45

(Азбучник Прототипа Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

ЛеЗ 0002201, РАЗЛОЗИ ЗА ЋИРИЛИЦУ

ЛеЗ 0002202, „Авала филм“ има огромне потенцијале (ПРЕМА сазнањима “Новости”, Богољуб Карић, који стоји иза “фантомске” фирме “Филмски пут”, која је 22. априла на лицитацији, по почетној цени од 980.349.988 динара, купила комплетну имовину “Авала филма”, има велике планове за највећи филмски студио у овом делу Европе. / Наш извор каже да је Карић спреман да уложи велики капитал, а међу пројектима које је зацртао су нова БК телевизија, комплетно реновирање филмских студија за потребе светских продуцената, подизање хотела и остале ексклузивне инфраструктуре. Карићево интересовање за “Авала филм”, како истиче наш извор, поред огромне непокретне имовине коју поседује Филмски град на Кошутњаку, појачало је и то што ће наша влада ускоро донети закон о бенефиту за стране продуценте који овде снимају…)

ЛеЗ 0002203, Из ПЕШЧАНА КЊИГА ДРВЕНЕ МАРИЈЕ / Бела Тукадруз (Призор митски; прозор у заборав)  

ЛеЗ 0002204, ЗЛАТНО ДОБА ЗРЕЛЕ ЛИРИКЕ / Мирослав Тодоровић (Над рукописом збирке песама Мирослава Димитријевића Златно доба)

ЛеЗ 0002205, Ljubav je specijalista / Eson Jaos

ЛеЗ 0002206, Не могу се усресредити / Зорица Јанакова

ЛеЗ 0002207, Повратак политици немањићке Србије / Слобод. Ерић  

ЛеЗ 0002208, Бескућник у црном / Јадран Залокар  

ЛеЗ 0002209, (Библиотека ПРЕТЕК,3) СНОВЉЕ ЗНАКОВЉА / мр Душан Стојковић Дејан Богојевић ПОЈАМ ЗНАКА или: ВАРИЈАЦИЈА МИЛОСРДНЕ ЈЕКЕ или ПЕСМЕ ИЗ КАФЕА У ГРАДУ НА КОЛУБАРИ   или: НЕМА НЕМИХ КОНТАКАТА СА ЊОМ, – Апостроф, Београд, 2014. ( Дејан Богојевић је још једном, и овом последњом својом песничком збирком, доказао како модеран и изузетно добар песник јесте. Још једном сам осетио потребу да то, сасвим јасно и гласно, напишем пошто наша књижевна критика заобилази ову сасвим очигледну чињеницу. Она се и даље плански клановски влада и поздравља и узноси збирке које су пуне разливених, неконтролисаних стихова, општих места, недоучене версификације, папагајски унисоне, препи- сивачке, емоционално или превише троме или охај, чак и ухај, егзалтиране, „лирике“, непревреле, стармале… )

ЛеЗ 0002210, ПЕСМЕ ИЗ КАФЕА У ГРАДУ НА КОЛУБАРИ / Дејан Богојевић ( ПРОКЛИЈАЛИ КРИК // Свој облик губимо у најдубљем сну/ Беше ли то сећање таласа/ или / Молитва убијених ветрова:корен и црни цвет // Тунели од магле / Путеви од чаробне прашине / / У самом телу блешти проклијали крик…)

ЛеЗ 0002211, БЈУКЕНЕН: У новом рату религија, Русија је на страни Бога, а Запад је Гомора

ЛеЗ 0002212, Како је Француска оплакала српског суверена  

ЛеЗ 0002213, Антоније Ђурић: Ви сте његови, он је ваш! (И оног песника, што песмама о њему уђе у уџбенике: Воли се тата и мама, воли се бата и сека, али се највише на свету воли Тито! Кажу да се тај песник пре четири месеца пресалдумио и своју песму овако преиначио: Воли
се мама и тата, воли се сека и бата, воли се свака птица, али се највише воли – Коштуница! У резерви, за сваки случај, има још неколико имена. / Молим: сваком своје, њему – његово! / Господару треба вратити слуге, али уз напомену да су његове слуге другима били  господари. Није поштено: живом служити до слепила, мртвог оптужују до  лудила, а ордење и награде не враћају! Прећуткују питање: шта би он био  без њих? Без српских комуниста, он био био – нико и ништа! А шта би они  били без њега? У ком би кршу живели, чије би овце чували, чију би траву  косили, коме би воду носили, кад би се шепурили у туђим вилама и брчкали у приватним базенима!)

ЛеЗ 0002214, Najnoviji roman Miroslava Lukića: Pasija po Amarilisu (093)

ЛеЗ 0002215, Писац кога з в а н и ч н о н е м а? (002) („…Као и свака друга критика, и српска зависи од књижевности као од своје грађе. Она је недовољно испитивала, анализирала, објашњавала и оцењивала дела Мирослава Лукића. / Напросто, књига НА ВЕТРУ , НА ЧИСТИНИ, НА ВИСИНИ је ухватила на делу, као муж жену у прељуби, у стању идиотске и глупе затечености, српску књижевну критику : ова књига је веродостојно посведочила РАСКОРАК између обимног рада писца Лукића и лености и нерада књижевних критичара као читаоца. / Ова књига, може се рећи, спашава образ српске књижевне критике …. – Фрагменти из књиге НА ВЕТРУ Н ЧИСТИНИ НА ВИСИНИ, 2000, стр. 224 – 225)

ЛеЗ 0002216, (ПАНОРАМА.Периодика) БДЕЊЕ, Сврљиг, број 43, година XIII, јануар – март 2015. …. ….У идеолошком смислу Дане је младалачки комунизам заменио позним светосављем. „Кад Свети Сава уђе у нашу кућу  почиње свануће, кад изађе из наше куће настаје беспуће”, каже Дане у једном стиху. Но врхунац Данетовог удвориштва Милошевићевој власти представља песма „Земља што роди човека”, објављена у гласилу Општинског одбора СПС Прокупља, Топличком гласнику, чији је главни уредник Ратко Зечевић. Ту песму је Дане посветио „команданту Треће армије Војске Југославије, генералу Небојши Павковићу”. Песма има за циљ да подстакне родољубље и отпор агресији НАТО пакта. У њој песник у лику америчког пилота препознаје „овоземаљско копиле, ђавољег вампира, Клинтона”, који горе на небу пали кумову сламу и загађује атмосферу, док српска војска на челу са генералом Павковићем ушанчена у рововима на Косову брани српску историју. Песник поручује тим натовским „псима рата” да смо ми „небеска Србија на крају другог миленијума” и да нам нико ништа не може. Дакле, ми смо „земља што роди човека што брани мајку планету”. Шта ми је друго преостало него да констатујем да песма никад не изгуби толико колико кад се стави у службу дневне политике. Тако се Дане Стојиљковић представио у двострукој улози: као несрећно дете које чезне за својим завичајем, али и као ратоборни јуноша који би да се бије са целим светом…Иван Ивановић ДЕЧАК ИЗ ДУБОВА

ЛеЗ 0002217, Лото грозница и коментари (зис 29. април 2015. 22:05 #3462855 // Не играм лото јер је то једна велика намештаљка.Када се буде извлачење обављало тако да извлачи руком водитељка која мора имати неку блузу са кратким рукавима онда ће извлачење бити регуларно,овако све пада под сумњу јер данас постоји таква технологија да да и саму јабуку на иснову једне тачкице сврста у другу класу издвајајући је из хиљада других а камо ли 7 куглица од 39.Другим речима ово је ПОРЕЗ ЗА БУДАЛЕ а наивни нек уплаћују пунећи багри џепове.ОВЦЕ СЛУЖЕ ЗА ШИШАЊЕ.)

ЛеЗ 0002218, Књига „Савремена уметност и савременост”

ЛеЗ 0002219,   КУЛТУРА – ФРАНЦУСКИ ПРИМЕР (У великим градовима Стразбуру, Лиону, Бордоу, град одваја 20 одсто свог буџета за културу, што су огромна средства, каже Жак Бонијел, професор на француском Универзитету Лион 2)

ЛеЗ 0002220, (ЗАВЕТИНЕ: ми) Важност књижевности у данашњем времену. – Ако изгубимо култ читања књига, довешћемо у питање слободу изражавања и критичку мисао. Добићемо орвеловски свет, у коме људима-роботима управљају неке невидљиве силе

ЛеЗ 0002221, ЈЕВАНЂЕЉЕ УМЕТНИКА / Бела Тукадруз (Друштво мртвих песника је, понекада, много боље од оних за које смо годинама били у заблуди да су нам пријатељи, својта, и да ће такви остати до гроба./ Анђели, и посебно један међу њима (кога сматраху за живота занесењаком, лудаком : Блејк) опомињали су ме деценијама : /    …Без непрестана рада ништа се не може учинити. /   Рад је уметност. Ако га напустиш, бићеш изгубљен.  /  Исус, његови апостоли и ученици беху уметници. …)

ЛеЗ 0002222, БРШЉАН ОКО ГИМНАЗИЈЕ / Бела Тукадруз (Сећајући се Шта су ми направили „чувени“  уредници и песници)

ЛеЗ 0002223, Садржај часописа „Уметност махагонија“ Рушење књижевних илузија, српска књижевност

ЛеЗ 0002224, 0001. Из УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА (Бистра вода у којој се види свака жаба, Е. Белатукадруз)

ЛеЗ 0002225, 0002. Неостварени издавачки подухват (ЈУСТИНИЈАНОВ РИБЊАК Одабране песме, и недовољно позната лирика из романа и других књига Мирослава Лукића )  

ЛеЗ 0002226, 0002. ЗОНЕ ПРЕЛИВАЊА (ПИСМО ИЗ БУДУЋНОСТИ, ГРОБА. – Дневник за Сенковића, Мирослав Лукић, Савремена српска поезија, Уметност махагонија)

ЛеЗ 0002227, Ко је Мирослав Лукић? (001) (Александар Лукић, Батрић Церовић, књижевна монографија, Мирослав Лукић, На ветру на чистини на висини, Саватије Иг. Митровић)

ЛеЗ 0002228, Да ли је баш све тако? (003) (Да ли је баш све тако како тврди аутор оцењивач монографије На ветру на чистини на висини? / „Аутори верују да пишу о једном од најистакнутијих и најплодотворнијих српских писаца на крају другог миленијума, што ће Лукић можда и бити, предвиђајући његов „каснији тријумф“, у сасвим блиској будућности. / Међутим, будућност припада будућности, истине ради ваља поновити по ко зна који пут, да је само врло реткима дато да завире у будућност. / Књиге, дела, пишу се за време у коме се објављују, с временом и његовом мером су повезане хиљадама нити, и време најчешће одлучује о њима, о делу и делима и судбинама. Признајући „каснији тријумф“ писца М. Лукића, ауторе треба питати : да ли каснији тријумф може надокнадити губитке које је запостављеност нанела Лукићевом стваралаштву док је још било свеже и врело од жара свог историјског појављивања? )

ЛеЗ 0002229, ЧИСТИНА ЧЕТВРТА (004) (СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ НА КРАЈУ XX ВЕКА И МИРОСЛАВ ЛУКИЋ )

ЛеЗ 0002230, Чистина четврта (005) (У српској књижевној критици није постојала некаква завера против Дела овог писца, не; не треба никога сумњичити. / Није заправо постојао равноправан или надмоћнији ум од Дела овог писца, који је захватио и апсорбовао – много. Због тога се инфериорне „личности“ не могу оптуживати за некакве књижевне завере. У официјелним бастионима књижевне власти и моћи, издавача и критике, владали су други „аршини“, примерени духу времена и епохе Хокус – покуса; тзв. критичари и уредници су гледали кроз друге диоптрије…Њима ће се тек догодити чудо оличено у Опусу Уметност махагонија… / Мирослав Лукић је писац срећне руке, то јест, он није имао свога Адија, који би га кастрирао као Данила Киша; или Вулфа, који би га кастрирао као прозаисту Стевана Раичковића. / О писцима, који су га као утицајни уредници великих државних издавачких кућа (Павловић, Раичковић…) покушали онемогућити као песника на почетку, написао је врло лепе, дубоке, умне и подстицајне ствари : можда најбоље ствари које је ико написао о њима : узвратио је господски као најбољи српски преци. )

ЛеЗ 0002231, ( Бајка о Пепељуги савремене српске књижевности) Шта евентуални читалац мора имати у виду? (006) (Ова књига није зборник, већ заједничко дело – пионирски покучај да се сагледа богат стваралачки опус једног песника, романописца, есејисте, антологичара и критичара – недовољно валоризованог у српској књижевности.)

ЛеЗ 0002232, ЛЕТ КРУПНИХ ЖДРАЛОВА (007) (….Да се појавио врстан прозни писац, било је јасно још 1983. године када је објављен први Лукићев роман ДНЕВНИК ЗА СЕНКОВИЋА. – „Чини се да се од ДНЕВНИКА О ЧАРНОЈЕВИ]У Милоша Црњанског у српској књижевности није појавила чудеснија књига“ (приказ у „Прибојским новинама“ проф. М. Иконића). / Као и Пастернак, Лукић је писац који стреми лакоћи компоновања својих песничких и прозних књига. Али, Лукић није „српски Пастернак“; већ припадник јата крупних ждралова, што кричући у сумрак другог миленијума, крупним замасима крила лете према будућности новог миленијума и века. ….)

ЛеЗ 0002233, Опус УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА (008) (…Лукић је прожет формама идеализма, унутрашњих закона и удвострученог живота „који своју тајну снагу открива на најдивнији начин кроз неограничено обиље новог изумљивања, кроз општу саопштивост и кроз живу делотворност…“ / Опус УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА налик је на алхемијски град ћилибара, „град саграђен од злата, од / прочишћене душе“. Разликовао се од свих писаца епохе Хокус – покуса : Лукић је изабрао много тежи начин живота : он је живео за будућност, а не за лака и прагматска решења, и будућуност и они који долазе ће му узвратити. Којом мером? / Читав живот овог песника је жртва – стваралаштву. / То је дубљи и истинскији и свеобухватнији повратак српском модернизму : оно што је он можда био у најдубљим чежњама његових најистакнутијих актера )

ЛеЗ 0002234, Уметност махагонија – из више углова (009) (….Током више од тридесетак година, Мирослав Лукић је испуњавао простор својих књига – да се послужимо Борхесовим речима „сликама покрајина, краљевина, планина, залива, бродова, острва, риба, соба, алата, звезда, коња и људи“. Створио је у педесетој, у пуној стваралачкој зрелости, известан трајни лавиринт линија, који не исцртава само слику његовог сопственог лика, већ галерију ликова „уметности махагонија“, изазовни опус, не само на балканским ветрометинама већ и у европско – светским оквирима и сразмерама , подстицајан за истраживање о д н о с а мита и метафоре…)

ЛеЗ 0002235, Из Поговора првом издању романа ЛИТУРГИЈА (010)   (Зашто је овај роман понео наслов Литургија ? / Зато што је овај роман превасходно трагедија и зато што је литургија открила коначно и тајну саме трагедије. Рукопис ове књиге је временом превазишао своју првобитну улогу на један од најчудеснијих начина. Читалац и критичар тек треба да га откривају… / Шта је Литургија ? / На први поглед то је књига о повести села Босиљковца са околином од памтивека до скоро данашњих дана, мада роман из странице у страницу превазилази ту повест. Лукић је најзначајнији део посла око писања ове књиге довршио 1988. године, у својој 38. години живота, а у тим годинама је Томас Вулф умро. / Литургија је, по много чему, тотална књига, књига која је покушала да обједини све могуће и немогуће Босиљковца и околине. / У светској књижевној баштини постоје литерарни пандани Босиљковцу и околини – ДАБЛИН (Џојсов „Уликс“), АЛТАМОНТО (Вулфов „Погледај дом свој, анђеле“), КОМБРЕ ( Пруст, “ У трагању за изгубљеним временом“), ЈОКНАПАТОФА (Фокнеров опус), ВИШЕГРАД, БОСНА ( Андрић, „На Дрини ћуприја“), МАКОНДО (Маркес, „Сто година самоће“).

ЛеЗ 0002236, Лукићеве књиге сустижу једна другу… (011) (ПЕСНИК ТРЕЋЕ РЕЛИГИОЗНЕ ЕПОХЕ СТВАРАЛАШТВА И ОБНОВЕ МИТОТВОРНОГ ДУХА МУЗИКЕ (ПЕПЕЉУГА САВРЕМЕНЕ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ )  (….) Седим и читам овде, као Рилке у своје време, једног песника. Ја сам, дакле, читалац, не дакле (подвлачим) критичар како се то у највулгарнијем смислу подразумева на Балкану и у Србији у последња два века, и сада! Имам свога песника и имам ту привилегију да читам његов рукопис, и уверен сам да прави читалац и човек не може поседовати више песника… (Париз, крајем августа 1999. године.Bibliotheque Nationale) / У свет сам отишао седамдесетих година, онда када је Мирослав Лукић започињао као песник … Студије сам окончао у Београду; неко време сам радио као професор средње школе; већ у то време поумирали су ми, прво мајка, па отац. Мој деда је умро коју годину раније, после рата, од туге због дела поседа који му је нова власт отела. Од родбине ми је остао само стриц у Аустралији, веома предузимљив човек; захваљујући њему, могао сам да напустим земљу у којој сам рођен и да проведем низ година на континенту на крају света. Мој стриц се женио, али нису имали деце. Када је и он умро, решио сам да се вратим у Европу, и Париз је постао онај град у коме сам проводио највише времена. У Београд сам долазио, повремено, током јесени (око Сајма књига). Никада нисам мислио да ћу се бавити писањем; много више ме је одувек привлачило читање, али захваљујући Случају Комедијанту, почео сам да пишем и први огледи које сам објавио били су о два романа Мирослава Лукића (Ујкин дом и Литургија). То је објавила, на моје велико чуђење, београдска „Политика“ у свом божићњем броју (1998). Касније, када сам започео преписку са песником Лукићем и лично га срео, написао сам…. )

ЛеЗ 0002237, Русаљ. Спев М. Лукића (013) (Лукић је, дакле, нашао духовни центар; али је томе много тога претходило… / У књизи ВРАТА ЗВИЖДА, коју је објавио о свом руву и круву Лукићев млађи брат, Александар, постоји циклус Комплекс СПАСОВО, који се на први поглед може схватити и дословно, као програм и предлог за стварање једног стожера старобалканског наслеђа, али који је у ствари више од тога : жудња за духовним центром, који није само у земљи и на земљи, као што није само на небу и на небесима. То је жижа где се две линије духовног и материјалног секу и сучељавају. / То је место где се долази до творачког и космичког. / Лукић је, дакле, нашао духовни центар; али је томе много тога претходило. Пре свега, јасна и непоткупљива свест о времену и вековима, деветнаестом и двадесетом веку. )

ЛеЗ 0002238, Случај Мирослава Лукића (015) (….Књига есеја ДУХОВИ, 1 (Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, Београд, 1 / 1998, стр. 383 – 434)отвара се моттом из једног од најпознатијих дела Сведенборга о духовима, а затим следи Лукићев есеј ДУША, РЕД И МИТ. БЕЗДУШНОСТ, НЕРЕД И ИСТОРИЈА, у коме писац прекњижава линеарну историју Европе од старохеленских времена до данас. / У најобимнијем есеју у овој књизи САВЕСТ, Лукић поред вечне и непролазне теме савести износи на видело и случај – како су му седамдесетих година одбијали књиге уредници наших најпознатијих издавачких кућа. Текст је, зато што је писан без горчине и освете, сведочанство првога реда. Као грађа, ту се први пут објављују рукописи песама, које су Лукићу одбијали седамдесетих година…Тај есеј је написао писац и песник и човек који више нема илузија, изузетне списатељске и грађанске куражи. ….Књига есеја ДУХОВИ, 1 (Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, Београд, 1 / 1998, стр. 383 – 434)отвара се моттом из једног од најпознатијих дела Сведенборга о духовима, а затим следи Лукићев есеј ДУША, РЕД И МИТ. БЕЗДУШНОСТ, НЕРЕД И ИСТОРИЈА, у коме писац прекњижава линеарну историју Европе од старохеленских времена до данас. / У најобимнијем есеју у овој књизи САВЕСТ, Лукић поред вечне и непролазне теме савести износи на видело и случај – како су му седамдесетих година одбијали књиге уредници наших најпознатијих издавачких кућа. Текст је, зато што је писан без горчине и освете, сведочанство првога реда. Као грађа, ту се први пут објављују рукописи песама, које су Лукићу одбијали седамдесетих година…Тај есеј је написао писац и песник и човек који више нема илузија, изузетне списатељске и грађанске куражи. / Лукић ову књигу завршава речима : / „Шта је поштеније : ћутати о томе како су уредници, који су стекли висок углед као писци, давили као мачиће у лавору неке од младих писаца? Фаворизујући своје пулене, оне безопасније, безбојније? Лаж је да је лако било оним младим писцима који су имали дара и искуства да објаве књигу“ (стр. 434). / Лукић има изоштрену свест каква је књижевност која се ствара данас, поуздано поетско и естетско чуло. Ова књига је написана после МЕТАФИЗИКЕ У БЕЛОМ ОДЕЛУ, она у себи садржи и одгонетку тајне „књижевног случаја“ Мирослава Лукића.) 

ЛеЗ 0002239, Термин : „уметност будућности“ (016) (Тај термин „УМЕТНОСТ БУДУЋНОСТИ“ , користи Владимир Соловјов (в. у књ. СВЕТЛОСТ СА ИСТОКА, Београд, Логос – Ортодос, 1995, стр. 67). Соловјов је одржао три говора посвећена Достојевском, који је у ствари, у руској и светској књижевности зачетник треће религиозне епохе стваралаштва. Соловјову се ( у предговору) чинило да се на Достојевског „не може гледати само као на обичног романсијера, као на талентованог и умног литерату. Он је имао нешто више од тога, а то више је било нешто специфично његово, што објашњава његов утицај на друге“ (стр. 64). / У првом говору, Соловјов вели : “ Појавили су се жреци чисте уметности, за које је савршенство уметничке форме постало главна ствар мимо сваког религиозног садржаја. Два пролећа ове слободне уметности (у класичном свету и у новој Европи) била су раскошна, али не и дуготрајна. Пред нашим очима се завршио процват новоевропске уметности. Цветови опадају, а плодови су тек у заметку. Било би неправедно очекивати од заметка особине зрелог плода : те будуће особине могу се само наслућивати. Управо се овако треба односити према садашњем стању у уметности и литератури. Данашњи уметници не могу а и не желе да служе чистој лепоти, да стварају савршене форме; они траже садржај. Али, туђи ранијем, религиозном садржају уметности, они се у потпуности окрећу текућој стварности и стављају себе у односу на њу у двоструко завистан положај : прво, они се труде да ропски копирају појаве те стварности, а друго, настоје да исто тако ропски служе актуелним темама, да удовоље друштвеном расположењу у датом тренутку, да проповедају општеприхваћени морал, верујући да ће тако учинити уметност корисном“ (исто, стр. 65). / Многи уметници у безуспешној ТРЦИ СА РЕАЛНИМ ПОЈЕДИНОСТИМА губе ПРАВУ РЕАЛНОСТ ЦЕЛИНЕ, тако да се у XX веку појавило тушта и тма слабих уметничких дела која су имала најбоље намере )

ЛеЗ 0002240, Каква је књижевност која се данас ствара – по Мирославу Лукићу – ? (018) (…Одговор који је понудио на постављено питање Лукић, ближи је истини од одговора који дају писци тзв. књижевних историја и професори Универзитета… / Као критичар и песник, и као књижевни сведок, Лукић је неко кога не могу преводити жедног преко воде. После бунта и ваљане књижевне аргументације и сведочанстава једног правог књижевног великана, какав је био Данило Киш, не вреди причати приче и понављати лажи. …)

ЛеЗ 0002241, Хоризонт Лукићеве РАЈСКЕ СВЕЋЕ (а) (019) (ПИСМО УПУЋЕНО ПРЕКО ДЕВЕТ МОРА, ГОРА, МАГЛИ, МОЖДА НЕМОГУЋЕМ И ДАЛЕКОМ ЧИТАОЦУ? // ….РАЈСКУ СВЕЋУ је створио и објавио истински песник, песник искона и енергије какву ћемо ређе срести и код песника које је већ књижевна критика прогласила „великима“, „бардима“. / Објавио ју је човек који је осећао неодољиву потребу да брзо, као да стоји пред одласком или преким крајем, каже искрено нешто од оног што га је испуњавало свега и нагонило да говори. Лукић је песник, српски колико и балкански и европски ; мислио је на све што ние и живи у васионским пределима под влашћу Сунца и Месеца и сталној смени дана и ноћи, и годишњих доба. Шта је то што је хтео да каже, кратко и задихано, брзо, коме било, па ма и глувој земљи и високом небу? / То су неколико речи, неколико песама, можда, али таквих које су сачувале и даље пренеле песникову несигурну и живу мисао и ону људску топлину и веру што је са много напора пренео кроз живот. То је песник који говори без увода и објашњења, без закључака и сврхе. Без наде? Не. / У Лукићевом ванредном опусу, поред огромних сумња и ужаса и очаја, кроз које је прошао у младости, постоји Нада и Вера и Љубав. Трагизам љубави. Овај песник је написао изузетно једноставне и потресне љубавне песме, и можда захваљујући њима РАЈСКА СВЕЋА ће, у прво време, стећи признање и изазиваће код многих људи и читалаца дивљење и поштовање.)

ЛеЗ 0002242, Лукић – археолог Златног расуденца (б) (020) (За овог песника је, у ствари, важна једино „врста обузетости / која је урезала бразду у духу“. / Лукић је нашао срећу према духу и он, као и Пол Валери, не тражи од среће „ништа до физике и хемијске услове слободе духа – благост, свежину, мир, простор, време, покрет – према потреби“. / Славину коју је отворио или коју је управо затворио, и из које тече самоћа или сновиђење, брегови или поток, река или лепотица. / Овог песника раскош не привлачи. Јер он као и Валери, не воли „лепе ствари“. Привлачи га да их прави, замишља, остварује. Чим је створио, направљено постаје отпадак. Иверје. То је песник који претвара неред у ред. Али чим се створи ред његова је улога завршена…)

ЛеЗ 0002243, Како је Мирослав Лукић – и зашто – постао Пепељуга српске поезије? (г) (022) (Лукић је песник који је у стању да ствара поезију од свега што му се нађе под руком; од отпада и облака, од шљунка и од тишине, од снега и од ватре; од околине; астрологије и религије. Чинило се, док сам поново итао РАЈСКУ СВЕЋУ, да је Лукић морао све да запише, па и свакодневну шљаку; по томе он подсећа на Силвију Плат….)

ЛеЗ 0002244, Има ли правде у српској књижевности? (д) (023) (Према Лукићу ће, и као песнику и писцу уопште, верујем, много праведнија, бити и делотворнија она врста критике које ће извршити Целина његовог опуса кроз време. / Јер најбоља је, и најцелисходнија, управо баш та врста критике и мерила коју стварају истинска дела. / Каква разговора или споразума може да буде између Лукића и књижевне критике, актуелне? / Неспоразум, то је једини могући облик додира између њих. / Књижевна критика не познаје ни споредни, најмањи и најмање битни део Лукићевог опуса, а све оно што је он био и, поготову, оно што је могао да буде и значи, и све оно што вреди у њему, далеко је од њиховог погледа. / Чини ми се да је тако нешто песник и писац Мирослав Лукић умео да дочека и да све то прими мирно и хладнокрвно, као занимљив, нетражен поклон. ) Срећа је овог песника у томе, што он јавно или тајно, не жели да буде оно што није, или да не буде оно што јесте. Њега је живот научио да се не боји смрти, а судбина игноранције…)
ЛеЗ 0002245, Архив у оснивању 1-5, (ђ) (024) (… Целина АРХИВ У ОСНИВАЊУ 1 – 5, има своју драму : човека који покушава да се домогне своје историје, свог историјског и духовног смисла. Ту се прошлост врло често оживљава на хаотичан и неодређен начин, и песник покушава да направи инвентар, да сакупи комаде, који су остали од рушевина – Храма и Куле песника.)

ЛеЗ 0002246, Шта је, у ствари, Лукићева РАЈСКА СВЕЋА? (026) (РАЈСКА СВЕЋА је, поред осталог, сигнал будућности. Ставаралаштво припрема за себе непрестано оно што троши непрестано. / Оно црпе из бића у целини, и биће у детаљу )

ЛеЗ 0002247, Ко је, доиста, песник Мирослав Лукић? (027) (…Мирослав Лукић је песник прскања линије епохе хокус покуса, линије ванредне синтезе. И више од тога….)

ЛеЗ 0002248, Напомена:о игнорисању строге поделе на поезију и прозу (028)

ЛеЗ 0002249, Ако постоји, заиста, фантом фантом постмодерне књижевности у Срба… (029) (Потомак једне старе српске фамилије из североисточне Србије, Лукић не пише да угоди савременицима. То је песник који директно комуницира са будућношћу. / То је песник кога воле – не толико и не само због његовог дара, већ и због оквира у који он уме да утисне свој дар.)

ЛеЗ 0002250, Рана слава, или опет о „случају“ М. Лукића (030) ( Сетимо се : онога што сам написао на почетку о песнику М. Лукићу. / Лукић је постао познат, као деветанестогодишњак, као матурант гимназије у једној од оних варошица наших најдубљих провинција – по једној песми, о трагизму љубави, која ни данас ништа није изгубила од своје једноставвности, дубине и лепоте, иако су прошле деценије. / Захваљујући медијима, пре свега таласима првог програма Радио Београда, Лукић се, као несвршени матурант куевске гимназије, пробудио једне ноћи као славан песник, допревши до срца милиона слушалаца радија. / Била је то слава, већа у понечему, од оне које је доживео Достојевски са „Бедним људима“, права и опипљива слава какву нису доживели ни много старији и угледнији српски песници од Лукића у то време. . .)

ЛеЗ 0002251, Најстарији храст на Балкану  

ЛеЗ 0002252, Контраверзан писац, На ветру на чистини на висини, Рајска свећа, Уметност махагонија 27 -34. НАПОМЕНА уредника и издавача РАЈСКЕ СВЕЋЕ (032) (карактеристични фрагменти) // …2. Да је Лукићев Опус објављен раније, овај писац би данас био класик наше савремене књижевности. / Колико су несрећне околности нашег књижевног живота криве, колико сам писац, што тек сада почиње да буде доступно његово Дело, то би била мало дужа и тужнија прича. / 3. Мирослав Лукић је типчиан пример закаснелог писца (у најбољем значењу овог Бодлеровог израза), али и КОНТРАВЕРЗАН ПИСАЦ – писац који је деценијама одбијао да то буде.Лукић је, као песник, ћ у т а о – дословно – више од две деценије! Тек 1993. године, када је БИГЗ објавио његову другу позамашну књигу песама ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА, Лукић је почео редовније да објављује. … )

ЛеЗ 0002253, Песник Трећег ока. Особени стил М. Лукића (035)  

ЛеЗ 0002254, Још једно запажање о стилу М. Лукића (036) (…Још 1983. године, када се појавио роман ДНЕВНИК ЗА СЕНКОВИЋА, било је видљиво да је овај песник и писац изградио свој особени стил. / Тешко га је дефинисати и сасвим тачно одредити. / Међутим, након читања АРХИВА У ОСНИВАЊУ, 1 – 2, очигледно је да је Лукић увидео или осетио неке чињенице и околности, детаље и слике, као истините и стварне, и да је по свом унутарњем осећању нашао облик који их најтаније приказује и објашњава другима, и то на најједноставнији и најсавршенији наин. Његови стихови, или реченице јасно, понекад не сасвим до краја, казују највише што се може рећи о једној ствари….)

ЛеЗ 0002255, Метафизичко искуство у стваралштву М. Лукића (037)

ЛеЗ 0002256, Два врсна романа М. Лукића (а) (39) (Мирослав Лукић : ЛИТУРГИЈА, Заветине, Београд, 1997 ; УЈКИН ДОМ, Апостроф, Београд, 1997)

ЛеЗ 0002257, Телеграми и писма Damianovitcha  Телеграми Дамјановића из 1915. Године   (Нисам ни сањао, када сам покушавао да пронађем још неку од књига „Цјеломудрија“, докле ће ме све то довести….)

ЛеЗ 0002258, Monsieur M. Petrovitch , Hotel de l’ Europe, 38 rue St Severin, Paris (датум на печату 9. VII. 1914,) Рулет није само коцка, коцкарска страст, опсесија, већ и нешто много дубље, сложеније и замршеније. То потврђује и једно од сачуваних писама ЊКВ Принца Ђорђа Карађорђевића, написано пре сто година у  Београду, учитељу Проф. М. Петровићу Аласу.

ЛеЗ 0002259, CARTE POSTALE

ЛеЗ 0002260, 27 телеграма ( У рукописној заоставштини (сачуваној у  путном ковчегу) Михаила Петровића Аласа , постоји, поред осталог, и 27 телеграма, које његово Краљевско височанство принц Ђорђе Карађорђевић потписује као Orachatz и Damjanovitch. Tи телеграми стижу у Montreux, у хотел у којем тада живи професор Михаило Петровић, из Monte Carla. Прва три сачувана телеграма ( 14. II  1915, 16. II 1915. i 17. II 1915) и последњих пет (19. IV 1915, 22. IV 1915, 25. V 1915, … )  потписана су псеудонимом Orachatz, остали  Damjanovitch.  Телеграми су на француском…)

ЛеЗ 0002261, ПИСМА И КОМЕНТАРИ

ЛеЗ 0002262, Оно што заноси у Лукићевом роману ЛИТУРГИЈА … (б) (40)

ЛеЗ 0002263, Кинеска игра са ковчежићима? (д) (43) (Полазне премисе романа Литургија)

ЛеЗ 0002264, Роман о Анђујки (а) (045) ( …. Позорница Лукићевог романа је – балкански троугао. Постоји чувени бермудски троугао у коме авиони и бродови и људи нестају неповратно и тајанствено. Из Лукићевог балканског троугла, настаје тајанствено нешто дивно, што тек треба да добије своје име и презиме. Ово је књига којој би се највише обрадовао да је жив један Јунг – не зато што је написана тако да се чита без даха, већ зато што је пошла трагом Јунгове интуиције о синхроницитету, појму или феномену који је важан за спознају људске судбине и универзума колико и Ајнштајнова теорија о релативитету. / У књизи има низ примера синхронистичких догађаја. У том смислу, Лукићева књига не само да је нова и радикалан заокрет у оквирима овогодишње романескне продукције домаћих аутора…)

ЛеЗ 0002265, Линколнова куповина бачве, или о синхроницитету (в) (47)

ЛеЗ 0002266, КЊИГА О АПСОЛУТУ – Кућа светих ратова (048) (За читаоце романа КУЋА СВЕТИХ РАТОВА, који можда нису имали прилике да прочитају Лукићев претходни роман из циклуса МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ И ЖИВОТ БЕЗ СМРТИТрговце светлошћу, ова књига ће бити – равна атаку на машту. / Збуњени, у први мах, читаће је, можда, као египатску или тибетанску књигу мртвих, што она делимично и јесте: свебалканска књига мртвих, продор у свет с ону страну, у онострано, у посмртни свет. / Овај роман, један од најкраћих и најбољих Лукићевих дела, обрадоваће читаоце и у Србији и широм света, али ће обрадовати и душе многих покојних уметника и песника, и душу Јунга. Кућа светих ратова је наставак Трговаца светлошћу. / На крају Трговаца светлошћу, хероина романа Анђујка умире. / Како она мртва може бити јунак и хероина наредног романа? / Ово је књига о Апсолуту, не о знању Апсолута, већ доживљај Апсолута)

ЛеЗ 0002267, „Месечева свадба“, шести роман М. Лукића (050) (Некоме ће се, ко је већ проитао први Лукићев објављени роман, Дневник за Сенковића (1983), можда уинити да се Лукић, пишући МЕСЕЧЕВУ СВАДБУ, вратио својим литерарним почецима, пре свега када је реч о методу и компоновању, а донекле и о теми; међутим, то не може бити сметња за читање и прихватање новог у МЕСЕЧЕВОЈ СВАДБИ. Остао је, да тако кажемо, „стари“ главни јунак Ф. Сенковић, Р. Бабел, остале су сенке основа, али оно по чему ће се овај роман памтити то су судбине нових Лукићевих јунака: пре свега Г – ђе Икс и Л.Л.Л., које „проваљују“ из тамног вилајета апсурда и рата, из гломазне епохе хокус – покуса, снагом митских и литерарних, ставрогинских региона душе ударене на муке. / Први део романа делује фактографски; у ствари, писац детаљно и вешто, стрпљиво и зналачки градио позорницу и епилог романа. То читалац схвати прекасно, на крају, када га „ошине“ језиви епилог, који као да је изрезан по обрасцу старохеленских трагедија. Свака трагедија је прво лична, па колективна…)

ЛеЗ 0002268, Опет то, мало друкчије. О Лукићевој „Месечевој свадби“ (051) (Драж ове књиге је у томе што није патетична, што је уверљива од прве до последње странице, што је апсурд и рат сагледала из унутрашње позиције главног јунака Сенковића. / Ратова, нереда и расула је било, одувек; уметнички или публицистчики сеизмограф их је бележио. / Док ће многи забележнени текстови остати само као прелазно и пролазно, „МЕСЕЧЕВА СВАДБА“ ће остати као трајно сведочанство, не само о једном бесмисленом рату у колевци Европе, него и по атрибуту божанства, које је Лукић годинама тражио, а тај атрибут је независност. Ова књига излази из магле која траје већ деценијама, из мрака, магле и заглушја, патње и несреће. / Она навире из средишта Бића, из патње, свеобухватне свести, из тишине и Страве и, следствено томе, она нужно превазилази уобиачјени просек. Ова књига, поред тога што је прворазредно сведочанство, очарава извесном надсвешћу и ископаним многим артеријским бунарима у Бићу данашњег човека, отварајући изворе који су затрпани )

ЛеЗ 0002269, Живот, судбина, поезија. Књижевни случај М. Лукића (053)

ЛеЗ 0002270, Усамљено дрво… апсолутни писац – М. Лукић (049) (Можда се овај песник родио у истом незнању, да би потом, божанским средствима, уметничким, рвањем са оним што је Опус Уметности махагонија, био приведен Небеској Хијерархији… / Овога су писца покушавали да угуше, маргинализују, гурну на споредни колосек судбине и позвања, непозвани најблаже речено : они који хоће једног невидљивог Бога, они који су га угушили властитим умом, и они који су то учинили злом свога живота, који неће никаквога Бога… / Како да се помире са чињеницом постојања оваквог једног духа, какав је Лукићев, и једни и други који појма немају о усађеном веровању, кога у њима нема? / Јер већина оних, били тзв. песници, писци, уредници, новинска пискарала и многи други, који немају идеју о Небу, из кога све проистиче, такви се не могу уздићи ни до првог уласка у Небо. Такви никада не доспевају ни на Прво, ни на Друго, ни на Треће небо… / Лукић је, дакле, од оних песника коресподенције или саобразности свих небеских ствари са свим што припада овеку. XX век не зна шта је саобразност. / Доминанти песници или они који вреднују учинак песника имали су много година да све поставе наопако. Главно обележје многих векова, а епохе Хокус – покуса понајвише, је то што се човек удаљио од Неба кроз љубав према себи и према свету. Што се заборавило или порицало, да човек управо и постоји по саобразности, јер постоји само у зависности од Неба… / Лукић дакле, и као човек и као писац, има идеју о Небу, о божанском, од кога проистиче небо, и он се може уздићи до првог уласка у небо, и даље. / Јер, по томе се овај писац разликује, не само од својих савременика писаца, у земљи и ван земље, као и од својих саплеменика, што од себе није одстрањивао утицај Неба властитим умом и злом живота, није угушио у себи оно небеско и божанско усађено… / Лукићев Бог је Онај Бог, из Трећег завета, који никада не врши насиље на човекову свест… )

ЛеЗ 0002271, Једно сећање: Сенке будућности (052) ( Конференција за штампу поводом објављивања Дела Мирослава Лукића Уметност махагонија и најновијих бројева часописа Заветина) / …“Деветог октобра 2002. године тачно у 12. нула пет часова почела је конференција за штампу поводом изласка нових бројева часописа Заветине Плус ултра 1- 4/2000 и Уметност махагонија 3 – 6 – 2002 и изласка Дела Мирослава Лукића Опус уметности махагонија”. / Ова конференција за штампу је приказана детаљно у ч. ( Трећој Србији). Ја као учесник ове конференције за штампу (Гост књижевне трибине) изнећу известан свој доживља Конференције за штампу…У декору тајанствене окованости књигама у школској библиотеци одвијала се представа Конференције за штампу. Мало је било званично позваних…. Доминирале су књиге Мирослава Лукића, часописи, издања…)

ЛеЗ 0002272, Књижевни подвиг – роман Литургија М. Лукића (е) (44) (Да ли је роман Литургија књижевни подвиг и по чему то јесте?) (…Литургија је најдубље памћење света и човека. Литургија својом снагом сједињава прошлости и садашњости и две хиљаде година историје хришћанства претвара у један дан. У томе једном дану није само сабран и оприсутњен божански домострој прошлих векова испуњен у Христу и Његовој тајној Вечери, он садржи и предукус вечног и непролазног дана Царства небеског. Литургија нам открива љубав као основу света, као његово дисање и његову Пуноћу, Пуноћу свих његових видљивих и невидљивих, знаних и незнаних људима стремљења. Литургија је дивна школа једнодушности, праштања и једномислија. Литургија је наша промена ума и просвећење опитном вером, богољубљем и човекољубљем. Литургија је заједништво живих и мртвих, силом Светога Духа, у Тајни тела и Крви Господа Исуса. Литургија је учитељица здравог свакидашњег живота, понашања и узајамних односа. Литургија је очишћење и просветљење душе и тела, она је истовремено и стални позив на очишћење и преображење. Ко заборави или не открије Литургију, заборавља и остаје му скривен смисао живота. Повратак Литургији значи повратак правом и здравом функционисању себе и друштва, то значи – повратак правилној употреби хлеба, земље, ствари, свих природних дарова Божјих човеку. )

ЛеЗ 0002273, Предлог уреднику (059) (Веома поштовани уредниче, // Не чини ли вам се да сте у вишеброју часописа који приређујете (посвећеном делу М. Лукића), барем до овог тренутка, дали превише простора једној књзи о стваралаштву М. Лукића, која је у своје време била сасвим прећутана? Не чини ли вам се да је ту књигу прегазило и – време и стваралаштво М. Лукића? Јер књига На ветру, на чистини, на висини, де фацто, бави се једним делом стваралаштва М. Лукића, додуше, бави се и неправдом – прећуткивањем писца. Међутим, не чини ли вам се, да је прећуткивање једног таквог писца, као што је М. Лукић, данас, добар виц? / Издајући два оригинална и независна књижевна часописа (Идентитет, Посебна породична заветина) М. Лукић је полако и успешно кренуо у разбијање – монопола, неправди, прећуткивања, игноранција свих врста. Немогуће је данас прећуткивати некога ко има и књижевни ауторитет и опус иза себе.)

ЛеЗ 0002274, Одговор (060) (…Запад има толико заблуда о Истоку, па и о врсним писцима православнога истока, у које спада и Мирослав Лукић. Г. Митровић ми је показао једно званично писмо уредника прозе Едиције Галимар, којим одбијају да штампају роман Мирослава Лукића ТРГОВЦИ СВЕТЛОШЋУ, зато што је изврсно написан! Запад има, не као Грци, свој свет доколице, већ аршине које су само лице апсурда, равном револту и тами у којој се копрцају писци бивших источних народних демократија, па и Лукић. И у земљи у којој овај писац живи, и у Паризу, на Западу, дакле, гурају га да прихвати да његова слобода има смисла само у односу према његовој ограниченој судбини. / И Запад и Исток, какви су данас, какви ће бити и сутра, више нуде апсурд и апсурдне ситуације, него наду и помисао на радост. Истина није потребна ни једнима ни другима, па ни издавачима. Писцу који је свестан тога, и свестан своје вредности, преостаје да осећа свој живот, свој револт, своју слободу, и то што је више могуће – то значи писати, и то писати што је више могуће. Таквог су нам писца преставили аутори књиге НА ВЕТРУ, НА ВИСИНИ, НА ЧИСТИНИ…“ / То је висока похвала за ту прву монографију о Лукићу (која није без мана, као и сва пионирска дела). Било би, зар не, помало површно и неозбиљно правити тематски број о Мирославу Лукићу као писцу (уз то и оснивачу ч. „Уметности махагонија“), и игнорисати прво и пионирско дело о његовом раду? / Слажем се да би требало овде објављивати и прилоге и других аутора, наравно. Па чак и оне који можда и нису афирмативни по Лукића. Ми смо позвали на сарадњу све заинтересоване. Објављићемо сваки потписан рад који је аргументовано писан. )

ЛеЗ 0002275, Русаљ. Или о једном превиду (061) ( … Можда је делове књиге На ветру, на чистини, на висини требало овде публиковати, донекле, оним редом, како су штампани у штампаном издању? Јер чини ми се да су неке ствар прескочене, као на пример, овај детаљ о Лукићевој скоро сасвим непознатој, а изврсној поеми Русаљ.)

ЛеЗ 0002276, ТАПИЈА О ИЗВОРИМА (Култура и књижевност ове земље је забетонирана. / Бетон је, богме, дебео, сив. Масиван. Тај бетон, који је ту и тамо напукао, овај писац, који је дошао из најнеочекиванијег правца, разбијао је својим делом. У Русаљу, непрочитаној књизи овог песника (1999) има једно место о бетону, које нова књижевна генерација може преузети као свој мото. / Дело М. Луки}а, ницало је из чудовишних пукотина споменутог бетона, као висибабе испод снега. / Продору Дела овог писца, рецимо отворено, као брана беше свих ових година – б е т о н. / Међутим, бетонско чудовиште није могло угушити глас овог писца. / То ће бити јасно сваком оном, ко око Сајма књига 2006. године урони у богату ризницу Сабраних радова М. Лукића, названу Вечити чудесни коренови….)

ЛеЗ 0002277, Библиографија радова о Мирославу Лукићу I (063)

ЛеЗ 0002278, Посебне књиге о стваралаштву Мирослава Лукића II (064)

ЛеЗ 0002279, Рани архив Мирослава Лукића (065) / Владимир Јагличић (Рани архив Мирослав Лукић: «Бршљан око младости». Сабране ране песме, Заветине, Београд, 2000.)

ЛеЗ 0002280, Предговор антологији КАД БУДЕМО ТРАВА… (064) / Владимир Јагличић (одломак)

ЛеЗ 0002281, СТВОРЕНО У ПОТАЈИ / Зачарани свет / Нови роман Мирослава Лукића „Трговци светлошћу“ 

ЛеЗ 0002282, Балканска бајка (068) („Трговци светлошћу“, нови роман Мирослава Лукнћа. песника и прозаисте средње генерације, об-јављен у издавачкој кући „Верзал-прес“ показује тенденцију овог издавача да, поред проверених вредности домаће и стране књижевности, отвара и шири простор домаћој, актуелној прози. Наиме, Срба Игњатовић и Славица Гароња који су говорили о овој књизи истичу да је реч о репрезентативном делу Мирослава Лукића, аутора више књига, који спада међу оне наше псице који стварају далеко од медијске буке)

ЛеЗ 0002283, Улаз у Лавиринт, излаз, поетика… (069) (Шуморење Усамљеног дрвета. ( Књижевна судбина : мит и метафора. / Неколико неопходних напомена) // Нико више није заслужио посвету ове књиге од деветнаестогодишњег Димитрија и четрнаестогодишњег Ивана Лукића. / Да би ова књига стигла до евентуалног читаоца, писац је морао да одваја од уста својих синова! / Остали су рано без мајке, а ето, сада када одрастају и када су у годинама развоја, суочавају се са оним што је истинска глад и беда . / Имали су скоро дванаестак година свој кутак и мир на Лабудовом брду, док најближе комшије, нису одлучили уз подршку локалних власти, друкчије. / Да ли је и то део судбине? Мита? / Ова књига се ухватила – да тако кажем – у коштац са н е р е д о м и м и т о м . / Написао сам много више – генерално гледано – него што сам успео да објавим; што не сматрам неком предношћу. Ова књига то показује / доказује. / Величина није у наговештају написаног и необелодањеног, него у њиховој стварној снази )

ЛеЗ 0002284, Post Scriptum на крају књ. Усамљено дрво I (Пре неколико дана (данас је субота, 11. децембар 1999. године, око 11 ч., Јованова улица 22), сусрео сам испред Филолошког факултета, после дужег времена, пријатељицу и вршњакињу, писца и критичара . / Договорили смо се телефоном, дан пре тога, да се сусретнемо испред зграде у којој смо у студирали, после часова које будемо одржали својим ђацима, у различитим школама у којима радимо. Требало је да се сусретнемо да разменимо књиге и да поразговарамо. Она је објавила две књиге прозе, зналачки писане, и не мали број књижевних приказа и есеје по часописима. Ја сам објавио десетоструко више – књига стихова, прозе, есеја, драма, антологија. Неке од тих књига је узела да прочита; очекивао сам да чујем њено мишљење и примедбе о три моје књиге, есеја. Узгред сам понео и примерак мог новобјављеног романа „Месечева свадба“ , да јој поклоним. Знао сам да није имала среће са издавачима, као уосталом много година и ја. Закаснила је неколико минута. Причали смо, упадајући једно другом у реч, о погубности ужасавајућих егзистенцијалних и судбинских прилика којима смо живи очевидци, мање о нашим књигама. / Показао сам јој, узгред, и Каталог (одштампан) свих 25 књига УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА, иако место није баш било згодно за показивање таквих ствари. / Упитала ме је кратко: „Куда толико журиш?Зашто?“ / Нешто слично ми је, месец – два ,пре тога, рекао и мој млађи брат Александар Лукић : / “ Човече, теби су током 1998 / 99. године објављене преко 15 књига, толико неки писац не објави читавог живота!“ )

ЛеЗ 0002285, Мирослав Лукић МЕСЕЧЕВА СВАДБА, 1999. (072) / Зоран М. Мандић (…Роман „Месечева свадба“ Миросла ва Лукића (1950), аутора више запажених књига- поезије, приповедака, есеја, ромама, драма и студија, као и антологија објављених под насловима „Несебичан музеј“ и „Феникс“ управо би се могао дефинисати сликом стања једног одсечка времена који је на самом крају овог века и историје његове савремено-сти избио у први план у кошмарним ликовима једног нечувеног колективног крика. Та слика је необична, јер она је, осим што је слика као довршено стање уловљеног призора, и сама слика времена бесомучног судара једне мале високоцивилизоване православне државе Европе са готово целим Западом и његовом моћном телевојном машинеријом)

ЛеЗ 0002286, Светиљка у тминама , 1 (074) КРАЈ ЕПОХЕ ХОКУС – ПОКУСА
( Из објављених и необјављених разговора са Мирославом Лукићем )

ЛеЗ 0002287, Светиљка у тминама, 2 (075) (Наставак разговора Крај епохе хокус покуса Батрића Церовића са Мирославом Лукићем)

ЛеЗ 0002288, Наставак разговора Батрића Церовића са М. Лукићем ( …Драги Мирко,// Бескрајан је списак наших врлина (по нашем мишљењу), а и списак порока који вређају јавни морал бескрајан је. Шта је народ – збир безбројних групица, и свака од њих се згражава над неморалним поступцима свих осталих групица и појединаца, да се чини да је наступила Содома и Гомора? Олако се употребљавају речи које ништа не значе, или имају сасвим супротно значење од оног које им говорник придаје. МИ ПА МИ, или ЈА ПА ЈА, предност дајемо увек себи, истичући себе у први план. Колико смо ми критични? Јесен је на Дурмитору, штета што нисам песник; савршена тишина и мир пред залазак сунца; чудесни сутони; падају ми на памет многа питања, која бих ти радо поставио, надајући се да би имао снаге и воље да одговориш на понека од њих./ Нека питања и проблеме сам прибележио и шаљем их у писму, верујући да ћеш одговирити, до нашег следећег виђења у Београду…) 

ЛеЗ 0002289, Наставак разговора Б. Церовића са М. Лукићем (….) ( – Мој књижевни агент и промотер ми је малопре, у телефонском разговору, рекао да је добио одговор од Г., паришког издавача, којем је био понудио мој роман „Трговци светлошћу“, и да Париз упркос књижевним вредностима, не може објавити споменуту књигу, етц. Зашто ме није одмах обавестио о томе? Да ме не би растужио! Нисам питао да ли је књигу послао немачким и шпанским издавачима – зашто бих се мешао у његов посао? ) http://umetnostmahagonija.blogspot.com/2008/06/nastavak-razgovora-2-077.html

ЛеЗ 0002290, „Влашка гозба“ Мирослава Лукића (073) / Владимир Јагличић (Ако би ме ко питао да ли је Лукићева трилогија „Влашка гозба“ роман, књига сећања, дневник или оглед – не бих умео да одговорим. Све то, и више. Почиње исповешћу, наставља се прозним крхотинама, огледима, критиком савремене културе – посебно књижевношћу (при чему има и оцена са којима се нећемо сложити, али које су самосвојне, па и потребне ради подземног поткопавања онога што се зашнирало у учмалу самодовољност успеха). Лукићев књижевни рукопис је израз једног медијума кроз којег се олакшава некакво профетско оптерећење, од сувишка онога што са собом носе каравлашко очајање, барбарска генијалност и јуродива прозорљивост – сплетени уједно. / „Влашка гозба“ је архив једне епохе, покушај објашњења пишчева досадашњег живота, расутог на разне белешке из разног времена, као и културно-политичке матрице у којој се одвијао живот Срба, посебно књижевни као његов записни део, у две деценије прошлог века. Мирослав Лукић је показао амбицију да буде дубљи тумач те епохе у којој је протекла и његова нелака судбина. Отиснуо се на пучину, палио мостове за собом („Пловим океаном без икаквог копна на видику“).

ЛеЗ 0002291, НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ : антологија поезије 1938 – 1998 (054)

ЛеЗ 0002292, Истина увек кошта, и у животу, и у литератури (057) (…Лукић не пише, (када је реч о критици и есејистици), само о својим пријатељима, зажмуривши на једно око, иако понекада уме да буде „слаб“ према писцима првих књига (нарочито оних коју су своју прву књигу објавили тек закорачивши у пету деценију, као што је случај са критичарком Љ. Шоп, која му је, узгред буди речено, као уредник одбила романе, за које ће касније добити ласкаве оцене). / Због те несебичности , Лукић је као критичар, у смешној позицији, или контраверзној, да га млађи људи у српској књижевности погрешно схвате и прогласе „идиотом“ . / У ствари, реч је о несебичности и истинољубивости…) (Александар Лукић, Саватије Иг. Митровић, Батрић Церовић: НА ВЕТРУ НА ЧИСТИНИ НА ВИСИНИ.Мит и метафора. Опус Уметност махагонија Мирослава Лукића
Edition Sectio Caesarea,Paris – Мобаров институт, Београд, 2000. 260 стр. 21 цм.
стр. …- 187 )

ЛеЗ 0002293, Мирослав Лукић? Непостојећи писац? (058) (За Мирослава Лукића чули смо давно, још као студенти, прочитавши у „Просветном прегледу“ (Београд, 16. април 1969, бр. 14, у рубрици Они који долазе. . . ) Лукићеву изврсну песму „Бранка“, којом се прочуо још као ученик гимназије, чија је интегрална верзија објављена, баш у Архиву у оснивању, 1 – 2, под коначним насловом „Дубока песма немогуће љубави или Скривање босиока“ (стр. 34 – 36). Објављујући, дакле, споменуту песму „матуранта кучевске гиманзије“, Редакција „Просветног прегледа“ је додала свој коментар: / „Објављујемо му песму која се прилично разликује од основног тона његових преокупација. Управо због тога. . . Његова „Бранка“ – песма а не Бранка, која мора да постоји или у машти или у јави – „болује“ од савремености, али јој то не одузима ону шармантну непосредност по којој се Лукић поприлично разликује од своје песничке сабраће. . . “ / „Просветни преглед“, или они људи у њему који су омогућили дебитовање једног сасвим непознатог гимназијалца из Куева, данас београдског професора књижевности, песника, романописца и есејиста, могу да се радују и да буду поносни што су покренули рубрику „Они који долазе“ и најавили једног писца, који је – и по нашем – а и по суду оне озбиљније књижевне критике, коју пишу сами ствараоци – „прворедни“ песник и врстан прозни писац. …)

ЛеЗ 0002294, ПРОСТОР СВЕТИХ РАТОВА (Разговор Г – дина Милорада Скенџића са М. Лукићем, вођен крајем јануара – почетком фебруара 2001. године за један од бројева београдског листа „Збиља“, овде се објављује без скраћивања. – Напомена Уредника Д. Лукића. Није објављен ни до дана данашњег, 1. 10. 2001? Разлози? )

ЛеЗ 0002295, Дуг поглед уназад (081) Генеза Уметности махагонија (Тематски вишеброј посвећен стваралаштву Мирослава Лукића већ има осамдесетак постова од планираних стотинак; и углавном, како видимо, то су текстови који се тичу оних ствари које је Лукић објавио закључно са 2002. годином, тј. са штампањем више од тридесетак књига Опуса Уметност махагонија. Али мислим да одмах треба скренути пажњу неупућенима и на следећу околност. Прво, књиге објављене у оквиру Опуса Уметност махагонија штампане су као пилот издање, као пишчева издања, у малом броју примерака, до њих је данас, само после 6 година од њиховог објављивања, тешко доћи, та издања су биоблиофилске реткости. Колико знамо, публикован је и ЦД, на коме су објављене све књиге Уметности махагонија; ако нигде другде, тај ЦД се може прегледати у фондовима Народне библиотеке Србије, у Београду. Једно време, пре неколико година, већи део књига из овог опуса, био је доступан на Веб сајту Заветина, али врло кратко. Уј међувремену је Лукић објавио своја Сабрана дела Вечити чудесни коренови (крајем 2006), у 22 тома, и до ових дела је лако доћи. / Постоји велика разлика између првог издања Лукићевих Сабраних дела – оног из 2002. и овог из 2006. Ово друго издање је много боље урађено, у сваком погледу. Међутим, и оно прво издање је имало својих чари. Садржало је, ево да споменем кратку књигу Дуг поглед уназад, неке текстове којих више нема у другом издању Лукићевих Сабраних дела, а која се тичу стваралачког развоја самог писца, његовог разрастања као писца. Напросто, неке су Лукићеве књиге из уметности махагонија нестале у Вечитим чудесним кореновима, слиле су се у веће реке, или су потонуле као поточићи у песак …)

ЛеЗ 0002296, Дуг поглед уназад, 1 (082). Друго издање Дневника за Сенковића  

ЛеЗ 0002297,   НАПОМЕНЕ УЗ КЊИГУ ВАШАРИ ХИПЕРБОРЕЈЕ: дуг поглед уназад, 4 (085)

ЛеЗ 0002298, Дуг поглед уназад, 5 (086). БЕЛЕШКА УЗ ДРУГО, ПРЕРАЂЕНО ИЗДАЊЕ МЕСЕЧЕВЕ СВАДБЕ

ЛеЗ 0002299, Дуг поглед уназад, 6 (087) . КРАТКА БЕЛЕШКА УЗ ДРУГО ИЗДАЊЕ РОМАНА ТУГА ГОЛЕМА

ЛеЗ 0002300, Дуг поглед уназад, 7 (088) ( О „Литургији“. Предах. – Стигао сам у раду на другом издању ЛИТУРГИЈЕ – на коначној редакцији књиге – негде на половини првог издања : до страница када се П. Мишљеновић враћа са Солунског фронта у своје родно место, када почиње да ради на прикупљању документације о неделима окупатора, док је био одсутан…. Када практично бележи сведочења поузданих очевидаца… / Пренеразила ме је вештина уметности приповедања, уметничка веродостојност свега дотле написаног )

ЛеЗ 0002301, Двоброј „Заветине+“ , ЦД, 8-9, јануар – мај 2015 управо одштампан (Резервишите свој примерак часописа на време! (Поручиоци из иностранства, и свих бивших југословенских република плаћају и поштарину!!) Iстекао је рок за годишњу претплату на часопис „ЗАВЕТIНЕ+“ . 7 ПС. – Они који   су закаснели да се претплате, или из неких својих разлога желе и старе бројеве овог часописа, могу да их поруче по нешто нижој цени и уз поклон нултог броја. Позовите нас, или нам пишите, договорићемо се! )

ЛеЗ 0002302, Лукић и етаблирани српски писци, Лукић и Наметнути, Уметност махагонија 27 -34. ( ПРИЧА БРШЉАНА) 21. април 2002. – Дуг поглед уназад, 8 (089) (ЖИВАКЊИГА Литургије вероватно је најбитније, најважније поглавље. Коначну редактуру овог поглавља (припреме другог издања) радио сам најдуже. Мало сам ствари исправљао, стилизовао, врло мало; али сам пажљиво одмеравао сваку реч. ЖИВА КЊИГА почиње сведочењима о стрељањима евентуалних политичких неистомишљеника, старих људи, домаћина и солунаца, а завршава се тестаментом сведока, писара Мишљеновића, најавом његовог краја. Овај разборити и умни старац скоро све да је предвидео, осим повратка свога унука Б. Мишљеновића из боксова пакла голооточког. У том поглављу постоји, колико ми је познато, најрадикалнија, најубедљивија, најдубља критика „победника“ не само у српској књижевности 20. века, него и у историографији, политици. Тога нисам био свестан, када сам објавио прво издање ЛИТУРГИЈЕ. И та књига је држана у запту, последњих пет година, када је реч о нашој културној јавности, зато што је та јавност онаква какво је и српско друштво : посткомунистичка, сумњива. / Природно је било да се не пробије о тој књизи у тиражној штампи ни вест дужа од кљуна чешљугара, јер та штампа је посткомунистичка, каква нам је добрим делом и култура, официјелна књижевна критика… и многа шта друго )

ЛеЗ 0002303, ДИЈАГРАМ У ПЕСКУ (092) (Свих тридесет и два наслова УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА – 35 књига – кроз неколико недеља ће бити одштампано и укоричено. Успео сам да заокружим после низа година труд којим је био испуњен мој живот последњих тридесетак година. Могу да будем захвалан на свему томе Богу, стваралачком развоју, (с)трпљењу. Док сам радио и припремао последњих неколико књига, умрла ми је мајка, Наталија Лукић (31. маја 2002. године, негде око 9 и нешто пре подне, на ВМА). Била је то друга, неочекивана смрт, у мају, шеснаест година после преране смрти моје прве супруге Миљане Вићентијевић – Лукић. Напустиле су под необичним, никад до краја разјашњеним околностима нашу земаљску фамилију, и прешле у ону огромну и већу, Вечну, Фамилију Божју. Нису дочекале да виде објављене све те моје књиге. Због тога њима посвећујем тај Опус – у целини. Мојој мајци и мајци мојих синова. / Могла би се написати књига о раду на толиким књигама (Т. Ман је написао књигу о настанку романа ДОКТОР ФАУСТ); могла би бити од непосредне користи како потоњим генерацијама, тако и савременим истраживачима и тумачима свега онога што сам написао. Међутим, није време сада за то, а можда немам ни воље да прионем и на тај посао? Ако некада будем скупио снаге и воље да се окушам и на том пољу, онда би таква књига морала бити написана на основу мојих бележница и дневника које сам водио последњих четврт столећа… Међутим, то је читава једна непроходна и густа (пра)шума написаног, у коју се не усуђујем да зађем.)

ЛеЗ 0002304, ПАСИЈА ПО АМАРИЛИСУ, најновији роман М. Лукића (093) – Разговор с поводом . – Уредник Уметности махагонија: О чему говори Ваш најновији роман? То није само трагични роман једне несрећне жене, то је зар не сложена прича и о једном бившем пуковнику безбедности и страховитим мрежама које су исплетене око оних који су yбог нечега узети на мету? / Мирослав Лукић: Хм… Па то је у почетку био сасвим друкчији роман, нека врста опроштаја са Филипом и Августином Сенковићем… али се временом усложњавало све… и сад је постало нешто што није згодно да ја објашњавам… Препуштам то позванијима, да чујемо мало мишљење и других. Мени је важно мишљење и најобичнијих читалаца, као и оних који себе сматрају тумачима романа… Сад је прилика да сви они који буду прочитали овај роман, да изнесу своје мишљење о њему, без длаке на на језику. Сад се ситуација променила, зар не, ако неће да објаве приказе и тумачења у најтиражнијим штампаним медијима („Новостима“, „Политици“) објавиће у електронским медијима, јер их има? Не могу ме више скривати под коритом, као маћеха Пепељугу.

ЛеЗ 0002305, Наставак РАЗГОВОРА С ПОВОДОМ (094) Први наставак / Уредник Уметности махагонија:“Човек је слободан само онда кад служи истини. А истина се сазнаје разумом“, каже Толстој. Ко је писао Пасију по Амарилису: слободан човек, или роб? / Мирослав Лукић: Понекада ми се чини да је тај мој најновији роман, који је најновији за друге, а за мене је више од сенке која ме прати безмало двадесет и кусур година (од неразјашњене и трагичне смрти мајке мојих синова, до јуче, до тренутка када је коначно рукопис отишао у штампарију и изашао из ње са сликом некога коме пчеле излећу из главе…) Чини ми се да је тај роман писан у више руку. Да га је писао и дописивао, између осталих, и песник-феникс. И вечита сумњалица. И неко које хтео да сазна истину, и разумом и на други начин. Пасију су писале кошмарне ноћи, судбина, жалост, године, неуспех…све књиге које сам претходно написао и објавио, или их нисам објавио.

ЛеЗ 0002306, Разговор с поводом (095) – ….Уредник Уметности махагонија: На званичном Веб сајту Заветина о Вама пише дословно да сте «непрочитан писац»? Ваша песма «Како се прави нови корак у уметности?» започиње стиховима:»Ево темеља у блату, у истинском глибу / година, деценија. У дијалогу са судбином…» Где је Ваш прави темељ? У одлагању, у оклевању, у покушају да се следи неки природни стваралачки развој?Зашто више цените неуспех од успеха?Да ли је Ваша песма «Ева» аутобиографска? У каквој су вези Ваши поједини љубавни стихови са Пасијом по Амарилису?Да ли је роман Пасија по Амарилису предмет уживања или сазнања? Да ли је тај Ваш позни роман дело гриже савести или књига радости, ослобођења?Да ли је Пасија по Амарилису, ова књига управо објављена, нешто што је дефинитивно, чему се нећете враћатри и што нећете више дотеривати? То су само нека од многобројних питања које су поставили посетиоци блога «Уметност махагонија»… – Мирослав Лукић: Па ту има најмање неких десетак питања, која садрже исто толико ако не и још толико потпитања, и зато предлажем – надам се да ћете се сложити – да овај разговор на неки начин ограничимо, лимитирамо. Покушаћу да одговорим на сва питања, иако ми поједина нису најјаснија. Пођимо од последњег. Да ли је књига Пасија по Амарилису, нешто што је дефинитивно?Наравно да није. Роман се завршава позивом уредника Орфелина непознатом пошиљаоцу фотографије, објављене на самом крају књиге ( на којој се види нека широка панонска река, на којој је обележено место где је потонуо Филип Сенковић), да се јави како би се заиста идентификовало место где је уморен један од главних протагониста овог романа. То оставља могућност да роман једног дана буде и настављен….

ЛеЗ 0002307, Разговор с поводом (098) – …..-Не идете ли и ви, као књижевни критичар, у неку своју крајност? / 6.Нисам оболео од неизлечиве болести – бити апсолутно (увек) у праву. Болестан сам од неких других ствари; научио сам с годинама да ме лекари неће излечити, јер ћу напослетку умрети. Богочовек лечи и чини тело бесмртним. Богочовек понавља да подносим ланце и телесно робовање; Он нас може ослободити засад само духовног робовања. Богочовек нам је пријатељ више од свакога, …

ЛеЗ 0002308, Закључење вишеброја (100) / Уметност махагонија 27 -34, Увод у стваралаштво М. Лукића – Тематски вишеброј Уметности махагонија, посвећен уводу у стваралачки опус Мирослава Лукића, овде се зауставља. Али то не значи да ће се ту све и зауставити, верујемо. / Пре свега, ми верујемо да ће стотинак постова објављених у оквиру овог вишеброја, бити изазов за многе читаоце и посетиоце овог блога. / Ових недеља, кренуо је према читаоцима најновији роман М. Лукића, Пасија по Амарилису. / Критика српска касни, а штампани медији и даље игноришу овог писца богатог и разнородног опуса. / Додуше, постоје и неке написане књиге, о појединим сегментима Лукићевог стваралаштва, које су имале амбицију да раскринкају српску официјелну и бирократску или навијачку критику….

ЛеЗ 0002309, Ажуриран тематски број УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА (Ових дана, ажуриран је тематски интернет корпус посвећен  „Уметности махагонија“ и стваралаштву Белатукадруза (М. Лукића, 1950 – ). Блогу су придодати и документарни филмови о песнику Белатукадрузу… И друго.)

ЛеЗ 0002310, ТРАГОВИ КА СОПСТВЕНОСТИ: АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА – Белатукадруз: Леонид Шејка Посвећено дрво Написао сам следеће (у књизи “ Посвећено дрво ”): “…Није дошло време да погинемо, него да видимо…

 

ЛеЗ 0009437 

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s