58

(Азбучник прототипа Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

ЛеЗ 0002901 ПАРОХИЈСКИ ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ / Александар Лукић – БОРБА: Како видите садашњи тренутак српске књижевности?
Александар Лукић: Српска књижевност је исувише парохијална. У свему. И ту чини се нема помоћи. У овом тренутку она подсећа на какву праисторијску животињу којој отказују ноге. Њена издаја је потпуна и дефинитивна. Јер, да подсетим многе су лажи у њој устоличене у двадесетом веку, тачније у другој половини тог века, да се неће скоро отребити од њих. Већина писаца зидала је бункере илузија у њој, подупирући издају. Оно што је пак и било солидно у њеним провинцијским оквирима, Киш, Ковач, Шејка, партизански првоборци „књижевни јаничари“ потрудише се да здушно растргну и униште. Без милости. Тим бешчасницима у српској књижевности нису била потребна истинита дела. Већ књижевна лаж на којој су могли да се гоје и слава која је допирала до шалтера државних благајни. Бедуини српске књижевности нису ни слутили да стварност има другачије лице

ЛеЗ 0002902 Књижевна критика или успомене на 1 – 2. Колекција НОМОКАНОН.1 -2 – Реч је о мојим – првим књижевним критикама, обједињеним и штампаним на једном месту, тј. у Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију, Београд, Заветине, I / 1998, у оквиру споменуте колекције, стр. 254 – 382, великог формата. Заправо, реч је о књигама Метафизика у белом оделу и In continuo, 1. Тај број Алманаха одштампан је у симболичном броју примерака, данас је библиофилски раритет. Обе књиге беху под кровом једног наслова (НЕ)СЕБИЧАН МУЗЕЈ, подупртог вером у критику, речима Настасијевића. Тако почиње та књига књижевних критика, тим речима… Кад се критика доведе у питање, појаве се многи аргументи за и против. Уметности међутим не треба аргумената : млаз који бризга из дубина живота, и бесмисленом иначе, да највише оправдање. То се зна, али је нужно још у почетку подвући.
И још нешто : етика поезије није да се њом неко духовно храни (тешко том) , него да мађијски пробуди зачмале или још непробуђене силе, јер чами дух или спава у многима.

ЛеЗ 0002903 Српско-хрватско питање / Станислав Винавер – СТАНОЈЕ СТАНОЈЕВИЋ.ПРЕД НОВИМ РАТОМ.(ХРВАТСКА ИСТОРИЈА И ХРВАТИ).
Хрвати су пореклом Срби.
То су били Срби који су се много хрвали па их прозваше Хрвати.
После су Хрвати имали своје краљеве. Aли то нису прави краљеви, већ лажни, на силу краљеви, назор краљеви (има и књига: „Назор, хрватски краљеви“). Хрвати су имали и своју културу. У колико је добра, она је српског порекла

ЛеЗ 0002904 Позив на Скупштину / Винавер – Скупштина Удружења Београдских Ватрогасаца одржаће се у уредништву „Књижевног Гласника“ са овим дневним редом:
(1) Несташица воде у Београду као узрок развићу „Модерне“. Референт г. Богдан Поповић.
(2) Резолуција о водоводу.
(3) Одобравање кредита за куповину нових коња за вучу шмркова, пошто је „Мисао“ престала да вуче саку.
(4) Рад са воденим бојама. Референт г. Пашко Вучетић. Улога воде у уметности.
(5) Водњикавост као идеал литературе. Референт г. Марко Цар.
(6) Избор Управе.
(7) Упис нових чланова.
Председник
Богдан Поповић.
Секретар
Пашко Вучетић.

ЛеЗ 0002905 Витезови шведског стола и коментари – Редовни су самопозвани гости на фестивалима, перформансима, пригодним свечаностима, дипломатским пријемима, славама, на сајмовима, изложбама…
Последњих година у Београду изнедрила се група људи која обилази престоничка догађања, тако да ниједан догађај, а има их много, не може да прође без њиховог присуства. Редовни су самопозвани гости на фестивалима, позоришним и филмским премијерама, перформансима, пригодним свечаностима, дипломатским пријемима, славама, на сајмовима, изложбама, доделама награда и признања, одбранама дисертација, предавањима, разним промоцијама, дегустацијама, конференцијама…

ЛеЗ 0002906 ВЕНИЗЕЛОС / Јован ПЕЈЧИЋ – … Кад је током Првог светског рата немачки Кајзер понудио Грчкој територијалне уступке, под условом да прекрши споразум о савезништву са Србијом и ступи у рат против ње, Венизелос је понуду одбио речима:
„Ваше величанство, ми смо сувише мали народ да бисмо учинили тако велику подлост.“

ЛеЗ 0002907 Кажу да смрт уводи у историју… – Како су нашле смрт старе културе? Не у сиромаштву призора, као што се најчешће верује, већ у обиљу које није нашло свој израз. Неизра жено обиље, то је страшна енергија која делује попут болести рака. Опасност, дакле, не прети нам од сиромаштва, које је немогуће, у вечном стварању и престварању мате рије, од „суше” од које се боје мистичари, од које је зебао Паскал, већ од богатства које стално нараста, умножава се бесконачно: ако изгубимо радозналост за тражење израза адекватног том богатству, са нама је свршено. / Кажу да смрт уводи у историју: она чини једно дело коначним, његов аутор не може више да унесе у њега ни једну нову реч. У случају Станислава Винавера, међутим, историја се тешко даје. Док сам трагао за суштином свега што је овај писац написао, нисам могао да се отмем моћном утиску да он, и после своје смрти, тражи свој прави израз, да се још бори против неких неспоразума који постоје између њега и нас.

ЛеЗ 0002908 Шешељ за седам дана у Београду? –

ЛеЗ 0002909 Завртање славина – Аци Јург | 03/07/2014 19:02
Ми, наше друштво незадрживо падамо у амбис: требало би да енциклопедија буде корак ка спасу наше колективне свести, требало би да буде чувар нашег памћења – али, нема се пара! Много тога важног неће бити записано па ће се заборавити… А онда ће се, при смени власти, неко сетити да нападне министра културе како није НИШТА урадио! А како је могао? И чиме?
Ми, наше друштво незадрживо падамо у амбис: у неко време ( за 5-6 деценија) неће имати ко да чита енциклопедију јер нестајемо. Кога министра да окривимо за то? Или коју странку која је већ била или још није била на власти?

ЛеЗ 0002910 ВЕЛИКИ БАТА или реформе преко леђа пензионера, и коментари (пробрани) – Поводом најаве премијера „меког срца” да ће се од септембра 2014. пензије умањити за 10 процената, иако су поруке пензионерима са предизборног скупа у „Пинкију” биле сасвим другачије – Удружење синдиката пензионера Србијенајенергичније протестује што се такозване реформе преламају преко леђа најсиромашнијих слојева грађана Србије које српске власти више од две деценије пљачкају како стигну.
Сви „економски и финансијски стручњаци” у досадашњим владама дошли су из белог света да са дигитроном „спасавају” Србију,а и врапцима је јасно да њихове менторе – Светску банку и ММФ – није брига за грађане Србије, јер да је другачије, ти „експерти” би размишљали како да повећају приходну страну буџета, како да изврше реиндустријализацију и како да се повећа запосленост у производњи, јер је то једини критеријум стварног опоравка.

ЛеЗ 0002911 Шешељ за седам дана у Београду, и коментари – 38. књига „ЦЈЕЛОМУДРИЈА“ – Из коментара:
баба Симана 19. јун 2014. 11:52 11 година цовеку суде и дрзе га у затвору то није ни Хитлер радио.
кљецан 16. јун 2014. 18:02 паметно је направио сто се одрекао гаранције владе србије,они не могу гарантовати властити територијални интегритет а камоли ста друго

ЛеЗ 0002912 Тзв. „Брига за таленте“ – Миле Флорида | 10/09/2014 14:05
„Брига за таленте“ и „привлачење“ талената није нешто што ефективно може да ради влада некаквим мерама. Било је глупости као прављење листа наших људи у иностранству …
Шта мислите, какве су то мере којима Америка привлачи таленте? Да ли знате колико Немаца и Француза и Енглеза емигрирају у Америку. Свакакве глупости ћемо да измислимо,

ЛеЗ 0002913 Веровали или не : Десет година касније ОД ЗЕНОНА ДО БЕРГСОНА тежине 1292 грама продаваће се за 531 динар што је испод цене тоалет папира исте тежине Зорица Пападополос | 27/09/2014 17:37
Поштована г. Рогановић,
хвала што читате блогерско штиво и конкурентске дневне листове, али како то да се за ових 14 година револуционарног Термидора у којем су знаменити писци попут Басаре, Ковачевића, Великића и иних постали и амбасадори, нико па ни ваш цењени лист није дигао глас против:
– кампање културоцида над уништавањем српске православне баштине у Рашкој, Метохији и Косову, Скопској Црној Гори
– срамног уништавања издавачких кућа Просвете, Нолита, Рада, БИГЗ-а
– затварања свих вредних београдских књижара: Антикварнице код Академије, Матице Српске, Културе на Теразијама, Југословенске књиге под Палатом Албанија, Просветине књижаре Југославија на Теразијама…
– уништавања београдских биоскопа Јадран, Козара, Балкан, 20. октобар, Славија,…
– бесомучног прогона ћирилице из свих периодичних и монографских издања…
– затварања Народног музеја, МСУМ у Београду,…
– итд. итд.
Унапред захвална проф. Пападополос

ЛеЗ 0002914 Oj Srbijo medju ljudskim stadima, utvarama, poltronima, Oj Srbijo među licemerima, huljama, moronima… – neregistrovan korisnik
@ex-sns : Davičo je baš skinuo ovog Sicilijanca- da probam i ja obojicu, unapred da kažem Blicu– ne tražim tantijeme: Ja znam sve tvoje Vodje, svakog šta govori, kog jaše, Izrastaš iz besmisla svakodnevnice naše, I nema kraja patnji dece tvoje, od usta naših uzimaju da nahrane svoje, Mi slepi, ubogi i nemi živimo svoje dane, nižu se jutra, ali nikada da svane, Oj Srbijo medju ljudskim stadima, utvarama, poltronima, Oj Srbijo među licemerima, huljama, moronima Oj Srbiju medju gradovima na vodi, Oj Srbijo iluzijo o slobodi, Pesmo moje izgubljene mladosti, humko moje nedosanjane radosti, Kolektivna grobnice duha i morala, topli skute veštija, dr***a i budala. Oj Srbijo majko naša mila, nisi više što si nekad bila. Smanjuju te, prekrajaju i kradu, svi to vide al skloni su svome stadu, Oj Srbijo medju podivljalim rekama, raspuklim drumovima Oj Srbijo medju vlastodrživim kumovima Njima ništa nije sveto, ni obraz,ime ni čast , Jedini imperativ Srblja sveo se na vlast. Oj Srbijo među beskičmenjacima, gluvima, slepima, Oj Srbijo među sušnim letima, među Srbima, patriotama, praznim obećanjima, oj Srbijo među našim izgubljenim danima, Ja odlazim nekud na pute daleke, al vratiću se da u crnicu tvoju položim svoje kosti, Ostavio bih život na cedilu ovde, ali nemam više hrabrosti, oprosti.
PesnikDaBudem
Subota, 18. 10. 2014. 23:00h

ЛеЗ 0002915 Коментари читалаца на тему плагијата у књижевности – Svetlana Pesic | 10/12/2014 16:11
Nemojte tako! Doncic nije kriv sto je to sakupio u knjigu. Niti sto se je knjiga izasla u momentu kada je pominjanje plagijata pomalo skakljivo, pa i politicki nepodobno, jer je nastupila plima PLAGIRANJA (nazalost, bas kod onih politicara sa “ diplomama“) .Svako istrazivanje je dragoceno, a ko ima argumente protiv knjige neka ih izlozi u svojoj knjizi. Zar ne? Aplauz za Doncica! Neka se malo ustalasa knjizevna bara, nekako je suvise ucmalosti.
Славко Симић | 10/12/2014 16:23
Окрени-обрни апотеоза плагијату. 1. Врло је јасно „зашто је књига посвећена плагијату…“. Па ваљда да ми читаоци сазнамо кога плагирају писци. Мало ли је? Ви не мислите тако? 2. Па и треба, књига да високе репутације (па многе и бардове. пр.С.С.) скине са лажног пиједестала. Зар не треба? 3. Па боље је злурадост него радост? Зар не? 4. Зар је грех ако се пронађе цела књига ЦИТАТА? Али то није нигде наведено да се дивимо начитаности аутора. Рецимо да наведе стотине прочитаних романа, филозовских расправа итд. 5.Не треба мени ничије текстолошко искуство да бих из две упоредне реченице које су једнако написане схватио да су индентичне, толико још могу да расуђујем. 6. Ти значајни професори се нису потписали из много разлога, а наведени су да се и овом аутору не би приговорило да није све сам урадио, односно плагирао. Могу и на суду да докажу. 7. Нису потребне никакве стручне и брижљиве провере стручњака дотичних књижевности. Могу се само проверити преводиоци и њихова „уметничка слобода“

ЛеЗ 0002916 Los Propađos и последњи коментари – Slobodan Spasic | 07/12/2014 11:41
Slusaj BRE cenzurisana demokratijo! Direktno objavljujte postene i iskrene komentare gradjana!Kakav pregled!Cija dozvola?Vi to zovete demokratijom,ili se sprdate?
Poz! Srbija
Ivan Severac | 07/12/2014 11:49
Kakav god,Đorđević je uvek bio dosledan sebi.Doduše,politikom nije morao da se bavi,ali poznavajući njegov lik i delo,siguran sam da je u istu ušao čista srca.Kao pomoćnik ministra za svoj angažman nije primao nikakvu naknadu,tako da priča o ulasku u politiku zarad lagodnog života u njegovom slučaju,jednostavno,“ne pije vodu“.Ispravan potez,pogotovo što daleko veću podršku među ljudima ima njegova muzika od političkih ideja za koje se zalaže.A,da je država gotovo jednopartijska,u potpunosti se slažem.Boro,srećan ti povratak na jedini ispravan kolosek,daleko od politikantskog taloga,kojem nikako ne pripadaš!

ЛеЗ 0002917 Мирослав Егерић: религиозна књига лирике – (Одломак из поговора књ.: Ђорђе Николић: ВИ НИСТЕ ОД ОВОГА СВЕТА. – Београд, СКЗ, 2012.)

ЛеЗ 0002918 МОТИВ ЗМИЈЕ / Белатукадруз – У песми Лик у води ( УСТА ЗА СЕДАМ ГЛАВА, стр. 41), Милић говори о оним – „земљаним људима“ (?) – који су изгубили „битке“ и „пошли на вечеру с богом“. (Милић реч Бог пише малим словом.) “ Бога нису нашли, / лик у води. // Небо нису нашли. // Немају времена / Да се са својим змијама / Врате“. Фигура или слика змије овде се користи не аутентично и једнозначно, већ као метафора. Читалац БИБЛИЈЕ зна да је неко тајанствено биће играло једну од главних улога од самих почетака човечанства. Књига ПОСТАЊАговори о Змији. Она је Божји створ, „као и сва остала звјерад“, али је обдарена знањем и умешношћу којима надилази човека. Она је већ од своје прве појаве приказивана као непријатељ људске природе. Завидна, лукава ( лукавија од све зверади) , заводница,убојица људи и лажац од почетка. Антихрист или Сотона је у вези са змијом. Према есхатолошком гледању на историју, „последња времена“ су оличена у Јахвиној борби против Змије. У Рају је морала постојати изворна драма. У књизи Постања противник Божје замисли доиста узима митски облик Змије. Сотона је противник Божје замисли у најјачем смислу речи. Мотив зла је присутан у песништву З. Милића, као и мотив змије. У каквој су вези Змија и Сотона у Милићевом песништву?

ЛеЗ 0002919 ОРФЕЈ РЕЦЕНЗЕНТ / Бошко Томашевић – У књизи Комадање Орфеја Ихаб Хасан (И. Хассан) износи мишљење да „модерни Орфеј свира на лири без струна“. Митски Ор¬феј води до књижевности која ће доћи. Писање поништава звук а ти¬шина писања конвертира у питагорејски жанр без обала. Певање се премешта у говор, говор у ћутање. Свирач на Аполоновој лири, грчки протопоета Орфеј, песмом „вређа живот на неки скривени изворни начин“ (И. Хасан). Орфеј који се окренуо изгубио је од тог тренутка заувек глас и да није скончао тако како је скончао извесно је да би почео да пише. „За ситуацију литературе нема јаче слике“, каже Петер Слотердијк, „од оне нестрпљивог певача Орфеја, који са једном скоро живом покојницом за леђима путује кроз зону смрти у сусрет дану“. Орфеј не треба да се окрене за обје¬ктом своје жудње, али ситуација Орфеја је да он то пре свега не може.

ЛеЗ 0002920 Неопходност.Или крајност? – * Не идете ли и ви, као књижевни критичар, у неку своју
крајност?
– Дубоко верујем да нисам оболео од неизлечиве болести – бити апсолутно (увек) у праву. Болестан сам од неких других ствари; научио сам с годинама да ме лекари неће излечити, јер ћу напослетку умрети. Богочовек лечи и чини тело бесмртним. Богочовек понавља да подносим ланце и телесно робовање; Он нас може ослободити засад само духовног робовања. Богочовек нам је пријатељ више од свакога, јер је учинио за мене више него ико, и други не би претрпели оно што је он претрпео од мене, и не би умрли за мене у часу мојих неверстава и свирепости, као што је он учинио, и као што је готов да учини, и чини у својим изабраницима и у Светом причешћу.
Да ли сам у праву као критичар? или антологичар? или романописац? Време ће показати, и – читање.
Машта има једну одвратну црту – како је запазио Паскал – што “тако силно увеличава садашњицу тиме што на њу стално мисли, а тако умањује вечност, зато што не мисли на њу, да ми од вечности стварамо
ништавило, а од ништавила вечност; и све то има свој тако жив корен у нама да нас сав наш разум од тога не може сачувати…” (стр. 99)
Да бисте ме боље разумели као песника прочитајте неке моје
романе у којима има и стихова. Да бисте ме, можда заволели, као
романописца, или есејисту, прочитајте прве три књиге мојих сабраних песама у оквируУметности махагонија. Да бисте схватили да ли сам у праву, као критичар и антологичар, прочитајте сва издања антологије “Несебичан музеј”, јер сам тој књизи посветио године рада. Суочите се, или покушајте да то учините, са светом мојих химера. Ако вама или неком другом буде случајно пало на памет да ме приупита који је то свет, одговорићу читајући песму која има наслов РУШЕЊЕ ДУЋАНА ЛАЖИ (1), коју сам давно написао… (….)
* Хајде, покушајте да ме убедите у то да је та Ваша критичарска крајност неопходност!
– Никада као критичар нисам ишао у крајност, никада нисам хтео
да будем као други. Не дао бог да икада постанем официјалац, официјелни
критичар. Тај свет је лажни свет, у њему има пуно препредењака – кроз читав 20. век. Они који укривају моје дело, мој опус, то су бивши и углавном мртви људи!

ЛеЗ 0002921 Чудни критеријуми за пут у Москву – Избор српских писаца, који ће представљати нашу књижевност на Московском сајму књига, који је почео јуче и трајаће до 6. септембра, а на коме је Србија специјални гост, изазвао је велико незадовољство у Удружењу књижевника Србије. Јер, на том списку (на коме су Владислав Бајац, Љубица Арсић, Гордана Ћирјанић, Васа Павковић, Гојко Божовић, Ласло Блашковић, Миодраг Раичевић, Милован Марчетић, Ана Ристовић и Ален Бешић) нема ни једног писца из УКС. У разговору за „Новости“ Радомир Андрић, председник овог удужења, каже да је више него чудно што су на пут отишли само аутори који су чланови Српског књижевног друштва и ПЕН центра.

ЛеЗ 0002922 Неталенат као неправда – У Црној Гори су најгласнији противници властите традиције,они који су с муком научили латиницу тек као шездесетогодишњаци, сада нападају „Трг од ћирилице“, и то у новинама које су 60 година излазиле на ћирилици. Кустурица је за њих високи напон. То што Кустурица уопште постоји довољан је разлог да се они у духовном смислу самоуништавају изговарајући у својим црномагијским медијским ритуалима као какву мантру његово име. Сад они нападају Кустурицу верујући да је његова слава кључни кривац њихове анонимности, да је у питању нека велика међународна завера против њих који за себе верују да су богом дани, а то што су неталентовани је само још једна Божја неправда. Они вјерују да има правде, да би његова слава припадала њима

ЛеЗ 0002923 ДАНИ СЕЋАЊА 1977 – 6. део / Дејан Медаковић – УВЕЧЕ, телефонира Жика Стојковић. Ради на коментарима из дела Исидоре Секулић, која приређује за „Вук Караџић“. Занима га моје сведочење, поводом рукописа о Горском вијенцу, који је Исидора Секулић спалила, разгневљена Ђиласовом књигом „Легенда о Његошу“. Жика зна за ту причу, али се сећа да сам му и ја о томе причао. Па сад скупља сведоке за своју белешку. Питање гласи: Да ли је Исидора Секулић спалила рукопис, или је то мистификација? Истина је да је рукопис спаљен, нема разлога да сумњам у истинитост њеног казивања. Са огорчењем је говорила о Ђиласу и његовом памфлету, а онда је, скоро сикћући, рекла: „Због њега сам спалила своје животно дело, други део књиге о Његошу посвећен Горском вијенцу, тридесет сам година радила ту књигу, гушала се са владиком, а сад сам све то спалила.“

ЛеЗ 0002924 * Да ли посумњате понекад да је ваш труд , и као издавача(часописа, ваших дела), и као писца, узалудан? Зар вас не заморе муке
око издавања; и колико је драгоцене животне и стваралачке енергије
потрошено на издавање, а не на стварање? Зашто данашњи писци нису
имућни?
– Не једном, него више пута посумњах да је мој труд ,и као издавача
(часописа, сопствених дела), и као писца, узалудан. Било је периода када сам осећао да су ме замориле муке око издавања; ко може да измери колико је драгоцене животне и стваралачке енергије потрошено на издавање, а не на стварање?
Ракић је у своје време објавио, о свом трошку, своју књигу.
Наравно, једна је ствар објавити само једну књигу својих песама о свом
трошку, као што је чинио Ракић, али је сасвим друга ствар објавити читав
један опус, преко четрдесет и нешто књига, преко 500 шт. табака!
Овде је све могуће. Нема сабраних дела (још увек) Винавера.
Али је један исти београдски издавач штампао сабрана дела двојице млађих
приповедача- мутаната.
Достојевског није игнорисала само књижевна критика његовога времена, већ су га омаловажавли и уредници часописа, којима је нудио своја дела. Грофу Толстоју су плаћали три пута скупље шт. табак, Тургењеву и
Гончарову и по два пута скупље него Достојевском…

ЛеЗ 0002925 ОСЛУШКИВАЊЕ ШУМА / Ранко Павловић – У бићу народа коме и пјесник припада, и чије било ослушкује па га преноси у стихове, инат је „биљчица“ која успијева и на најнеплоднијем тлу. Човјека који пркоси олујама, срећом, ништа не може сломити, а Тодоровић то исказује врло непретенциозном, лирском сликом:
ИЗ СКРШЕНОГ стабла
расцвала грана…
Пркоси злу.
То је, можда, на неки начин, и порука ове књиге која представља значајан допринос српској поезији, не само оној која се исказује у хаику форми. Зато њеној складности, љупкости, стишаности, музикалности, ритмичности која замјењује оно строго правило да се тренутак или трептај душе исказују у три стиха и седамнаест слогова (5-7-5), треба пожељети добродошлицу.

ЛеЗ 0002926 Противтежа Благослову, Змија, завођење / Белатукадруз – У којој је Милић митотворац, у којој мери миторушилац?
Да ли се и песник Милић почео „дружити“ са змијама, као и Орфеј, како би научио „вештину бесмртности“? Или је у његовом песништву, када је реч о мотиву змије, акценат на оном што је негативни принцип змије – зло, ујед, отров, смрт, завођење?…
______ одломак из једног од огледа о Милићевој поезији, својевремено штампан под насловом МОТИВ ЗМИЈЕ У ПОЕЗИЈИ ЗОРАНА МИЛИЋА (Мит и метафора)

ЛеЗ 0002927 Уз „Велико враћање“ Синише Ристића / Белатукадруз – Ристићева књига почиње песмом о сеобама, а завршава се песмом о одвезивању чвора заветног. То је велики временски лук и велико враћање тами која обухвата скоро четрнаест последњих векова. Песник је кренуо трагом шапа векова, пробијајући се кроз кругове помрачина, до круга последњих времена и овог века, до енергије неуништиве, до Духа и до Оца Тадеја, игумана и старешине манастира у Витовници, једног од последњих живих ученика Николаја Велимировића… Већина циклуса песама у овом Ристићевом рукопису има у свом наслову реч ПОМРАЧИНА, не : помрчина? Помрачи се, каже Вук Караџић, сунце ( в. СРПСКИ РЈЕЧНИК, Београд, 1898, треће државно издање, исправљено и умножено, стр. 555) . Уопште није игра речи : помрчина гута све, а п о м р а ч и н а значи да се м р а ч и с у н ц е или месец

ЛеЗ 0002928 огледало једне епохе / владимир јагличић – Овакав приступ је књизи донео врхунску једну идеју. У самом садржају књиге, ипак, примећујемо неке мањкавости; роман нема кохезиону „причу“ која би повезала лепо уочене детаље и слике. Због тога је књига помало „расута“; непостојање приповедне кичме при крају књиге постаје све очигледније, а роман све ближи огледу. Може се рећи да је, тако гледано, Крстановић на време завршио роман – не разбивши огледало епохе. Мада би, због снажне идеје, због свежих слика, због прецизног језика и непоткупљивости пишчевог става, овде и крхотина успела да обави посао хватања целовитог одраза

ЛеЗ 0002929 У друштву мртвих песника – Зоран Милић / Белатукадруз – О змијском отрову, једну од најлепших песама послератне српске поезије, написао је нешто млађи Милићев колега и земљак Александар Лукић ( Сањајући о фарми поскока, в. у књ. У вагону Розанова, КОС, Београд, 1986, стр. 12). И Зоран Милић и Александар Лукић , иако не спадају у исту генерацију, ослањају се на традицију у најширем смислу реши, „орући“ по нашој митологији и фолклору. У суштини, оба су песника опседнутастварношћу проклетства и зла, коби историје и доба, али се разликују, и то битно, у начину „употребе“ ироније, и својих песничких Вјерују. Иако спада у миторушиоце, Александар Лукић верује, као уосталом и Достојевски, да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Милић се не обраћа Христу, директно, чак ни у књизи Писма небу. Милићу је ближа сумња. – Као човек и песник, Милић је стасавао, сазревао, растао у временима када је Христ био потиснут. Тако се барем чинило. (….)

ЛеЗ 0002930 “Лет крупних ждралова” / Миодраг Мркић – Сложене и нове комуникационе ситуације
намеће и сама суштина полазишта – опуса Мирослава Лукића.
У свој честој метатекстуалности и интертекстуалности многа велика песничка
дела као да се одвајају од својих аутора. На
пример: данас је довољно рећи Коштана,
Горски вијенац, Хамлет, Дон Кихот, Евгеније
Оњегин, Ана Карењина, и читаоцу или
слушаоцу је одмах јасно о чему и о коме је реч.
Велика дела појединих писаца од почетка
теже томе да се одвоје од својих писаца.
Лукићу се то догодило у најранијој младости
са једном љубавном песмом; а последњих
деценија то се догађа и са његовим романима
Ујкин дом (о коме сам посебну књигу огледа
написао), Трговци светлошћу, Пасија по
Амарилису и др.

ЛеЗ 0002931 БЕЛЕШКЕ, ОБЈАШЊЕЊА / М. Мркић – Мој дневник је нешто друго; време је у њему мерено временом људских илузија. Надам се да
нису промашене сасвим?
Чудно: лик бога критике Мома непознат је
многима. Тај лик се не налази на “аверсу”
књига… Огромне количине књиге одштампане
су временом, и поготову током последњих
неколико деценија, без лика овог паганског бога.
Каквих је све наштампано књига! Колико
кривотворина! Колико фалсификата и плагијата!
Никог није било да то утврђује. Као што постоје
путеви свиле, путеви вина, тако постоје и
путеви новца, путеви славе и путеви
мистификација.
Тзв. књижевна уметност је постала средство плаћања приликом размене добара…Курсна
листа поезије – теченије…

ЛеЗ 0002932 ПЉУНУТИ НОВИ ХИТЛЕР, косовски – веровали или не – „Људи ме зову Хитлер још од војничких дана“, каже док ми показује фотографију у белој униформи. „Кажу да много личим на њега, за разлику од Енглеза који га је играо на филму“, додаје, мислећи на Чарлија Чаплина у Великом диктатору. Пружа ми визит-карту са све кукастим крстом, напомињући да га људи често зову на фотографисање или разне догађаје, чак и венчања и сахране, на које одлази приватно, али и професионално. Док се шетамо његовом родном Косовском Митровицом, чини се да никоме истински не смета његова појава. Шта више, многи застају и дижу руку у поздрав који би у многим другим деловима света изазвао опште критике, а вероватно и хапшење. Чак се и припадници мировних снага НАТО, који су у саставу КФОР-а стационирани у овом граду, заустављају да га поздраве. Док их гледате у препознатљивим униформама и са заставама својих земаља на раменима, запитате се да ли би неко такав био једнако добродошао у њиховој домовини. Или би можда истог тренутка био ухапшен? – Људи ме овде поштују. Младо, старо, мушкарци, жене, деца. Сви ме поздрављају са Хајл Хитлер, каже Ђиновци.(…..) Ко су вам непријатељи? Комунисти?, питам.
– Да. Срби, одговара не баш сасвим прецизно али прилично отворено. Због ситуације на Косову после распада Југославије, Албанци се овде нерадо сећају заједничке социјалистичке федерације. Шта више, многи поистовећују успомене на Југославију са тешкоћама које су проживели пред НАТО бомбардовање 1999. године. Ђиновци се доселио на Косово почетком 1998. године из Немачке (од свих земаља) како би се придружио борби косовских Албанаца за отцепљење од Србије.

ЛеЗ 0002933 БОГ КРИТИКЕ МОМ О ДЕЛУ МИРОСЛАВА ЛУКИЋА / М. Мркић – Од како знам за себе, прижељкивао сам да
нађем неки рукопис: изгубљен, бачен,
заборављен на неком тавану, у подруму или у
ћоравој соби.
Ах, са каквом сам завишћу читао почетке
таквих књига чије су рукописе писци нашли и
објавили их под својим именом!
У такве књиге спада, сетите се, и Дон Кихот
Сервантеса!
Чинило ми се да није лепо да само Сервантес
и њему слични писци имају извесна права да
нађу неки рукопис и објаве га.
Можда баш због таквог уверења, и мени се
указала неочекивана срећа да нађем један
рукопис, као уредник новопокренуте
библиотеке “Идентитет” београдских Заветина.
Нашао сам рукопис књиге критика, коју
вероватно нико није хтео да објави у Србији
оних година када је написан? Ето, ни ту нисам
имао среће! Нисам нашао рукопис романа, или
песама…Читао сам и читао, рукопис је био
посебан.Рукопис је у ствари био посвећен
разматрању целокупног дела савременог
српског писца Мирослава Лукића, који узгред
буди речено, као да није постојао за доминантну,
важећу и официјелну српску књижевну
критику!

ЛеЗ 0002934 Два краја / М. Мркић – Два краја. – Мала је загонетка оштећеног
рукописа нађеног у ћоравој соби то што има,
изгледа – два краја. Вероватно је један крај
људски а други је божански? Но, ево другог
краја, наравно, у нађеним одломцима: Естетске,
Поетске злочине бирократских, официјелних
књижевника награђеног правца треба привести
правди историје књижевности. То и чини
Мирослав Лукић. Он скреће пажњу на то да
треба заштити уметничку лепоту од војника,
официра и функционера бирократске књижевности

ЛеЗ 0002935 Двадесетак фрагмената и аргумената о случају једног српског полиграфа – ПИСМО УПУЋЕНО ПРЕКО ДЕВЕТ МОРА,ГОРА – МАГЛИ, МОЖДА НЕМОГУЋЕМ ИДАЛЕКОМ ЧИТАОЦУ
И овај део пронађеног рукописа бога критике Мома, потписан псуедонимом (Саватије Иг.
Митровић) упућен је на невероватно, митско и бајковито. Али, зар се може очекивати нешто другачије и мање од једног паганског божанства, које нас је почаствовало тиме што је узело наша имена и презимена као свој псеудоним за једну књигу ? Бог пише једно писмо које у себи садржи доста тога тајанственог. Затим ту су “девет мора и гора”, знани митолошки реквизит из народне књижевности. Даље, и магла, која има неку своју реалност; и на крају, “немогући и далеки читалац”.
Бог критике Мом читао је, да тако кажемо, читав опус М. Лукића, као писмо упућеночитаоцу (немогућем и далеком).
Издвојио сам двадесетак фрагмената из Дневника бога критике Мома, обележивши их арапским бројевима, где се може следити уплив митског…

ЛеЗ 0002936 МОЛИТВА БОГУ МОМУ / М. Мркић – Ја своје текстове још увек пишем наливпером
или хемијском оловком. После их, ако их
уопште прихвате за објављивање, прекуцавају
дактилографи. Пошто ми рукопис није сасвим
читљив, дактилографи праве грешке. Тако је
било и са овом Молитвом. Дактилограф је
прекуцао наслов овако: «Молитва богу моме»,
што је груба грешка, дактилограф вероватно
никад није чуо за паганског бога критике Мома,
бога подругивања, галаме у грчкој митологији?
Код Хесиода Мом је син Ноћи. У Платона је он
бог прекора и критике, који сваком богу зна да
понешто замери. Приказиван је са скинутом
маском и лудачким жезлом

ЛеЗ 0002937 КВАНТНА L’ART POETIQUE (НАНО L’ART POETIQUE ) / М. Мркић – Ја себе доживљавам као неког надритеоретичара постмодерног натурализма, и нека ми буде дозвољено да користим језик модерне
науке (ово може и под наводницима) да бих у синонимији и таутаологији објаснио
наслућивање поетике, наговештаја неког будућег натурализма.
Имам жељу да квантну поетику, нано-поетику образложим овде, а у вези са делом Мирослава
Лукића.
Да пишем о тој новој поетици, пожелео сам још онда када сам као уредник Библиотеке
Идентитет Едиције ЗАВЕТИНЕ објавио нађени, сачувани рукопис Саватија Иг. Митровића
(1939 – 2002) ПЕПЕЉУГА Случај Мирослава Лукића (Београд, 2006)

ЛеЗ 0002938 Овде негде је крај ове књиге …/ М. Мркић – Овде негде је крај ове књиге, а ту је негде и почетак нечег непредвидљивог. Ова књига невеликог обима је отворен систем за неке будуће покушаје, прегнућа и ауторе. Надовезивање је често афирмативно, иако има укус елемената контрoверзности

ЛеЗ 0002939 Официјелна књижевност и М. Лукић – “Бирократска књижевност”. (?!) Није реч о некаквој метафизичкој апстракцији. Чине је
затворен круг одређених људи, књижевника, и
песника. Издавачи и уредници. Нарочито главни
и одговорни уредници и директори изд.
предузећа.
У средњем веку стубови друштва су били
свештенство и племство. Од ренесансе
званичност “бирократске књижевности” у
цркви се губи, маскира се. Посебно се то догађа
после буржоаских револуција; то маскирање.
Можемо бити јетки, љути, лично погођени, али
“бирократска књижевност” је чињеница.
(Можда се уместо тог израза “бирократска
књижевност” м ож е у п о т р е б љ а в ат и ј о ш
п р е ц и знија одред н и ц а: о ф и ц и ј е л н а
књижевност?)

ЛеЗ 0002940 ПЕСНИК И ПИСАЦ БУДУЋНОСТИ КОЈА НАИЛАЗИ – ”… Биће потребно много времена да се песништво
Мирослава Лукића прелије преко међа језика на коме је
испевано, прво због познатих политичких прилика и пре-
драсуда; друго, због тога што ни у Евопи и свету још није
довољно сазрела свест о Трећој религиозној епоси ствар-
алаштва …. “
”…Живот и судбина пред овог песника су поставили
високе и скоро непремостиве баријере : мало је оних који
би их савладали. Лукић је подједнако добар и убедљив –
чини ми се, убедљивији од ма кога другог песника на
српском језику – , без обзира да ли је његова мисао
узела облик везаног стиха, слободног, прозодије, чак и
шкртих коментара. Лукић је добио темељно књижевно
образовање, али он није доктус поета, нити сентиментални
лиричар, он је више од тога: песник свезначења и
пожељне савладане синтезе. …. “
”…Песме, једне друге расветљују, одражавају, као у
каквим чудесним огледалима, ако их читалац пажљиво
прочита. Лукић је себи најбољи критичар и тумач.
Његове су песме једноставне наизглед и лепе, као одраз
јабланова и јова или јоргована расцветаних у мирном
огледалу реке. …. “

ЛеЗ 0002941 ПИТАЊА, ОДГОВОРИ / М. Мркић – Ко је у ствари Саватије Иг. Митровић? Неко сличан мени? Велики вук самотњак? Професор?
Професор на привременом раду у иностранству,
наше горе лист? Пажљив и страстан читалац?
Библиофил? Или је реч о неком трећем,
непостојећем?
Неком од Лукићевих непознатих обожавалаца,
читалаца, пријатеља? Да ли се иза имена
Саватија Иг. Митровића не крије, можда, неко
прескроман, повучен и частољубив? Рукописи
Митровића стизали су на адресе Политике и
Заветина; а само је понешто од онога што је
стизало објављивано. Доста тога је одбацивано,
колико знам у Заветинама, због претераних
похвала Лукићу, које нису биле неосноване…
Припремајући Митровићев рад за штампу, као
уредник (Библиотека Идентитет Заветина,
Коло Прво, књ. 3), читао сам пажљиво рукопис
из заоставштине… и осетио његову вредност, ма
о коме да је коначно реч.

ЛеЗ 0002942 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ НА КРАЈУ ХХ ВЕКА И МИРОСЛАВ ЛУКИЋ – “…Чињеница је да неретко, стицајем разноразних
околности (књижевних и ванкњижевних), вредна
књижевна дела, па чак и читави опуси појединих писаца,
бивају недовољно уочена или непоуздано протумачена,
речју – неправедно запостављена, било да је реч о нови-
јој књижевној продукцији било о текстовима из
књижевне баштине. Часопис Повеља, који не пати од
искључивости и сужених естетских видика, у броју 3 /
1998, објавио је подстицајну анкету о неуоченим и
запостављеним књижевним вредностима, у којој су
узели учешћа: Миодраг Павловић, Славко Гордић,
Тања Поповић, Милан Ђорђевић, Миленко Пајић и
Владимир Јагличић.
„Многобројне књижевне награде као да чине
оно што критика не постиже: прихватају вреднија
књижевна дела, истичу даровите писце – пише Миодраг
Павловић – Но мало се од тога упамти, не трају у нашој
свести ни добре књиге, ни значајни, смислени интервјуи,
на пример. (….) Опазио сам да известан број прозних
дела није запажен, да је остао на маргинама нашег
критичког вредновања. Лично сам читао с пажњом и
уживањем романе Мирка Лукића (УЈКИН
ДОМ)…

ЛеЗ 0002943 Друштво мртвих песника – Тумачећи народне рукотворине, од пећинских људи до везиља у Скопској Црној гори и пиротских ткаља, Р. Петровић примећује да су пећински људи „одмах напуштали реалистичко репродуковање и прешли на једну схематичку стилизацију. Тешко да је једино естетичка игра била повод за њихово прво сликање, већ пре један верски и обичајни ритуал, који би се по извесним научницима састојао у неким ловачким обредима“ (исто, стр. 322 – 323). „Пећински човек није смео насликати ни змију, ни тигра, нити ишта чије би га умножавање могло коштати живота… Сама стилизација која се вршила поступном но сталном еволуцијом до најпростијих цртачких облика, дала је, рецимо, схему за човека чији се разни облици при том цртању могу постепено кроз цео ток еволуције пратити, од верног представљања човека који игра до два троуглића, једног над другим који га можда при истом обреду представљају

ЛеЗ 0002944 МЕЛАНХОЛИЈА : ВАРИЈАЦИЈЕ – Пре неколико година „Књижевне новине“ су одштампале један текст професора В. Милинчевића о посети Црњанског Филолошком факултету у организацији пок. проф М. Бандића 1974. Пар пута сам помишљао да напишем коментаре поводом тог Милинчевићевог текста, написаног после овог текста који се овде први пут публикујем у пристојнијем тиражу! Вредело би. Можда ћу то и учинити? Јер постоји једна „позадина“, о којој сведочи Милинчевић, о којој ја појма нисам имао, рецимо…

ЛеЗ 0002945 НОБЕЛОВА ОСМАТРАЧНИЦА / Белатукадруз – (Поводом књиге Артура Лундквиста, Букет жена, Крајински круг, Неготин -Београд,1995)

ЛеЗ 0002946 СВЕТСКИ СТУБ – Митићева „поема“ СТИЛИТИ почиње посветом „Његошу захвалница / Опрост иштући / За начин песмин“ и стиховима:Трајем човек/Ко онај на ступу/ Суочице / Сваком невремену // Где не има/Оца и стараца/ Нити има / Смејне деце слатке // Где не има / Дуба гранатога/ Нити има / Хлада нит уклона, а завршава се стиховима: Осука се / Лепа кругља земна/ Размота се / Ко од магле клупно // Као да се /Избројало једно / Време да се / У друго уточи. // Три пут себе / Надумно окренух / Три пута свесвет /Собом премештуће // Разломиће / Црно усудиште / Одолеће / Небу угнутоме // Објавиће / Срце јасан човак.
Због чега стишки песник Митић „опрост“ иште од горског песника Његоша, аутора спеваЛуча микрокозма? Да ли због „начина“ на који је састављена , створена његова „поема“? И да ли су СТИЛИТИ поема, или (метафизички) спев, написан у оном извандредном зрелом замаху у коме су написана два претходна ванредна и недовољно протумачена спева :Луча микрокозма и Дивно чудо М.Павловића?

ЛеЗ 0002947 УМЕТНОСТ РАДИ ДУШЕ / Белатукадруз – Настасијевић је веома сложена и богата личност; штета је за српску књижевност што је његов живот прекинут прерано.Судбина и болест су уграбили не само једног изванредног песника, већ и више него обдареног есејисту.Поново треба читати есеје Настасијевића, због много чега.У једном од својих одличних есеја Настасијевић пише: „Уметност нема за сврху неку апстрактну лепоту засновану на законима разума, дакле геометрије.Она је, напротив, у својој битности религија, и као она тежи да скине вео са непробојне стварности, те открије истину постојања“.Тако је, чини ми се, и Новица Петковић, пишући ове своје огледе о Настасијевићу, учинио највише могуће: скинуо је велове са непробојне мистификације око једног од најзначајнијих модерних српских песника.Песника – подсетимо још једном – који је своје изузетне лирске круговештампао о свом трошку!Тако је још једном проговорила она друга, прећутана историја српске књижевности и дела која су изашла из шињела пишчевих издања

ЛеЗ 0002948 ДЕСТРУКТИВНА ЦРТА НЕЗАВИСНЕ СЛОВЕНСКЕ ПРОЗЕ / Белатукадруз – У Коментарима уз Итаку Црњански пише како је стигао у Нови Сад који су Србијанци ослободили, присуствујући једној од “ Највеселијих фарса рата“.У згради општине Кашанин је већ држао предавања и говорио о величини поезије Дучића . „Ја седим међу слушаоцима и слушам то , без икакве зависти , још увек у похабаном оделу бившег официра и нико ме не познаје и нико не зна.Самоћа непознатог песника је један од најдубљих доживљаја песника“,пише Црњански. После два-три дана решио се да иде матери у Иланчу и презими „у сиротињи једног, запуштеног осиромашеног, изгинулог села. А пошто су и бродови стали на Дунаву, идем у Иланчу преко Темишвара,где моја мати има, на гробљу, поред гроба млађег Радичевића, гроб своје ћерчице, која је умрла после једног пада са клупе, за шта је била крива једна дадиља, и гроб свог малог сина, који је умро после једног пада из дечјих колица за шта сам крив био ја.Моја мати никад није била заборавила та два гроба“.Поред србијанске коњице у Темишвар, су тада, биле ушле и румунске трупе и сви су хотели били пуни румунских официра у униформи боје сладоледа.Црњански је пролазио крај кафана, крај којих је пролазио у детињству, крај Позоришта у које је ишао.Тражио је преноћиште. Преноћишта су била скупа. Изненада, Црњанског је на улици препознао један од његових земљака са којим је ратовао у Галицији. Тај Србин је на глави имао белу шубару козака.Он је Црњанском рекао да у Темишвару нема нигде соба, „али да се лепо може преноћити у салону једног бордела, Сребрног салона… А кад на моме лицу примећује знаке гађења, он ме тапше као медвед, по леђима, па виче да не морам, ако нећу, да спавам са девојкама. На њих чекају читави ешалони официра“. Црњански одлази са земљаком у тај бордел и тамо сусреће групу Србијанаца. „Они су сасвим друкчији него онај официр у Команди места, Загреба. Грлимо се и љубимо као браћа и мој Лаца наређује, револвером, да устану, Румунима. Вели, сад ће да се пева наша химна. Певамо затим Ој Србијо мила мати, а Румуни устају врло учтиво. – Ја онда хоћу да комплиментирам рмпалије Цоловића на њиховом гоњењу непријатеља, од Солуна до Темишвера,па велим : мора да је било тешко. Они се успијају као нова млада и веле : добро да се једном свршило.Окилавило се.- Затим се опет грлимо и љубимо и певамо Тамо далеко. А чим то запевамо , потеку сузе. -Ноћ коју смо, затим, приредили била је бурна .“
Црњански је од те ноћи „направио једну прозу, као из Куприна “ и штампао је у Београду ( Прогрес, 1920.) Полиција је тај број забранила и запленила. Издавач Црњанског, Цвијановић, питао је писца, преко писма: шта је то ког врага написао ? Шта би тек било да је пакао описао? Реч је о прози РАЈ која ће бити објављена у књизи ПРИЧЕ О МУШКОМ. И РАЈ, и ДНЕВНИК О ЧАРНОЈЕВИћУ, и КОМЕНТАРИ УЗ ИТАКУ, типични су примери деструктивне, некорисне, независне словенске прозе.

ЛеЗ 0002949 Овај текст о књизи Небојше Васовића… – НАЈНОВИЈА књига песама Небојше Васовића (1953, Краљево), СЕДАМ ЧУНОВА, доспела је на мој радни сто у данима када сам приводио крају текстове о Растку Петровићу иважности откривања и очувања живе традиције. Прочитао сам је, уморан од прекуцавања, једне вечери. Затим сам потражио Васовићеву књигу ГОНГ У ЖИТУ (Матица српска, 1991, стр. 99). (Књига ГОНГ У ЖИВОТУ завршава се песмом Три јерарха, стр. 98, и ту исту песму, без икаквих измена, Васовић прештампава у СЕДАМ ЧУНОВА, стр. 14. Тој песми, претходе песме Распевка о Туркињи (посвећена Сарајлији), Молитва Богородици иМолитва концу коначног (посвећена Д. Кантакузину). Иза песме Три јерарха, следи песмаСуматра, без посвете.

ЛеЗ 0002950 Закључни осврт – „Шта ви, и ти као учени људи, представљате српском народу? “ Овим оштро интонирани критичким речима, обратио се отац Сава, игуман овчарско – кабларског манастира Вазнесења (септембра 1992) Јеротићу и наставио: „Појављујеш се, чујем, на телевизији и причаш оно што траже од тебе (сва истицања су моја-М.Л), а не сведочиш Бога, не говориш о Богу кога је народ једино жедан и гладан. Половичан си, млак си, уплашен си, гледаш да се ником не замериш, а што се тако непрестано занераш Богу – ником ништа! Какав си ми ти то доктор, кога лечиш и чиме? Зар у овим претешким, можда последњим временима, ти избегаваш да говориш оно што је једино потребно, него трабуњаш шта су те други научили и шта си прочитао књигама . Знаш ли ти колико ти је година ? Исто колико и мени зар не! И шта мислиш, колико нам је остало живота? Зар ти не увиђаш и не сагледаваш шта си све пропустио у животу и шта си све сувишно говорио, писао, чинио? Зар треба да постанемо сасвим немоћни па да схватимо шта је једино потребно да говоримо и радимо? Прени се, уозбиљи и посвети се сав Богу, ово време што ти је још Бог оставио да Му се цео посветиш“ (Јеротићево дело, стр. 53 – 54) .
Приговор оца Саве упућен Јеротићу, индиректно је упућен и свим другим српским интелектуалцима, или ученим људима; онима који су се заборавили; онима који су гледали, увек, да се ником не замере, избегавајући да говоре оно што је једино потребно.

 

ЛеЗ 0009450