупља помоћ за десетине сиромашних породица. А то ради сакупљањем секундарних сировина по контејнерима – папира, пластике и гвожђа и продајући их! – Нема цене када видиш да си неког усрећио. Ми овде у Београду и не осећамо толико кризу, као у унутрашњости. Не схватамо колико смо срећни у односу на велики број људи у Србији и на толико гладне деце – овако је описала разлог што је пре пет година основала Хуманитарну организацију „Пепељуга 21. века и пријатељи“.    http://simbolzavetina.blogspot.rs/2016/02/blog-post.html

ЛеЗ 0006071   Музеј меланхолије и коментари. – „Мршава“ је, чини ми се, и аргументација за оснивање некаквог „Музеја меланхолије“, некако би убедљивија била општа оријентација која би поштовала и чињенице и приоритете. У овој земљи није дошло до лустрације као у бившим источноевропским земљама и из тога проистичу многе невоље, или нелагодности. Као и циркус данашњег политичког живота. Погледајте, како се приближавају избори – врло познати уметници већ се сврставају, а они су то радили и у титоизму, и у слобизму, и у тзв. демократији, па и они који су имали више пара и славе него што им је било потребно и више него што су је заслуживали. Шта ће њима  – ако већ имају више од овог ојађеног света у Србији – та улога политичких куртизана, да не употребим ону грубљу нашу реч за такво понашање?

Постоје дакле – приоритети. Ако у једној овако ојађеној и осиромашеној земљи треба оснивати нове музеје, (наравно да треба, ако има пара и капитала), онда и у том случају мора се водити рачуна – који је музеј Србима данас, колико и јуче, најпречи? Мени се чини Музеј Истинеhttp://suzovci.blogspot.rs/2016/02/blog-post.html

ЛеЗ 0006072   Док је био у притвору Пиктон је испричао прикривеном полицајцу који је глумио затвореника, који је делио ћелију са њим, да је желео да убије још једну жену како би број својих жртава заокружио на 50, чиме је признао да је починио чак 49 убистава. –  Пиктон од 2007. године издржава доживотну затворску казну, а ових је дана шокирао јавност, нарочито породице жртава након што је објавио своју књигу мемоара. Објавио је сам у електронском издању на “Амазону”, а након што су згрожене породице реаговале, “Амазон” је књигу повукао из продаје   http://zavetineaba.blogspot.rs/2016/02/50-49.html

ЛеЗ 0006073   Каква је рачуница овог суда? Зар то није премала казна за тако мучки злочин? – За убиство 16 Срба 11 година затвора. Пресуда за мучки злочин: Фикрету Планинчићу 11 година затвора за учешће у нападу на село у општини Котор Варош септембра 1992.  Реч је о једном од најбруталнијих напада у рату у БиХ, у ком су комшије муслимани побили недужне српске цивиле. Сими Тепићу убијени су тада супруга Љубица и кћерке Слободанка (12) и Сњежана, дете од четири године!  http://bezpremca.blogspot.rs/2016/02/blog-post_25.html

ЛеЗ 0006074  НАГРАДЕ ИЛИ НАГРДЕ. –  Што се тиче награда,  и есејиста Миодраг Мркић пише: „Светски рекордери смо по броју награда. Наш највећи визионар Домановић је омануо у вези са наградама . Имамо песника „Националног бића“ који је добио преко 50 награда. Мислим да би требао да добије награду за најнаграђенијег песника.“ Неко записа, како је кренуло све више бива и да ће бити још горе. Оног тренутка кад поезија постане у било ком смислу помодарство тог тренутка и читаво шунтаво друштво постаје и ШУНДаво . А награде да не помињемо.

А потписник ових редова, далеко од београдске књижевне пијаце, на свом Парнасу, у Трешњевици  не хајући за књижевне марифетлуке зна   да је само  писање награда, божје послање, инокосан пише и нада  победи дела, али, вазда има на уму  речи проповедникове: Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем. –  Мирослав ТОДОРОВИЋ*     https://zlatnirasudenac.wordpress.com/%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%B8-%D0%B4%D0%BE%D0%BD-%D0%BA%D0%B8%D1%85%D0%BE%D1%82/%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B5-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B4%D0%B5/

 ЛеЗ 0006075   Pro – fil. – ИСТИНА О СРПСКИМ ПИСЦИМА. „Књижевност би остала без многих својих истакнутих представника да су имали могућност и прилику да се иживе као војници или политичари, или бар као светски људи“. Допада ми се ова тврдња Парандовског, која није без основа. Већ тридесет и више година пишем и гледам многе људе који су у књижевност залутали, подносећи са смешком охолост самозванаца, нечувену дрскост копилана и подлост доушника и интриганата. Књижевност је пуна снобова, скоројевића, лажних књижевника. Корисних књижевника. Они добијају награде; они путују у далеке земље о државном трошку; њихове књиге штампају у хиљадама хиљада примерака. А колико је међу њима оних истинских духова који проширују човекову душу за огромни свет маште и који отресају прашину свакидашњице са сиве и тривијалне и језиве слике нашег света?  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/pro-fil/

ЛеЗ 0006076   Између редова су редови / Миодраг Мркић

Оне истине које траже, па донекле и налазе, атипични песници света су право поље песништва. Ово богочовечански реализам, по мом мишљењу, подразумева само да физика осваја простор метафизике. Некада је метафизика оно што човек у датом моменту не схвата.

Богочовечански реализам Мирослава Лукића је дакле један дубљи степен тежњи ка истини кроз поетску лепоту; степен истине не бића кроз видове само битка и тубитка. То је и знак освајања простора метафизике све једно је што изгледа да човеку није дато да спозна апсолут пре свега природе и најтананијих манифестација природе (дух) велика је људска и песничка ствар тежити тој спознаји и то онако како уметнички и као човек тежи Мирослав Лукић.

Ја у својој циничној немоћи у спознаји лежерно, прљаво смешан, «уводим» појам васељена па и шире. У својем другачујем ставу појам богочовечански реализам је појам који је најближи у тежњи да се дефинише Лукићев реализам као вид «вечног» реализма.…  крај огледа Миодрага Мркића СЕНКЕ БУДУЋНОСТИ (2003).

 ЛеЗ 0006077   Између симбола и стварности / Мирољуб Милановић. – О роману „Ујкин дом“ Мирослава Лукића,

Апостроф , Бгд., 1997.

„ Пишите што год хоћете или морате,  али оне су увек биле добре партитуре“

( Т. Ман  о својим књигама) 

Док седи нагнут над рукописима свог ујака Боре Мишљеновића, у тој српској Јокнапатофи , Великој Магази, Филип Сенковић, професор књижевности и не слути да тај посао неће привести крају, као што ни његове рукописе неће средити неко будући , вођен истом муком одгонетања тајне о свом и туђим животима. Промениће се можда декор, али ће посао бити настављен јер, потреба за сазнањем утиснута је у дамарима његовог бића. То је и услов његовог даљег битисања.

И заиста , на почетку романа „Ујкин дом“ Мирослава Лукића, одмах после штуре , огољене биографије Боре Мишљеновића, писане језиком каквим се пишу одреднице за енциклопедију или лексикон, стоји навод из Јефрема Сирјанина  „Химне за пасху“, где се говори о страдању пасхалног и стварног јагњета:

„ Апостоли су стајали по средини / између симбола и стварности/ видели су како се симбол прекинуо / а стварност надовезала“. Прича која следи није само садашњост, њено извориште је у самој историји човечанства. Она има шири, антрополошки аспект. Заправо, реч ће бити о души и страдању човековом.  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/pro-fil/izmedu-simbola-i-stvarnosti-miroljub-milanovic/

 ЛеЗ 0006078   Бој с ветрењачама. – Овде ћемо убудуће објављивати, поручене или одабране  чланке. Актуелне и нелажне. – Последњи Дон Кихот – У причи коју ми је понављао Петру Крду, понекад је долазило и до прастарог проблема генија и душевне устрепталости. Питали смо се опбоје постоји ли уопште здрав писац и није ли болест подстицај за писање. Ту бисмо немоћно застали… Сада знам одговор…Постоји једна болест која напада душу и веома је опасна јер се неприметно увлачи у нас. Она напада само оне који душу имају…  Петруова је волела лепе, немогуће,опасне и далеке ствари, толико силовито да се винула, нагло одвојила од тела и преселила у онострано. Волео је и поштовао дело Бранкушија. Целог се живота пењао његовим стубом бескрајности, до бесконачног, а у суботу, 23. априла у вршцу, поводом Светског дана књиге, прошли су заједно , Бранкуши и он кроз капију пољупца. Пољубио је Петру земљу и загрлио небо… Верујем да је то био онај блажени тренутак када се све има и када се више ништа не може пожелети што се већ није у том часу испунило… „Играмо се, овде у Вршцу, великог града“, говорио ми је попут детета… Његови Кововци ће и даље учити и коренспондирати са њим као што је он то често чинио са Стеријом и Васком Попом… Сада знам да ми је деценијама био пријатељ, последњи Дон Кихот, последњи идеалиста. Било је толико мудрости у његовој лудости и покушају да сачува уметност од стварности… https://zlatnirasudenac.wordpress.com/%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%B8-%D0%B4%D0%BE%D0%BD-%D0%BA%D0%B8%D1%85%D0%BE%D1%82/

ЛеЗ 0006079   АПРИЛ 18, 2013. „ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ … ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ“ / Александар Б. ЛАКОВИЋ Белатукадруз, Moara parasitaБраничево, Пожаревац, 2012  –  Песничка књига Moara parasita књижевника Мирослава Лукића (р. 1950) чији је псеудоним Белатукадруз, углавном потиче пре 1995. године, уз напомену да су поједине песме из тог периода умеђувремену прерађене, као и да је накнадно уврштена и већина нових песама. У њеном тумачењу прво треба поћи од „минимума“ искуства и доживљаја као предубеђења које читалац призива из свог сећања и из свог полузаборава („Поново сам пронашао све оно што сам\ заборавио, потиснуто дубоко, препатио“) приликом првог сусрета са импулсивним, наративним, медитативним и, „до раздирућег бола“, искреним стиховима, по угледу на Блока („Блок је волео само голу истину“). Нарочито, при пријему самог имена књиге, који је због учесталости и у другим песмама из његовог песништва, заслужио вредност тематског сублимата односно симбола и\или парадигме песниковог и нашег окружења. У епилошком тексту песник признаје да моћ теме бира песника, а не обратно („симбол пусте воденице се усложњавао из стиха у стих, из песме у песму“).

Наиме, насловна синтагма „пуста воденица“ (превод са влашког језика) у песништву Мирослава Лукића је не само кључна и доминантна синтагма, већ и фантазмогорична слика и опсесија, која је у међувремену, чак и када се не користи учестало као раније, прерасла у својеврстан значењски тематски стожер, чија је одлика вишеслојевитост и семантичка усложеност. Она се огледа у томе, пре свега, у значењским конотацијама придевског састојка поменуте синтагме, која се, на први поглед, тиче губитака, немаштине, напуштања, празнине и нестајања („сваки губитак (ствари, или вољеног бића)\ има свој траг: белег на небу, безграничну моћ“) односно „енигме смрти, пустоши и нестајања“ како каже сам песник, који су наш вековни и циклични усуд и удес.   https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2013/04/18/%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%87%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B5-%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81/  

ЛеЗ 0006080  Дневник Претека / Белатукадруз  …. То је записано у једној свесци, исписаној седамдесетих година минулог века. Поред вицева у тој свесци има и стихова. Неки су  написани у 20. веку, тј. кад су дували болесни ветрови. У току је била ревизија библиотечког фонда; прегледао сам пожутеле књиге и часописе, до руку ми је дошло годиштеБагдале, бр. 139, октобар 1970, и тамо прочитах на 22 страници стихове које сам написао као јуноша. Хеј, па ја сам заборавио када су ти стихови написани и када сам их послао редакцији.

Нисам ја слао само Багдали, ех, браћо моја и непознати пријатељи моји, многима сам ја слао своје песничке покушаје, и нико ништа није објављивао! Па сам ја дигао руке од тих часописа и листова – да им боље не наводим имена! Престао сам да читам то смеће времена…Значи, објавили!Објавили ипак!А ја појма нисам имао. Можда су и други часописи објављивали моје песме, онда када ми уопште до тога није стало? Други су знали, само ја нисам…

Једном сам сањао: неки часописи узаног формата, као свитак, објавили на стотине мојих стихова. Чак и оне које нисам писао – замислите!Читао сам у сну стихове које нисам написао – може ли то бити?! Може…Дуго сам, предуго сањао; пробудио сам се мрачан, и одмах дохватио свеску и у њу почео да уписујем стихове из сна!  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/03/04/%D0%B4%D0%BD%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BA-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/

ЛеЗ 0006081   Пророчанства, Алоис Ирмајер (001). –  Осим тога, пророчанство Алоиса Ирмајера је записао да ће 2016. године почети Трећи Светски рат. Као почетак тог хаоса навео је избегличку кризу. Доћи ће до финансијског колапса у Европи који ће изазвати грађански рат у Немачкој, Француској и другим земаљима Европе. Ирмајер је рекао да ће рат почети у једној ноћи, сви ће се изненадити. Овај визионар је навео да ће једна огромна војска са истока кренути на Европу и да ће та војска веома брзо заузети доста територије старог континента и то само за три недеље. Такође је упозорио да ко буде удисао „прашину“ умреће у најгорим боловима. Пуно људи ће погинути од те „прашине“.  http://zavetineaba.blogspot.rs/2016/02/001.html

ЛеЗ 0006082   Према речима адмирала Апостолакиса, Србија и Грчка сарађују већ дуги низ година… Диковић: Војске Србије и Грчке на заједничком задатку.  http://olovkamihailapterovica.blogspot.rs/2016/02/blog-post_26.html

 ЛеЗ 0006083   О држави / Светислав Стефановић. –  Немогуће је и неприродно радити на култури цвета и плода, а подсецати жиле корена и стабла. И немогуће је и неприродно радити на расцвату југословенске културе, а подсецати и негирати жиле и корене из којих је југословенско стабло израсло. Зато рад на свеопштој Обнови нашој, с једне стране, није и не може, и не сме да буде категорична негација наше ма колико расцепкане и разједињене прошлости, а, с друге стране, јесте, и треба, и мора да буде најпозитивнија афирмација наше будућности, сједињене у једној живој државној целини. Због тежине овог задатка аксиома нашег народног јединства, иако је тај аксиом признат од свих јавних радника и представника нашег племена, ипак и даље постоје опсежне диференције у схватању и тумачењу тог аксиома; такве диференције да понеки пут изгледа као да код нас има, с једне стране, људи и група људи за које је први и главни задатак негирање и дезавуисање наше прошлости, без обзира на позитивне културне вредности које је показала, док, с друге стране, као да има људи и група људи за које су идеали прошлости, разједињене борбене и првенствене негативне јачине – идеали будућности, сједињене, стваралачки радне и афирмативне   https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2014/11/29/%D0%BE-%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0006084   Исповест. –  Родила ме Муслиманка, направио Хрват, једини родитељи ми били Чех и Српкиња. – Животна прича Жељка Хубача, драмског писца и директора драме Народног позоришта у Београду. Родила ме је Муслиманка, направио Хрват, а једини прави родитељи били су ми Чех и Српкиња  http://mynevadress.blogspot.rs/2016/02/blog-post_28.html

 ЛеЗ 0006085   Шпански краљ бранио Младобосанце. – Александар Вуксановић, аутор шпанског документарца о сарајевском атентату из 1914. године. Алфонсо XIII био згрожен процесима у Бањалуци. Црна рука у Шпанији још 1883. Принцип није крив за рат  http://dalekoodsunca.blogspot.rs/2016/02/blog-post.html

ЛеЗ 0006086   ЛеЗ 0006086   Квадратура круга? –  Нечастиви на Студенском тргу /  Иван Миладиновић | 28. фебруар 2016. 15:48 |   Све тајне прогона професора Београдског универзитета крајем 1944. године. После рата на удару десетине професора БУ, као и наши најугледнији научни радници. – СРПСКА интелигенција често је у нашој историји, од Растка Немањића и турског доба до данашњих дана, плаћала данак непослушности. Хирови домаће и стране окупационе власти низали су се један за другим, практично без озбиљнијег прекида, од појаве првих учених људи. Не зна се која је власт у томе била ревноснија, а који прогони српских умова већи и погубнији. Ипак, једна чистка се издваја и може се назвати једном од највећих хајки на националну интелигенцију  http://avatarplusultra.blogspot.rs/2016/02/blog-post_29.html

ЛеЗ 0006087   Маргерит Дирас (4. 4. 1914. – 3. 3. 1996)

Бол као завештање. / Радмила РАДОСАВЉЕВИЋ | 28. фебруар 2016. 15:23. /  Сећање на Маргерит Дирас, једну од најнеобичнијих и најузбудљивијих списатељица двадесетог века. Провокативна и авангардна, не престаје да очарава нове генерације   http://olovkamihailapterovica.blogspot.rs/2016/02/4-4-1914-3-3-1996.html

ЛеЗ 0006088   Повленске кугле и алке, опет то мало друкчије. Б. ПУЗОВИЋ | 29. фебруар 2016. 14:50 | Још се плету фантастичне приче O планини изнад Ваљева. По предању камене лопте стигле из свемира  http://zavetineaba.blogspot.rs/2016/02/blog-post_29.html

ЛеЗ 0006089   ОКТОБАР 25, 2014. (1914 – 2014) Сведочанство о неделима у Првом светском рату над српским цивилима / Арчибалд Рајс   https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2014/10/25/1914-2014-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D0%B2%D0%B5/

ЛеЗ 0006090  НОВЕМБАР 4, 2010. ПУТ ПРАВЕДНОСТИ И ИСТИНЕ /  Мирољуб Милановић

Мирослав Лукић: „ Кућа светих ратова“ , Мобаров институт – Заветине, Бгд. 2000.

Има извесне симболике у појављивању романа „ Кућа светих ратова“ Мирослава Лукића (1950.) и завршетка другог миленијума: први навешћује време духовних вредности, други означава крај ере грубе материјалности ( бар се надамо) , или како сам аутор воли да каже : епохе хокус-покуса . Од појаве првог романа „ Дневник за Сенковића“ далеке 1983. до овог , етичко питање постало је доминантно у његовом опусу . Човек егзистира у историји, осуђен је на чињење и својим поступцима мора да се одреди према другима. Најчешће је страдалник ( „Ујкин дом“) али и тада мора да преиспита своје поступке , да очисти своју душу како би заслужио вечност.

Остварен као други у трилогији „ Младост без старости и живот без смрти“  (први: „ Трговци светлошћу“ 1998. издање Верзал- преса , Београд), „ Кућа светих ратова „ је у функцији повезивања народне културе и традиције балканских простора са светском културном баштином. Корене митологизације код Лукића налазимо и у његовим ранијим остварењима, у песмама и есејима, тако да нам се паралела са Растком Петровићем и његовим настојањем да народну традицију и културу повеже са савременом светском књижевношћу чини и умесном и оправданом. Нагласак на епском, такође. Није случајно у роману наведена народна песма као пандан једном одломку из “Божанствене комедије“. Није случајно ни помињање Хомера који је код Лукића Омер или Ом. Истина , стављање народне песме поред једног култног књижевног дела западне цивилизације има за циљ да покаже праизворност народне културе али и њену виталност и постојаност.У сваком случају, поступак је у функцији успостављања једне нове митологизације.  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2010/11/04/put-pravednosti-i-istine/

ЛеЗ 0006091   ЈАНУАР 7, 2011. СТО ГОДИНА БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ. Паралелизам. Имају ли наследника – српски ренесансни духови? – Бранко Лазаревић оставио је  подстицајну грађу за писање  историје најзваничније књижевности коју су Срби имали током 20. века, Историје тзв. српске бирократске књижевности, а да ли ће неко такву историју започети, завршити и објавити, велико је питање. Имајући у виду то – каква је срединаданас у којој српска књижевност и култура тавори. У поређењу са оном у којој је живео, рецимо,  Скерлић и генерације пре њега, може се рећи да је данашња Србија у некој врсти мрачног тунела (транзиције, тражења, системског онемогућавања налажења, погубне негативне селекције, болесног наметачког злодуха…) коме се не види крај   https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/07/%D1%81%D1%82%D0%BE-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%BF/

 ЛеЗ 0006092   ЈАНУАР 8, 2011. Један наспрам другог: Скерлић, Богдан Поповић – Према сведочењу  Б. Лазаревића, Скерлић је био баш такав.

«…Стајао је увек храбро по свима брисаним просторима и ватрених крштења је имао неколико пута у животу… Нарочито се окомљавао на људе који су лако продавали своја пера. За њега је морални став био прво начело.У том погледу никада није правио компромисе, и многи су књижевници и политичари, иначе значајнији људи, зло пролазили код њега ако су и најмање кадили каквом режиму…

Неки су га мрзели како се само Београду може да мрзи, и дирали су му чак и у породицу…. Тада су били опасни и отровни језици у Београду, али се Скерлић није давао и увек је и одговарао са тешким маљем.Без потписа, уДневном листу, које од њега које од Грола,тадале су речи жестоке…. Жртви је умео да стане ногом на груди и ножем да удари право у срце.Није умео да прашта. Праштање му је било нешто што је сматрао за неморално. Такав је био цео тај круг људи око Дневног листа, такви су били и они око Гласника.Никад Српски књижевни гласник није хтео да прими никакву помоћ из ма кога министарства. Чак нису хтели гласниковци да приме ни жељу једног министра просвете да се Српски књижевни гласникпрепоручи школама и гимназијама, које то хоће, да га примају на рачун школске благајне…

Бескомпромисан у свему и људи мегданџија – то је била једна од главних карактеристика његовог комплекса…»

Богдан Поповић, пак, опет, према сведочењу Б. Лазаревића, мало је «у написаном».

«Богдан Поповић осећа своју средину и, с времена на време, каже. С времена на време, и напише.  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/08/%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%BC-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%BA%D0%B5%D1%80%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%BF/

 ЛеЗ 0006093   ЈАНУАР 8, 2011 Шест Лазаревићевих Скерлића

Бранко Лазаревић, ученик и настављач, Скерлићев, донекле, писао је о Скерлићу када је умро (мај 1914). То је био његов први Скерлић.

Други Лазаревићев Скерлић написан је у Берлину, 1924, на позив Српског књижевног гласника.

Трећег Скерлића је Лазаревић написао, опет, на позив Српског књижевног гласника, у Варшави, 1934.

Четврти пут је Лазаревић писао о “горостасу наше енергије”, у Херцег-Новом, 1963, поводом педесетогодишњице смрти Скерлићеве, на захтев Београдског универзитета.

По пети пут се Лазаревић усудио да се на свој начин нађе, “пред Скерлићевим начином визирања и интуитирања наше књижевно-историјско-социјално-националне грађе и мисли свих наших поколења осамнаестог, деветнаестог и почетка двадесетог века које је и кроз које је и дубоко раскопао, прокопао, каналисао и кроз једно петнаестак сочних и рељефних књига поновно на светлост из мрака изнео кроз своје мисли, кроз свој начин и кроз свој врло жив и даровит темпераменат и, нарочито, преко свог врло великог и творачког талента…”

Шестог Скерлића је Лазаревић написао, баш кад је “завршио и тог петог Скерлића”, на позив СКЗ и “Књижевних новина”.

Лазаревић је одлично познавао свога професора и учитеља и о њему је писао и са несумњивим пијететом и реално, ма колико то изгледало парадоксално.

Присећајући се Скерлићевих стихова, објављиваних под псеудонимом, исмејаних, и других ствари, Лазаревић пише да се у животу и деловању Скерлићевом јасно виде “разни слојеви и разни наноси, и један чудан и “мрачан” пут.Постоји Via Appia, али из те царске џаде и уз њу налазе се путеви и путељци, чак и странпутице и пречице.”  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/08/%D1%88%D0%B5%D1%81%D1%82-%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%85-%D1%81%D0%BA%D0%B5%D1%80%D0%BB%D0%B8%D1%9B%D0%B0/

 ЛеЗ 0006094   ЈАНУАР 8, 2011. Фуснота уз „Шест Лазаревићевих Скерлића“

Дело његово  није се променило нити остарело – према речима Бранка Лазаревића. Скерлић је остао онакав какав је био: непосредан, отворен,храбар и искрен…. Између онога што је мислио и онога што је писао био је апсолутни паралелизам. Реаговао је на ствари органски и нагонски, на начин да је реч мирисала и одисала крвљу и нервима…

Насупрот своме учитељу Богдану Поповићу, кога је веома ценио (<Да ми је да знам само онолико колико Богдан има у црном испод нокта…>) и који је од књижевности ишао ка вајарству, сликарству,и, нарочито, музици, Скерлић је ишао од књижевности ка социологији, социјалном и политици, југословенству… све што није било социјално и политичко, било му је страно…

Матош га је нешто дирнуо, и он ми онда рече да је његов дед Скерла био уз Карађорђа у борбама. Краљ Петар му је давао на знање да му дође, али Скерлић то никако није хтео, јер је био републиканац, а за краља Петра је говорио:- Да је Петар први председник наше републике, отишао бих му…  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/08/%D1%84%D1%83%D1%81%D0%BD%D0%BE%D1%82%D0%B0-%D1%83%D0%B7-%D1%88%D0%B5%D1%81%D1%82-%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%85-%D1%81%D0%BA%D0%B5%D1%80%D0%BB%D0%B8/

 ЛеЗ 0006095   ЈАНУАР 8, 2011 Пост Скриптум уз „Шест Лазаревићевих Скерлића“

P.S.

Да ли су српски ренесанс и др Јован Скерлић, који је у том раздобљузаузимао једно врло, врло значајно место; нарочито оно професора енергијеи будитеља и вође једне омладинске генерације, међу којима је било и врло бриљатних епигона тог ренесансног доба у коме су цветали сви цветови, довољно схваћени, схваћени на прави начин? Одговор је – не. Зашто?

« …Овакакв какав је, он је био једна од водећих личности оне наше велике ренесансе 1895 – 1920, у којој су биле и тако велике фигуре какве су ИванМештровић, Никола Тесла, Јован Цвијић,Мокрањац, и тако даље и тако даље до Пупина, Супила, Пашића, Аписа, Живка Павловића и, раније поменутих у односу на Скерлића, и било их је још врло много других овде не поменутих, по разним правцима сатире, комедије, етнографије, музике, војне уметности и других грана, и све тако до изванредне глуме Добриновића Пере и до глумачке комике Чича Илије Станојевића… Нарочито је потребно овде споменути средњи и последњи део тог ренесанса са Бором Станковићем, Ћипиком, Вељком Петровићем и другима ми, доцније са Ујевићем, који је највиши врх и домет југословенске лирике, са Андрићем, Крлежом и још неким другима….. Питање је велико… шта би било са Скерлићем да није, да тако кажем, тако рано погинуо.Он се увек налазио на граничној међи између литературе и политике…

Инетерсантно је за њега забележити да га ништа метафизичко и чистофилозофско није интересовало. Он је сав био овоземаљски, рационалан и, донекле, медитерански расположен. Подсмевао би ми се када бих помињао Кјеркегора, нарочито, Сведенборга, па и Ибзена за кога је наследио мржњу од свога учитеља Богдана Поповића…  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/08/%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82-%D1%81%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%BF%D1%82%D1%83%D0%BC-%D1%83%D0%B7-%D1%88%D0%B5%D1%81%D1%82-%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%85-%D1%81/

 

ЛеЗ 0006096   ЈАНУАР 8, 2011 Мото Прилога и Предлога. –

ПРИЛОЗИ (И ПРЕДЛОЗИ) ЗА ИСТОРИЈУ ТЗВ. НОВИЈЕ СРПСКЕ БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

«– Шта наша књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?

(…….)

«Понекада ми се чини: можда је Скерлић, пишући негативне критике о појединим нашим писцима (Милица Стојадиновић, Владислав Петковић – ДИС, Исидора Секулић…) више урадио но сви потоњи критичари пишући позитивне критике? Тако и Мирослав Лукић. Заоравши бразду превредновања у нашој литератури, првенствено антологијом “Несебичан музеј”, као и пратећим есејистичким књигама- које су настајале током рада на састављању антологије српске поезије 20. века (“Уметност маховине”, 2003;“Нечиста Србија I, 2006; “Послодавац Кеопс I, 2006; и “Рушење дућана лажи”, 2006), Лукић је – што није прихваћено ни у књижевној ни у најширој јавности, из врло разумљивих разлога – писао најотвореније о томе како је издаја стигла у Русију, и другде, и овде. Лукић није опевао ђаволе који долазе, он их је раскринкавао и писао више о ђаволима који одлазе. Овај писац је идући трагом великих спавача долазио до вредних открића и до разлога за превредновање. Раскринкавао је лажове и удворице,саучеснике и приушнике, доминаторе и наредбодавце, децу страве; указивао на пакао српске душе, на суштину хуманизма и демократизма  https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/08/%D0%BC%D0%BE%D1%82%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B0/

 

ЛеЗ 0006097   ЈАНУАР 8, 2011 Мисија – ко ју је спречавао, и спречава још увек? – Издавање часописа, јуче и данас (у Београду) – није лако. Свакако је добар показатељ. Из више разлога. Српски књижевни гласник, на пример, који је створио извесну школу, систем и идеју, налазио се – према речима Бранка Лазаревића – у малој, прашњавој,жутој собици у Скопљанској улици, са једном плеханом фуруном, две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале – у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало, прво, кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплета Гласника и канцеларију која је гледала на двориште – у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње -рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничка и научна мисао којој се, по опсегу, може да стави као упоређење, само наш романтизам. Кад Гласник добије свог историчара идеја (нека само то не буде какав биограф!),интелигентног и даровитог, који ће умети да га стави у пројекцију, и да изврши поређење, и да му нађе право место у пресеку наше мисли – његов родоначелник и он имаће средишно место у пантеону наше мисли.

Бранко Лазаревић тврди да је Српски књижевни гласник главно дело Богдана Поповићаhttps://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/08/%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%E2%80%93-%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D1%83-%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D0%BE-%D0%B8-%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%B2%D0%B0/

 ЛеЗ 0006098   ЈАНУАР 8, 2011. Прихватање Мисије

Шта српска књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?

Скоро стотинак година има тзв. бирократску књижевност, а није јој потребна, а нема једну објективније срочену макар кратку историју те тзв. бирократске књижевности. Нема критички консензус око вредновања и превредновања. Чини се  да је сасвим зачепљен канал филтра. Српска култура, књижевност, наука и друштво имале су ренесансну епоху која је потрајала ни четврт века (колико броје «Заветине» ). Та епоха је обрасла маховином, коровом и стравом. Уместо мисија наметнут је диктат стихије, Шкарт. Оживљавати некакву српску ренесансу, па и у часописима, донкихотски је посао, борба са ветрењачама. Српска књижевност више од пола века нема истинску обнову, ма шта о томе булазнили тзв. критичари-наметачи, купљени јефтино. И треба да жали што нема ренесансу. Заветине су – призивајући плодоносне пљускове после погубних дугогодишњих суша – то знале од почетка.

…Ако један народ жели да се подмлађује, то неће моћи уз подршку политике, или повећања наталитета. Неће се народ подмлађивати уз помоћ економије великих, светских сила, већ уз помоћ уметности, колико националне и самородне толико и светске! Уз помоћ – алхемије. Како и зашто? Знала је Стара Европа, знали су Грци. Зна обичан свет који живи са небом и земљом у истој љубави. Знао је и понављао Хердерлин…

…Наук будућности неће бити силне науке, већ вероватно, наук о древним људима – алхемија. https://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/08/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%85%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5/

ЛеЗ 0006099  Увод у лустрацију на хрватски начин. – Trio VIVA LUDEZ iz Splitskog FERAL TRIBUNA u Beogradu / (препоручио архитекта)  Georges Konikovic

Разговори са Смојом » Бориса Дежуловића У Београду у Културном центру Град у суботу 5. марта  биће одржана промоција књиге „Разговори са Смојом“  Бориса Дежуловића

Миљенко Смоје је био новинар, књижевник, сатиричар, путописац, познат по сценаријима за телевизијске серије „Наше мало мисто“ и „Вело мисто“. Објављивао је у многим медијима, док је деведесетих година, супротставивши се ратном лудилу које се захуктало диљем Југославије, био један од редовних аутора култног сплитског недељника „Ферал Трибуне“.

На промоцији „Разговора са Смојом“ ће говорити управо уреднички трио Ферала – Борис Дежуловић (аутор књиге), Предраг Луцић и Виктор Иванчић, као и издавач књиге Драган Огурлић. Модератор је Бојан Марјановић.

http://httpvrg.blogspot.rs/2016/02/blog-post_29.html

ЛеЗ 0006100    НОВИБУСУР – Новине будућности  „Сурбита“ : (00387 )  –  Кад је сељак сиромашан, читава је земља сиромашна!

Путујем  Србијом уздуж и попреко, кад год ми се укаже прилика, а најчешће тзв.Цариградским друмом. На том путу, путу рата, калила се и прекалила мојаотаџбина.Вековима је моју отаџбину одржавало сељаштво, из чијих се извора Србија напајала, обнављала, уздизала и сурвавала. Српско село је вековима било неисцрпни резервоар обнове и српских градова и српске државе. Данас село преживљава – агонију,можда једну од најопаснијих у српској историји?Социолози или политичари, или други онаквиили некакви фактори ће покушавати да објасне, али у суштини они – како би убијен у појам српски сељак одбрусио – тупе. Јер сви ти који данас нештоп «тупе» преко медија или часописа, у суштини долазе из кругова оних који су се удигли на овај или онај начин из пропадања српског сељаштва. И тачка.

Земља нам је, еј ћорави фактори, – сиромашна зато што је сељак сиромашан!

Боље је прочитати јад данашњег српског сељака, него стотину књига.

Недавно сам чуо једну добру пословицу: «Кад се лопов дружи са попом, онда ће или поп постати лопов или ће лопов постати поп».

Окрените се око себе, отворите четворе очи, путујте, фотографишите и записујте. Обилазите и гробља српска увећана, уверите се да су на њима најанапреднији дубари и оструга.

Поново размишљам о изградњи Музеја Немогућег Ратара, којем је незаборавни песник Растко Петровић дигао леп књижевни споменик. Баш тамо бих га зидао где село нестаје, где је гробље запуштено, а читава сеоска газдинства напуштена пре скоро три деценије, и где се сеоске куће руше неповратно. Човек гради кућу и музеј, а кућа и музеј човека.  Запуштене куће које су се нахериле и срушиле, куће наших дедова и очева оптужују нас немо…Не  слушајмо више политичаре, ове којих смо се наслушали последњих деценија – то су старе девојке које сирће продају. Један песник српски ту недавно рече: 
«Хајдуци,револуционари, политичари и зеленаши никада нису обрађивали земљу! Земљу је лакше бранити него обрађивати!»

У Београду,  Свети мученици Памфил, Порфирије и други*…  29. фебруара  2016  М. Лукић   

ЛеЗ 0009513