62

(Азбучник Прототипа Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

ЛеЗ 0003101 „НЕОБИЧАН СУСРЕТ „– … Песник Лукић слути рушевине Тишине, небића. Но, ево једне
поетске и поетичке “рушевине” М. Лукића. Кудикамо више ме узбуђује, но
да је углађени потпуни сонетни венац. Савршена форма једину ману има да
нема мане. Изазов перфекције. Естетизам. И сам наслов и поднаслови су
рушевни; као кућишта, остаци. Драж тих кућишта појачавају упадљиви делови
хорор наслова, фантастике: НЕОБИЧАН СУСРЕТ, Повратак мртвих,
Фатаморгана, Књижевност и алхемија, По Христу. Сонети од 1 – 6 имају
своје бројеве. Сонети 7 и 8 недостају. Ту су од 9 – 14. Четрнаести је у ствари
несређен магистрале. Дакле, заиста, провокативна “рушевина”, поетичка.
Провокативна за психологију стварања, за генезу. Ствар усложњава прозни
додатак о генези сонетног венца за који Филип Сенковић, један од јунака и
приповедача “Влашке гозбе” и “Мистерије Сахарин”, каже: “Ове стихове
сам написао у Босиљковцу…” И други додатак под насловом “Духови” за
мене посебно атрактивна “рушевина” форме (и садржине, будући да постоји
јединство форме и садржине). Шта ли садрже изостављени сонети?Шта ли је
заменио магистрале (четрнаести сонет)? Наравно, као добар историчар
поетске архитектуре, епохе, правца, алхемије израза, као добар познавалац
дела Мирослава Лукића, неко може реконструисати садржину и технику
изостављених сонета. . Миодарг Мркић

ЛеЗ 0003102 После 40 година. – БУГАРСКА БАРАКА / Милисав Савић . – Приче у овој књизи, већином већ објављене у Видицима и Студенту, изазвале су негодовање код неких Рашчана и чак јетко огорчење према писцу.Рашчанске жене ни данас не могу да опросте писцу што је написао једну „бестидну и скандалозну“ причу као што је Рупа.Авај, тако су настали неспоразуми између њега и Рашчана!
Пишчеву измишљену Рашку људи су поистовећивали са правом и, на његову несрећу, налазили огромне сличности.
Писац је зато принуђен да каже ово: као и у свакој причи, и у овимлица и догађаји су изшшљени.
Писац додаје да је према рашчанским женама одувек имао неизмерно поштовање, дивио се њиховој лепоти и нарочито ценио њихову разбориту говорљивост.
Њега за Рашку вежу и многе пријатне успомене, а двојици Рашчана, Станоју Саковићу, молеру, и Јордану Крстовићу посвећује ове приче.
У Власову, 29. јула 1969 https://poglediiskosa.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4/

ЛеЗ 0003103 Велики песник Рашке / Драгомир БРАЈКОВИЋ. – Милисав Савић: БУГАРСКА БАРАКА, »Видици«, Београд 69.
https://poglediiskosa.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4/%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%80%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%B5-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%BE%D0%B2/
ЛеЗ 0003104 ПОСВЕЋЕЊЕ У “УКЛЕТОГ” ПЕСНИКА. – Можда је ту неки процеп, процеп за улаз у онострано?… Пробој зида друге равни?
Овај рад о песнику Лукићу доживљавам као неки поетички природни
наставак мога релативног познавања поетике песника Мирослава Лукића и посебно поетике његове апокалипсе – Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године. Мада у неком смислу ширине и дубине, апокалипса је нешто шире и од индивидуалне апокалипсе Лукићеве и песника уопште у његовој визији; мртвих песника који су, пак, ето, можда из света постапокалиптичног. Из света крајњих свођења рачуна; дакле, из есхатолошког. Било како било, овај рад употпуњује поетичку слику о Лукићу и то са у неком смислу сродним песницима (и нашим и светским) и по њиховом поетском програму, манифесту са мотивима о општим сликама света, па и донекле мистичног. Белетристичко – лирско у интеракцији песника, својеврсних “уклетих”, песника који “играју између лудила и смрти”. Песник Лукић пева у песми “АРС ЛОНГА, ВИТА БРЕВИС”:
“Поворке мртвих песника
распршиле су моје заблуде
и помогле ми да ступим на прави пут.
И један коњ, коњ из снова, или из детињства
добар коњ који потрчи чак и на сенку бича.
Добри песници су мртви
и њима нудим своју песму”
“…Тишина је предвече напета и плодна”
(“Каталог осујећеног песника”)
“Вечни реализам” и Лукић, и “проклети” песници кроз векове. Да,
Лукићева Тишина.
Овај мој рад је пројекција стихова наведне песме “АРС ЛОНГА,
ВИТА БРЕВИС”. Али, по логици индивидуалне апокалипсе, о којој сам
написао неколико страна у књизи “Сфера последње мистике”, овај мој рад је
свесно – несвесна пројекција и мојих индивидуалних тама тела и духа – душе.
Исто се може узети да је у томе што сам изабрао да пишем о “Фаталном
ортодоксном Ускрсу 1999. године” избор моје индивидуалне апокалипсе,
пројекција телесно – духовног. Чињеница је да сам и не слутећи, после писања
рада “Сфера последње мистике” имао две операције, говори о несвесној
индивидуалној апокалипси, о њеној пројекцији.
(…) Миодраг МРКИЋ https://poglediiskosa.wordpress.com/%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B8-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%B8%D0%B7-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%83-%E2%80%9C%D1%83%D0%BA%D0%BB%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3%E2%80%9D-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0/

ЛеЗ 0003105 ПИСМО ИЗ БУДУЋНОСТИ, ГРОБА. – Песма од 60 катрена (из романа Дневник за Сенковића, друго допуњено издање, 2002). Рима је укрштена (1- 3, 2 -4). Али, овде песник није доследан у римовању. Од десетерца до осамнаестерца (неједнаки број слогова). Могли бисмо комотно
рећи да је ова песма, поема, манифест поема. Веома је богата манифест
мотивима. Она ми даје идеју, мада су ми и ранији фрагменти и целе песме
говориле да бих ја, или песник Лукић, могли саставити неку манифест поему
Лукићеву; Лукићев L’art poetique попут чувене поетике Николе
Боалоа.Но вратимо се “тачкама” подтемама овог манифеста у коме су
згуснути поетички ставови песника Лукића. Поема са ставовима у којима се
налазе поетичке синтезе и о мистици песниковој, и о његовом односу према
традицији, и критика – постојећег стања у друштву и у књижевности. Читалац
вероватно примећује да се трудим да уопштим, да дам скицу бујне поетичке
материје, да се не бих расплинуо. Има романа дугих о којима не бих био у
стању да напишем десетак страна. Можда смо презасићени причама о љубави,
о моћи љубави. Нарочито код тривијалних писаца. У серијама, код обичног
света, у коњуктурној употреби, у спрези са режимима и са црквом, вером,
манипулише се са љубављу. Заиста најкомпромитованија реч и ствар. Кипти
од мржње у свету и код нас и осећања варијанти мржњи. Ето, дође ми да
оснујем Институт за мржњу… Лукић условљава љубав:
Живот и судбина могу бити дивни
ако су љубављу несебичном и разумом испуњени.
Важно је да Лукић показује лирски трезвену резервисаност према
љубави, централној речи у хришћанству, “јер Бог се љубав зове”.
https://poglediiskosa.wordpress.com/%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B8-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%B8%D0%B7-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D0%B8%D0%B7-%D0%B1%D1%83%D0%B4%D1%83%D1%9B%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B0/
ЛеЗ 0003106 Закључне варијације (оригиналност Лукићевог мистицизма) – Већ се зна о извесној блискости уметности, религије и мистике.
Ђачко је знање о синкретизму. Уз рад и религију… Тај дух – душа
синкретизма изгледа вечно траје. Потврђују то песници света. Тај дух се види
и у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА Мирослава Лукића. Види се на нивоу
самобитка, тубитка и небитка. Лукићев мистицизам и религиозност су извесни
еклектицизам који подразумева пре свега најважнију ствар – оригиналност
Лукићевог мистицизма. Осветљавање простора, пејсажа Лукићевог доживљаја
паралелног, метафизичког. Треба и овде да поновим да ја мислим да је
метафизика исто физика која још није освојена. Нешто што је јуче било
метафизика данас је физика. Као оцењивач уочавам да и Лукић то уочава, али
Лукић у свом доживљавању не прави механичку разлику између две свести –
уметничког, песничког и религиозног, мистичног. Још се примећује
еклектичност код песника: хришћанско, али и са мало народне религије. Ту
еклектичност сматрам за природну и мотивисану самобитком песника, и
тубитком ( степеном развитка и специфичним условима), и наравно
немогућношћу сазнања Апсолута, Небитка, Есенције…, или да узмем скоро
синоним тим појмовима Лукићев појам Тишина. Иначе тишину употребљава
систематски, мотивисано. Тишину која је у апокалипси Лукићевој мутирала у
тишину – еквивалент, синоним Апсолута (скоро тако).
Лукићево оспољавање божанских правила, принципа, пре
свега принципа његове мистике, није баш прерасло у чврст систем,
доктрину, попут великих мистичара и носилаца небеских религија
https://poglediiskosa.wordpress.com/%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B8-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%B8%D0%B7-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0/%D0%B7%D0%B0%D0%BA%D1%99%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B5-%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%BB%D1%83/
ЛеЗ 0003107 Закључне варијације / Миодраг Мркић – Сва блаженства Вечности, Празнине, Тишине, Есенције, Апсолута,
Ништа, Ништавила, Небића… Дао би, изгледа песник Лукић пре свих нас, за
тренутке негде у пустим пустарама Земље уз звуке музике. То је људско.
Ништавило, Празнина, Тишина, Апсолут… је туђе… Самоодбрана, варка…
Песник се брани песмама, па и апокалипсом. Тако потребна одбрана. Можда
материјализација омета мистички доживљај Празнине, Тишине… Тамно –
плава свитања можда могу донекле приближити, материјализовати,
подметнути реалитет мистичне Празнине, Тишине, Ништавила… Можда баш
она свитања, она природа североисточне Србије коју опева песник?
Треба рећи да при пуној свести (ако се тако уопште може рећи, када
су у питању ноуменони, трансцеденција) говорим, мада знам, да нема
апсолутне синонимије, а поготову када су у питању “синоними” : Биће,
Не(биће), Празнина, Апсолут, Есенција, Ништавило… Па и Лукићева
Тишина.
https://poglediiskosa.wordpress.com/%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B8-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%B8%D0%B7-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0/%D0%B7%D0%B0%D0%BA%D1%99%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B5-%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3-%D0%BC%D1%80%D0%BA%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0003108 Дијалог са мртвим песницима – (одломци)
****
Дијалог неколико песника прошлих времена са песником
ПЕСАМА ИЗ РОМАНА, као и сам дијалог мртвих са Лукићем,
схватам као дијалог песника са самим собом, са својим двојником. Није лако
допрети до себе самога; допрети у таме сржи вида Апсолута који се зове
песник – “уклети” песник… Склопити уговор са собом ради себе, за себе,
јаства, за ЈА. Склопити уговор ЈА -ЈА. “Истина је једна”. Избрисати границе
између сна и јаве, ирационалног и свесног. Променити код Апсолута.
Поноћ. Песник је сам. Мансарда…Компјутер… Поноћ је време
духова, привиђења. Песник је сањив. Песник чита стихове из “Горског
вијенца” и не зна да ли су његови. Чашицом домаће разблажује гнев и храбри
мисао. Да ли он, Мирослав Лукић, то сам себи говори:
“Ја сам више у царству духовах,
Иако ми јошт тијело душу
задржаје и крије у себи
као пламен пештера”.
Дух Хамлетовог оца… Фауст… Маестро и Маргарита… дух
вампира и вештица… привиђења из света североисточне Србије.
Дух и духови… Стари и нови
https://poglediiskosa.wordpress.com/%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B8-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%B8%D0%B7-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%B0-%D0%BC%D1%80%D1%82%D0%B2%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0/
ЛеЗ 0003109 „Капија прекопута“ и „Каталог осујећеног песника“ – (одломци из огледа и тумачења)
КАПИЈА ПРЕКОПУТА. (Капија заборава). (….) Ова песма даје слику психологије стварања. Можда мирис Марсела Пруста, ако бисмо били злуради и тражили утицај (који ја иначе не признајем код креативаца , – и не само ја). “Тај мирис је отворио ново поље”. Не ради се само о чулу мириса, постоје и друга чула; постоје и нијансе са којима Лукић суверено оперише: “И ништа више? Титрај листова, сени”. Да, наставља Лукић: “Како отворити кутију заборава?” ; лаке, течне, женске риме, природне, али делују као арматура. Можда га и оне воде “у искуства неизрецива”? У преображење?
Како отворити капију заборава?
Јасноћу јаснију од зрачних снова?
Оно чега одавно нема?Пустоловни
свет вртова иза брава гвоздених?
Помаже ли зумбул, мирис зумбула,
шебој, калауз сећања, расковник?
Иако иде лако, пут до “тог царства” :
Кључ тог добро утврђеног царства,
као да је бачен у најдубљи вир
(у сујеверје).На дно језера пећинског
(у неописив мир дугих поподнева).

Свеједно је шта је у том царству – жена, девојка, љубав… ; пут
песничког сазнања је, као што је дат у наведеним стиховима. Кажем свеједно што је загонетка кућа, птицолики дечак… Предмет сазнања није важан бар у овом тренутку. Овде истичемо поступак доласка до песничке истине
https://poglediiskosa.wordpress.com/%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B8-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%B8%D0%B7-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0/%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B0-%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%B3-%D0%BE%D1%81%D1%83%D1%98%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D0%BD/
ЛеЗ 0003110 Огледи: Песме из романа – Миодраг Мркић
СЕНКЕ ТИШИНЕ
Огледи о поетичкој драми
“ПЕСАМА ИЗ РОМАНА”
Мирослава Лукића
Овај песник не одређује себи правила како да пише. Он пише из
логике срца, истине, да не ширимо тему. И, природно, ако је тако, онда се
сигурно, поетички системи стварају сами, из жаришта духа – душе песника.
То показује и овај наш рад.
Савршенство је у несавршености.
Савршенство је у крајњем – шематизам, артизам, естетизам,
формализам.
Све су то, као негативне категорије, далеко од Лукића, од његове
поезије, у књизи ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА*. Нема шематизма, ни пуког
лартпурлартизма, ни пуке утилитарности, срачунатости. Има креативног духа
– душе песника Лукића.
Спонтана поетска доктрина које је песник свестан или несвестан…
Миодраг МРКИЋ
___________________
Издавач:Институт за поезију у оснивању . НЕШИЋЕВА СПОМЕНИЦА
Едиција ЦАРСКИ РЕЗ. Оснивач Саватије Иг. Митровић (1939 – 2001)
ЖИВОЈИН НЕШИЋ (1950 – 2003). Годишњи помен, децембар 2004
* Друго издање. Репринт. Београд, 2006
Књиге излазе као библиофилска издања. Могу се поручити директно од писца, по повлашћеној цени… 180, 00 дин. Видети детаљније на Веб сајту Заветина
https://poglediiskosa.wordpress.com/%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B8-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%B8%D0%B7-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0/
ЛеЗ 0003111 КАКВЕ КЊИГЕ ПИШИТЕ ФЛАЈЕРЕ / Радивој Шајтинац
WebRep
Overall rating
This site has no rating
(not enough votes)
ПАЖЊА
Ако у глави, у души, при себи и у себи
А тек у фолдеру ,це де-у, у ес бе-у
Поседујете рукопис песама
Будите свесни да је то ко да поседујете ако не
Мртворођенче из контејнера оно паковање хероина
Узалуд се дрско и јавно обраћате потенцијалним
стрвинарско издавачким хигијеничарима
или дилерима
ако вас не елиминушу већ у кући са радним столом
онда ће то учинити по принципу
полагане смрти….
https://poglediiskosa.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0%D1%9A%D0%B0/%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%B2%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B5-%D0%BF%D0%B8%D1%88%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D1%84%D0%BB%D0%B0%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98-%D1%88%D0%B0/
ЛеЗ 0003112 Novo otkriće stvarnosti i savremena srpska proza – Ne želim da vršim rekapitulaciju svih događaja koji su poslednjih godina zapljusnuli prljavom vodom naš nekadašnji bastion socijalističke sreće, bratstva i jedinstva i neponovljivog osećanja besmrtnosti koje paradoksalno proizvodi svaki dobro opremljeni logor: tumaranje između žica u relativnoj sitosti naposletku u vama izaziva osećaj da spoljni svet i ne postoji i da ćete i sami večno trajati budući da ste imali sreću da ne završite u nekoj od peći koncentracionih logora ili da se ne smrznete negde u Sibiru. Molim da mi oprostite što se služim jednom, čini se, sasvim potrošenom metaforom kao što je logor, ali ovo osećanje logorske besmrtnosti kod nas je i dalje prisutno, na žalost. Iz ovog osećanja rađa se osećanje bezgranične odanosti prema upravi logora, a ljubav prema komandantu logora vam zamenjuje sve ostale ljubavi. Rasturanje jednog ovakvog, humanog logora, bez obzira da li je obavljeno iz topovske kanonade i snajperske hice ili je rešeno prostim otvaranjem logorskih kapija (lično mislim da je kod nas bilo mogućno drugo rešenje ali su komandanti logora shvatili da bi se u tom slučaju pomešali sa logorašima i od njihovih privilegija ne bi ostalo ništa) uvek ostavlja kao posledicu izbezumljeni živalj koji u velikoj većini pokušava da se na svaki način ponovo domogne logorskog utočišta i zatvori za sobom kapije.
To je danas naš bazični položaj; odbijamo iskustvo slobode koja je do skora bila u isključivom vlasništvu disidenata i koji su, na sličan način, izgubljeni, jer im nije više jasna njihova lična pozicija u odnosu na novog, eventualnog protivnika, a ni sloboda samа…
Preuzeto iz najnovije knjige Ljiljana Đurđić: NEK SVET CRKNE: Eseji, Požarevac, Edicija Braničevo, 2012 (Biblioteka AB OVO, knj. 21). – 185 str.; 21 cm. str.: 142-145
https://poglediiskosa.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0%D1%9A%D0%B0/novo-otkrice-stvarnosti-i-savremena-srpska-proza/
ЛеЗ 0003113 AMANET AMATER / Radivoj Šajtinac https://poglediiskosa.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0%D1%9A%D0%B0/amanet-amater-radivoj-sajtinac/
ЛеЗ 0003114 ИЗРАВНАЊА. Исидора Секулић Из МОЛИТВЕ У МАЛОЈ ТОПЧИДЕРСКОЈ ЦРКВИ
I
Боже, помози ми и данас. Као река сам, Голсподе, кроз коју је прошао вихор с ударцима и срџбама, с рукама и метлама. Сва је вода покривена мутном пеном, све се са дна дигло, с пеном се ваља оно што иначе лежи дубоко на дну реке. По мени то, Господе, јури мутна пена! и у пени цело моје дно! и ево ништа нећу да скријем од људи, ако ко хоће да застане и погледа талог. А од Тебе, Боже, ништа и не могу скрити. И нисам скривала. Ти си слушао врелче исповести, и Ти си ми утешно говорио: да земља није небо. Што бих желела сада, то је да се дно не в рати на дно. Можеш ли ми ту помоћи, Господе? Али куда и како да склоним оно што примих, бех, познах, чврсто научих, чега се сећам, што не могу заборавити? Талог мој сам ја, Господе!И кад пена искипи, талог ће се опет спустити у мене. До смрти га морам носити. Као река је човек, Боже: без дна и муља не постоји… Господе, учини да вихори понекад брже мину. Утишај ветар, прекриј небо непомичним облацима, дај ноћ миорну и дугу, да се одморим, Боже мој! https://poglediiskosa.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0%D1%9A%D0%B0/
ЛеЗ 0003115 Скоро један век / Душан Стојковић – Списак антологија српске поезије Душан Стојковић: Скоро један век :1911- 2009. https://poglediiskosa.wordpress.com/o/%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%80%D0%BE-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%B2%D0%B5%D0%BA/

ЛеЗ 0003116 Ћошкасте антологије Душана Стојковића
https://poglediiskosa.wordpress.com/o/%D1%9B%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B5-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8/
ЛеЗ 0003117 Антологије и лустрација. Овде ће бити стална трибина за разговор на тему „за“ и „против“ на две нерашчишћене теме – квалитет антологијског приказивања српске књижевности 20. века, и књижевна лустрација. Сви заинтересовани могу се сматрати од овог тренутка позваним да шаљу своје радове на адресу управника, Белатукадруза belatukadruz@gmail.com
https://poglediiskosa.wordpress.com/o/
ЛеЗ 0003118 „МОРАВСКА БИБЛИЈА“ ЗА ПОТОМСТВО – НОВА КЊИГА МИРОСЛАВА ДИМИТРИЈЕВИЋА: „ДРЕВНА ПАМЕТАРНИЦА ЗЕМЉЕ И НАРОДА МОРАВЕ“ . –
http://severci.blogspot.rs/2015/09/blog-post_26.html
ЛеЗ 0003119 ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ДОЦНИЈЕ. извод из бележнице (Бележница бр. 109) – … Болести, смрти, губици, акценти судбине – нека су врста кошмара кога се тешко ослобађају они који надживљују. Понекад ми дође да поново запалим цигарету, као пре тридесет година.
Пре тридесет година ушао сам у вагон Розанова, полетео, летео, летео, не знајући како ће се то путовање завршити, не размишљајући о томе. Слутио сам тада да је болест последица бесмисленог живота. Камен у бубрегу не настаје таложењем песка, већ дејством неких необјашњивих унутрашњих импулса радирања, промашених илузија, чекања Годоа… (26. 09. 2015. 18: 44 ч.
https://sites.google.com/site/trubaodjek/mrtvi-jos-cemo-mreti/tridesetgodinadocnije

(ЗАГОНЕТНА ИСТОРИЈА) ЛеЗ 0003120 ПОНОР ИСТОРИЈЕ . ИСТОРИЈА ЈЕ ПОНОР * / Радомир Батуран
(извод из Главе двадесет девете, управо објављеног романа Кустос Мезезија, Београд, 2015, стр. 201 – 204)

(……) Нико ни да спомене да и Срби у Босни бране, имају право да бране, себе, своју чељад, своје куће и преко шездесет посто своје земље у Босни и Херцеговини! Упркос свему, Срби достојно стоје уз своју нацију, веру и културу, иако њихову духовну културну баштину немилосрдно данас дробе неколико околних држава. Међутим, ни то насиље „демократском Западу“ не смета.
Сви смо ми у Босни запјевали ону, мало измењену, севдалинку „Босно моја, лијепа, крвава“ … Не! нисам погријешио; никада више Босна неће бити „лијепа, гиздава“. Ови нараштаји опоганише је за свагда. Опогани поган погана Босну…
Ау! Шта 6и са мном и с тобом, Кустосе, у овом поганом рату? До сада сам знао да су се, од свих народа на Балкану, само Цинцари претворили у Србе, а,ево тек сад сазнајем да то чине и наши Јермени, судећи према мом кустосу Мезезији. Љуби он и богумиле и Србе православне већма него ја, наречени чатац његов Богумил Копиловић. Иако сам именом Богумил и крштењем православац, не волим ни ракете са Пала, ни зоље са Мојмила, ни хаубице ни са Хума, ни са Ковача. Убице не знају ни за вјеру ни за нацију, а некмоли за човјека и његову православне душу. Ено, урнебесају опет… Мораћемо, мој Кустосе, опет у „патаренски“ саркофаг…
Историје свих цивилизација, и уз сва сазнања да их пишу победници, трагичне су и крваве, фамозне и лажне толико да обеспокојавају мислећег човека. Као археолог, кустос Мезезија је сав свој радни век провео на проучавању материјалних трагова минулих цивилизација на босанскохерцеговачкој земљи. Одавно је историју китио епитетом „фамозна“ јер се храни људском крвљу и месом, а људи се и даље позивају на њу и, мање или више, с поносом хрле у њу до скончања. Они је стварају и заборављају, а она се не да једном за свагда створити нити једном за свагда заборавити. Понире и извире као понорница: сручи једну цивилизацију у понор, кркља у подземним амбисима, ледени у дубинама ове несрећне земље, крвљу натопљене и костима напуњене, да опет негде зажубори весело умилним извором, често и сазвучјем више извора, понегдје само злослутним виром, другде прелепим горским оком,
http://alternativnaistorija.blogspot.rs/2015/09/blog-post.html
ЛеЗ 0003121 НОВИБУСУР – Новине будућности „Сурбита“ : (00372)
http://bibliotekez.blogspot.rs/2015/09/00372.html
ЛеЗ 0003122 Степски бизон из доба плеистоцена . – ИЗ таме праисторије, у селу Рељинци под Рудником, 300 метара од Ибарске магистрале, изненада је „изронио“ необичан, драгоцен налаз – део рога огромне животиње. Мештанима засеока Ђоковићи и Даниловићи, на пределу уз поток Риџинац испрва нико није знао да објасни, којој животињи је то било оружје и украс. Кљова мамута? „Сабља“ големе звери…? Чуђењу никако краја кад је само део рога оволики, и дебео, колико ли је било то створење?!
Овај остатак далеке прошлости живота на Земљи нашао је Драгослав Пантић (61), из Рељинаца.
http://zavetineabovo.blogspot.rs/2015/09/blog-post_27.html
ЛеЗ 0003123 Сајам књига у знаку русије. – ЈУБИЛАРНИ, 60. Међународни београдски сајам књига биће отворен у недељу, 25. октобра, и трајаће до 1. новембра, под слоганом „Шта би било да није било“, саопштили су организатори у петак у Скупштини града.
Своје књиге представиће више од 450 излагача из Србије и иностранства, а овогодишње издање Сајма обележиће Русија, њена култура, књижевност и писци, у улози почасног госта
http://simbolzavetina.blogspot.rs/2015/09/blog-post_27.html
ЛеЗ 0003124 Сада, јавно и без стида, појединачни и групни интерес побеђују сваки други.
– СВОЈИМ положајем, природним богатствима и лепотама, Србија је испред многих земаља у које се Срби исељавају. Оно што је њен проблем јесте што ми нисмо свесни потенцијала своје земље и што се не трудимо да отклонимо оно што је главни проблем и мана – одсуство реда, а то значи закона који важи за све. Као и дуготрајног уверења државних чиновника и свих из јавних сектора да народ постоји због њих, а не они због народа.Из засеока Драјић код Бајине Баште успео је да стигне до Аустралије, где је био наш амбасадор. У међувремену, бавио се разним пословима, био и министар вера, а већ неколико година је управник Андрићеве задужбине. Као писац огласио се још у ђачким данима и после тога објавио
http://avatarplusultra.blogspot.rs/2015/09/blog-post_27.html

ЛеЗ 0003125 Родна кућа Св. Саве нестала у корову. – НИЈЕ Дежева обично село, овде је Стефан Немања стварао прву српску државу, у овој долини били су његови двори и саборна црква, овдашњим стазама ходали су његови синови Вукан и Стефан Првовенчани, у засеоку Мишчићи, недалеко од Петрове цркве и Ђурђевих ступова, рођен је Свети Сава, овде су расли и други велики Немањићи: Радослав, Владислав, Урош, Драгутин и Милутин… Из Дежевске долине у свет су кренула два српска цара – Душан Силни и Урош Нејаки и више српских краљева… Задрхтим кад помислим ко је све ходао овом светом земљом и запитам се да ли смо ми данас достојни наследници тих великих Срба.
Овако, за “Новости”, говори професор и публициста Мирко Поповац из Дежеве код Новог Пазара, родног села Светог Саве, питајући се зашто се надлежни односе недостојно према својој постојбини и својој најславнијој историји. На питања и зашто су Савина родна кућа и Немањина саборна црква у корову, односно зашто се у Дежеви, где су сваки камен и сваки бусен земље – историја, годинама ништа не истражује и не гради, Поповац нема одговора. Тужно је, вели и што српски основци и средњошколци на екскурзије иду у Грчку и Турску, а заобилазе постојбину Стефана Немање и Светог Саве…
http://dalekoodsunca.blogspot.rs/2015/09/blog-post_27.html
ЛеЗ 0003126 НАД АТОНОМ ЗНАК ПИТАЊА / Драган Борисављевић
… Чему служе та скитања српског рода
Кроз векове преко гора и свих вода
Да л спасење роду своме својој нади
Србин може сам да нађе тек у бради

Кад рукама и књигама преда главу
Тиховањем молитвама и у посту
Покушава да призове златну славу
Царства древног што се тако жално осу
http://bermetiardelija.blogspot.rs/2015/09/blog-post_28.html
ЛеЗ 0003127 ПОСЛЕДЊЕ БОЈНО ПОЉЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА. СНЕГОВИ МИЏОРА. РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ
ПОСЛЕДЊЕ БОЈНО ПОЉЕ

Чист папир је једино бојно поље које је још преостало, перо
једино активно бојно копље, а једино јунаштво оно које се показује
на празном листу хартије. Зато су и највећи данашњи јунаци они
песници који своју храброст показују на том пољу с тим оружјем.
Стојан Богдановић је један од неустрашивих јунака који
излазе на то поље и окомоћеном руком се лаћају тог оружја, пишући
и певајући без мане и страха о чему хоће и како хоће. Таква слобода
постаје поезија сама по себи, као што сведочи ова најновија зиданица
од цигли-речи.
Матија БЕЋКОВИЋ
http://bermetiardelija.blogspot.rs/2015/09/blog-post_53.html
ЛеЗ 0003128 Чукаручки рукавац: Муљ блокирао чамце
http://zavetineabovo.blogspot.rs/2015/09/blog-post_28.html
ЛеЗ 0003129 ДВЕ ПЕСМЕ / Милица Краљ
УНУТРАШЊИ ЗАПИС

Јер
Ковиље пред птичјим кљуновима се просу
Сунце згасну: унатрашке лете зебе и сове
Магла испушта уходине ноћне гласе
Јер
Сплетеним невенцветом не дотакнув росу
Некрштено мртво чедашце незборив зове
И вражак с рошчићима згрушану крв пасе
Јер
Пределом промилеле зелентравчице
Налегне опрезно хитра ножица јеленка
Са испуштене се снизи везиљине жице

Обноћ гредући узгредна одбегла сенка
http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/2015/09/blog-post_28.html
ЛеЗ 0003130 ПЕТ ПЕСАМА ВЛАДЕ УРОШЕВИЋА
ПОСТОЈАЊА

Ја постојим у љусци једног кристала
који сања десет милиона година да постане птица
Постојим у дубинама једног океана
који забрањује својим рибама да излазе на површину
да не би одали тајну коју чува цео свој век
Постојим у мирису једног цвета
који онима који га миришу
прича о животу који су живели пре рођења
Али овај који пише ово нисам ја:
има превише других људи
у овим речима које пише моја рука
http://fabrikamaslacakla.blogspot.rs/2015/09/blog-post_71.html
ЛеЗ 0003131 ‘Мајданпек’ исплатио плате у злату! – ПОСЛОВОДСТВО индустрије прераде метала (ИПМ) Мајданпек обезбедило је око осам килограма златног накита којим су платили пет заосталих примања за 315 радника овог предузећа, у коме послују „Златара Мајданпек“ и „Мегапласт“. Радници су добили у замену за плате између 20 и 25 грама накита, који су одмах продали, а највећи део потрошили на плаћање нагомиланих комуналија.
– У златари радимо и муж и ја 32 године – казује Снежана Јовановић. – Ја сам добила 31 грам, а супруг 36,5 грама накита у замену за пет плата. Један део злата смо продали дилерима на црно по цени од 30 евра за грам, и тим новцем покрили нагомилане рачуне за струју, воду, грејање… Памтим времена када је Златара „Мајданпек“ била светски позната фабрика. Сећам се када сам примила прву плату, одвела сам цело друштво на море, где смо провели месец дана и упркос огромном труду нисам успела да потрошим сав новац. Данас сам дошла у ситуацију да једва школујем децу
http://avatarplusultra.blogspot.rs/2015/09/blog-post_29.html
ЛеЗ 0003132 Мемоари Филипа Христића. – За Христићеве успомене знали су многи његови савременици, који су га с муком наговорили да их напише, а онда их никада нису објавили. Тако је за јавност остала тајна и непосредно сведочанство о наручиоцима убиства кнеза Михаила Обреновића, али и каснијих преврата, пучева и револуција. Та историјска грешка је исправљена прошле недеље кад су „Успомене“ Филипа Христића, које је приредила др Јелена Пауновић Штерменски, објављене у издању „Службеног гласника“. Христић је овим делом потоњим генерацима завештао „нацртану“ мапу интереса и метода великих сила на Балкану које се до данас нису промениле
http://carskirez.blogspot.rs/2015/09/blog-post_29.html
ЛеЗ 0003133 Граница Мисије, илити „Вјерују“ / Б. Тукадруз – Написао сам својевремено : Европа појма нема шта је у ствари данашња Србија. Хоће ли сазнати данас, сутра или прекосутра, на основу преведених дела српских књижевника – оних наметнутих и понајближе партијама на власти? За име Бога, кога све не преводе! И кога све никада и никако неће преводити, него ће настојати да држе у гету малих тиража – фаворизовани новопартијски писци, новодемократске бирократе?Неки одлични српски писци су осуђени на ЛАС ВИЛАЈЕТ (у преводу са турског – анонимна хроника), како несналажењем државе у којој живе, помагањем институционалне игноранције, тако и несрећом српске емиграције, како оне после другог светског рата, тако и оне из шесдесетих, или осамдесетих
https://novinebuducnosti.wordpress.com/2013/04/19/%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D1%98%D0%B5%D1%80%D1%83%D1%98%D1%83/

ЛеЗ 0003134 Ко ће моћи да публикује овде? – На првом месту – заточници бездане књижевности (ма шта то значило!).
То јест они аутори који себе нису издали и који су већ платили високу цену.
Просто то мора да се каже на почетку, да не би било забуна. Неспоразума. Писци бирократске књижевности и сви издајници – бездане књижевности, нека не гаје илузије више. Овде се опраштамо са њима. Заувек.
_________ Дакле, овде је кућа фатаморгана и пошасти, нека врста „когито клуба“ (ако није претерано рећи). Станица, са које возови крећу ваздушним колосецима према мостовима немогућим…
https://novinebuducnosti.wordpress.com/2013/04/19/%D0%BA%D0%BE-%D1%9B%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D1%9B%D0%B8-%D0%B4%D0%B0-%D0%BF%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D1%83%D1%98%D0%B5-%D0%BE%D0%B2%D0%B4%D0%B5/
ЛеЗ 0003135 Мркићева препорука – «Зар вам се не чини да се ове речи Бранка Лазаревића (објављене у ч. “Посебна породична заветина”, бр. 3-4/ 2007, на 92 стр.:” ….Није посипао главу пепелом, нити ничице падао пред неким митом. Био је добар Србин, али никад шовен. И увек поштен, остварен, искрен. Он просто није умео да се претвара и да ма и уметнички лаже. На друму му је било све што му је на уму…”) могу односити и на Мирослава Лукића, као критичара? Боље је бити “заклан” од таквих критичара (какав је Скерлић), но бити дизан у небеса и хваљен од критичара/одаџија! / И ово вели Лазаревић за Скерлића: “Умео је да засуче рукаве и, место пером, камом да пише. Он је просто заклао неколико писаца, а неке је добро тако пропустио кроз шибу, да је жалосно видети их у његовом изразу…” И као што је, по Бранку Лазаревићу, Скерлић првенствено био скерлићевац, исто то можемо рећи и за Лукића, да је он првенствено лукићевац…»
https://novinebuducnosti.wordpress.com/2013/05/15/%D0%BC%D1%80%D0%BA%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%B0/

ЛеЗ 0003136 Hors commerce – Nije na prodaju / Jorgos Seferis – Voleo bih (i to želim iz sve snage) da jednom dospem do duševnog mira životom ispunjenog, koji se zadovoljava, pokreće i hrani bezgraničnom ljudskom patnjom. Do tada ću još mnogo toga proći i đavo će me te-rati da skačem nad vatrom. Ali, zašto je ruka koja drži voljeno rame tako mirna? Zar čovek ne može da postane u nekim momentima, najboljim, kao ova ruka u kojoj se nalazi sav bol tela, bolesti, i smrt u krvi koja je oživljava, a ipak, i pored toga, ume da se kreće jednostavno, bez ponosa i obesti, da poveže, da pruži svu nežnost, da oseti šta joj daju, šta mogu da joj pruže. Zeleo bih da jednom spoznaš radost koja biva sve pouzdanija i pouzdanija kako se lagano koračajući približava korenu, gde sve grane duše postaju jedna. Ponekad ovu radost vidim na velikoj udaljenosti, poput niza čempresa kraj kojih se jedne večeri počela igrati mala kineska princeza. Možda će na kraju preostati jedan san ili neki mrtav vrabac. Više mi se, ipak, sviđa to nego da ostane jedna lavlja koža koju tresu svakog petka na terasi.
Izvor: Jorgos Seferis: DANI, Clio,, 1997
https://novinebuducnosti.wordpress.com/2013/06/30/hors-commerce-nije-na-prodaju-jorgos-seferis/
ЛеЗ 0003137 Чишћење библиотеке / Бела Тукадруз. – Чишћење помоћне просторије, оставе за годишта књижевних часописа.
17. јул је 2013. Дошао сам до двоброја београдске „Књижевности“, 5-6/1981. годину.
Темат: КЊИЖЕВНИЦИ О ТИТУ (894). Темат : МЛАДА СРПСКа КРИТИКА (905). Данило Киш: Енциклопедија мртвих (934), итд.
Уредништво часописа: Вук Крњевић, главни и одговорни уредник, Звонимир Костић, оперативни уредник, Радослав Братић, Љубиша Јеремић, Мирослав Максимовић, Душан Матић (уоквирен, значи преминуо), Радивоје Микић, Воја Чолановић и Петар Џаџић.
https://novinebuducnosti.wordpress.com/2013/07/17/%D1%87%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B5-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/
ЛеЗ 0003138 УВОД У РАЗМИШЉАЊА О КРИТИЦИ / Душан Т. Стојановић – Значај и право стање књижевне критике исцрпљују се поставком: није ли књижевна критика узалудан посао; ко и зашто чита критику. При том, ни мало није важно каква је она: стручна, новинска, аналитичка, полемичка, нападачка, бранилачка, ниподаштавајућа, незналачка, конзервативна, марксистички оријентисана, авангардна, феноменолошки или структуралисгички усмерена, површна, политички или морализаторски обојена итд. Ситуација је до те мере озбиљна да се у истој равни налазе и млад стваралац и критичар великоог реномеа, признат п познат одавна. / Без обзира о каквом је листу реч, дневном, недељном, или месечном, истраживања су показала да се читаочево интересовање исцрпљује сазнањем да му је ствар позната. Најчешће, он се сасвим задовољава обичном и голом ннформацијом шта књига садржи, све друто га замара или је изван домена његовог активног интересовања. Тиме се читав проблем потребе и значаја критике сужава само на оне који су за њу непосредно заинтересовани — било да се критиком активно баве, било да су лично умешани тиме што се њихове књиге коментаришу. Дакле, настаје модеран парадокс критичке мисли: све се своди на нагодбу између писаца и кри-тичара
https://novinebuducnosti.wordpress.com/2013/07/25/%D1%83%D0%B2%D0%BE%D0%B4-%D1%83-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BC%D0%B8%D1%88%D1%99%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%BE-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD-%D1%82-%D1%81%D1%82/
ЛеЗ 0003139 „Случај“ СТУДЕНТ / Илија Мољковић. – Настајање и нестајање слободе штампе Перипетије са слободом / Тек када су тежње за слободом зауздане у Београду,
разуздани национализми у читавој земљи могли су да заврте злокобно ратно коло
Сећам се, као и многи други, разних узбудљивих догађаја (барем у томе не оскудевамо). Повише их се тиче личне и јавне слободе. Памћење, међутим, није баш поуздано. Уверио сам се у то и док сам, десетак година, проучавао друштвене покрете и сукобе, пре свега оно што се у нас збивало 1968. године.1 Документи су, дакле, користан и неопходан извор сазнања; свакако, не и једини https://novinebuducnosti.wordpress.com/2013/07/26/%D1%81%D0%BB%D1%83%D1%87%D0%B0%D1%98-%D1%81%D1%82%D1%83%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D1%82-%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BC%D0%BE%D1%99%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
ЛеЗ 0003140 ГУБИТАК КАО ДОБИТАК Предрага Чудића. – Недавно је одштампана, после много година, забрањена и уништена књига песника и сатиричара Предрага Чудића „Људске слабости“. То је леп тренутак за српску културу и књижевност и озбиљна опомена властодршцима свих боја…Пошто је реч о заиста „фантомској“ књизи, која није имала прилику да живи онда када је први пут одштампана, због данашње генерације младих читалаца, позивамо српске књижевне критичаре да пишу о овој књизи, критички наравно…
https://novinebuducnosti.wordpress.com/2013/08/04/gubitak-kao-dobitak-predraga-cudica/
ЛеЗ 0003141 Увод у Први број часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ – ДА ПОДСЕТИМ – ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ „ЗАВЕТИНЕ+“, бр. 1, август 2013. излази уочи Велике Госпође 2013.
НУЛТИ БРОЈ часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ ,појавио се око Спасовдана 2013. године ( када су „Заветине“ напуниле тридесет година). „ЗАВЕТИНЕ+“ је следбеник свих (временом и кризом) угашених часописа „Заветина“ („Уметности махагонија“, „Заветина“, „Дрво живота“, „Трећа Србија“, „Оркестар СУЗ“…), али и „Српског књижевног гласника“ (пре свега, у општој духовној оријентацији и начину финансирања!). Тај НУЛТИ БРОЈ представља неку врсту атака на машту! Часопис има 192 стране уобичајеног формата (наших брошираних часописа), и завршава се овим редовима: „Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ верује у свет који настаје, у оне који долазе …“
НУЛТИ број је – тематски, у целини посвећен „Сазвежђу ЗАВЕТИНА“ на интернету, тј. светској Мрежи. Број је припремио Управник и одговорни уредник Бела Тукадруз, а уредио заменик уредника Александар Лукић.
Од прве до последње странице овог часописа, ко реп паунице, раширио се дух новина српске ренесансе.Стооки дух, васељенских новина будућности…
https://novinebuducnosti.wordpress.com/2013/08/08/%D1%83%D0%B2%D0%BE%D0%B4-%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B8-%D0%B1%D1%80%D0%BE%D1%98-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5/
ЛеЗ 0003142 МИСИЈА…. – МИ¬СИ¬ЈА, КО ЈУ ЈЕ СПРЕ¬ЧА¬ВАО, И СПРЕ¬ЧА¬ВА (ЈОШ УВЕК)?
Из¬да¬ва¬ње ча¬со¬пи¬са, ју¬че и да¬нас (у Бе¬о¬гра¬ду) – сва¬ка¬ко је до¬бар по¬ка¬за¬тељ. Ни¬је ла¬ко. Из ви-ше раз¬ло¬га. Срп¬ски књи¬жев¬ни гла¬сник, на при¬мер, ко¬ји је ство¬рио из¬ве¬сну шко¬лу, си¬стем и иде¬ју, на¬ла¬зио се – пре¬ма ре¬чи¬ма Бран¬ка Ла¬за¬ре¬ви¬ћа – у ма¬лој, пра¬шња¬вој, жу¬тој со¬би¬ци у Ско¬пљан¬ској ули¬ци, са јед¬ном пле¬ха¬ном фу¬ру¬ном, две-три фо¬то¬гра¬фи¬је о зи¬ду, са ра¬фо¬ви¬ма од нео¬бо¬је¬них ча¬мо¬вих да¬са¬ка пу¬них рас¬по¬ре¬ђе¬них све¬за¬ка, са рас¬кли¬ма¬та¬ним и ма¬сти¬лом по¬ка¬па¬ним пи¬са¬ћим сто¬лом, са три про¬зо¬ра ко¬ји ни¬су има¬ли ни за¬сто¬ре, без за¬сто¬ра на по-ду чи¬је су да¬ске шкри¬па¬ле – у тој и та¬квој пра¬шња¬вој со¬би¬ци до ко¬је се до¬пи¬ра¬ло, пр¬во, кроз је¬дан узак ход¬ник не¬рав¬но ци¬гла¬ма по¬пло¬чан, кроз, дру¬го, ма¬ло дво¬ри¬ште са не¬ко¬ли¬ко бед¬них ку¬ћи¬ца са вра¬ти¬ма увек отво¬ре¬ним из ко¬јих се осе¬ћа¬ли ме¬мла и ру¬бље ко¬је се пе¬ре, са¬ги¬њу-ћи се ис¬под ру¬бља ко¬је је ви¬си¬ло на ко¬ноп¬ци¬ма, кроз јед¬ну ру¬пу пу¬ну ком¬пле¬та Гла¬сни-ка и кан¬це¬ла¬ри¬ју ко¬ја је гле¬да¬ла на дво¬ри¬ште – у тој и та¬квој жу¬тој со¬би¬ци чи¬ји су про¬зо¬ри гле¬да¬ли на Ско¬пљан¬ску ули¬цу у ко¬јој ни¬кад ни¬је би¬ло сун¬ца не¬го са¬мо те¬шких ко¬ла ко¬ја су шкри¬па¬ла и ко¬чи¬ја¬ша ко¬ји су се де¬ра¬ли и ту¬кли ко¬ње – ра¬ђа¬ла се, уоб¬ли¬ча¬ва¬ла се, про¬па¬ги¬ра-ла се књи¬жев¬но-умет¬нич¬ка и на¬уч¬на ми¬сао ко¬јој се, по оп¬се¬гу, мо¬же да ста¬ви као упо¬ре¬ђе-ње, са¬мо наш¬ро¬ман¬ти¬зам. Кад Гла¬сник до¬би¬је свог исто¬ри¬ча¬ра иде¬ја (не¬ка са¬мо то не бу¬де ка¬кав би¬о¬граф!), ин¬те¬ли¬гент¬ног и да¬ро¬ви¬тог, ко¬ји ће уме¬ти да га ста¬ви у про¬јек¬ци¬ју, и да из¬вр¬ши по¬ре¬ђе¬ње, и да му на¬ђе пра¬во ме¬сто у пре¬се¬ку на¬ше ми¬сли – ње¬гов ро¬до¬на¬чел¬ник и он има¬ће сре¬ди¬шно ме¬сто у пан¬те¬о¬ну на¬ше ми¬сли.
Бран¬ко Ла¬за¬ре¬вић твр¬ди да је Срп¬ски књи¬жев¬ни гла¬сник глав¬но де¬ло Бог¬да¬на По¬по¬ви¬ћа…
Срп¬ски књи¬жев¬ни гла¬сник – из¬др¬жа¬вао се прет¬пла¬том, без по¬мо¬ћи он¬да¬шње кра¬ље¬ви¬не Ср-би¬је и од¬ре¬ђе¬них ми¬ни¬стар¬ста¬ва. Ра¬ди¬ка¬ли ка¬да су до¬ла¬зи¬ли на власт он¬да по¬ма¬га¬ли су нов-ча¬но дру¬ги ча¬со¬пис то¬га вре¬ме¬на Де¬ло. Као и да¬нас. Ми¬ни¬стар¬ства Ср¬би¬је или ло¬кал¬на са¬мо-у¬пра¬ва фи¬нан¬сиј¬ски пот¬по¬ма¬жу из¬ла¬же¬ње ве¬ћи¬не књи¬жев¬них ча¬со¬пи¬са у Ср¬би¬ји. Ко¬ли¬ко нам је по¬зна¬то је¬ди¬но „Еди¬ци¬ја Заветине“ не до¬би¬ја ни¬ка¬кву фи¬нан¬сиј¬ску пот¬по¬ру за сво¬је ча¬со¬пи-се …
http://zavetinemobarovinstitut.blogspot.rs/2015/09/blog-post_30.html
ЛеЗ 0003143 „Стани, стани Ибар водо“ – Саша Матић
http://odavde.blogspot.rs/2015/09/blog-post_95.html
ЛеЗ 0003144 Шумадинац са Бикавца – Драгиша Недовић, аутор евергрин нумере „У лијепом старом граду Вишеграду“, песму написао далеке1936. године, пошто је упознао девојку Кику
http://odavde.blogspot.rs/2015/09/blog-post_29.html

ЛеЗ 0003145 У ЛИЈЕПОМ СТАРОМ ГРАДУ ВИСЕГРАДУ СА ПЕТОМ СТРОФОМ
http://odavde.blogspot.rs/2015/09/u-lijepom-starom-gradu-visegradu-sa.html
ЛеЗ 0003146 Химзо Половина – У лијепом старом граду Висеграду ( без пете строфе)
http://odavde.blogspot.rs/2015/09/himzo-polovina-u-lijepom-starom-gradu.html
ЛеЗ 0003147 Шта кажете да се убијем сада? (Последње речи настрадалог младића) – НИКО није попио ни кап алколоха, а несрећни Милан (19) није ни торту појео. Седели смо и причали и онда је М. М. отишао мотором до своје куће у суседну махалу Морич да донесе медаље које је освојио на спортским такмичењима, да се похвали пред друштвом. Нисам ни сањала да је испод јакне заденуо пиштољ. Одједном, видим да се сликају са медаљама и пиштољем, сликао се и Милан. Мислила сам да је играчка. Последње Миланове речи су биле: „Шта кажете да се убијем сада?“, а овај дечак што је донео пиштољ у шали му је одговорио: „Немој се убити, убићу те ја догодине“. Нико није знао да је у пиштољу остао метак…
Овако је кобну игру, у којој је настрадао њен комшија Милан Здравковић (19), описала Виолета Милошевић из Равне Горе поред Власотинца. Она је у свом дому приредила скромно рођенданско славље свом најмлађем детету, а несрећни Милан дошао је на колаче и сок, јер се дружио са Виолетином најстаријом ћерком
http://zavetineabovo.blogspot.rs/2015/09/blog-post_30.html
ЛеЗ 0003148 За Нобела имамо писце али немамо воље – СВАКИ појединац, издавач, факултет, односно удружења писаца или институције имају право да, уз образложење, сваке године предложе српског кандидата за Нобелову награду за књижевност. Српска академија наука и уметности ту могућност доследно избегава, иако редовно добија позив из Шведске академије.
По добијању Нобелове награде 1961, Андрић је рекао да је сада готово са словенским писцима, да ће је евентуално дати још неком Русу – и то је то. Није мудри писац много промашио ни у овом. Представници моћне словенске литературе нису се у последњих пола века нагледали медаље са Нобеловим ликом. Освојили су је Шолохов, Солжењицин, Милош, Сајферт, Бродски и Шимборска пре 17 година. Од тада ништа.
Није познато да ли се садашњи српски академици руководе Андрићевим предвиђањем, тек, држе се одлуке да на писмо из Стокхолма не одговарају.
– Нисам сигуран да имамо тај књижевни домет, после генерације Црњанског, Крлеже… Иако се Нобелова награда даје јако значајним писцима, постоје ту и политичке намештаљке, све те награде имају своје позадине и не верујем да имамо моћи да у томе учествујемо – каже за „Новости“ академик Светозар Кољевић.
Чланови Одељења за језик и књижевност САНУ, по речима академика Драгослава Михаиловића, држе се принципа да не предлажу писце ни за домаће награде.
– Ако бисмо учествовали у предлагању за награде у Србији, дошли бисмо до тога да стално предлажемо некога из Одељења. Ко је и како ту одлуку проширио на Нобелову награду, не умем да кажем. Ђаво би га знао да ли је добро или не да имамо кандидата за „Нобела“ – рекао је Михаиловић за наш лист.
Искуство показује да писац који претендује на ову награду мора да буде преведен на велике светске језике да би био релевантан. Академик Милосав Тешић каже за „Новости“ да таквих имамо, и сматра да би Академија уз право и одговорно образложење требало да их предлаже Нобеловом комитету:
– Предлагачи могу да буду и појединци, али ипак је САНУ институција која има највећи углед. Њен предлог, који би сви чланови одељења потписали, деловао би најозбиљније. Потписао бих кандидатуру Миодрага Павловића, Драгослава Михаиловића, Матије Бећковића, Добрице Ћосића, Љубомира Симовића… Имамо озбиљне кандидате, проблем је што
https://novinebuducnosti.wordpress.com/2013/09/20/za-nobela-imamo-pisce-ali-nemamo-volje/
ЛеЗ 0003149 ЖЕНЕ / Мирча Картареску (1956) – ЖЕНЕ
„жене су занимљиве
до 20-те и после 30-те
отприлике 5 испред и 5 иза
који дечак не жели, још док и не зна на шта личи она ствар,
жену од 30 година?
који ћелавко са својих 35-40 не жели несташну девојчицу?
када имаш дебелу, желиш витку, јер жене су занимљиве
нешто испод силуете и нешто изнад –
ако си имао ласцивну, не знам како, пожелиш
стидљиву, да то урадиш при угашеном светлу..
https://novinebuducnosti.wordpress.com/2013/10/10/%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D1%80%D1%87%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%BA%D1%83-1956/
ЛеЗ 0003150 П Р О Г Л А С / Бошко Томашевић – Те институције данас су запоседнуте од стране оних српских културних посленика писане речи чија је културна политика посве анахрона, претставља силазишта духа и не води српску културу Писма савременим цивилизацијским токовима и тековинама.
Неопходно је ове две инстутуције ослободити од претставника конзервативне масе, чија је идеја културе далеко испод савремене епистемè ланаца и путања писања (éцритуре) и исте предати новом, савременом Ствараоцу српске културе, који ће те две институције водити кроз 21. век.
Време је да ове две институције буду другачије мишљене и да оне саме почну другачије да мисле и другачије да пишу, објављујући посве нове знакове савременог писања.
Комесаре романтизма и естетичаре догматског романтизма, дежурне мистичаре, мученике нирване, који се ругају новуму и новим посланствима националне културе ваља склонити у Музеј. Сити смо понављања, обожавања вечности на гробљима и претварања прошлости у блуд.
Са ових простора, потребно је отворити нови пролаз ка култури света и тамо, повезани са општим културним токовима савременог Слова и писања, тражити одговоре за сопствено присуство у њој. Апсолутно модерно, без гусала и дипли у позадини!
Велике мртваце препустимо историји! Оно што је од њих ваљало, одавно је присвојено и искоришћено. Љубав према прошлим Сводовљима, окрутност је анахроних, догматизам охолих, знак самодопадљивости манастирске трулежи. Њихова последња реч написана је са Јованом Дучићем. Једно доба са локалним реквизитаријем крстовâ, владикâ, јектенијâ – све самим стиловима 18. и 19. века – завршено је. Уморни смо од знакова анахронизама у делима Ћосића, Павловића, Симовића, Бећковића, Нога. Та Писма су прошлост, докрајчимо њихову актуелност похрањивањем у библиотеке.

ЛеЗ 0009454   

Advertisements