72

(Азбучник Прототипа Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

 

ЛеЗ 0003601  На маргинама „Дневника писца“. – Казати Србији истину

У Бриселу преговарају премијери Србије и Косова, а не градоначелници Београда и Приштине. * Србија је у мукама, и то великим, али је Србија, и без изгубљеног Косова, жива, хоће и мора да живи.

АУТОР: ВУК ДРАШКОВИЋ

Ако ће, на референдуму или ванредним изборима, грађани Србије одлучивати између „одбране Косова“ и чланства у ЕУ, обавеза је и Владе и Цркве и Скупштине и САНУ и свих медија, да народу саопште пуну истину о томе шта се то „брани“ и какве ће, неизбежно, бити последице опредељења за „одбрану Косова“!

–    Александар Сенић, председник скупштинског Одбора за европске интеграције, о поглављу 35. – Све је последица лоше испреговараног Бриселског споразума  Једина новост у целој платформи јесте то да се преговори од сада зову Србија – Косово. – АУТОР: МИРЈАНА Р. МИЛЕНКОВИЋ

Од Србије се никада није тражило, нити се тражи признање Косова. Оно на шта су нас Дачић и Вучић обавезали тачком 14. Бриселског споразума је да Србија неће ометати и опструисати европске интеграције Косова, а европским интеграцијама не могу да приступе регије, покрајине и статусно недефинисане територије, већ само независне земље-чланице УН. Самим тим, Дачић и Вучић су нас обавезали да Србија не опструише и не омета чланство Косова у УН, али то не значи да ће Србија морати да призна Косово. Суштина је што је Бриселски споразум лоше испреговаран, па је све што се сада дешава само резултат онога што је договорено пре две године“, каже у разговору за Данас Александар Сенић

 

ЛеЗ 0003602     1915. КОМЕНТАР. – Прошле године било је пуно говора о значају и значењу 1914. године; то је историјски важна година, па је и њена годишњица такође важна. О 1915. се међутим не говори пуно. Али за наш народ је, или се барем мени тако чини, 1915. била преломна. Ево кратке анализе зашто.

Први светски рат је био велики, ужасан, први такав у историји, али он је заправо био само последица и резултат неуспеха великих европских сила да тај догађај локализују, као што се успешно радило тада већ скоро 100 година, од Бечког конгреса 1815, са много и не баш малих али увек локализованих ратова. У том смислу главна „битка” у Европи је вођена, и у неком смислу изгубљена, у јулу и почетком августа 1914, када је могућност локализовања измакла и свет се суочио с катастрофом у два дела (Други светски рат је наставак и неки завршетак првог). Резултат је био да је идилични свет створен на Бечком конгресу пропао.

Истовремено, паралелно са овим, текле су припреме за аустроугарски напад на Србију, планиран као мали локални рат, што је у суштини и био, само с непредвиђеним резултатом. Оно што се дешавало на том, локализованом,простору је заправо била независна епизода: то што се десило у Србији од августа 1914. до јесени 1915. био je III балкански рат (три балканска рата у три консекутивне године: I балкански рат 1912, II 1913. и III 1914).

Тај се рат завршио исто онако како су се завршила прва два: победом Србије. У ограниченом рату Србија је победила још једну империју. Та победа је била национална победа (слично финској победи над једном другом империјом 1939). У том периоду позиција Србије је беспрекорна, одговорност њеног руководства сасвим на нивоу националног задатка, чак и ограничени победнички упад преко Саве је био достојанствен и без ратне ароганције

 

ЛеЗ 0003603   СРБИЈА, У ЈЕСЕН 2015.  САЗНАЈЕМО Нови услов ЕУ: Србија да уведе санкције Русији

Никола Томић Лана Гедошевић | 15. 10. 2015. – 21:57х | Фото: Ројтерс, РАС | Коментара: 636

ЕУ ће тражити да се Србија политички одрекне Русије! Увођење санкција Москви биће услов за напредак у преговорима о приступању.

„Русији је јако стало да Србија буде што јача и стабилнија држава. Председник Путин сматра да је сада тренутак да се пред Србију, која је суочена са страшним уценама и притисцима Запада, изађе са понудом коју неће моћи да одбије“, преноси одлично обавештени дипломатски извор Информера, човек који је имао лични контакт са председником Руске Федерације.

 

ЛеЗ 0003604     ЗАБОРАВ ЈЕ ПОГУБАН, ПОГОТОВУ ВЕШТАЧКИ, ШПЕКУЛАНТСКИ. –  Тодор Куљић  Заслужени заборав. – Није ли шокантни 5. октобар и нас увео у капитализам нових катастрофа, упркос томе што је тога дана срушен један штетни режим?

Сваке године све више бледи сећање на 5. октобар, а догађај који се збио тог дана 2000. године јесте све слабији симболички капитал у политици. Напредњачка власт не мари за њега. И обичан свет га заборавља. Да ли је овај датум незаслужено запуштен или је трајно потрошен? Пре одговора треба подсетити на његову изворну суштину.  … Један од коментара уз овај чланак:  Vladimir Mladenović | 16/10/2015 06:02

Ono što začuđuje je da jedan socilog, naučnik, može da ima dilemu da li je 5. oktobar bio revolucija. Njegov stav da revolucija mora da donese nešto novo i progresivno a da je 5. oktobar doneo kapitalizam i religiju kao, navodno, retrogradne procese, je prosto zapanjujući.
Prvo, revolucija se događa u odnosu na postojeće stanje, a čini mi se da nijedan ozbiljan sociolog ne bi mogao da okarakteriše Miloševićev režim nikako drugačije nego kao diktatorski. Dakle od diktature je bolji svaki kapitalizam i verovanje u Boga.
Drugo, kada opisuje kapitalizam kao retrogradan, profesor Kuljić zaboravlja da je to još uvek sistem koji u svetu donosi najveći napredak na svim poljima, posebno u nauci.
Treće, i taj kapitalizam se razvija i nije isti kao onaj s početka, nastao otkrivanjem parne mašine.
Četvrto, profesor Kuljić je sigurno čovek koji je lično proživeo devedesete u Srbiji. Nečasno je porediti devedesete sa bilo čim nakon tog perioda. Ili profesor Kuljić pati od amnezije?  http://avatarplusultra.blogspot.rs/2015/10/blog-post_16.html

 

 

ЛеЗ 0003605     ПОДСЕТНИК. –  РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ   . СУЗАН ВУДВОРД, амерички политиколог Југословенске поуке за Сирију и Украјину Међународна заједница нема никакве инструменте за мирно решење сукоба и грађанских ратова, нарочито када се, као у Југославији и Сирији, на обе стране укључе велике силе.  – Има ли сличности између тога и садашњих проблема Европске уније – економске кризе, спољних дугова, антицентралистичких снага…?

Има паралела, али није потпуно исто. У ЕУ богате земље желе централизовано управљање из Брисела, док сиромашне желе више националног управљања. Грчка игра улогу Словеније. Структурни проблеми јесу ту у оба случаја, неједнакост у ЕУ је слична југословенској регионалној неједнакости.

Европа је, како пишете, почетком распада Југославије мислила да је то неће много погодити и онда се нашла пред грађанским ратом који се не да смирити, избеглицама, преливањем нестабилности преко граница. И Сирија је деловала као удаљен проблем, да би се сада Европа суочила с класичном „пропалом државом” на свом прагу и сличним, по обиму и интензитету још горим проблемима. Показује ли то да Европа и даље нема ефикасан механизам за решавање сукоба и грађанских ратова?

Не мислим да је Сирија „пропала држава”. Асад је још на власти и жестоко се бори. Чини се јасним да више никада неће контролисати читаву територију Сирије. Али, тешко је рећи шта ће бити јер смо далеко од било каквих преговора и нагодбе. Ни Барак Обама и Владимир Путин нису на недавном састанку у Њујорку начинили помак ка договору. Између Југославије и Сирије има неколико паралела, али и разлика. У Југославији, наравно, није било ничега попут Обамине изјаве да Асад мора отићи, већ је прихваћен распад земље. Обама не чини много у Сирији јер су он и његов тим проценили да постоји неравнотежа моћи између Асада и побуњеничких снага и да америчка акција то не може преокренути. Погрешно би било рећи да је изостала акција у бившој Југославији. Уједињене нације су послале мировну мисију на терен 1992. године. До децембра 1993. почела је америчка тајна мисија наоружавања Бошњака. Непрекидно се преговарало у сваком стадијуму, дипломатија је била врло активна    http://kompleksspasovo.blogspot.rs/p/blog-page_16.html

ЛеЗ 0003606     (Југославија , Босна или ) Генерална проба за Сирију. –  Бил Клинтон је блиско сарађивао са радикалним исламистичким организацијама, подржао слање оружја Алији Изетбеговићу и улазак хиљада муџахедина у Босну и на Косово. По истом том моделу, ради цепања суверених држава, Обама подржава Исламску државу у Сирији, тврди портал „Глобал рисерч”. Босна и Косово су по много чему били генерална проба за дестабилизацију Ирака, Либије, Сирије и Јемена, а добро је познато и документима поткрепљено још од совјетског рата у Авганистану да је регрутација муџахедина за тајне ратове постала интегрални део америчке спољне политике, пише Мајкл Чошудовски на порталу „Глобал рисерч”. Канадски економиста, професор на Универзитету Отава, оснивач и директор Центра за истраживање глобализације са седиштем у Монтреалу, позива се на мало познати конгресни извештај Републиканске странке из 1997. године који „показује како је америчка администрација по налогу Националног савета за безбедност у време Клинтонове владавине подржала претварању Босне у милитантну исламску базу и довела до стварања такозване милитантне исламске мреже хиљада муџахедина из исламског света. Данас, када се опасност од милитантних џихадиста проширила по целом свету, занимљиво је да је Конгрес имао увид у такву спољну политику САД још 1997.

„Најопасније за припаднике мисије Сфора и америчке службенике у Босни јесте непристајање Клинтонове администрације да пред Конгресом и америчким народом обелодани своје саучесништво у испоруци оружја из Ирана муслиманској влади у Сарајеву”, пише у извештају републиканаца, чији један део цитира Чошудовски. Бил Клинтон је у априлу 1994. лично одобрио наоружавање исламске владе, на захтев саветника за националну безбедност Ентонија Лејка и америчког амбасадора у Хрватској Питера Галбрајта.

http://akademijaalhemije.blogspot.rs/2015/10/blog-post.html

ЛеЗ 0003607     Брат премијера Албаније изазвао прекид утакмице!   – https://marijobelakumrijo.wordpress.com/2014/10/14/brat-premijera-albanije-izazvao-prekid-utakmice/

ЛеЗ 0003608     NA SRBIJU BACAJU OTROV IZ  AVIONA. – БОЛЕСТ ДОЛАЗИ СА НЕБА – СРБИЈУ ТРУЈУ КАО КОРОВ  /  Сада већ скоро читаву деценију врши се интензивно запрашивање становништва Србије и многих других земаља из ваздуха. Ради се о за те сврхе специјално модификованим авионима који са великих висина избацују, односно распршују, одређене биолошке агенсе чији је тачан хемијски састав засад непознат, као и сама сврха због које се оваква једна операција обавља. Без обзира на многе жалбе грађана, поготово у САД, постојање овакве једне операције званично се негира, а сви они који о овоме јавно причају аутоматски се сврставају у категорију конспиративних теоретичара. Свесни да врло лако можемо бити сврстани у ту категорију, одлучили смо да допринесемо ширењу истине о геноциду који се врши над становништвом Србије и света.     https://marijobelakumrijo.wordpress.com/2014/09/05/na-srbiju-bacaju-otrov-iz-aviona/

 

ЛеЗ 0003609     Okupiranom Srbijom haralo 12 vojski. –  – Rat na ovom prostoru je bio sve samo ne jednostavan. To je bio kompleksan spoj okupacije i višestrukog građanskog rata. Samo u delu Srbije pod nemačkom okupacijom deluje najmanje 12 oružanih formacija, što stranih što domaćih – ističe dr Dimitrijević. Dimitrijević smatra da se najkompleksniji rat u Evropi 1941-1944. vodio na teritoriji Srbije pod nemačkom okupacijom, u današnjem centralnom delu države, delu KiM oko Kosovske Mitrovice i Banatu kojim su upravljali folksdojčeri.  https://marijobelakumrijo.wordpress.com/2014/07/06/okupiranom-srbijom-haralo-12-vojski/

ЛеЗ 0003610     Могући нацрт „Аутобиографије“ / Бела Тукадруз . – Без патетике и цепидлачења. ФРАГМЕНТИ из рукописа…

Ја спомињем салаше, бачије, Ђурђевдане, заветине и вашаре свога детиства, јер су се урезали у моје памћење за сва времена, али исто тако знам да су многи салаши – пусти и налик на страшила, и можда најбоље сведочанство и оптужба против историје која се позивала на прогрес и будућност, а у ствари радила је плански и сулудо у корист пропасти…

Била је поплава не тако давно, незапамћена, већа можда од оне из 1910. године? Пек је преплавио и носио ко од шале све са собом, па је тако срушио и понео у неповрат и салаш Лукића у Лакомици покрај Пека. Стихија се надовезује на стихију. Нема више тога салаша крај кога смо одрасли, који је био, барем у нашем селу, један од последњих мохиканаца. Шта је остало од салаша? Део крова, део зида? Које ће већ за годину-две обрасти павит, жбуње… Стихија, поплава и шума сарађују иза наших леђа. Козе у овом вилајету нисам видео већ од седамдесетих. КАко може постојати једно потпланиснко село без коза и оваца?… Али можда има и неке користи од оног што се догодило, понекад чујем у своим сну Свету Петку, која саветује да градимо као наши пређи, тврда и сигурнија здања од камена, и на сигурнијем месту, на брдима, а не поред река, брзавица…  https://marijobelakumrijo.wordpress.com/2014/05/30/%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%83%D1%9B%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%86%D1%80%D1%82-%D0%B0%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83/

ЛеЗ 0003611     Песмо моја пређи на другога / Радивој Шајтинац. –  https://marijobelakumrijo.wordpress.com/2014/03/27/pesmo-moja-predi-na-drugoga-radivoj-sajtinac/

ЛеЗ 0003612     ВОЖД /  Зоран М. Мандић. – https://marijobelakumrijo.wordpress.com/2014/02/11/%D0%B2%D0%BE%D0%B6%D0%B4-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D0%BC-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0003613     БРАНКОВ ЗЕМУНСКИ МУЗЕЈ. – Историја Земуна дуга седам хиљада година последњих година доступна је управо захваљујући Бранку Најхолду, аутору изложбе „Занат је златан“ који је посветио и око 40 књига Земуну, пошто је његов Завичајни музеј већ осам година затворен.
– Две претходне изложбе које су се бавиле историјом Земуна носиле су назив „Таурунум Романум“ и „Таурунум Скордиска“. Таурунум се помињао на два или три места само као римска лука и то је све што је писало у историји. За 50 година, уз две објављене књиге, прикупио сам колекцију за коју су многи археолози рекли да је богатија и драгоценија него оне које постоје у музејима са овог подручја. Историја Таурунума, за који се показало да је постојао као велики провинцијски град на простору садашњег Земуна, сада се не сме избрисати – каже Бранко Најхолд    https://marijobelakumrijo.wordpress.com/2013/02/06/%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2-%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D1%83%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BC%D1%83%D0%B7%D0%B5%D1%98/

ЛеЗ 0003614     ПЕСМЕ Присега Владимира Јагличића. –  Из награђене књиге Стуб, 2013.  https://marijobelakumrijo.wordpress.com/2014/02/04/%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%B5%D0%B3%D0%B0-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%B8%D1%9B%D0%B0/

ЛеЗ 0003615     Из Бележница. Препис. Са (кучевског) Новог гробља / Бела Тукадруз. – … Предлажем да се овде зауставимо.Нисам некрофил, о не. На гробље ме је водила, (најчешће, после радног времена и часова у гимназији) поподне – током пролећа и лета, крајем шесдесетих Клаудија Кардинале. Откуд она у овој малој вароши на Пеку? Пала са неба – лепотица, двојница КК. Изгледа да је тај, мени непознати покојник, С. Ф.  Био више него пријатељ, то јест несуђена љубав КК. Када сам то све преписивао, тј. уписивао у мало блокче, које сам сачувао? Током пролећа, лета 1969. године? Или, коју годину касније, након што је Клаудија Кардинале отишла у Европу, неповратно? Липа Блок IV, који има педесетак листова, већином неисписаних. Нема, нема ни један датум који би потврдио када сам све то писао… Факсимил прве странице блокчета, тј. нека врста плана, можда индиректно наводи на помисао, да је све то писано почетком седамесетих минулог века, у некој фази – грубо речено – Ex ponta, тј. упорних враћања на  места неизбрисивих успомена, каква су гробља, вароши или места наше младости. Видим, бележио сам  називе катастарске – Ћерана (где сам провео четири неизбрисиве године), Печанац, Војиловац, Трошарина, Лазина воденица, Црвено брдо, Чаршија, Стадион (ФК „Звижд“), „Бачина кафана“,   https://marijobelakumrijo.wordpress.com/2013/07/06/lipablok-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/

ЛеЗ 0003616     Лакомица, моја оаза (Посвећено Су. Танасковић) (Из „Бележнице“ Беле Тукадруза). – Откако сам отишао у пензију (пре две године), познаници и пријатељи ме повремено преслишавају: Живиш и ствараш на релацији Београд – Мишљеновац(?). Шта налазиш на том путу? Је ли Мишљеновац твоја оаза?“ Последњи ме је то питао Мирослав из Трешњевице (код Ариља). Одговорио сам:“ … Оно што је некада била моја оаза, рецимо – Лакомица или Преко Пека (потеси, на којима се налазе имања мојих родитеља, салаш)  то је данас континентална печка прашума. На другим местима налазим  оно што сам имао у свом детињству; још увек обилазим кад могу Србију уздуж и попреко) тражећи место за врло скромни  музеј под ведрим небом („Заветина“). Моја оаза ће бити тамо где буде била Документација и Архив и Библиотека „Заветина“…“  Тај одговор није био сасвим неискрен, него потпун. То је био одговор за неке новине или часопис. Моја оаза је негде другде. Био би прави одговор. Прошлог лета (2012.) пошто нисам имао чизме рибарске, нисам се усуђивао да идем уз Пек обалом  уобичајеном маршутом од пре двадесет година, рецимо – Белило – Лакомица, неких  400 метара, све је то било обрасло бујном ракитом, остругама, хмељом. А то беху плодне ливаде. И људи су те ливаде спролећа требили од корова, одржавали, косили. Ту буја најбоља трава у околини    https://marijobelakumrijo.wordpress.com/2013/06/29/%D0%BC%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D0%BE%D0%B0%D0%B7%D0%B0/

ЛеЗ 0003617     “Ако гледате дуго у бездан, бездан почиње зурити у вас.” / Фридрих Ниче. . . – Овај филм је прича о рату војних специјалних служби. Оружје није ни ватрено, ни хладно, чак ни нуклеарно, него људски мозак. Негдје у тајним лабораторијама људи су отворили Пандорину кутију и нико не може рећи какве ће бити последице. Иако се само мало подиже завјеса са ових дешавања.
Филм открива безграничне могућности у сваком од нас    https://marijobelakumrijo.wordpress.com/2013/05/09/ako-gledate-dugo-u-bezdan-bezdan-pocinje-zuriti-u-vas-fridrih-nice/

ЛеЗ 0003618     Коцкарско писмо Damjanovica (псеудоним). – Коцкарско писмо Дамјановића, тј. Њ. К. В. Ђорђа Карађорђевића, Михаилу Петровићу Аласу, екслузивно, први пут се објављује, факсимил; стр.3-4   https://marijobelakumrijo.wordpress.com/2013/03/10/%D0%BA%D0%BE%D1%86%D0%BA%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-damjanovica-%D0%BF%D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BC/

ЛеЗ 0003619     БОГ КРИТИКЕ МОМ О ДЕЛУ МИРОСЛАВА ЛУКИЋА / Миодраг Мркић.  – https://marijobelakumrijo.wordpress.com/2013/02/09/%D0%B1%D0%BE%D0%B3-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D0%BC-%D0%BE-%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D1%83-%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B/

ЛеЗ 0003620    ТРИ КАШИКЕ ПЕПЕЛА, ПРЕТЕКЛЕ / БЕЛА ТУКАДРУЗ

….Кад би и хартија мога новог живота била таква, као столњак бељи од снега, што га је мајка опрала и уштиркала уочи Славе,  или бар од овог тренутка! Али, ја одавно пишем преко већ исписаних слојева.   (Делови ове прозе недавно су штампани у у књажевачко-сврљишком књижевном часопису „БДЕЊА“, бр.31-38/2013, јул – децембар, стр. 61-68)https://marijobelakumrijo.wordpress.com/2013/01/20/%D1%82%D1%80%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D1%88%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D0%B5%D0%BF%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B5-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4/

ЛеЗ 0003621    SENS. –  „Три пута поновљена лаж…“, незнање или порицање Холокауста . – Аутор: Др Оливера Милосављевић

===

Поводом текста Војислава Симића „Изложба је корисна“ од 29. априла 2014. у дневном листу Данас, излагања Гојка Тешића на трибини посвећеној Светиславу Стефановићу у Српском књижевном друштву априла 2014. као и низа сличних поновљених дезинформација у штампи и литератури везаних за боравак Светислава Стефановића у Виници, Украјина, јула 1943. Године  ….. ===

Поводом текста Златка Паковића „Једна безумна изложба“ – данас 26-27. април (реч је о антикомунистичкој изложби, не оној нацистичкој из доба окупације, већ овој из 2014, чији су аутори самоиницијативно одлучили да рехабилитују квислинге из Другог светског рата проглашавајући и њих „жртвама комунизма“), Војислав Симић пише у Данасу 29. априла: „Светислав Стефановић је осуђен на смрт зато што је као члан немачке комисије лекара патолога и судске медицине, потписао записник у коме се децидирано тврди да је убиство 4000 пољских официра извршио Совјетски Савез, односно НКВД (…) Значи требало је ућуткати једног сведока. Тај податак је Паковић требало свакако да зна. Ако је прећутао, онда је тим горе за његову савест.“

Гојко Тешић тврди да су „убице“, „монструми“ и „џелати“ (читај: партизани, комунисти) оптужили 1944. Стефановића да је био члан немачке комисије што, како каже, „није тачно“, већ је био члан „европске комисије“ која је утврђивала злочине, „што је пре неколико година званично утврђено, које је починила руска Црвена армија над официрским кадром пољске војске – дакле случај Виница“.   https://marijobelakumrijo.wordpress.com/sens/

ЛеЗ 0003622     Затим, према светлости.  Из Дневника о неизрецивом Су Танасковић  https://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BD%D0%B5%D0%B1%D0%BE/

ЛеЗ 0003623     ПРЕЋУТАНО. Прећутана историја. Прошлост је неописиви рудокоп низа наслага, који треба овидљавати и подвргавати јаким сноповима светлости. Хоће ли се појавити критички духови, који су „наштимовани“ на посебан начин, и који имају јаке диоптрије кроз које гледају и виде, и оно што генерације нису хтеле да виде, и оно што још није виђено? Све треба подвргну-
ти темељној критици, а посебно песнике и уметнике друге половине 20. века, ствараоце уопште, код нас, учинити видљивијим сва та сидра која су бацали да се укотве, сва та њихова пристаништа, и све те њихова принудна, изнуђена одморишта. Јер та одморишта великана тзв. бирократске књижевности, то су споредни коловози уметности. Замка
Система. Страшна места где се зарад уживања допуштало духу да узме правац најмањег отпора и да усмери прамац где му је најлакше и да се ту усидри. Иако су и реке и море и језера, живот и енергија, текли и текли, даље и даље.
Винавер је тврдио да историју српске књижевности треба поново написати. Тврдио је да ми друге књижевности осим бирократске једва да имамо!
У сваком случају, Винавер није био усамљен и једини, у уверењу да историју српске књижевности треба поново написати, а са тим у непосредној вези, отпочети и дуготрајан и мукотрпан посао вредновања и превредновања у нашој литератури.
Сувише је оклевања, оклевања, одлагања, одлагања, заборава! Сувише је прошлости! Суштинске прошлости, стравичне и надмоћне, која наступа као бескрајна литија!
Шта је наша садашњост већ годинама?
„Садашњост је продужење прошлости. Будућност је продужење садашњости. Данас је сутра и сутра биће данас.“
Још увек прошлост у нашој култури и литератури и друштву игра главну улогу!  …

Извор: књ. часопис Браничево, Пожаревац, бр. 1-2/2011, стр. 7- 11

https://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BD%D0%B5%D0%B1%D0%BE/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%9B%D1%83%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE/

ЛеЗ 0003624     Како је Андрићу скинута масонска кецеља?  – ….Причати о Призренској 7, а не поменути њеног славног подстанара, није могуће. Табла на улазу подсећа да је у овој згради Иво Андрић написао „На Дрини ћуприју”, „Травничку хронику”, „Проклету авлију”. Дела за која је добио Нобелову награду. (Па после кажу да је фенг шуи небитна ствар. У награђеној згради пишу се књиге за награду!) Андрић се уселио у подстанарску собу код адвоката Марјановића, на првом спрату. Ушао је са пар кофера. Покисао, он је протерани посланик, рат букти. Перспективе очајне, а у ствари у тој соби проживеће четири најлепше године живота. А ево и зашто.   https://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BD%D0%B5%D0%B1%D0%BE/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%9B%D1%83%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE/%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%9B%D1%83-%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%BD%D1%83%D1%82%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BA%D0%B5%D1%86%D0%B5/

ЛеЗ 0003625     Литија историје стравична / Бела Тукадруз. – ГРАЂА ЗА ПРЕВРЕДНОВАЊЕ: СВЕДОЧАНСТВА, ОПОМЕНЕ. НАПОМЕНЕ уз текстове Лазаревића, Младеновића и Лукића. – Избегавање превредновања обиће се и већ се обија о главу српске књижевности. Књижевној критици, поготову оној која има прибежишта на српским универзитетима, стало је да се бави важним и главним стварима. Тако смо недавно могли да прочитамо у тиражним дневним новинама, приликом доделе једне књижевне награде професору универзитета и критичару, не за књигу коју је написао, него за то што ниједну књигу није објавио последњих двадесет година, а ипак је успео да утиче као критичар! То чудо је могуће само на брдовитом Балкану и у земљи у којој је истина и права књижевност десета рупа на свирали… Такви критичари, уредници – наметнути, треба да буду уклоњени као штеточине, као што им је и претеча био. Или ако су упорни и тврдоглави, нека послушају Езру Паунда, прибегавајући „неким невжним, споредним средствима, откривајући и скрећући пажњу „на занимљиве ствари које би иначе прошле незапажене“…

Ми смо одабрали трећу могућност коју Паунд предлаже: да своју делатност допуњујемо изграђивањем одводних канала којима ћемо отпремити отпатке што гњију у близини правих творевина; ти отпаци се без престанка гомилају, а над одржавањем устајалости бдију академске установе, ужирене издавачке куће, или њихова једињења…

У Београду, 1-2. новембра 2010.          Бела  Tукадруз

__________ Извор: Књ. часопис „БРАНИЧЕВО“, Пожаревац, број 1-2/ 2011, стр. 127-129

 

ЛеЗ 0003626     Прећуткивање – као српски стил? –  Може ли прећуткивање таквих ствари – какав је случај са присвајањем рукописа пок. проф. Младеновића од стране „писца“  који је догурао до председника САН – користити српској култури, књижевности, науци?

Таман посла!

    Прећуткивање  је аморално!О томе су се, до сада, огласиле „Заветине“ , на прво месту;  а остали?

Прећуткивање је, изгледа, исплативије? Како је то могуће? Могуће је у земљи Србији где  још увек доминирају Глигорићеви и Ђурићеви следбеници и директни наследници.  Већ крајем 2010. године, уредник једног од најутицајнијих живих, српских независних књижевних часописа, пожаревачког «Браничева», песник Александар Лукић, понудио је да прештампа, тј. објави  «Тајну професора Младеновића» у оквиру посебног темата под насловом ПИТАЊА, ЧУЂЕЊА, НЕРВОЗЕ, (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊА, позвавши најшири могући круг писаца, критичара, професора, да узму учешћа у  првом двоброју «Браничева» за 2011. годину. 1-2/2011.

Тај број «Браничева» је одштампан у  довољном броју примерака, али је и његова дигитална верзија постала доступна планетарно, пре свега за све катедре славистике по свету, као и наше људе по свету. Дигитална верзија  тог двоброја је сасвим адекватна штампаној. Да не дужим: у оквиру темата  дата су као аргументација три примера прећутане, игнорисане, гушене и скоро угушене књижевне личности, критичара и песника: Бранка Лазаревића, Живомира Младеновића и Мирослава Лукића.

Знамо да је тематски број „Браничева“ изазвао праву буру, али је у јавности Србије – игнорисан, што је и природно.

(….)

 

ЛеЗ 0003627     Тајна професора Младеновића / Бела Тукадруз. – Књига је публикована на 68. страна у препознатљивом свитак формату Заветина у популарној Библиотеци Скакавац ППЗ, у оквиру једне нове едиције вредновања и превредновања, заснованог на аргументима.Тајна професора Младеновића / поклон књига ЗАВЕТИНА за август месец 2010. Године

ЛеЗ 0003628     Трагична српска новија историја, или о Гордани Бајлони. – (ПОДСТИЦАЈНА ГРАЂА; СВЕДОЧАНСТВА) Србија планира да врати имања што је опљачкала од народа. Сеп 19, 2011

ЛеЗ 0003629     О Су Танасковић. –   https://marijobelakumrijo.wordpress.com/about/

ЛеЗ 0003630     Преписка.  (Су – Бела Тукадруз)  (7.05.2013; 18:40)

…. Моја баба је тотално оглувела, али мозак јој ради. Шта рећи за бабу од 101 године. Здрава, витална још увек, само се суши. Водила сам је у цркву да се причести, упркос мајци која је зановетала све време, да је не водимо. То је једино што ја могу да јој пружим, уз мало нежности, благи стисак руке, и на све то да јој ставим главу у крило и заспим, као некада. Она се препородила.  Причала је са мном све време.

Каже: видиш Цуле, како живот брзо пролази. Он трчи, а притисак га јури са свих страна. Једино што нам преостаје, је да све пустимо да иде с милим Богом…..

И тако је она пустила живот да јој се догоди, и доживела 101. Сад крцка 102-го лето. Нека јој бог подари онолико колико јој треба.

Тако и свима нама…

https://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%B0/

ЛеЗ 0003631     Преписка чаробнице и Белатукадруза. – Поздрав из Рамбујеа. – Поздрав, мој драги Белатукадруз,

Долазе за вас, драги мој, многе позитивне промене  са  овом сјајном Магичном медаљом  у вашим рукама …

Ја  сам  вам најавила корените промене у месецима који долазе, јер сам прочитала у будућности те године ће то коначно бити добре за вас!

Можете очекивати изузетне промене да се десе од следећег пуног месеца, а посебно у благотворном периоду од 3 лунарна месеца.

Да, драги мој, то је у овом кратком периоду од око 83 дана, почев од следећег пуног  месеца, да, ваша блиска будућност ће бити на прекретници, и зато пишем ово писмо,  дајем вам приоритет данас, то је зато што знам да  ваможе  веома ПОМОЋИ, јер помоћ вам  још увек треба, тако да све што сте чекали, толико дуго у свом животу, коначно долази … И да, видим да сте на правом путу ка успеху, али да ипак треба мало помоћи да се изађе из нежељене ситуације, тако да вам и због тога ја вам овај невероватан поклон!

Да, драги мој, ти и ја и врло добро знамо да сте недавно консултовани. Радили смо много, али нисте имали довољно вере и нисте могли  (или можда нисте знали како да), урадите све што сте имали да …

Па, многи  ваши  проблеми и даље трају и нису се разрешили како  сте се надали. Ја знам зашто и ја ћу вам рећи – касније, јер могу да вас уверим, овога пута можете бити сасвим сигурни  да се повећавају  ваше шансе да решите своје проблеме и да видите  крај свих тих потешкоћа током ,  року од 83 дана …

Да, драги мој, изузетно повољна  астрална конфигурација, улази у ваше небо рођења, за повољан период од 3 пуна месеца,то јест тачно 83 дана!…………

https://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%B0/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%B8-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7%D0%B0/

ЛеЗ 0003632    Путеви Србије. – (Преписано, три године доцније, са  маргине Гасетове књижице, уз реченицу  Мајмонидеса: Што се више напреже, разум све више тоне у неодлучност и све дубље увиђа, речено са пуним поштовањем, суштину Буридановог магарца која је у њему.)  …. Србија је необична и непозната земља; писци који заиста воле свој завичај и у нераскидивој су вези са њим, мало су написали о томе ( па и они за које се верује да су написали довољно уверљивих страница на ту  тему:  Григорије Божовић, Р. Петровић, Настасијевић, Срњански…)  Завичај треба откривати а не хвалити. Волео сам да слушам људе који су доста путовали Балканом и Србијом,  уздуж и попреко – путнике намернике који су имали истанчан посматрачки дар, али – смео бих се заклети – још нико није написао ваљанији путопис о свом завичају. Наш обичан свет није за потцењивање, треба га само ослушнути, и никад потцењивати,  понајмање онда када нам се чини примитиван: „Свет примитивног човека има сасвим другачију конфигурацију него свет наше стварности и био би сличнији свету наше поезије када бисмо је схватили озбиљно… Примитивна душа налази неку чудесну проходност између различитих стварности, што омогућава прелаз из једне у другу као да су оне испуњене метафизичким порама или да су гласовите у својој бити…“

Око Божића, 2014.

https://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B5%D0%B2%D0%B8-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/

ЛеЗ 0003633     СКРИВЕНО.Мирослав ЛУКИЋ : ЈАПАНСКИ ДРВОРЕЗ.  26.књига Опуса  УМЕТНОСТ  МАХАГОНИЈА Издавач Мобаров институт :Заветине,Београд,  2002, 104 . стр.  –  КЊИЖЕВНИ ИДЕАЛ И НАЛИЧЈЕ

УМЕСТО ПОГОВОРА. –  Јапански дрворез, 26. књига мога Опуса УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, ево, појављује се овог пролећа 2002., како сам најавио и обећао (пре две године, на крају 25. књиге Опуса : Усамљеног дрвета, 1).

… Чиме се Лукић, де фацто, бави у овој, за српске књижевне прилике, необичној књизи? Цепањем чворова, као Исидора и понеки ређи. Виталним (развојним) проблемима српске културе и поезије. Ко је централна фигура ове књиге и у чему је њена снага? Винавер би могао бити централна фигура ове књиге (од кога је Лукић, нимало случајно, позајмионаслов књиге), тј. бездана уметност, за које баш и нема нешто много примера… Суштина ове књиге је у, ма коликото патетично неком зазвучало, у истинољубивости, валидној аргументацији, лепоти…

Многа питања се намећу у овој књизи невеликог обима. Једно од њих је : Да ли је заслужио повлаштена места у овој књизи, писац вршњак (препознаћете лако о коме је реч)? И чиме? Није ли се Лукић преварио? И јесте, и није. Књига дословно нема име тога коме је посвећена, не зато, верујемо, да тога човека не би још више мрзели. Не. Лукић је мудар писац. Лукић је, верујемо, посветио своју књигу књижевном идеалу… Тај на кога се одмах помисли, да му је књига посвећена, далеко је од идеала. Што је најапсурдније, тај није сматрао за сходно ни да дође на конференцију за штампу 9. октобра 2002. посвећену изласку Дела М. Лукића у 32 књиге. Свака птица лети своме јату, што каже Лукић. Чинови боље говоре од речи. )…. Лукића скривају будале и ретардирани. Тај писац постоји. Књижевни историчари и официјалци критичари прихвативши улогу телала, за промућурнијег познаваоца стварности српске књижевности, не могу бити друго до – представници мутантског вампиризма… А зна се шта чека све вампире, па и најстаријег српског вампира… Долазе млађи, други, нови, без путера на глави, честитији, радозналији, подозривији, који су прочитали старокинеску пословицу: Ко пуно јури за славом не постаје славан…  – Роман ОРФЕЛИН

https://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D1%81%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%BE/

 

ЛеЗ 0003634     БРШЉАН ОКО ГИМНАЗИЈЕ / Бела Тукадруз . – …. Априла 1972. године неколико млађих књижевника извело је „књижевни пуч“: Срба Игњатовић, Милисав Савић, Видосав Стевановић, Гојко Ђого, Слободан Ракитић: покренули су Књижевну реч која је била отворена млађим писцима, онима чије су рукописе одбијали тзв. „велики издавачи“, који су то били само по имену.

[13] Промоција првог броја овог листа беше у Удружењу књижевника Србије. За столом су седели млади тада уредници новог књижевног листа и покојни Драган Јеремић. Ја сам седео у публици, у другом или трећем реду. Драган Јеремић је упућивао замерке новом уредништву. Поред осталог, замерио им је што су велики простор дали сасвим непознатим младим писцима.

„Погледајте ову страницу: аутору песме ‘Судбина раба Мирослава’ дали сте скоро читаву страницу великог формата!“ Савић је интелигентно изнео противаргументе Д. Јеремићу: „Млади писци негде морају почети. Ви не кажете да ли су ти стихови лоши или не, да ли су те приче лоше или не…“

„Али молим Вас, ко је тај Лукић? Дали сте му простор као каквом већ афирмисаном писцу.“ Д. Јеремић је био уредник Књижевних новина. Тај дух Д. Јеремића био је присутан и у редакцијама тзв. великих државних издавача.

https://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D1%81%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%BE/%D0%B1%D1%80%D1%88%D1%99%D0%B0%D0%BD-%D0%BE%D0%BA%D0%BE-%D0%B3%D0%B8%D0%BC%D0%BD%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/

ЛеЗ 0003635     Вадемекум. –  ВЕДРА ВЕСТ НА КРАЈУ ЈЕДНЕ  ДУГЕ И СУМОРНЕ ЗИМЕ

Најновији број БРАНИЧЕВА (први двоброј БРАНИЧЕВА, 1-2/2011, тематски посвећен ПИТАЊИМА, ЧУЂЕЊИМА, НЕРВОЗАМА (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊА ) одштампан је на 202 странице у 500 примерака. На корицама је репродукција слике М. Аничића Доручак у носталгичном пејсажу (1972), али између корица овог броја ничег – носталгичног, напротив! Покренут је са мртве тачке дуго одлагани разговор о вредновању и превредновању, изнете су на овај или онај начин неке ствари о којима најшира читалачка публика у Србији једва да ишта зна. Отпочео је излазак из карантина!

Разговор са професором Живодрагом Младеновићем разоткрио је како се то радило под комунистима, па и у књижевности. Како је било могуће да се литерани крадљивци вину до челних места неких виталних српских културних и издавачких институција. Тај разговор открива индиректно и све оно што чини паклено неокомунистичко наслеђе у српској култури, и књижевности пре свега.**

https://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D1%81%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%BE/%D0%B2%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BA%D1%83%D0%BC/

ЛеЗ 0003636     ПОВОДОМ 40 ГОДИНА ОД СМРТИ ПИКАСА 1973-2013 ПАБЛО ПИКАСО –ГОСПОЂИЦЕ ИЗ АВИЊОНА.  Пише: Санда Ристић-Стојановић  

ЛеЗ 0003637     Тзв. „светиња“ официјелне књиж. критике је, коначно, обесвећена! / Б. Тукадруз. – … У једном од Нацрта за Предговор ЦВЕЋУ ЗЛА, Бодлер је записао : “ Француска пролази кроз фазу вулгарности. Париз, средиште и зрачење опште глупости“.

То је о својој земљи и престоници написао један од њених највећих песника.

Шта да каже Мирослав Лукић о својој земљи, престоници ,почетком децембра 1996. године?

Када бих био много блажи у оцени од Бодлера, то опет не би било добро.

По чијем би то укусу данас требало да буде писац, или критичар?

Фаза вулгарности кроз коју пролази Србија, и Срби, траје предуго. Не пет, него десет пута пет година!

Ко пише све ово? –  Ово је написао човек чија је младост свршена. Свршена је оног тренутка када је написао прве текстове   књиге МЕТАФИЗИКА У БЕЛОМ ОДЕЛУ , у тренутку “ кад (се) оно што мисли утискује у оно што чини – док се оно што чини урезује у оно што мисли“.

 

ЛеЗ 0003638     О елиминацијама / Бела Тукадруз . – Одавно сам хтео да напишем есеј о елиминицајима, можда још пре петнаестак година, када сам први пут читао нешто од Беле  Хамваша (с нескривеним одушевљењем).Међутим, све ово сам почео да пишем недавно (средином децембра 2011. године, када ми је допао руку  познати београдски недељник у коме је на насловној страни одштампано крупним црнобелим словима «ИЛИ Европа ИЛИ Косово», а при дну странице  један од бивших премијера упозорава: «Намештају ме за српског Санадера». У том наметачком недељнику, у горњем углу 56. стране, Жељко Шапор, је објавио једну фотографију – тзв «групни потрет», на којој председник жирија за тзв. најбољи роман, – занимљиво: десну руку набио у џеп! – статира, шта би друго, фотографу. Предлажем вам да погледате пажљивије и руке обе даме на тој групној слици. Фотограф их је фотографисао одоздо, што на евентуалне читаоце може деловати «ефектно», тј. као да читаоце гледају митски ликови са неких олимпских висина арбитра илити оних који су у стању да промене некоме судбину. Што се тиче осталих, тј.  она друга два члана, који се представљају у јавности као критичари и песници, можете и то погледати. Предлажем, да потражите фотографију Владислава Милића – објављену 8. децембра 2011. на 51. стр. наведенеог недељника уз тзв. «Шири избор»; где се лепо виде и та два члана, као и председник им у центру, са обема рукама у џеповима! Актери тог  «групног портрета»  изгледа воле да се сликају, мада нешто баш и нису фотогенични! Али  – могли су да се баве  манекенством? Можда би били успешнији као манекени, него као књижевни арбитри?  ….

ЛеЗ 0003639     САВЕСТ / Бела Тукадруз. –  Свако мора преузети своју одговорност, изабрати између живота и смрти: На праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику безбожност његова.

О савести и одговорности се нерадо говори и пише, данас. Тамо где има много неодговорности и рђаве савести то је изгледа и „природно“ стање.

Христовом крвљу је испуњена свака праведност, али и после распећа, хришћани умиру као жртве неправде и насиља. Неправда и насиље имају хиљаду обличја.

Треба ли на неправду или насиље узвратити истом мером?

Освета, не само у данашњем нараштају, има широко поље, осветити се значи казнити увреду враћајући другоме зло за зло. Постоји лична освета и постоји позивање на Божју освету. Од освете треба одустати у име закона светости.

Бог је Врховни Судија у пуном смислу речи који испитује бубреге и срце и свакога награђује или кажњава према његовим делима. Сваку освету треба одложити, смртан човек треба да је одложи јер му не припада. Припада Богу Судији, који ће успоставити праведност у вечном краљевству, у коме никад више неће бити проклетства…

Тешка реч: проклетство… Супротност јој је Благослов. (Благослов је мистерија изабрања, проклетство је мистерија одбачености: недостојни изабраници као да су одбачени од избора.) Бити писац и не видети проклетство, не знати да је постојало од искона, да постоји данас као што је постојало јуче, да је оно као нека обрнута јека Благослова у највишем смислу – благослова творилачке Божје Речи, значи не знати оно битно (судбоносно).

Решио сам да проговорим о нечему о чему већина ћути, то је можда зло, ако је зло онда је и грех, а њих не ствара Реч: она открива и употпуњује несрећу проклетства…

https://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D1%81%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%BE/%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/

ЛеЗ 0003640     Трагови цветова, лишћа. – Трагови уметника. . Какве  све цветове и лишће чува душа песника? (Из Бележница Белатукадрузаhttps://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D1%81%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%BE/%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D1%86%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%BB%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0/

 

ЛеЗ 0003641     СВЕ НА СВОМ МЕСТУ / Соња Ковачевић  

ЛеЗ 0003642     РАБ БОЖЈИ МИРОСЛАВ И ДВА АНЂЕЛА / Бела Тукадруз. – Миљани Лукић (1956 – 1986)
 
Рано рани раб Божји Мирослав
у недељу пре изласка сунца,
пре сванућа и пре литургије,
он не иде у порту, у цркву,
већ он иде на брежуљак један,
обрастао шибљем и купином,
те он скупља змијске кошуљице.  …

ЛеЗ 0003643     ЗАПИС. СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ.ОВДЕ И У СВЕТУ. Свој на своме….  https://zavetinekruna.wordpress.com/%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%81/

ЛеЗ 0003644     О мостовима….. –  О мостовима које подижу преводиоци овде и у свету, и који спајају најудаљеније и најразличитије, недовољно се зна, недовољно говори и пише.Овде то нееће бити случај. Као и у бази – тј. на сајту Едиција ЦАРКИ РЕЗ   https://zavetinekruna.wordpress.com/%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%81/about/

ЛеЗ 0003645     У антологијама, зборницима… – Овде ћемо убудуће публиковати обавештења и прилоге о новим прилозима Белатукадруза, штампаним или публикованим по српским и иностраним часописима, зборницима, антологијама …. https://zavetinekruna.wordpress.com/%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%81/about/%D1%83-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0/

ЛеЗ 0003646     Große Abschiedszeremonie / Aleksandar Lukić  . – Dieses lebendige, literarische Denkmal, das die tüchtigen Kenner Roman oder Poeme nennen könnten, wird für alle Zeiten als ein unvergängliches Mahnmal und Andenken an alle gescheiterte Schriftsteller des Balkans errichtet, angefangen von denen, deren Werke in Koine-Sprache in der Epoche Alexanders des Großen geschrieben und zusammen mit der berühmten Alexandrinischen Bibliothek verloren gegangen sind, bis zu den ewigen Prätendenten am Ende des zweiten Millenniums, besonders der letzten hundertfünfzig Jahre und noch mehr, vom Tod des Apostels Gogol bis zuSchöpfern des Absurden Theaters, glatzköpfigen Sängerinnen, ewigen Zögernden und eitlen Selbsternannten: bis zu den interessanten, mit schwarzem Humor erfüllten Tiefen; es wird also dem Höchsten und dem Idealstengewidmet – den hohen Stufen in grenzenloser Kunst des Erzählens, den Ehrwürdigen und den Verfallenen, der Gerechtigkeit und der Ungerechtigkeit, oder wie Salieri durch den VermittlerPuschkin zu Mozart sagte:

Es heißt, Gerechtigkeit gäb’s nicht auf Erden.
Sie findet sich desgleichen höher nicht.
Für mich ist das so klar wie Durtonleitern.
Der Kunst galt meine Liebe von Geburt;
Ich war ein Kind noch, als in unsrer Kirche
Die alte Orgel von ganz oben dröhnte,
Ich hörte es und lieh ihr ganz mein Ohr –
Bis unwillkürlich süße Tränen rannen.
Früh legte ich die eitlen Freuden ab;
Was fremd war der Musik an Wissenschaften,
Erschien mir nutzlos, aufrecht und entschlossen
Wies ich es ab und gab mich einzig hin
Nur der Musik. Schwer fällt der erste Schritt,
Der erste Pfad wirkt trostlos. Ich bezwang
Die frühe Mühsal bald. Das Handwerk machte
Ich dann zum festen Grundstein meiner Kunst.
Ich meisterte das Handwerk: meinen Fingern
Verlieh ich nüchtern flinke Fertigkeiten,
Genauigkeit dem Ohr. Die Klänge tötend
Zerlegt’ ich die Musik wie eine Leiche,
Durch Algebra begriff ich die Harmonik.
Schon damals wagt ich’s, wissenschaftserfahren,
Mich schöpferischen Träumen hinzugeben,
Begann mit meinem Schaffen still und heimlich
Und wagte doch noch kaum an Ruhm zu denken.*

 

ЛеЗ 0003647     Препоручено за превођење са српског на немачки језик . –  ПРЕПОРУКА УРЕДНИКА БЕОГРАДСКИХ „ЗАВЕТИНА“

Лукић је, до овог тренутка, превођен на румунски и енглески, француски. Избор његових стихова преведен је на румунски (Ferma de vipere – Фарма змија, ), и на енглески (књига У долини зидова, у целини:In The Valley of Walls), као и драма Криве кике (преведена као A Story From Exile)…
Шта о Лукићу пишу, данас, они који су га увели некада у бројне антологије српске поезије? „Још од прве песничке књиге, У вагону Розанова (1986) Александар Лукић је постао синоним за песника који бескомпромисно трага за истином и саопштава истину. Било да су настале из незадовољства или револта, често необично наративно екстезивне, а фигурално и симболички комплексне Лукићеве песме стављају већину својих адута на тас истине.За Лукића никада није било важно да песма буде цела лепа, колико да цела служи уметничкој и људској истини. У низу књига које је написао, издвојио бих поему Европа (1995) и Брод лудака (2001), Лукић је наставио стазом немирења са затеченим и новоствореним порецима вредности у Србији, Европи, свету. У поезији и историји. Ни најновија, изузетно успела књига Јаспис (Народна књига, 2007) не скреће с те ауторске стазе, али је богати зрелим елегичним искуством у неким од најбољих песама с краја збирке. Јаспис је књига која не рачуна на циклусне поделе, већ пажљивим компоновањем дугих и амбициозних песама, износи зрело животно и песничко искуство, налазећи сретан спој између сатиричности и гротескности односно елегичности. И Јаспис је екстровертна песничка књига, песникова енергија ни за стопу није устукнула. Финална песма „За Јосифа“, рецимо, има преко 260 стихова и ослања сложене смислове на ликове библијског Јосифа, Јосифа В. С. и Јосифа Бродског. (….) Али више него на Бродског, чак и кад пева о њему или полемише с њим, Лукићев напор нас подсећа на Енсцербергера… (…) Ако је на почетку каријере певао како је српској поезији потребан отров и планирао да запати фарму поскока, данас ће у песми „Жабац Талац“ констатовати, не без горчине, да се у нашој лирици одомаћише жабе. Личан и провокативан а четврт века гајен став није могао да прође без одговарајућег одјека у српској критици, па Александар Лукић, после Бранкове награде за прву књигу, и даље нема ниједно релевантније признање, иако је свакако један од најособенијих и најважнијих савременика српских песника. Својим јавним и тајним опадачима и даље поручује: Бити усамљен лак је задатак за човека“…(„Бестселер“, бр. 39. од 31. августа 2007; стр. 3 ; В. Павковић)

Када је реч о драмама и роману, у којима се Лукић такође успешно огледао, стицајем околности, тај вид његовог стварања недовољно је познат и недовољно валоризован. Као да је постојала удружена завера критике, медија и издавача. Када сам пре неколико година,као уредник Библиотеке “Најбољи друг” уврстио овај роман као прву књигу трећег кола, врло брзо сам добио неку врсту шут-карте. Варате се ако мислите да сам зажалио због тога.
“И ћорав човек види да октобарска револуција у Србији, није упокојила тоталитарни дух комунистичког диносауруса. Демонтирање политичког система у коме је доминирао коминтерновски дух и култ Вође је изостао. И након револуције, на цени су остали одани и послушни, како рече приповедач Мирољуб Милановић: „Држали су се један другог као пијан плота и на изборима редовно мењали положаје“. Помоћи нам није било….

https://zavetinekruna.wordpress.com/%D1%84%D0%BE%D0%BD%D0%B4-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%83%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%BE-%D0%B7%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B5/

ЛеЗ 0003648     ОД БАЈКЕ МАЈКА / Радивој Шајтинац. –  …. Глава је проблем,on the road pozitivizam,
У њој су очи,здраве неископане
Уморне,  нехајдучке
И  њима следи тај нагон за гледањем
Тело је као у ауто,заустављено на путу
Ето доказа  како се  накнадно збива
Тенутним пишањем  измењена историја

Чак и за породиљу превише си  проста
И плодност ти не ваља
Из утробе ти
Зјапи алава баналност

Ко ће икад испричати ишта о томе што си родила
Водити у млеко,брадавице,кревете и школе
Чистоћу и самоћу…..  https://zavetinekruna.wordpress.com/%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%81/%D0%BE%D0%B4-%D0%B1%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98-%D1%88%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86/

ЛеЗ 0003649     Српска књига у свету. – Каква је ситуација са српском књигом у свету? Са превођењем дела српске књижевности на друге светске језике? Ко се преводи? И да ли су то баш најбољи српски писци? Или само они – најближи власти, партисјким врхушкама, филијалама? Као почетак за разговор предлажемо текст новинарке Марина Вулићевић, који на свој начин сведочи о лошој или симптоматичној ситуацији у овој области. Позивамо све заинтересоване, ма где живели, од Београда до Јапана, Канаде и Аустралије, Европе и Америке, Африке, да нам се јаве, макар у форми писма и изнесу своје ставове, искуства, погледе, размишљања, које ћемо радо публиковати на овом сајту, намењеном побољшању превођења дела српских писаца на друге језике, и нарочито оних дела која су сигурно и боља и уверљивија од оних која се често спомињу у  тексту новинарке М.В. …. –  https://zavetinekruna.wordpress.com/%D1%84%D0%BE%D0%BD%D0%B4-%D0%B7%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B0-%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5/%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B0-%D1%83-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%83/

ЛеЗ 0003650     ФОНД ЗА ИЗДАВАЊЕ КЊИГА И ЧАСОПИСА. –  Овде ћемо, наравно, убудуће објављивати вести о стварним, добронамерним и честитим донаторима Заветина.
____ ЗАВЕТИНЕ се финансирају од продаје штампаних на папиру издања и часописа ЗАВЕТИНА, директних куповина од ЗАВЕТИНА, и донација солидарности. Донације солидарности се примају од појединаца, индивидуа, или организација, или фондација, које потпомажу непрофитно издаваштво, преводилаштво и повезивање писаца различитих националности, језика и култура  …

ЛеЗ 0009464  

Advertisements